Archive for новембар, 2013


Љубим…

Једина моја
Када год се растанемо
И врата своју немост отворе
Моје срце говори са тобом
Чезнући за сједињењем
За додиром наших лица
Уплашен, брижан
Само да ти будеш добро
И када нисам поред тебе,

Баци своје сумње под ноге
Када мислиш да нисам нежан
То ја само ћутим устрептао
Мислећи на сигурност другог
На два стабла која корен траже
У загрљају света и васионе,

Живот свој полажем за тебе
Не дајем томе цену, уцену
А ти само немој тугу волети
Више од нас двоје
Јер растанак увеличава однос
Да се још више зближимо,

Не брини, ту сам
Брзо ће лудило проћи
Јамчим твоју пожртвованост
Својом одбраном
И не удаљавам нас временом и простором
Када си стално у мени,

Љубим те светим миром
Где сузе не морају доказивати истину
Навиком на тебе
Сам за себе не постојим
А ти када легнеш вечерас усамљено
У постељу изгужвану и меку
Нећеш бити оштећена, сетна
Но у молитви са мном.

Обећавам већ испуњено…

Advertisements
  • Посесивност не може да замисли одбитак туђег постојања.
  • Биће нешто од нас – само не знамо шта.
  • Све нас комада да се не бисмо везали надама за оно што је подложно пропадљивости – укључујући и људе.
  • Бол те чува од охолости.
  • Да би рекао нешто ново мораш отићи са друге стране постојања.
  • Непристрасност припада онима који лични однос стављају у други план а таленат у први.
  • Непристојност се показује у ситницама…
  • Нељуди не познају тајну детета.
  • Све шта створимо, хтели то или не, не припада нама.
  • Како Бог види човека? Са унутрашње или спољашње стране манастира? Бога занима човек, не види зидове.
  • Откуда та суровост у људима да на све имају коментар…Само у бестидном човеку постоји толика патологија да на све што се догађа има неки приговор.
  • Благодат Духа Светога не мења свет око нас већ нас саме…
  • Држава и Црква се крећу логиком узајамног незамерања докле год постоје обострани интереси. Право је чудо да Литургија уопште може да дише на таквим гробљима.
  • Идеализми не функционишу пред исконским дуализмом природе.
  • Колико су људи очајни када им треба неко ко ће да им говори како да живе, раде и мисле. Сада превагу узимају мотивациони говорници и животни тренери. Колико је само узвишено што се наш Бог ниједног трена не намеће спрам ових супериорних надреалиста.
  • Где нема другог остаје само ментална мастурбација.
  • Мисли су као пиране – свака има своју вољу и свака добацује оној поред себе: „Само сам ја у праву!“.
  • Ех, ко све данас ореол носи!
  • Особењаци су они који кваре добро тесто Царства.
  • Неко има толико велики таленат да више не знаш да ли ни он сам не зна где више са њим удара.
  • Немам проблем са контрадикторностима, али ако видим да ми неко сахрањује сусрет, онда знам колико је сати.
  • Ако се навикнеш да је све урушено, ништа те не може разочарати.
  • Уметност чојства је у опозивању сопственог зла пред лицем другог.
  • Остаде ли нешто од човека?!

 

 

global-warming-inquisition

Црквена власт, суд, Синод, мора и треба да постоји. Јерархија је ту не само да покаже разлику у личностима, нити само разлику у даровима Светога Духа, већ надасве да укаже на неки ниво поретка који би представљао барем властиту меру усавршавања, разноврсност служби и личних ставова. Нема једностраности. Сама Тројица се разликује по Личностима, јер имају другачију икономију и постојање од оне Друге Личности поред Себе. Међутим, поставља се питање где су границе између службе као службе и службе као власти, када је човек као место службе у питању. Јер, док прво претпоставља безусловну љубав према другоме, друго постаје нивелиром којим се психички или санкционо кроти други за властите психозе. Проблем који желим да поставим се не огледа у непослушности свештеној јерархији унутар или ван Литургије, у неком наводном тео-анархизму, него ако се неки (не)основани конфликт догоди на психолошком, политичком или већ каквом нивоу мимо сабрања а свештеник или епископ осуди анатемом, казни епитимијом или неком другом санкцијом онога ко није крив.  Дискриминација је неминовна. Без обзира да ли говоримо о релацији епископ – епископ, епископ – свештеник, епископ – професор, епископ – вероучитељ, итд.

