Archive for октобар, 2014


Бог има различите харизме за сваку личност јер се личност од личности разликује. Некима Бог одмах дарује велику благодат а неке дуго пушта да се сами изучавају док их не пресретне. У ту Промисао не треба улазити. Можда би нам се дигла и коса на глави када би видели колико занимања око нас људи не би били кадри научити без Божије благодати. Зато човек нема разлога да се горди било којим умећем јер таленат није његов но од Бога. То што Бог не тражи натраг Своје не значи да Бог не постоји или да је човек својим вештинама обрео корист. Дакле, разликујемо благодат као таленат нечијег занимања и благодат као дар Духа Светога којим опитујемо лично обожење.

Чим неко истиче нешто своје лично као достигнуће својим даровима, или неко своје  искуство у нечему као неуобичајено, то само показује баналност таквих исказа и више него приземну природност смртних ствари. Баш као што  нека девојка толико велича своју  заљубљеност у некога да умишља како је то надприродна љубав. Да је то толико велика љубав она не би тако са страхом  стрепела да то изгуби (ако је уопште и задобила) и са таквим болним нагласком  истицала као надприродну реалност. Све што чинимо у овоме свету  није по нашим заслугама јер свакој акцији у овом свету претходи дар  који смо добили од Бога а кроз који Бог дела у историји. То не значи  да нема поштовање људске слободе  јер постоји у зло у историји а Бог сигурно не користи нечији дар за реализацију греха. То је оно  што од човека долази, када на Бога заборави. Постоји синергија. А тамо где  је нема, јавља се Јеванђељска прича о таланатима, или оно апостолско: „Шта ли имаш а да ниси примио? Ако си примио, зашто се хвалиш као да ниси примио?“.

Advertisements

Када човек греши он то ради по слабости. Не по метафоричној, пукој, фразеолошкој слабости, но по правом стању личне унесрећености нечим или неким или самим својим настројењем. Увек је иста патологија људи да на друге пројектују сопствене промашаје. Други је увек крив да не бих мислио на то како да решим сопствену проблематику постојања у чему год се она огледала.

Када, на пример, видимо неког силеџију, ми не видимо слабост но спољашњу акцију и реакцију, али не видимо прави мотив који јесте – слабост. Да би неко одолео сопственим поривима, нагонима, страстима, лаж – стварностима, мора да уложи гигантски напор да исти стадијум превазиђе. За то је потребна снага. За неморлани подвиг не треба снаге. Довољна је инерција. Дозвољавање глади празнине. Из непокрета да свет и себе учиниш бољим, настаје свако зло. Пасивност је агонија из које се рађа још једино покрет ка небићу и потирању другог.

Посматрајући људе, нарочито у кафатеријама за шанком, или навијаче, ту се могу видети велики електрицитети слабости у том агресивном контексту. Али је чињеница да свима недостаје онтолошки садржај (благодат), иначе не би сви тако слабо ћутали замишљени у сопствене утиске о ко зна чему а некада – ни о чему. Мрзећи оне поред себе који срчу алкохол на исти начин празнине као они који их подсећају на сопствену ништину.

Ето, откуда толико празнине у људима и нервозе.

Кроз овај век не можемо пролазити као неверници већ као верници. Неверници долазе до једног стадијума након свих напора као налик зиду кроз који не могу проћи. Не досећајући се Бога остају пред тим зидом, ломе главе и враћају се назад тамо где су стали са промашајима. Међутим, хришћанин не ради тако. Он пролази кроз зид као игла кроз одећу и наставља даље – према Богу – не задржавајући се пред барикадама, сластима и тегобама овога света. Дакле, заједничко је и вернима и невернима искуство мука овога века али се само једна страна опредељује да се не заустави пред њима, да не заснује идентитет и очајање на тој егзистенцији, и да продужи даље према објекту своје вере.

Можемо и другачије рећи: све птице имају крила али немају све птице способност ни жељу да полете.

Рана

Када је човек повређен од некога, тешко да може без осећања ране безазлено да говори са оним који га је повредио. Можда није подарио довољно опроштаја а можда од осећања ране не може још довољно рационално да посматра ствари. Ако се томе дода туђа безосећајност, у човеку се може јавити огорченост. У бољем случају, повређени може само да учини себе загонетком не желећи са таквим да подари себе на отворен начин, нити да узме било каквог учешћа са повредиоцем – барем не до његовог покајања. Данас су се вредности пореметиле па од нас покајање изнуђују они који се сами не кају или који замеривши се нама од нас траже стид за њихова злодела. Најгоре је када нема ни тога, неко све постане обична безосећајност уз глуму да је све на свом месту и да су сви задовољни.

Једно је сигурно: када је рана свежа онда и пољубац боли…

Треба гледати себе али не себичном изопаченошћу. Треба гледати на духовно здравље своје личности и на потенцијал греха који тражи место у нама. Не можеш да спасаваш себе само биолошким преживљавањем изван Царства Небеског. Не можемо само друге да упорно анализирамо као дежурне кривце за сваки недостатак у нама. Самоаналитика изван заједнице са Богом и људима не води нигде – ту нема утехе, но само сурогат утехе у задовољству ниских страсти. Зар Господ нема власт да сасече и ишчупа сваки грех у човеку? Има али неће да демонстрира ту власт без слободне сагласности човека. Као што се грех храни навиком, тако се и врлина храни навиком за Богом. У томе треба себе навикавати. Јер од навика све полази. Код нас је све инфантилна рутина без адекватних оријентира „где“ и „како“ и „са Ким“. Не знајући одакле долазимо не можемо знати ни куда да идемо, иако има пуно самопроглашених вођа који математички покушавају да израчунају логику Божију а не знају да она није од овога света.

Међу људима је теже делати своју веру са свим њеним заповестима, али баш зато се показује човек јачим у самој вери. Такав подвиг није ништа мањи од подига аскетских монаха. Наравно, као и у кошарци, постоје грешке у корацима, али кош и лопта не мењају своје растојање – увек можеш да наставиш игру. Чак и да не поклекнеш, сваки опит доброга немој приписивати себи јер ништа своје немамо под сунцем, чак ни себе саме, а од Духа Божијега живимо и јесмо. И то нимало оскудно у благодати јер нам са Њим не може ништа недостајати. То ако немаш довољно новца или поштовања у друштву није никакав показатељ односа каквог га можеш имати са Богом. Штавише, твоја заривеност у благодат само може да покаже колико си независтан у многим стварима овог трошног века иако ти са друге стране могу бити потребне.