Богослужбени динамизам

Славословље Небеског Очинства (у Литургијском смислу речи) је потврда радости која се остварује новозаконском слободом благодати. Свети Дух креира међупростор између Старог и Новог Закона у човеку. Нови Закон остаје активан да се не би повредила слобода човека аутоматским блаженством, а што изискује стални долазак на Сабрања.  Стари Закон не остаје пасиван јер опомиње савест на ванцрквене делатности у складу са Црквеним искуством благодати. Богослужбени динамизам открива не само успостављање Царства Небеског унутар овога света као есхатолошког залога, него открива и поштовање слободе човека да се сâм одазове на Божански призив. Јер једном примљена благодат није довољна без останка у тој динамици као свагда-актуелним причешћивањем Богом. Христос нам уместо безличног Закона даје Личног Светога Духа, а Свети Дух нас приноси Оцу Небеском у Лицу Исуса Христа. У таквом дару, сама благодат реформише сваки недостатак како би прародитељска уплашеност од смрти нашла свој покајничко-еклисиолошки преображај у аспекту своје супротности. Обнављање старог (законског) човека у новог (благодатног) човека је проналажење Духом Светим места у личности која  страда од неоствареног Закона. У Новозаветној стварности видимо да је свако боловање од неког биолошког или духовног недостатка третирано као последица неког греха, за шта је исцељење од истог било идентификовано од стране Христа као праштање грехова[1]. Свети Дух као да намерно усељава Своје мистично седиште тамо где највише агоније има. Или метафорично: од старог материјала благодат ствара уметничко дело – као од рђе позлату. Тиме се и у боловима показује усличњавање са Архимучеником Христом. То је та синтеза голготске историје и есхатолошког блаженства, али и искуство да бол као жалац смрти[2] неће опстати у есхатону, чега смо сведоци на свакој Литургији где благодаћу искуствујемо испражњавање од свега што Царство Небеско није.

---

[1] Свака реч и покрет Господа Исуса Христа представља конкретно богослужбено богодејство. Након Христовог Вазнесења Црква наставља да открива свету богоустановљени свештени поредак на коме свет и почива. П. Петровић, „Богослужбена утемељења светоотачких виђења нестворене божанске светлости“, Отачник I,  2 – 3, Београд 2007, 63-64.

[2] Соловјов снажно истиче да је разум човека савршено свестан пропадања људске природе, али да он не може да је спаси сам од себе. „Задовољавајући потребе наше анималне природе, ми, на крају, добијамо смрт; задовољавајући потребе нашег ума и сазнавајући све што постоји, ми сазнајемо да је и за све што постоји општи исход смрт, да је цела васељена само царство смрти. Тежећи да живимо, ми умиремо, а тежећи да сазнамо живот, сазнајемо смрт.“ В. Соловјов, исто, 10-12.

Није живо све што је живо већ само што је живо по Богу

Као што човек пати са својом смртном природом од рефлексије Закона који га не може ослободити од смрти, тако и сва творевина од које је тело човека саздано испашта ту смртност. Јер је не може ослободити створени човек већ само нестворени Бог Својом бесмртном благодаћу. У човеку се преплићу смрт и живот, Закон и благодат. Јаз јесте премошћен залогом Духа за оно што тек долази у есхатону светим историјским стрпљењем, али од човекове слободе зависи да ли ће ићи овим или оним путем а да не западне у идолатријске фикције ума инфицираног смрћу као сурогату живота. Јер није живо све што је живо већ само што је живо по Богу и Његовој благодати. Бог Син је дошао у пропадљивом телу али је имао високо-етичне карактеристике и благодатне одлуке давши кроз Себе образац кретања свакоме ко крене да живи по Његовом Духу. Тако се показује примат благодатне етике над смртном етиком Закона. Самим тим што Бог Отац жели да сви постану саобразни лику Бога Сина по благодати, то не значи само есхатолошки доживљај већ и да ће свако својим (биолошким или принудним) умирањем имати и Његову историјску (Голготску) драму. Док се не догоди свеопште васкрсење истовремено за све.