Црквена јурисдикција јесте потребна у смислу ако неко намерно клевета, гони или изврће догмате Цркве на општу пропаст – ту нема кокетирања са евентуалним јересима а опет није ни мерило да ће сваки јеретик горети у паклу како воле злурадници – али шта ће бити ако православни протагонист откаже послушност неком неморалном свештенику, епископу, мимо Литургије у неком акту који верујући има право да доведе у питање? Зар ће он бити лишен учешћа Сабрања и подривати јединство Цркве зато што није крив у ономе за шта је крив свештенослужећи или нека друга инстанца? Шта ако се тај сукоб неосновано пренесе на раван Цркве а да Црква нема везе са тим сукобом? Не долазимо ли тако до узимања Божијег суда у своје руке? Не долази ли тако до узимања целокупне црквене власти само у своје руке од стране оног ко тако поставља једначину и демонстрацију силе? Какав год да је проблем посреди. На крају крајева, можемо се ми не слагати са карактерима неких људи, али то није мерило да и њихову службу доведемо у питање.

Саборима, канонима, и Оцима треба бити доследан у смислу учења (наравно, не по сваку цену, јер нека акта више немају ту релевантност будући да је деловање неке одлуке за одређено време прошло, као што Црква увек за неке нове конкретне проблеме може да донесе нове каноне), али какве везе та доследност има ако се дешава сукоб мимо те перспективе? Какве везе неко има против Цркве ако нема ништа против Христа? Не долази ли онда противљење од онога ко не помаже или који другоме подваљује? Зар ће бити одлучен од онога што/Кога воли само зато што је неком такав хир? Не долази ли сваки отпор од онога ко се осећа угроженим а да га реално нико не угрожава? Или ћемо примитивно рећи да један или два човека могу господарити Црквом као својим приватним власништвом и то против оних који истој Цркви и Богу служе??? Ако то није бестидност, онда је лудило сасвим!

У прошлости је било много примера међу Оцима да су многи грешили на овај или онај начин, па нису сносили одговорност за своје поступке, почев од епископа па до клира и лаика. Коме ће Црква онда припадати без потенцијалног или реално анатемисаног који жели присуствовати Сабрању а да му се одузима то право? Самој себи? Ко уопште сме да одузме то право? Али, управо то „право“ подрива јединство Цркве, јер она не може припадати сама себи без другог, као што ни други из свог бића не може изражавати јединство Цркве без других.   Тиме што је Сам Христос учио другачије унутар синагога насупрот тадашњем свештенству, то јест, не другачије него је испуњавао собом Закон који се од њега тражио, они нису могли тиме да прекину његов однос са Оцем тиме што су хтели да га убију или одвоје од синагоге само зато што се то косило са тео-логиком и тео-предубеђењима њиховог времена. Клерикализам навлачи на себе разне маске од којих је маска према својима најстрашнија, јер се на месту вере пројављује карикатура вере, нешто што вера није. Пројављује се страховлада, страхонаметање, властодршће и утопија. Контрола у пуноћи своје грозоморности.

И каква је то Заједница која заговара апсолутизам свог става у односу на своју паству која би имала други став? Или да директиве једне инстанце буду општеобавезне за неког који мисли другачије о нечему а да се то не протумачи као атак на Цркву? На пример, неки епископ или свештеник може заговарати неку политичку или научну опцију као меродавну а да то није ни по Божијим мерилима (а користе се тако) а ни по личним онога ко другачије мисли. А видимо да, на пример, неке црквене инстанце могу да имају у потпуности два супротна становишта између себе а да један другог не санкционишу као што раде са „обичним смртницима“ који се налазе у подређеном положају. Тако долазимо до еклисиолошког тоталитаризма и непневматолошког једноумља које, хтели – не хтели, има свој миље и круг клеветника са чије висине пирује по обичним смртницима – макар то био аудиторијум самих епикопа и клира где се они одмеравају између себе.

Ако се позиција Цркве (а сви смо Црква, него стављам акценат на властодршце) у 21. веку приближава неким тренутно-политичким девијацијама неких месијанских комплексаша у којима је борба за властиту репутацију преча од објективне слике ствари, и где се верници, свештеници, професори, или чак епископи спрам епископа, одмеравају у неком инквизиторском маниру одстрањивања другог само зато што изражава лични став – онда поглед треба да уперимо у много драматичнијем светлу од тренутно (мада ипак вишегодишњих) актуелних проблематика. Јер је евидентно да ако се ништа не промени, ако се дозволи да власт сеје страх и казну – да ће се позиција Цркве у веома блиској будућности претворити у неки вид фарисејског линчовања за сваког оног ко се усуђује да мисли својом главом. А то мора резултирати много већим пожаром – народ ће се окренути од Цркве. Пасивност као знак оклевања или страха се такође може протумачити као повлађивање деспотизму и као жиг властитог лицемерја. Божија воља сигурно није у неговању робовласничких односа. Бојим се да као Црква назадујемо тако што се враћамо сакаћењу оних који су од нашег рода као што су некада Јевреји убијали све могуће пророке које им је Бог слао а на крају убише и Христа (мада се ни каснији хришћани нису баш пуно прославили јер су черечили своје најбоље теологе).

