Archive for март, 2020


Ноћас храмови ћуте
И сутра ће…
Ноћас Бог походи домове
И сутра ће…
Ноћас Небо није празно
Нити је било јуче…
Живо је једино маловерје људско
Које мисли да Бог не станује
Ни у чијем месу…
Неће нас храмови спасити
Ако ми не пустимо снопове у ребра…
Црква ће опстати
Неће је ниједна глупост срушити,
Проблем су нестрпљења
Да се Божија Литургија пожели још више…
Ноћас храмови ћуте
Као што су по дану ћутали јуче…
Ноћас Бог походи домове
Као што их је по дану обилазио јуче
Да ниједног не изгуби
Да се увери ко Га тражи
Да се над лицем сваког умије…
Постидеће се они који криве Писма
Тражећи гнусобу пустошења
Јер мисле да Бог живи само за одмазду
Оних што се ускраћују навише,
А истина је да између дома и храма
Границу једино још човек потписује
И да ако ко остане кући
Да то не значи да је мање веран
И да не воли Бога више…

Чудна нека времена
Када ми постпоноћни блудници
Чувамо молитвену стражу
Увенулим светитељима…
Чудан неки испит људскости
Када те охоли подучавају љубазности…
Чудан неки апел сабирања
Којем је вера преча од човека…
А Црква се изделила
А човек се изделио
И сваки човек исте вере је постао странац брату спрам себе
На месту светиње судећи одсутнима
Као присутнима
Тако да није у храму већ у дому оних
Којима прекором заседа
Јер их вирусом мери
Јер их вирусом проучава
Све под маском да је светиња преча
Да се Бог саопштава
А не виде да у пустоши Цркве
Сад Бог бира пречицу
Да у свачијем дому буде домаћин и гост
Да ниједан не пропадне
Да успостави продужетак литургије
Тамо где је и започело семе Царства
За трпезом међу вољенима
– у обичној соби…

Увек су иста невремена
И увек исти смрад безумља
Када хуманост изгуби кормило…
Очито не умемо да ценимо
Сваки дар како светиња налаже
Него се хранимо крвљу другог
Када смо најслободнији
Када нас ништа не угрожава…
Како другачије објаснити
Лудило у којем живимо годинама
Прсећи се блудом и презиром
Као највећим врлинама?…
И овај век одмиче у ранама
Свет се показује нормалним
Једино када га сила сломи
И рат самеље
Да би се научио скромности
И да понижени најцрњим колутом
Концетрационог дима
Једино тада спознајемо скромност
Када нас згази туђа суровост
Када нас згази туђа чизма…

Не смета нам вишегодишња владајућа тиранија.
Не смета нам да равнодушно посматрамо миротворне литије.
Не смета нам корона вирус.
Човече, нама годинама ништа не смета!
Стекли смо отпорност на девијације прихвативши сваку болест као меру здравља.
Уместо да се обуставе све институције, да се види неки пркос, отпор, солидарисање, ми само ћутимо.
Да нас прегази још неко зло, ми ћемо само да наставимо да стојимо као овце пред клање.
Извините, али ово није трпљење као врлина, већ добровољно саглашавање како са злотворима, тако и са онима којима је пасивност сва религија у коју могу побећи.
Не може се буквално од свега правити пародија.
Не може се доживотно сваки проблем игнорисати. Или очито може?
Не знам у шта смо се то као народ претворили?!
Неће се ниједно зло само од себе решити, нити ће нам тобоже Бог помоћи ако нама прво није стало.
Проклети зомбиленд…

Што људима више допушташ – то се они све више осиљују. Дистанца није ствар себичног самоочувања, већ пре педагошко усмерење туђе некултивисаности. Други се третира као аранжер замишљених жеља. Што више људима остварујеш жеље – мања захвалност и поштовање бива. Наравно, постоје изузеци, али треба проћи кроз мноштво боловања других да би до тих вредних душа пристигао. Постоје свакако и они људи којима је одступница једина стварност дисања. У потпуности лишени емоција да се усмере, макар на тренутак, према било коме различитом од њихових мрвљења стварности. Они знају само за своје жеље тако да им не пада на ум да они сами могу бити пожељни у нечијем присуству. Они знају само за љубав према себи тако да им не пада на ум да не тражи свако нешто од њих осим њих самих. То су глувонеми зидови на две ноге. Није истина да не познају емпатију, само је не држе за главни модус свога битисања. Није истина да су баш сви такви људи безлични, само нису никада учили да се позиционирају на место другог. Екстреми су нешто друго – крв на рукама их открива. Умерени ексцентрици – подругљивост им на поре избија колико болују од ксенофобичности. Ипак, савремена типологија груша се у усиреној изолацији. Која ако и даје дијалог на кашичицу – презире парадоксално онога коме се обраћа. Презир може бити тајно или јавно свучен као највећа бестидност на две ноге. Таквим људима је дијалог важан једино у границама где они могу бити неповратно супериорни спрам онога коме се обраћају. Не разумеју да дијалог није гласно размишљање са собом пред лицем другог. Други се тако маргинализује и обезвређује. Нити је сваки дијалог загарантована мера сусрета, јер за прави дијалог треба да постоји узајамно позиционирање на месту другог. Ако им случајно скренете пажњу на културу дијалога која захтева двоје, они ће се у најбољем случају зачудити, а у најгорем – наљутити. Између, дакле, покретних зидова и покретних изолатора од људи нема других граница осим у мутавом и злонамерном игнорисању свега и свих што се не уклапа у њихову мозгалицу света.