Као што је некада Закон указивао својом појавом на грех због идеала у себи који човек није могао достићи, тако сада присуство Светога Духа у свакоме исписује нови закон (по благодати) који га чини савршеним по дару. Ту се етички идеал укршта са појмом светости и обожења. Као да у Закону можемо видети дела створености по човеку а у благодати дела нестворености по Богу. Због чињенице да Бог Свети Дух уздише за свет а Бог Син је Првосвештенички Богочовек Који посредује за човечанство пред Богом Оцем, у догмату Тријадологије можемо наћи велику наду и спасење које није засновано по људским заслугама и особинама већ по квалитетима нестворених енергија што озарују свет. То је однос који превазилази законодавство јер се не исцрпљује и не провоцира људским критеријумима. Бог жели да се сви спасу али то није етичко питање већ питање остајања или неостајања у живој заједници (Цркви) са Њим. Опет, да је есхатолошка благодат довољна човек не би у себи имао ни историје, ни зла, ни смрти, али пошто је он и биће историје а васкрсење се још није догодило, благодат се показује изнова као богослужбено потребна – као она која изнова у времену отклања сваки недостатак чишћењем човека.

 

Пневматолошка заједница

Пневматолошка заједница[1] утврђује у сваком човеку могућност да постане сведок обезгрешивања у свом телу, кроз Христово Тело и Крв, а не кроз лична етичка делања. Благодат је та која оправдава човека, а не дела по Закону, јер ни законска дела нису била без недостатка. Бог нас кроз благодат калеми на Своју природу да бисмо се ослободили не своје природе, него последица њене палости, прожимајући нашу природу Његовом природом. Не мислимо на суштину, већ на енергије Божије. То, опет, не значи да сједињење са Светим Духом, механички или магијски, игром супституције или замене, производи уместо човека врлине без слободне сагласности са човеком или слободне иницијативе од стране самог човека. Неминовно је да дође до раздвајања смисла између етике и онтологије ако се оне посматрају изван синергије. Човек не може да испуни Закон и реализује врлину јер га спутава његова смртна природа[2], али посредством Светога Духа превазилази смртност и улази у област савршеног. Тако, праведност није дело Закона већ живота јер је Свети Дух Тај Који Својом нествореношћу оправдава у сједињењу са створеним. Аскетска перспектива тела као разапињања својих удова не указује на домен патолошко-мазохистичког синдрома, него на преображај удова који бивају освештани сноповима благодати. Сви који остају под Законом остају заробљени тугом смрти и ропства због увида у своја безакоња, а тако одбацују благодат Христовог искупљења. Јер због тога немају приснију заједницу са Богом, већ истичу свој грех као преграду између њих и Бога – а Бог је Својим Човеколиким крстом срушио ту дистанцу. „Улазна врата у хришћански морал јесу слобода благодати, а не притисак од закона и казне.“[3]

---

[1] „Господ своју власност над Духом Светим богослужбено исказује а не индивидуално. Из тог разлога литургијску власност показује као власност Духа Светог над заједницом јер богослужбено-власно подаје ученицима заједницу у Духу Светоме дунувши у њих и рекавши не појединцу, већ свима: „примите Духа Светога!“ (Јн 20, 22)“. П. Петровић, „Саборни карактер црквеног символизма“, Отачник, свеска 1, Београд 2009, 78. Аналогно томе, Дуганџић сматра да благодат Духа Светога није повластица појединца већ животни принцип целе Цркве. Зато и благодат коју појединац има у већој мери него други, нису дати само за њега него на изградњу целе Цркве. Сама Литургија не би смела да постане прилика за доказивање нечије надмоћи у поседовању дарова Духа. I. Dugandzic,  Biblijska teologija Novoga Zavjeta,, Zagreb 2004, 118-119.

[2] Владика Игнатије умесно тврди да испуњавање моралних или Божијих закона не чини конкретна бића вечним. И. Мидић, „Црква као нови начин постојања човека и творевине (изнад морала и институције)“, Луча XXI-XXII (2004-2005), Никшић 2006, 548.

[3] Ј. Брија, Речник православне теологије, 183.

