Archive for јануар, 2015


Блуд

body1

Блуд….

У блуду јесмо. Блудничимо умом, када се лута догађајима који беху, који јесу, који ће бити. Блудничимо телом када год помислимо да је ужитак једина мера свега чиме се исцрпљује човечије постојање. Блуд има много лица али у сваком може модификовати, или чак верфиковати, исту гримасу. Можемо се од њега крити, али лаж се не сведочи другоме. Ако у човеку има нечега што још блуд инфекцијом постао није.

Блуд је врхунац самоизолације. Отуђење које себично кида себе од другог. Отима све, поглед, реч, само да не припада другом чак и када наликује да се другом даје. Није овде реч о неком стриктном порнографском карактеру. Блуд онтологије је много перфиднији супарник јер се може и у најнесексуалнијој типологији људи сакрити под маском невиности. Невиност, наравно, не мора нужно увек имати еротизовану страничност, него може бити синоним за чистоту наличија, битисања. Оно што именујемо безазленошћу деце која немају своје освешћене нагоне.

Блуд је, дакле, отуђење. Интерес без покрића. Оргазам без другог чак и у наручију другог. Позориште без публике. Бестидност самоокренутости. „Царево ново одело“. Грч без мимике тихе радости. Евентуално прождирање другог. Богомољци су чак и по игри речи слични сексуалном акту богомољки међу инсектима: прождиру другог кад апетит задовоље. Није то случајно, још мање наивно. Незрелост живота узима свој данак. Усисавање тамом пушта корење у ништавило – нема се за шта/кога закачити.

Потонулост је неминовна. Окоштавање блудом може само онај који је истински омрзео себе. Ко са дубине пакла посматра само своје лице у рефлексији на површини воде невољеног другог. Други је пакао јер други не може бити вољен. Други може бити само прождран и избљуван на отпадију новог преждеравања и избљувавања. Отпадија. Поклич без успеха. Тријумф самоће који нема одјек. Маска. Звер. Џунгла. Попуцали капилари који потиру све што на другог личи. Јер други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости. Самоукопавање.

Блуд је гранични прелаз између ничега и никога. Јер само љубав може остварити мост између нечега и некога. Све друге нити се кидају у перцепцији сладокусца који брине о угроженом залогају страсти. Страсти које не може исплатити кредите према човечности. Блуд почиње од маште, прелази преко тела али се манифестује у потирању другог који кидише на неврлину. Други може бити жртва али и саучесник – од врлине слободног зависи. Оргија је мала реч спрам деконструкције другог, спрам дезинтеграције другог. Други је ту али нема лица. Остаје само трење. Трење које врхуни у бласфемији самокенозиса. Трење које самим кретањем не води никуда. Трење које је само блиц ухваћеног ништа. Пејзаж без импулса. Леш без Духа. Обогаљеност самим актом. Плодова вода без самог плода. Афект без смисла. Набој без пардона. Нагон који се троши самим самоинсистирањем.

Али Љубав је Промаја, Кошава која продувава до костију. Љубав је опозиција блудничењу, тој карикатури љубави. Бог је јачи од нагона. Бог је нагон који у нама твори други нагон. Нагон који укида дражење и успоставља миомирис чистоте. Љубав је Дух и који је од Духа љуби по природи новог есхатолошког нагона који му просијава биће. Нема покоја блудницима, јер мир у нагонима палости траже, а што је усмрћено даје привид мира али мир није него је леш, а што личи на леш – личи на мир али мир није, јер што је мртво по природи ствари је непокретљиво. Зато личи на мир али не даје укус мира. Цена је превелика да би се укинуло ново ради старог.

Од нас зависи да ли смо само синови меса или синови Царства….али месо није одбачено ни презрено чак ни од Бога чим Он узима месо на Сопство, чим се Он не гнуша нагона који је положио у наше битисање. Од нас само зависи који ћемо смер да дамо – ка другом или против другог….Али не треба превидети и тај ризик, да се у самомаскирању Другим (Богом) може бити још више блудотворнији од многих порнофила….