  • Проблем је много жешћи него што се чини.
  • Овде је реч о стартној немогућности односа од стране оних који само формално проповедају догматику односности као мерило спасења, док заправо једино на шта мисле је лична моћ и контрола другог.
  • Све што ремети калуп постаје непријатељ број један. Никоме није пало на ум да ако неко изражава лични став да тиме не изражава став Цркве, док у критичарима и рецензентима, у име неких протокола и законитости, нема ни трун стида да својим бахатим поступцима умишљају да изражавају став Цркве тако што ће санкционисати сваког оног ко се усуђује да мисли. На крају крајева, управо због таквих ставова се дефлоришу и кастрирају сви нови таленти који су се родили у Цркви – без могућности да им се одреши језик да нешто ново кажу и стваралачки понуде.
  • Такви су и „левичари и десничари“ а нико није спреман на парадоксалност јединства различитости. Монопол, сличан мафијашким клановима, узима примат чак и на светом месту.
  • Проблем се усложњава јер се налази на једном таквом осетљивом месту као што је Црква или институционализам Цркве. Међутим, зло пушта своје љигаве пипке далеко више од пуког институционализма ако се подређени чланови Цркве, богослужбено или институционално, инструментализују лично као у каквом луткарском позоришту по нахођењу свега неколико људи који користе свој положај да контролишу и манипулишу другима.
  • По том синдрому мораш да будеш део гета уместо да будеш члан Цркве који има једнака права и одговорност своје службе. На крају крајева, који има право и одговорност да мисли. А смењују се људи који имају довољно савести да преиспитују своје ставове и који никоме нису говорили да њихова лична убеђења аутоматски значе и став Цркве.
  • Зато оно „да већи служи мањему“ постаје права псеудосаборна фарса, јер је више него очито да је мањи потчињен да не „каља углед“ који је неко други изградио а да та слика нема ону вредност каква се пласира у јавности.
  • Деградирајуће је да ако имаш другачије мишљење о нечему да постанеш камен спотицања за веће инстанце, јер ниси непријатељ Цркве а биваш селектован као онај „ко прави проблеме“. А сваки проблем се, нажалост, више не решава неким медикаментима дијалога, него радикалном ампутацијом. Они који тако чине греше против Цркве којој служе. Јер ако се буде ишло логиком таквог одсецања проблема, на крају нико неће остати од Цркве, него ће се правити вештачка решења, налик протезама, које ће у мноштву којечега на себи понајмање од људског облика на себи имати. А ко ће онда да служи Богу? Један човек? Тешко. Јер то није учење Цркве.

 

 

 

 

 

 

Поред разних тео-либералиста, изнедрила се ових дана и таква сизифова мисао, на неким иностраним сајтовима, да искуствујемо и тело Богородице у Светој Тајни Евхаристије која је подарила тело Богомладенцу Христу.

Мислим да нема никаквих импликација тиме што је Дјева својом крвљу подарила крв Богочовеку, па да сад апсорбујемо и њену крв кроз Причешће. У суштини, нисмо канибали ни Његовог тела а камоли Дјевиног.  Ми, истина, окушамо нестворене енергије али оне нису безличне, па самим тим ту нема неутралисања Личности Господње. Једино учење које је код нас правосланих заступљено у догматици је да суштинску повезаност коју имамо са Дјевом јесте у томе што постајемо њој налик тиме што и сами у себи зачињемо Христа Духом Светим. Ипак, не треба заборавити да је Маријина природа исто била носилац прародитељског греха тј. смртне природе. Тако да ту неке приче о њој као богињи нису на месту.

Што се тиче Евхаристије, можда се само дилема може продубити да ли искуствујемо Васкрслог или историјског Христа јер Он Сам каже да месо и крв неће наследити Царство. Ипак, пре мислим да је акценат на томе да ми учествујемо у заједници Његове Личности коју он има са Оцем и Духом а да се поглавље о месу и крви односи на оне који су са фокусирали само на биолошко постојање, и да васкрсла (есхатолошка) тела неће у себи имати крв. У суштини, како год да приђемо проблему (ако га уопште има), скандал је за рационалистику да ми имамо само тако заједницу са њим. Али другог одговора нема.