О православном окултизму

Нажалост, због личне заблуде о загарантованој бесмртности – аутоматски преданој по самом рођењу – човек је изгубио из вида феномен Васкрсења као дара бесмртности коју човек тек треба освојити у будућој Вечности и уз Црквену сарадњу док постоји садашње време. Људи су постали имуни (безосећајни) за Васкрсење, за догматску нарав саме вере, јер се осећају или понашају као да су већ бесмртни и поред свих показатеља личне пропадљивости у свему, на свим фронтовима. Због губљења Васкршње свести јавља се: негација тела, култ душе и уместо есхатона идеја, па чак и институционализам, загробног живота. Тако долази до резултирања у хипер-моралности (пре би се рекло у хипер-наметању) и презирању света код оних профила који нису успели да остваре свој есхатолошки идентитет у границама овог света него бекством из историјског битисања и кризирајући управо тамо где је најсветије тло – у самој Цркви која није изграђена по њиховом лику и очекивањима. Зато се увек показује промашај и одбојност сваког максимализма који човек покушава остварити руководећи се самоидеалом и незнањем у којој стварности вере учествује. И као по правилу, без Цркве… или још горе, у име Цркве…

Икона и иконичност

Икона представља одређену личност или догађај а која кроз себе пројављује величанствену љубав према Богу. Одређена личност која се изображава на икони  јесте светитељ али не такав који ће да указује искључиво на самосветост, односно, на сопствену егзистенцију изван Христа. Икона, такође, не одражава само историјску перспективу нечега што се догодило, него и нечега што ће се тек догодити. Примера ради, свети Никола на основу своје историје није никада онако изгледао каквим га видимо у јарким бојама раскошне одежде на икони, већ таква икона открива како ће свети Никола тек изгледати по свеопштем Васкрсењу када Бог прослави Своје свете људе још узвишенијом (нестворено-непролазном) Лепотом. Таква лепота није пуки естетизам који алудира на побуђивање патетичног сентимента већ домен благодати Светога Духа Који ствара новоонтолошко саздање у човеку. Икона, сама по себи, без личног односа са иконизованом личношћу и изван Литургијске димензије нема богодоличан и богоадекватан ефекат богопројавности.

Као што је већ познато, иконопоштовање не значи идолоклањање дрвету, бојама, стаклу, итд. већ насликаној личности која ако не указује директно на Христа онда указује индиректно на Његов однос са одређеним светитељем. Ако се не обрати пажња на такву повезаност Христа и светитеља, доводимо себе у опасност да направимо одређени култ од светитеља или свог личног односа са светитељем а контрадикторно далеко од Христа и Цркве. На тај начин бисмо идентитет Цркве и Бога Тројице пребацили на поље паганског идолопоклонства између светитеља и себе.

Постоји и једна друга икона а то је када кажемо за човека да је икона Божија јер је створен по лику и подобију Божијем. Литургију, такође, називамо иконом Будућег Века. За епископа исто кажемо да је икона Христова на Литургији јер собом он, према дару своје службе, оприсутњује Христа. Он није заменик Христов већ мистично огледало Бога Христа без кога не постоји Црква као Тело Христово јер он кроз себе сабира сав народ, баш као што су сви једно тело у Христу, па ни епископ не може без народа. Треба још напоменути да на иконама нема насликане сенке а што има јасни символизам у савладавању пропадљивости, у тријумфалности Васкрсења над смрћу. Сав поглед светитеља није упрт у гледаоца већ у Христа, док сво његово држање представља есхатолошки трептај онога ко стоји пред Богом заљубљен у благодат која извире са Тријадолошког Небеског Престола од Лица Господњег.

Љубав као израз слободе

Живимо у времену себичности где свако поштује само своју слободу. Слобода другог се не поштује јер нема љубави. Кратко и јасно. Трговачки односи су постали мера свега.  Нема љубави и слободе без пожртвовања, љубав је постала разлог стида а пожртвованост права загонетка. Човек је човеку постао претња због умишљености да му други жели ускратити слободу. Нажалост, и тога има, у свим сложеностима себенаметања, али овде ћемо се задржати на онима који не тиранишу слободу у савременим криминалистичким оквирима, него којима други смета само зато што има паралелно постојање.

Човек своју слободу може изразити само кроз љубав према другоме. Без љубави он јесте слободан али није остварен као личност. Да би неко постојао као личност треба да има себеотворену и прожимајућу комуникацију (заједничарење) са другим. Без другог, дакле, нема ни личности а тиме ни слободе. Јер како ће неко да идентификује самог себе ако нема другог као огледала сопствене рефлексије?