Дуго већ тражим лице спрам себе. Безусловност која кипти пламеном сусрета. Многи су резервисани, а са оним другима очигледно трпим мимоилажење. Постао сам другом разлог за стид и смутњу. У томе се исцрпљује свака могућност неочекиваног. Сигурно је да сам тежак човек, да и мене други трпе. Не болујем више од идеализма који нема манире. Али вапај за човеком остаје. И када ми је тешко и када није. Пројектујем се често у другог. Да знам да другог тлачи оно што мене мучи, ја не бих могао да спавам, да једем, да циркулишем уобичајено као да се ништа није догодило. Али индиферентност остаје да отвара ране. Нема човека. Остају у најбољем случају обећања.

Није то губитак стрпљења да се други себи врати. Боли ме одувек та неосетљивост другог да се увери у ране првог. Очигледно има људи који би да своју агонију ставе на место другог, зато га и не виде, не доживљавају као свог. Сигурно је да негде бауља и помало зависти, често је срећем у шетњи за другим. Људи се плаше да ћеш успети у неком науму без њих, да они неће бити потврђени као бића ако им одскочиш за који милиметар врлине или неког ангажовања око проблема у који си се унео целим сопством.

Али та резервисаност, та громада изолације и отуђења, то сахрањује. Сви се граде да имају више обавеза од тебе. Као да си ти беспослен и небитан спрам њиховог спасавања света. Не виде да могу и тебе да спасу, да си и ти део њиховог света. Проблем је што те не пуштају у свој свет, што нема места за другог, оног другог који одговара њиховом наличију, намерама и интересима. А само си хтео да будеш човек. Баш зато што боли осећаш да јеси човек.

Тражим своју кривицу. Прелива. Али то није све што ме одређује. Зато другог тражим. Немам човека. Други пре мене уђе у воду остварења. Али, шта се ту остварује, исцељује? Ако други остаје усахло месо недостојно погледа. Где то самопромотивно оздрављење води ако други спрам тебе гмиже у гноју? Нема одјека, нема човека. Постајеш досадан једним истим искањем помиловања односа или лека. Униформност и званичност је оно што убија свет. Типикарење односности са „ви“, грађење дистанце у име бонтона. Обећавања која врхуне у пустињи анонимности и условљавања врлине.

Да, треба ми помоћ. Немам снаге више. Може ли се онда чути неки Самарјанин који у тишини ненаметљивост подиже пребијеног и чини му добро. Верујем да може. Увек ћу. Ма колико ране личиле на смрт, ма колико не било лица другог…

Живимо у неком времену колотечине и страха, једноличности и неповерења. Урадите ли нешто што ремети тај циклус, без обзира да ли је то хришћански или не, морално или неморално, благодатно или неблагодатно, бићете подвргнути немилосрдним погледима или чак отвореним сукобима у којима веће или мање инстанце и не постављају смислену упитаност докле може да води нека конструктивна намера ако она није препознатљива у свакодневним круговима.
Људе више не занима шта је добро а шта зло, важно је да постоји само једна линија коју не сме нико да пређе да не би уснуле пробудио. И зло можда толико не би чак било ни у томе када би обе стране – оне који хоће преко линије и они који то забрањују – знале зашто је тобоже страшно прећи ту границу.
То ме подсећа на један експеримент са рибицом у акваријуму: када се акваријум преградио на два дела, рибица се кретала само у оном делу који јој је био омогућен, а када се препрека дигла, она није мењала свој курс него се осећала живом и сигурном унутар оне зоне у којој је дотад била. Слично раде и људи када је пешачка зона – неће да иду широком улицом него и даље настављају по тротоару. То само показује колико је човек мало слободно биће. И још више: колико човек умањује могућност да прошири своје егзистенцијалне перцепције према Богу и ближњима.
Јер ако се Бог не буни да пређемо границу тривијалног битисања зашто смо се онда ми тако погрешно програмирали?