Очигледно није сувишно да поновимо градиво да бисмо знали у којој, или боље рећи Чијој, стварности Цркве учествујемо: „У овој Светој Тајни Христос не присуствује символички, иконички, не по сувишку благодати, не једним наитијем, и не кроз прожимање хлеба и вина, већ истинито и стварно тако да се по освештању хлеба и вина дарови претварају у оно Тело и Крв које се родило од Дјеве Марије, које се крстило у Јордану, пострадало, било погребено, васкрсло, вазнело се и седи са десне стране Бога Оца, и које ће се опет јавити на облацима небеским…“ Г. Флоровски, „Црква – Очев Дом“, Црква је живот, Београд 2005, 398.

О депресији

Неки мисле да света Литургија може да излечи проблем депресије. Можда али не треба превидети да то може бити сасвим индивидуалан акт, као што ни сама депресија никада нема само једно лице него се може манифестовати на више начина. То, такође, не подразумева негацију медикамената. И лекови су дар Божији. Иначе, да је све тако црно – бело, да Литургија може баш све да залечи, онда се треба запитати зашто су нам неки свештеници депресивни, или зашто народ који присуствује Литургијама и даље болује од неког недостатка?

Очигледно је да нестворене енергије освећења не продиру баш свуда у нутринама човека јер би онда тако и они други, са можда још израженијим дефектима природе (слепило, тумор, парализа, итд.) решили проблем. Не кажем да ту не може бити Промисла, али истичем да није у сваком дефекту присутан Бог јер би то онда имплицирало да Бог жели да се неко рађа са дефектима природе. А Он није толико непристојан да већ унутар смртне раздељености бића уноси додатну дисхармонију.  Промисао би се огледао можда у томе да се намерно остављамо у делима трулежности што због трпљења којим би прославили Бога, што због слободе која макар и пред лицем патологије не сме бити жртовована; а што ради тога да схватимо шта значе речи „чекам васкрсење мртвих“. Постоји, дакле, литургијско просијавање Духом Светим, Бићем Тројичним, али иконично, краткога даха, („сад и још не“). Светлост усред депресије која показује „где је боље“ али и која открива „природу коју треба у невољи да носим“.  Биће нам осцилира између „ко ће ме избавити од тела смрти ове“ и „добро нам је овде бити“.  Било да смо депресивни или не.

Једно су, дакле, промене расположења којима смо сви, вољно и невољно, изложени контрастима своје природе, а сасвим друго су фатални стадијуми до којих депресије могу да доведу. Можемо заокружити проблем: постоје дефекти на које светотајински живот Цркве не утиче. Зато лекове не треба потцењивати. Али не треба превише истицати ни Цркву на уштрб лекова, као ни лекове на уштрб Цркве. Апсолутизовати само једну реалност деградираће другу реалност онога ко је изабрао само једну солуцију постојања у дефекту који носи. Не треба заборавити да није ни свака болест од Бога. Примитивно се вековима веровало да је нпр. епилепсија проблем ђавоиманости. По тој логици ствари велики људи попут апостола Павла или Достојевског су били демонопоседнути.  Тако се рађа апсурд.

Можемо, дакле, дијагностификовати малим системом да постоје: а) нерасположења; б) депресија; в) психозе. Свака је различита стварност од оне друге. Могу да постоје упливи међу њима, и не морају јер свако има своју индивидуалну конструкцију бића коју други не мора да поседује. Тако разумемо како светоотачке, тако и медицинске третмане у свој њиховој различитости унутар аудиторијума у којем су деловали а да су симптоми, рецимо, код неких били слични.

Са друге стране, неко покушава превише психолошким доменима да припише утицај Божији, а неко пак инсистира да се неке патологије могу лечити искључиво светим тајнама Цркве. Не бих се сложио. „Дух је срчан али је тело слабо“, дакле, неко може да зна са чиме има проблем али да из своје природе или Цркве не може да превлада проблем. Зато одређени медикаменти нису за потцењивање. То би, иначе, објаснило откуда толико психотичних људи у Цркви (мада не би било сувишно увести и неку врсту психолошког теста за будуће клирике). Не јер се Бог гнуша оних који имају неки проблем, него да се искристалише да Бог не одбацује управо људе са дефектима али да није нужно ограничен проблемом другог као да га је Он створио. Ако би свака болест била посматрана у светлу смртности природе, у чему би се, верујем, медицина и теологија могле разумети, онда се можемо сложити да Бог није створио смрт.

Бог, дакле, има власт да исцели сваки недостатак. И није све ни до пријемчивости јер некоме одређена патологија може и да блокира хтење. Али Бог не учествује у свему што Му приписујемо – зато и нема исцељујућег аутоматизма. Макар Он Сам Причешћем боравио у телу оболелога. Ако пак идемо логиком да Причешће све лечи, онда долазимо до еклисиолошко – медицинске баналности јер видимо да и са најобичнијим грипом не долази до реанимације природе.