Црква постоји у времену и простору али никоме не намеће своје постојање. Њена љубав поштује слободу човека и стрпљиво чезне да се човек по својој слободној вољи одазове на Божији Глас. Када човек уђе у богослужбени простор Цркве, он улази у нову димензију слободе. У том простору пневмо-слободе, Духо-слободе, слободе одазваних на Христово Јеванђеље, човек се сједињује са Богом. Овострано сједињење личности са Оностраним Личносним Богом (који је са Духом Светим и овостран Својим Отелотворењем) омогућава човеку да постане толико новослободан да бивајући обасјан нествореном љубављу Божијом успева да превазиђе и смртност свог постојања. Такву слободу не може да пружи ниједна алтернатива овог века са свим својим оптимистичним утопијама.

Свака друга слобода изван Цркве (Бога Тројичног), јесте самовоља у благом или анархија у екстремном смислу речи. Зато и постоји зло у свету, због погрешно  употребљене слободе. А Бог допушта грех да га не би искоренио против слободе човечије већ да би човек, осетивши богоискуством Све-Љубав Његовог пулсирања, сам уклонио грех самоостваривања и самоизолације. У супротном, ако би нас Он кориговао без нашег сагласног ангажмана, били бисмо савршени али пластични, извештачени и нашминкане машине. Пре свега, били бисмо без слободе.

О створеном човеку и нествореном Богу

Сваки човек је створен. Има почетак и крај. Доласком на свет затиче ствари и људе који су постојали пре њега. Затиче и Бога. Бог је постојао пре него што су настали свемир и свет јер је одувек постојао. Нема те математике која може да примени време и простор на Божије Биће. Бог је вечан и нико га није створио. Човек није вечан и други га је узроковао. Сва створена природа и људски свет не могу црпети вечно постојање из своје природе. Зато и постоји смрт. Свет је створен из ништавила (не-бића), те изван заједнице са Богом тежи повратку у то стање. Први човек Адам је требао да свештенички као литург принесе свет и себе Богу али уместо тога је принео свет и себе – самом себи. То је резултирало смртношћу човека и света. Праадамовско одбијање Бога је још увек актуелно у свим оним протагонистима историје који одбацују своје свештеничко порекло и литургијску одговорност.

Бог је постао Човек да би испунио задатак који Адам није хтео. Христос  у Својој Жртви на крсту приноси цео свет Богу Оцу да га Бог Отац освешта и учини светим (а тиме и бесмртним). Створена природа кроз Христа добија спасење од смрти. У питању је онтолошки а не јуридички проблем. Тако нам се открива димензија Литургије. Епископ, свештеници и народ улазе у заједницу додира са Богом, приносе Му себе и свет, и добијају потврду вечног живота кроз сопствено освећење. Светост се показује оним „везивним ткивом“ које овековечује однос Бога и света. Причешће које освећује људску природу истовремено је подиже на пиједестал (раван) Персоналне Вечности.

Изван Бога, створена природа има привидно (пролазно) постојање. Неко може бити добар човек, уметник, научник, новинар, да има друге врлине, итд. али без Бога не може да учини себе аутоматски светим (а самим тим ни бесмртним). Потребан је однос са Богом који пројављује и установљује Црква као Богом сатворена заједница која сада и овде јесте само Царство Божије. И тај акт припадања Цркви не треба да буде устројен страхом од смрти или пакла, већ да буде мотивисан слободом и љубављу према Богу и Божијој Љубави. Бог не жели да нам ускрати слободу већ да је испуни. Наша слобода је празна без онтолошког садржаја Духа. И то испуњење иде до нашег обожења (светости) и још даље – до Божије жеље да нас учини вечним налик Њему.

О непоновљивости сваке личности

Свака личност која је имала, или ће имати, постојање јесте универзална личност. Сваки човек је посебан на свој оригиналан начин јер га нико не може заменити. Колико год два човека наликовала, сваки од њих је посебан јер је сваки од њих непоновљива личност.