Медуза

Избегавај, клони се, гнушај се, свих оних који не умеју да узврате лицем или речју, гнушај се, повраћај, моли се, али слепог који ти не узвраћа погледом и говорљивог који ти не узвраћа речима клони се – ту ништа није остало од одјека…
Не нагињи се над амбисом где нема одраза…Погинућеш…Јер нема човека, нема сусрета….
И неживе ствари знају рећи „добар дан“, попут камена баченог у воду, јер вода даје ехо, али гле парадокса, живо биће, мутант анонимности, мутира у сопственој обезличености, да те мада привидно жив, ипак нежив, својом неживошћу доживљава као нечовека, као неживу творевину….
Једнога се плаши: да у очи такве Медузе загледан – сам не постанеш тврди камен, у тоталности умртвљен за догађај другог….

meduza

Неке чежње се никада не мењају
чак и када мислим да сам Тобом убрао пуноћу,
увек се нека кап ваздуха довољно сакрије
да покаже суштину која недостаје,
и онда трагам за Тобом, више не мерећи време
јурећи кадар који увек измиче, па и угледан
а већ у следећем обличије мењајући.

Још увек осећам Твоје додире, нисам све прсте одсекао
још увек осећам снопове умочених у оно слатко,
али прожет изливима оностраног – немам Те довољно
немам Те у загрљају,
хоћу да Те гледам без страха
и да зеницама нетрулежним делимо односе
ритмовима речи за које ниједан песник не зна.

Често себи наслућујем крај, ту стару варку чула
или само у нестајању гори стара жеља
да сједињење буде потпуно, у живом даху лучезарног,
нисам неко ко апатијом меље кости
– јер волим све што Си ми толико пута дао –
но, само тражим да трен у овековечење уђе
мењајући воду окушану у вино Новог Еона.

Уклони из мене сувишне потребе, досаде тмурног
нека остари шта остарити мора, нека прођу валови
саткани од метежа жеље и крви, буке напраситих,
укажи Собом где је темељ свих ствари
тих лавина и тог лавиринта што маме бесомучно
па се у мене посади кореном од злата
да засијам, да Тобом све обухватим и пољубим Ватром
пожуде у љубав мењајући
далеко од замисли, старог демона, да од другог нешто вредим више.

А онда ми покажеш моје заблуде – кад не очекујем
па проспеш истине по загрљеним људима, те ми
откријеш истину колико моја воља није битна
а да на постољу сопства треба да други дише,
онда откријем колико пуно смисла прелива чашу
и да су моје визије само биле карика ослепелог,
да је сва лепота и мирис пурпурног
када ућути свако зло које сам заливао сујетом.

Хвала Ти што ми сахрањујеш нишане, армије одмеравања
што ме упућујеш и у заблуде – да би слава Твог
познања била већа,
хвала што Ти бираш место сусрета и вођења благодатне љубави
те ако што завапих или учиних лошим магнетом –
молим Те опрости.

Ти знаш све моје нечовечности, дуализме
никад не окрећеш леђа – како Ти и приличи
само Те молим: не заобиђи ме када и сам заборавим
да потражим пут и руку,
а када дође Твој Свети Дан, последњи као вечни
не постиди ме, испуни ме, бришући све нечистоте
као дане у којима нисам имао постојање,
а онда нека настане експлозија, блиц што не стаје,
сила без пардона,
па да са умилним криком небеса – умочених
у сасвим Ново и Непознато – у Твоме Лицу
у Васкрсењу свега доживљеног, личног, драгих,
обретем у себи нову природу
и свега што се храни покретом – преображење.

Дотад, осоли ме миром и разумом да у свему и са свима
најпре са собом, том старом карикатуром
нађем воду која се излива и улива у Тебе.

(Опрости овакво узнемиравање)…

Једнога дана, док сам седео у руинама свога дома и играо се са старијом ћерком од три године, обузе ме нека промена у телу, дође ми Дух Свети, и подиже ме на висину.

Био сам ужаснут али опет некако испуњен светлошћу нежности. Као да сам у торнаду који не ломи кости и не одузима дах.

