Славословље Небеског Очинства (у Литургијском смислу речи) је потврда радости која се остварује новозаконском слободом благодати. Свети Дух креира међупростор између Старог и Новог Закона у човеку. Нови Закон остаје активан да се не би повредила слобода човека аутоматским блаженством, а што изискује стални долазак на Сабрања. Стари Закон не остаје пасиван јер опомиње савест на ванцрквене делатности у складу са Црквеним искуством благодати. Богослужбени динамизам открива не само успостављање Царства Небеског унутар овога света као есхатолошког залога, него открива и поштовање слободе човека да се сâм одазове на Божански призив. Јер једном примљена благодат није довољна без останка у тој динамици као свагда-актуелним причешћивањем Богом. Христос нам уместо безличног Закона даје Личног Светога Духа, а Свети Дух нас приноси Оцу Небеском у Лицу Исуса Христа. У таквом дару, сама благодат реформише сваки недостатак како би прародитељска уплашеност од смрти нашла свој покајничко-еклисиолошки преображај у аспекту своје супротности. Обнављање старог (законског) човека у новог (благодатног) човека је проналажење Духом Светим места у личности која страда од неоствареног Закона. У Новозаветној стварности видимо да је свако боловање од неког биолошког или духовног недостатка третирано као последица неког греха, за шта је исцељење од истог било идентификовано од стране Христа као праштање грехова[1]. Свети Дух као да намерно усељава Своје мистично седиште тамо где највише агоније има. Или метафорично: од старог материјала благодат ствара уметничко дело – као од рђе позлату. Тиме се и у боловима показује усличњавање са Архимучеником Христом. То је та синтеза голготске историје и есхатолошког блаженства, али и искуство да бол као жалац смрти[2] неће опстати у есхатону, чега смо сведоци на свакој Литургији где благодаћу искуствујемо испражњавање од свега што Царство Небеско није.
[1] Свака реч и покрет Господа Исуса Христа представља конкретно богослужбено богодејство. Након Христовог Вазнесења Црква наставља да открива свету богоустановљени свештени поредак на коме свет и почива. П. Петровић, „Богослужбена утемељења светоотачких виђења нестворене божанске светлости“, Отачник I, 2 – 3, Београд 2007, 63-64.
[2] Соловјов снажно истиче да је разум човека савршено свестан пропадања људске природе, али да он не може да је спаси сам од себе. „Задовољавајући потребе наше анималне природе, ми, на крају, добијамо смрт; задовољавајући потребе нашег ума и сазнавајући све што постоји, ми сазнајемо да је и за све што постоји општи исход смрт, да је цела васељена само царство смрти. Тежећи да живимо, ми умиремо, а тежећи да сазнамо живот, сазнајемо смрт.“ В. Соловјов, исто, 10-12.