Од стварања првог човека Адама па до данашње цивилизације поредак о различитости личности се не мења. Бог је предао тај аутентичан дар свету јер је Сам Бог незаменљив као Личност и као Дародавац свачије личности. Он је Творац наше посебности чак и без примања Духа Светога. Дух Свети само употпуњује недовршеног човека уводећи га у Тајну Светог Заједничарења, усавршавајући га у Христа.

Проблем наше природе али и слободе јесте у поистовећивању наше посебности са егоцентризмом. Тиме што смо универзални, умишљамо да вредимо више од других људи а који су нам заправи равни по части непоновљивости. Тако настаје зло у свету где егоизам једног жели да уништи или понизи егоизам другог. Други није за таквог личност већ само објекат сопственог интереса којег уколико нема, други постаје сувишак постојања, конкуренција. (Ланчана реакција без преседана али надасве без љубави и праштања у име те јединствености личности).

Проблем је, такође, када се превиди Бог као Творац људске непоновљивости, па се људи почну заљубљивати (обоготворавати) у друге као да су их они таквима направили или као да су други сами себе такве направили. Највећа тескоба јесте преспектива појединца који даље од свог егоизма не види. Он  не може да схвати да он није средиште и епицентар света већ Бог и човек прекопута њега.

Наша љубав чини посебним неко биће али без Бога (који је Своју икону посадио усред човека) та универзалност ће бити доведена у питање због немогућности да човек заснива своју личност само на својим психо-физичким (тиме и личносним) силама. Отуда, непоновљивост личности нема само пролазан већ и вечан карактер. Јер, ако вољена личност (која је некад постојала а сада је више нема) не може да оживи, онда је то трагедија и бесмисао постојања за онога ко воли. Христово Васкрсење показује да ћемо по Његовом Другом доласку сви неповратно (неизменљиво) оживети. И баш због наше личносне универзалности, Он нас не жели изгубити и заборавити.

Како је то само у супротности са нашом охолошћу која лако отписује друге као да су небитни? Јер ми и таквом палом мером меримо према једном тренутку презира а Бог мери Својом Љубављу за целу вечност…

Није проблем у Богу већ у нама

Није проблем у Богу већ у нама. Ми не верујемо у своју љубав према Њему и не верујемо да можемо бити бољи захваљујући том љубавном односу. Погледајмо изблиза двоје младих и заљубљених. Зашто њихова веза пропада? Зато што у већини случајева само један не верује не у љубав другога која је и даље очигледно присутна већ сам или сама више не верује у своју љубав према ономе који већ има љубав за ту личност. Један престаје да верује а са тим и да осећа своју љубав према другој личности колико год та друга личност била савршена, идеална и економски и рационално добростојећа. Иста корелација постоји када се оваква врста односа рефлектује на однос са Богом. Тада човек види себе какав јесте и напушта Бога а не Бог њега, јер човек не верује у своју љубав према Богу и да може да се поправи колико год Бог био изобилан даровима Духа Светога и пун љубави. Дакле, до човека стоји његова слобода за коју веру ће да се определи: да ли ће да поверује у своју љубав па да одговори и усаврши себе или да не поверује па да се повуче са вером у своју изгубљеност. У првом случају за Другог а у другом случају за себе. Сопство се може реализовати само унутар Другог.

Човек

Сви тежимо једни другима јер нас је Бог створио, али уместо да се сјединимо у једно тело (Цркву) и са Христом, ми се изван Цркве заиста сједињујемо у једно тело али без Бога и на начин блудника. Тако са благодатне димензије спадамо на блудну репутацију. И ако у томе не би гледали морал видели би да је љубав та која нас тера једне ка другима али чије изопачење или крајност завршава у ономе што није љубав. Није тако лако селектовати некога као грешника услед променљивости: природе, слободе, страсти и покајања, јер човек није непроменљив ни у Богу. Такође, неверне и неморалне није лако окарактерисати јер и они имају искорак ка добру али периодично и када нико то од њих не очекује. Чак се појединци показују бољим (топлијим) саговорницима од многих учених безликовића. Јер ако ни у манастирима није идеална атмосфера како ће тек бити у свету? Монаси се ни по чему не разликују од народа у свету – имају сличан резон и ништа већу благодат. Литургија је иста свуда али човек није исти свуда…