Он је био мајстор средњег века који јаше црвене барјаке. Она је била оклеветана за љубав коју никад није оспољила. Једно другом су били све, чак и онда када су се мрзели највише. Још их је детињство успокојавало нежним гримасама најстаријих књига. Он је боловао сиромашне странице не би ли престигао сваки ум који је под небом дисао. Она је трчала по ливадама гола не би ли од најлепше природе исковала себи хаљине од цвећа. Никада нису били криви за своје родитеље. Он је поносно бранио крв својих предака. Она је ишла само до оних прозора где је могла хранити своје корење светлостима. Он је одувек хтео да буде ратник. Она одувек љубавница. Живели су једно крај другог као брат и сестра чак и када је дивљина градова усвајала намерне неспоразуме од људи. Учили су часове срамоте на време да би били спремно похођени онда када понижење покуца на недозрела врата. Дани су пролазили загрцнути годинама од новца и блата. Нису ни приметили када су остарили. Залеђени фрагменти су виорили кроз праменове њихових увек постојаних младалачких зеница. Он никада није успео наћи себи жену према мери својих сазнања. Она никада мужа према запремини својих избораних витрина. Увек су били у раскораку. Увек у завађеним световима. Он је живео за револуцију, крв и пресаздање света. Она за блуд, немоћ и жртвовање својих неона. Није истина да у њима није било љубави. Само су били сувише ограничени у толиким даровима који нису били дати другим смртницима да виде све пречице у сопственој природи. Лакше је било опирати се некултурним људима културним арсеналом сведопуштања. Добро, било је ипак нечег тријумфално злурадог у игнорисању својих противника – правдали су то обештећењем других чију агонију су стављали на свој рачун. Није истина да су у њима дисале курве. Само су били наивни да поклоне своје поверење непровереним гласинама. Морало их је нешто хранити што би давало легитимитет њиховим пошастима. Он је волео да кује аргументе као гвожђе живећи у зони чаробних јунака. Она је волела да се скида гола мислећи само на метафизику својих херојских плетеница. Били су дивни. Млади. Полетни. Нетипичан пар. У свему аналитични. Према сваком најмање резервисани, према сваком највише духовити. Посвећени у своја уверења нису ни примећивали олује које су се тискале око њихових ореола. Он је себе сматрао верником. Она није хтела до Цркве ни преко прага. Он је био велики философ-убица. Она је пробирала по харфама књижевних мембрана. Било је нечег развратног у пуцању према пропуштеним шансама. Он је сматрао да већ живи испуњено. Она је и даље трчала гола по ливадама. Све је мирисало на укус морске соли згњеченој у ноздрвама. Није истина да је у њима било греха. Само су слободу проституисали на други начин. Веровали су у своје превентивно спасење макар им Црква избрисала сва имена и врата. Њихове гробове одавно нико не обилази. Нико за њих не зна. Векови који су дошли не познају времена и људе који су се отимали за њихова лица и проговоре. Јер се никада није ни догодила љубав међу њима. Нити је он познао њу као мајку, нити је она познала њега као бисер око врата. Тако живот не почиње. Тако сестра умире поред брата. 

Слабост

Постоје слабости које не долазе од греха, ни од смрти природе, нити од каквог тестирања Божијег. Мада и ову трочлану поделу треба помно апсорбовати без промашаја, јер се многе слабости догађају без уплива слободне воље. Мислим да постоје слабости које долазе од страдања света јер смо сви једно тело. Да када страда неко не само близак и сродан него непознат и далек да се то и на нас одражава. Један орган страда када други отказује. И тај здрави орган покушава својим снагама да надомести снагу тела (читај: света) узимајући на себе напон уместо нездравог који отказује. Тако је и са људима. Тако и са Црквом. Није, дакле, увек до неког зла у нама, него и до света, а то нам се даје да не заборавимо да подигнемо ближњег када се он преда. Христос је Васкрсао у новом телу које више није подложно болу, страдању и смрти, а опет, Он по снисхођењу не престаје да се позиционира усред свакога ко болује поистовећујући се не са неким злом, него једино са оним чистим и људским у нама.