  • Где се налазимо? – упитах Духа Светога

  • На месту где се фикција судара са истином! – рече Он

    Ћутао сам, нисам знао шта треба да кажем. Више ме је бунило откуда Бог мени да се јави па сам се више фокусирао на могућност илузије. Он као да прочита моје мисли па рече:

  • Питаш се откуд Ја овде? Или откуд ти овде? Сујетан си као сви остали. Мислиш да си битан? Неће бити. Мислиш да Ме је дотакла твоја немаштина? Има и сиромашнијих. Мислиш да Ме је дотакла твоја теологија? Има и бољих. Дотакле су Ме молитве које дођоше до Мене ових дана па Сам сишао лично да се уверим којим то речима мамиш народ да Ме зове.

    Нисам смео ништа да кажем. Ћутао сам.

  • Не бој се! – рече Он – Дођи да ти покажем нешто.

    И узе ме Дух ка Себи и почеше пред очима да ничу тајне као цветови који отварају своје пупољке. Брже од мисли, у блицевима, али споро, кретали смо се указаним световима. Онда се надвисмо над неколико златника налик дукатима.

  • Шта је ово? – упитах радознало као дете

  • То су Моје цркве! – рече Дух

  • Баш лепи златници – рекох – а зашто их прекрива ова прашина? – упитах

  • Није то прашина, – рече Он – то је тумор.

  • Тумор? Какав тумор Господе? – упитах збуњен

  • Види, Цркву Сам Ја посветио Себи и она не трули, зато је видиш као од злата, али прашина која је хвата је тумор оних који јој служе јер не желе себе њоме да посвете Мени, остају непозлаћени, непреображени, мада се унутра једни за друге држе.

  • Добро, али нису сви такви Господе! – рекох одважно увек се играјући наивног адвоката

  • Не буди глуп, злато зато и даје одсјај злата независно од прашине, не губи своја својства јер од Мене долазе.

    Ућутах постиђен.

  • Приђи ближе, сад ћеш гледати кроз зидове и ослушкивати кроз Моја чула – рече Дух Свети.

    Нагнусмо се над једну грађевину. У њој је било пуно људи у мантијама. Деловали су вредно попут пчела или мрава. Један глас у облику птице излете кроз прозор и долете до мене. Птица поче да ми говори:

  • Ти си непријатељ Цркве. Са чијим благословом пишеш то што пишеш? Нема за тебе помоћи.

    Стајао сам запањен јер нисам знао како треба да реагујем.

    Бог ми објасни да је птица символ свих мантијаша окупљених око мог оштрог језика. И ја се нађох збуњен. Бог као да прочита моје мисли које увек дижем у одбрану другог па рече:

  • Наравно да не мисле сви тако али ови траже твоју смрт. Дираш где не треба. Рушиш им репутацију коју сами граде о себи за очи света а не за Моје Очи. За сада те не дирају јер не знају докле ћеш ићи даље, плаше се, али страдања су неминовна на обе стране али ће се ране ипак преломити на теби.

    Онда ме Дух одведе даље, кроз облаке, или маглу, или муње које имаше обрисе разне, а онда се сви призори скупише у неколико сенки без боје и лица.

  • Ко су ови, Господе? – упитах радознало, онако дечијом љубопитљивошћу

  • Ово су расколници, секташи и безбожници. – рече Он смиреним тоном

  • Зашто их сада гледам? – додах нестрпљиво

  • Зато што су ти до сада они више помогли у делима љубави од оних који Мени служе на Месту Истине.

  • Више од оних који служе Теби кроз Цркву? – упитах пренеражен

  • Да, – рече Он – много више.

  • Па то је баш чудно и дивно. – помислих и на реч “парадоксално” али нисам желео да звучим нешто паметно пред Богом.

  • Не брини – рече Он – баш зато што си тако глуп Мени је задовољство да ти показујем ове ствари, да схватиш да ништа није као што изгледа, и да ако неко има благодат не значи да Моју Вољу твори јер благодат је Моја. Више ме радује што ни ти сам не знаш да ли си глуп или луд.

