Archive for новембар, 2018


Никоме…

Мртва пувала пролазе кроз град.
И зора касни да сване.
Плочници трпе ненаспавану децу која журе да оседлају вртић-позоришта.
Ја сам труп који носи нож у леђима као питање.
Чистаче улица нико не пита за температуру у телу.
Лишћу на улицама нико не нуди извињење за гажење.
Аутобуси су исто тако поспани.
Људи гледају ни у шта.
Наивни се смеју
Остали преживају тиха судилишта.
Чудно је да су само пси срећни рано изјутра
Док прљају на сваких пола метра испрошене паркове.
Стигла је штампа.
Зар још неко купује вести?
Гаврани ипак не одлазе.
Солитери ћуте у угашеним светлима.
Никоме се не устаје из гроба.

Тишина

Не једе ми се.
Не сећам се када сам последњи пут нешто прочитао.
Не пијем.
Не дрогирам се.
Музику сам почео радо да гасим.
Не виђам се са људима, нити имам жељу.
У мени нема мржње, злурадости и непраштања.
Повраћа ми се од сваког филма.

И не, нисам нимало безвољан!

И даље волим топлу реч и одјек смисла другог!

Али нисам ни близу Бога!
Не осећам искру која се у сновима јавља.
Све је неко некретање
где свака удвојена мисао бива пресретнута
узалудношћу јављања.
Не знам колико сам породичан?
Да ли сам довољно ту када је потребно?
Само бих да ћутим и славим –
Тишину којој не треба ниједна реч, ни разлог

али која није слепа да прихвати другог…

Знаш, када моја жена и деца нису кући
ја немам воље да постојим,
немам жеље ни да једем.
Навикао сам на моје метежне барабе па то ти је.
Јесте, нервирају ме!
Али зар тако није увек било да онај ко те излуђује
највеће поене код тебе сабира?
А ови су ми појели душу
и веруј, предивно је!
Увек неко нешто зановета
Увек се нешто ново дешава у четири зида
Увек неки нови догађај крунисан
лицима које волиш и којима си вољен.
За шта ћу сам себи?
Која је моја сврха?
Јести, пити, животарити?
Време траћити на секундарно?
Верујем да је ипак нешто много дубље
нешто у тоталности сасвим – друго

када осмех посрамљује речи и царује сасвим дуго…

Неке ствари вреди изнова оживљавати. Реанимацијом. За неке вредности се вреди изнова борити и освајати. Трудом свакако. Не, не мислим на бојно поље. Мржња припада инертнима. Не, не мислим да неке ране треба изнова отварати. Гној увек досађује оптерећивањем. Мислим на прославу живота самим постојањем а да се ту не морају просипати многе речи. Ту је познато гушење. Доста штете је већ направљено од варничења многобрбљивих напасника стварности. Помало је тужно да савремени човек нема времена, ни места у своме срцу да буде нешто друго осим прљавог ексера у чекићању једне капиталистичке мреже. Искривљен самим ударањем. И да оно што се заради након осам сати, десет сати, дванаест сати – буде наводно место слободе на шта ће се потрошити. Тужни сарказам постојања. Не критикујем место починка. Свима је потребно мало одмора. Критикујем оно што претходи одмору, као и оно у чему се одмор налази и идентификује. Јер, неретко, место одмора постане дуплирани умор. Подочњаци до колена, испијена лица, смежуране душе…ништа од човека не остане. Може ли се, дакле, бити одморан на месту умора? Може ако човек воли оно што ради. Да ли је онда свака љубав према ономе што се ради вредна? Не, јер неко може да воли да зло чини. Да ли је то већ виђен сценарио? Може бити, али се никада не понавља, ако се уопште понавља, на исти начин. Ето тајне покајања. Треба пустити Другог да у нама узме иницијативу. Сваког дана. Постојано. Тако ћемо се изнова рађати. Али нећемо бити заробљени цикличним понављањем. И још даље и лепше: сваки проживљени тренутак, као и онај који тек предстоји, ћемо хватати као догађај новог изненађења и као откровење нове слободе. Капилари тада заиста могу засијати неком тихом свечаношћу незалазног. Јер је на дну душе посејана сакривена благодат и притајена револуција од које нико не испашта а од које сви могу имати користи…

Свако има неку љубав у коју је себе положио. Или би барем требало да је тако. Некоме су то неки други ветрови у коси. Незахвално је процењивати било какав проток увиђања свуда, са било ким, о било чему, тамо где ватра субјективности доминира. Узима свој данак. Неки зупчаник једноставно сломи се. Тешко је бити сам са својим пројекцијама. Утваре углавном имају добре аргументе. А тада је тешко отргнути се од заборава истинских вредности. Од парчета историје коју крчиш повременим лоботомијама бесмисла не би ли направио продор у нови свет. Свет који свет не види као што ни пора на плућима не мисли о кисеонику. Не знам. Али знам да је живот леп када хоћеш тако. Кад не размењујеш погледе са приватним демонима себи иза леђа. Добро, и семе диоптрије са онима како им следујеш. Лепо је кад поштујеш друге. Када те нико на то не тера. Када ти је и Бог најбољи пријатељ, јер желиш да га видиш тако. Страх од ауторитета је за бескичмењаке. Тоталност некреативног тресе срамоту са људских лобања као са својих блатњавих ђонова. Превише изговора. Превише грча. Ми немамо појма шта радимо у овоме свету. Ред, рад и дисциплина? Купуј, продај? Резервације за зимовање и летовање? Каматни и бескаматни кредит за стан и ауто? Јести, пити, и са утварама говорити? Сликати се, о, да, сликати се! О тој пролазности и драматичности рутине говорим. Морају се негде подвући линије пристојности. Не маниризма, већ пристојности да себи даш шансу да неки закопани таленат извучеш из својих црева и испоштујеш као набољи цвет у башти. Нешто што не трпи учауреност и кројење шаблона. Нешто што не трпи уобличавање али може да носи у себи врелину истог. Јер, неке форме морају да постоје, али не и да постану меродавност туђе потврде. Тако се други сакати. Не прихвата се условљавањем своје фрагментарности. Исто важи и за оне који са породили бреме на црквеним пашњацима. Заправо, лако је бацити сидро тамо где је непомак једини чин наводне одговорности. Пуно је таквих који грме са кровова а да су њихови домови одавно опустели. У одсуству изазова – време се просипа на испразна празновања. Муња без грома и детонације се не узима за озбиљну претњу. Стваралаштво није тако неодговорно да толерише фразе и флоскуле. Нарочито не у егзистенцији свог домаћина. Није одсутан ни парадокс да неки ствараоци (посла, породице, деце, научних радова, итд.) не живе. Личе на живе али не живе. Ћуте о тој страшној тајни. Ућуткивањем свог личног незадовољства паразитирају на стваралаштву које можда нису сами ни бирали. Која иронија и парадокс! Да буду робови у своме! Од тога мора болети желудац ако већ не боли срце и памет довољно. И на крају, ипак, остаје љубав. Та проклето дивна привилегија најпрезренијих злочинаца над својим савестима. Јер нема савести довољно код других, па њихов сувишак креира кутак савести за оне којима љубави највише недостаје. А то не може без бола и стида. Јер се не стиди онај ко треба, него онај коме је туђа глупост највећи злочин а да се не стиди нимало…