Archive for јул, 2018


Претходних година грозио сам се и критиковао, по мени названу, „копи пејст“ или „фуснот“ теологију.
Данас видим да нам је православна теологија толико “ академски напредовала“ да осим што више нема ни те критиковане рециклаже, о чијој извитоперености више нико нема нормалан снаге ни да студиозно коју прозбори, сада се „оригинални“ аутори баве једни другима ко је кога плагирао.
Шта то значи на нивоу доктората? То значи да и онај који критикује и обелодањује и онај који се критикује и јавно изобличава – а да обојица на истој столици доктора седе – апсолутно ништа не раде, нити им пада на памет да нешто ново напишу, или коју нову идеју изнедре осим да јавно (као у каквом духу јефтиних таблоида) једни друге одмеравају за сваку реч и да на томе базирају властиту „аутентичност“.
Неко даје себи висок кредибилитет да поткопава „старе вукове“ а да нема никакве радове иза себе, док друга страна даје себи за право на основу неког сировог стажа да у одсуству нових идеја краде туђе мисли…
Било би оригинално да ако неко нема шта ново да каже да ћути, а да онај ко плагира заустави пре објаве свој тренутак срамоте.
Мени као аутору је увек одвратно било цитирање а камоли плагирање (и у мојим старим радовима се може наћи ужегли талог туђих утицаја), али ако већ неко жели себи мали кутак „критичке славе“ (наводнике користим као сарказам а не као цитирање) нека удари критички тамо где „синедрион“ заседа а не периферни играчи. Јер, верујем, да критиковати плагијат некога од кога зависиш и обезбеђује ти радно место није баш подобан ризик славе који би неко лако прихватио. Али такве јунаке не виђамо! А опет, срамотно је да неко живи од „старе славе“ тако што ће рециклирати туђе као своје оно што није сам ни измислио.
Све у свему лудило!…
И после ме неко пита зашто сам престао да пишем теолошке радове и због чега отидох у песнике…

Advertisements

Живот није игра
Али некад ми стварно наликује
На најкосмичкију игрицу!
Имаш одређени живот
Нивое узрастања која мораш да пређеш,
У почетку је лако
Јер си млад и полетан
А на сваком нивоу постаје
Све теже и теже.
И таман кад помислиш да не можеш даље
Да си све дијаманте, бодове и таленте проћердао
Баш као што је писано
У јеванђељској причи
Такмичећи се будзашто –
Да желиш да се само повучеш
Као што би живот попут игрице да обришеш –
Настана најсветија превара твоје заблуде:
Бог ажурира твоје перформансе
Новим даривањима бесплатно
И ти не само што ојачаш
Него још теже нивое пређеш…

Људи се држе рутине
У свим сферама:
У браку, на послу, у Цркви
На интернету, у продавници, у кафани
На пијаци, на мору, на селу
У политици, спорту или музици
Јер је тако најсигурније!
Али управо због немогућности аритмије
Нема ни поскока
Да може бити другачије!
Јер, колико год сигурности да човек стиче
Држећи се истих правила свакога дана
У свему и према сваком –
Управо је то угао свог невиђења,
Будући да управо рутина
Жуља човека сваког оног трена
Када човек ужурбано
Као какав заљубљеник
Само њој трчи и следује
Сасвим некритички а сасвим постојано…

Мислио сам да познајем Бога
Али како време одмиче
Све више Га не познајем
Чак и када Га мислим често.
Вера, љубав, нада?
Шта је то?
Знам да Бог не дише под мртвим капиларима
У срцу онога ко само себи
Као постељину подиже славу и престо.
Ипак, мени то није довољно!
Мука ми је од тражења Бога по књигама
Чак ми и Црква понекад
Делује апсолутно далеко.
Више се не обазирем на сирове душе
Којима је и пре понирања
У красоту Божијег деловања
Све сарказам и предрасуда.
Данас сам у двобоју опет са мојим бактеријама.
Где сам ја у целој Његовој причи?
И да ли сам само слово које Он
Исписује по хартијама стварности свакога дана
Или само узалуд покушавам да изван
Његових редова бежим
Сваки пут када трагикомично желим
Да окренем нови лист
На којем Он измиче а спокојан лежи?…