    На крају дођосмо до једног манастира. Светковао се неки празник у њему. Било је пуно људи. Мени срце заигра при помисли да се савршава Литургија. Ипак, није било службе, мада су сви чинови били присутни са народом. Била је постављена трпеза богата одабиром јела. Чинови су марљиво опслуживали народ а народ би, колико год јео, упорно истрајавао са негодовањем и малтретирањем монаха да нису довољно услужени, премда су појели и попили све што се могло. Притом, оговарајући и мрзећи свештенике и покајане на сав глас. Неки су хтели да се туку а неки само да играју.

  • Зашто ово гледам? – упитах Бога – Одвратно је! – додах

  • Да не би судио пре мог Суда.

  • Не разумем? – рекох

  • Види, има разних људи и сваки човек је универзална стварност. Не постоје границе Цркве иза којих Ја већ не дишем. Ако су они први свештеници тражили твој пад, спознај да постоје свештеници који то не желе и да има народа који живи за утеху у твојој срамоти. Осим тога, овај манастир је једини од свих цркава које знаш да се толико заузео за твоју породицу.

  • Ти знаш Господе колико волим свештенике? – рекох

  • Знам, али често је случај да те људи криво тумаче, а онда се срдиш на њих па падаш у осуђивање.

  • Опрости Господе! – рекох скрушено

  • Праштам ако ти прашташ. Да ли прашташ другима? – упита ме Бог правећи се да не зна шта ћу рећи.

    Мислио сам да мени то питање није потребно. Искрено, то питање је почело да ме боде а са бодежом и да изазива крварења. Почео сам да се преслишавам. Ређали су се људи преда мном, догађаји, искуства, сећања, односи, ситуације, контексти. Почела је да букти бујица. Лавина горчине је пререзала гркљан. Срце се скаменило за трен у санту леденице која не познаје емоцију сусретања другог. Почео сам да бесним, да киптим, да се дерем, да бауљам и вређам, да псујем сваког понаособ. Већ сам се уживео у сваки лик преда мном и почео да му набијам порције пуних здела агресије у уста. А онда визија нестаде. Расече ме тихи глас. Обриси се скупише у силуету једне девојчице и ја познах полубесан и полуошамућен да је то лице моје ћерке. Потом она проговори:

  • Не брини тата, сви су људи добри, као лепота твоја, као љубав твоја…- и загрли ме нежно и поче да ме љуби, као да је знала кроз шта сам управо прошао.

    А ја осетих како се човек открављује у мени и како упливом Топлине Свише моје наличије, у загрљају детета, придоби лице Богочовека….и почех са осмехом да плачем као да први пут откривам укусну сладост суза, па наставих са дететом да се играм тамо где смо пре само неколико минута стали…

Не износим став Цркве већ свој став али верујем да Бог може да ограничи своје свезнање и да унесе неизвесност у димензију Свог вечног постојања баш као што је узео Месо и Крв у састав Свог историјског постојања. Ако је Бог изнад времена и простора то не значи да не зна шта је време и простор или да не учествује у њима. Мислим да због човека може Себи да дозволи неизвесност. Рецимо, годинама је Христос знао ко ће га од ученика издати, али је занимљиво Његово трење у Гетсиманском врту, колебање, опирање, умољавање Оца да га Чаша мимоиђе. Дакле, ако је пре стварања света знао да ће пострадати, чему очекивање од Оца „могућност“ другог тока?

Апостол каже: „Још се не показа шта ћемо бити“. Зар није и сама концептуалност есхатологије неизвесна самим овим исказом апостола? Ту се можемо надовезати и на Суд јер нема гаранација о стопостотном спасењу али да се сада не удаљимо од теме.

Да ли, дакле, постоји неизвесност за Бога? Не – кад је у питању Он Сам (јер је изнад времена и простора), и да – ако је реч о хватању корака са човеком који нема Његову меру (будући ограничен самим временом и простором). Када Христос говори „да ли ће наћи веру на земљи кад буде дошао“, ту не видимо само реторички набој, или аскетски позив на унутрашње бдење, или неко тобожње Божије незнање, већ се отвара један процеп неизвесности у који се и Сам Бог укључује јер зна за непостојаност људске слободе која се на билион начина може Њему придружити или Га одбити.

Бог може све што хоће али Бог неће све што може.

Како год.

Верујем да Првоваскрсли и Првовазнети, може само због нас ући у проблематику неизвесности, управо због феноменологије слободе.

Друго, превидело се у овом приступу да мада Он Сам будући изнад времена и простора, у односу на Тројичност Бића унутар Себе – нема неивесности, али да пратећи динамизам непостојаности људске слободе Бог улази у неку врсту неизвесности самим тим што прати човека на свима успонима и падовима његовим. За Јуду је знао унапред да ће га издати, али то не значи да га није позивао у покајање, јер је три године говорио о томе да ће га један од 12 -це издати. Штавише, то радикално истиче на Тајној Вечери. Имамо и други пример, када Христос говори да се молимо у „оне дане“ да не буде већих трагедија, јер очигледно указује да су неке ствари смештене само у наше руке, док молитвеност за „те дане“ указује на неизвесност да ли ће се кретати линијом већег или мањег страдања будући да молитвеност треба некако „умешати“ Бога у делатност историјског кретања ка есхатону.

Има људи који од хедонизма овог света не могу да доживе Бога. Можемо говорити и о неким здравим перцепцијама хедонизма ако човек зна да кроји меру употребе у ономе што му је Бог даровао као укусу захвалности на окушана добра. Ипак, овде се ограничавамо на вулгарни контекст хедонизма, као оно што човека одређује мимо димензије да човек може живети од Речи Божије.

Технологија, јело, пиће, музичка и модна индустрија, лакоумна шароликост стробовских забављања, опсесивна комфорност стамбеног питања, и друге угодности су им опипљивије од Бога.

Када Бог не би давао опипљиву благодат можда би се таквима и дало за право. Но, није тако. Има и оних људи који примећују ту благодат па се радикално одвајају од свега што на свет асоцира. Међутим, и то може бити крајност друге врсте. Презирати материјалну сферу значи дизати руку на Творца истог.

Ништа у свету није зло само по себи – човек бира шта ће у том свету да злоупотреби. У томе је цела проблематика. Није то само етички фијаско јер кршењем етике човек заснива своју онтологију на садржају тог прекршаја. У есхатону неће бити тог садржаја (греха) за којим ће он и даље вапити. Зато етика не може бити одвојива од онтологије.