Престао сам да бројим дане
Дане дуге као године и векове
Од како си отишао.
Знам да си негде у близини
Да ниси пасиван
Као добри сусед који се не виђа често.
Знам и да сам ја угрозио наш однос
Затворио врата
Када си ме желео највише,
И да сам непотребно бацио љубав
Онда када си ми показао
Највеће тајне и анђеле твог света.
Шта да кажем?
Цркву још ниси затворио
Али нема ме!
Кад се човек оволико од тебе удаљи
Постанеш му само мит
Комад слова на папиру које се не може мастилом искуства нахранити.
Некад намерно истрајавам
Да те изгубим и не сретнем,
Запалим се као многи да је могуће
Без тебе бити срећан макар на трен.
А онда се догоди пад!
Заблуда!
Кидисање!
Тако да и сам себи постанем наказа.
Ето, ако ниси заузет
Сврати до мене ових дана у госте.
Можда нећу бити ту
Можда ћу глумити да те не познајем
Али знај да лажем.
Надмудри ме!
Изађи некад из Цркве
Јер никад нисам веровао
Да си ти заробљен само њеним границама
И да само са праведницима
Једеш и пијеш,
Јер, док свет ломи срчу
Ја знам да не престајеш да постојиш
И да о свакоме бринеш…

Рекох себи:
Угасићу све протоке
Све доводе који воде
До људи
До Бога
Не бих ли како бар мало отпочинуо!
Али, превари ме стара стража!
Надмудри ме моје боловање!
Јер, оног часа када хтедох себи
Таквог здравља
Не нађох ништа
Осим закрчење крвних судова
До ли болну инфекцију!
Као када се унутар уха створи запаљење
Свих канала –
Тако бива човеку
Који бежи од сваког немировања.
Јер, истина је
Док је у додиру са живима
На испиту ће увек бити
Колико он исцељења поседује,
Осим ако је тако мали
Да нема друге осим да прећути своје глади
Не би ли како наситио ларву
Са којом се поистовећује…

Да ли си се кад дивио
Радозналости детета?
Да ли кад озарио
Његовој љубопитљивости?
Све може да га занима
Са свима да уђе некад у додир и размену
Само да уз мало барута од осећања
Дода по коју на ватру смисла
И неку своју измаштану цепаницу.
По томе можеш видети
Колико је твоје срце чисто
И да ли те где савест оптужује за нечиста дела
Која си и од себе сакрио,
Ако имаш петљу и смиреност
Да сваког човека у очи погледаш
Обративши му се без осуде и интереса
Баш као дете –
Чистећи се самим обраћањем другом
Као да је цео свет једна лепа игра
У чијој башти свемира
Откриваш свакога дана, трена
По један нови цвет
Неку нову врсту
Чије латице би радо свуда по ветру просуо
Само да макар једном замирише
На свет који не трпи тортуру
И на свет чије лице призивамо
Светом неисквареношћу онда
Када у себи угасимо сваку неман и буру…

Не одмарате ви, драги моји
А ни ја са вама чим се вама бавим.
Не одмарате,
Болујете и даље!
Не судим, причам, констатујем, чезнем
Није свака моја констатација –
Плод осуде непримерене.
Одлазити на одмор да би се још више уморио
И није нека хвала.
Спавати до подне, банчити иза поноћи
Јести, пити, и само вештачким сликама говорити –
И није неки живот.
Подочњаци вас одају
Неко тупо стање свести.
Знате и сами да нешто опасно у вама недостаје
Да се нешто драматично кида и ломи
Баш онда када нико не гледа.
Али ја вас видим.
Ваша савест.
Она која на вас мисли када ви не мислите о себи.
Не вреди, мора се негде подвући црта
Не може се увек глумити безбрижност
И дегустација материјалног.
Није то зло, али то није све
Осим ако вам до себе није стало
Да се још који леш у вама отпацима обрадује
Баш онда када нико не гледа
Да снимите још коју пародију о себи…

Није мени проблем да помогнем
Ако могу коме је потребно,
Само ми нису јасни људи
Када од мене траже посредовање
У ономе за шта ни сами дупетом не мрдају,
И још мање ми је јасно
Зашто демони код мене хуманост траже
Ако њихов апел адресујем на страну
Где заиста почива моћ
Да се нешто конкретно заиста уради,
А уместо тога
Само нађем пркос и презир
Одмазду и блокаду моје воље,
Јер нису кадри да чују тамјан:
Да никад правде неће бити
Докле год они са највећег врха
Не буду тамо где је неком најпотребније…

Пољубац

У освит новог дана
Тражили смо помиловања
Доста је сваком дану свога зла
Ако му још додамо и своје осуђивање
Не вреди, не може се тако
Није нормално
Нити вредно спомена.
Боље је чувати оно мало вечности
У грудима
Ако смо га уопште и стекли
Бавећи се најлепшим созерцањима.
Можда није свако уметник, ни теолог
Али ако има поглед детета
Који се диви светој игри песка
Или поглед уморног човека
Замишљеног на обали успомена
У којем не дише
Туђу мржњу, ни своју кривицу
Кажем ти, није далеко од Царства
Ако је само једном лепоту света
Ћутке пољубио…