  1. Ко не ради на човечности – не може ни на обожењу.
  2. Животно искуство се не да преварити – увек ти помогне онај на кога ниси рачунао. Исто тако ти одмогне онај на кога си рачунао…
  3. Постоје људи који те укључују без твог питања у неки патолошки стадијум постојања. И то раде бестидно, а некад чак у име вере и морала, мењајући тезе. Кулминација безумља је када насртај долази са оне инстанце која те премашује јер спрам тебе стоји позиција која храни своју лаж-аргументацију на власти и казни.
  4. Има и таквих људи којима из човекољубља чиниш добро а они ти на њега узвраћају само оноликом дозом добра коликим себе великим спрам тебе сматрају. Онај ко ти се одазива на неко добро, не мењајући наличије свог зла, чини то само зато јер сматра да теби услугу својом појавом чини.
  5. Ако нешто не иде – прави се мртав.
  6. Ко је згазио своју част – нема га шта више обешчастити.
  7. Нико и ништа не сме да испашта због твојих приватних фрустрација – ако си човек.
  8. Друге можеш објективно видети само мимо протокола, формалности, прописа, униформности и оцењивања – најпре зеницама љубави.
  9. Мораш да се смучиш себи да би нашао д/Другог.
  10. Самодовољност је дупља без ока – нема се коме окренути.
  11. Мир се не мери одсуством метежности или броја других већ љубављу која плени унутар многобројне заједнице.
  12. Ко год да је глуп, ти или други, први се уклони да глупост буде бар мања.
  13. Најлепше је када друге изненадиш истоветно као и себе – учињеним добром или саветом које ни од себе ниси очекивао.
  14. Ко не уме да се радује сам себе потире и друге, склоне радовању, жалости својим понашањем.
  15. Немам проблем са вером већ са онима који је користе за махинације а људи склони некој учауреној побожности њихово зло (вероврданата) крсте вољом Божијом кроз које тобоже вежбају своје трпљење а заправо одобравају зло верификацијом своје пасивности.
  16. У многим стварима си могао остати имун и равнодушан. Али ниси. Изашао си им у сусрет, додирнуо те је проблем другог. Управо у том покрету се показује и изражава сва величина твоје личности.
  17. Многи су само формално присутни пред нама док им срце далеко од нас стоји.
  18. Не заборави оне који су те задужили својим добром а да ти ништа заузврат нису тражили; они пак који за своја добра траже накнаду, сами су добро уклонили из учињеног као и сећање на себе.
  19. Немогуће је да велики људи прођу овим светом незапажено али је нажалост много могућније да се у овом свету експонирају мали људи да буду све у свему.
  20. Чудесно је колико је Бог лепоте и смислености положио пред нас и у нама а да ми, пребукирани самомишљењем, самотраумом и пунобрижношћу, нити примећујемо, нити ценимо. Као слепци који тумарају по мраку од својих фантазама стварајући реалност која не одговара Реалности коју је Бог за нас наменио.
  21. У паклу гори само оно што се другог боји.
  22. Ко издржи Духа Светога у себи – очишћење му је суд.
  23. Можда смо неке плодове донели касније, али не треба заборавити да смо неке ожиљке оставили за цео живот другима много раније.
  24. У страху да се не десе неке ствари наша устрашеност чини да се управо оне реализују.
  25. Живот никада не носи исту диоптрију сагледавања ствари.
  26. Људи воле да јадикују јер само у томе виде сву религију постојања будући да не морају да предузму ништа да би нешто променили.
  27. Самопосматрање без Бога и других није ништа до самоништење, кокетирање са унутрашњим осцилацијама које из трена у трен мењају изглед и ток а фасцинантне постају у зависности од степене патологије самозаљубљености.
  28. Дијалог јесте, или би бар требало да буде, базичност љубави, али данас пред најездом хипер-комуникације свих могућих речи свега има али једино љубави нигде нема.
  29. Спасење има много једноставнији програм од свих оних наметних клаузула које су црквеноначалници прокламовали и наметнули на себе и народ, а некад једино само на народ да би могли лакше да га контролишу.
  30. Покажи ми какав си човек и показаћу ти какав је Бог.
  31. Стрпљење је врлина све док није ограничена пасивношћу.
  32. Све што је Бог створио јесте добро. И демон и човек чине себе наказним у складу са својом нескладношћу слободног одабира.
  33. Несрећа човекова је што не зна када треба да стане са својим жељама.
  34. Много жеља – много проблема; мало жеља – мало проблема.
  35. Ко много захтева – много демона стиче; ко мало захтева – много анђела добија.
  36. Сва дубина аскетских огледа показује колико је човеку тешко да се избори сам са собом. Па када то видимо, зашто се онда чудимо нефункционалности свега што дише око нас?!
  37. Нису сви смирени, неки су само идиоти у свом смирењу – утрнули за сваку идентификацију добро од злога, човека од нечовека, Духа од недуха, тако да свему што се догађа Богу приписују делање – макар то било и силовање жена и деце.
  38. Прво журимо да што пре остаримо а онда када ту старост задобијемо журимо да се што пре подмладимо.
  39. Све измиче осим смрти и Бога.
  40. Сваки човек има онолико шанси колико има одговорних надања.
  41. Ако се ниси неком обрадовао макар једном дневно – иди убиј се.
  42. У фрустрацијама тражи стваралаштво а не психозе.
  43. Ко се звери исповеда – звер остаје.
  44. Само идиоти на неспоразумима стварају философије.
  45. На све је стављен порез – више се не исплати ни да умреш.
  46. Пре ћеш Христа наћи у просјаку него у свештенику.
  47. Само страшљивци не дају одјека другом.
  48. Срце иде тамо где разлози нису важни.