Archive for новембар, 2010


 

Не знам да ли је ико приметио колико наша цивилизација болује од смрти? Када човек почне да сагледава суштину света – без Бога и Његове Промисаоне естетике – може да набаса на нашминканог леша како му се болесно осмехује. У суштини, болујемо од козметичке бесмртности. То је савремена болест која продире у све поре друштвене свести. Само, ова болест је префригана јер се не показује отворено као рат, као тумор, као непријатељ… Она је сурогат Литургијског обожења човекове личности. А можемо је затећи свуда: на реклами где се нуди заносни изглед, на музичком споту који прокламује нове трендове, на трпези која обећава вечну наслад, у патетичној љубави којом жели да овековечи другог… Дакле, свуда где се тежи превазилажењу граница и оне просечности које се човек нерадо стиди када угледа своју обичност. Јер, авај, егоизам никада не жели да буде као други. Егоцентричан свуда жели да положи „ауторска права“ а не зна и не признаје да нема ништа своје под небом.

А човек? Човек бива искомплексиран својом пролазношћу а не може да нађе простор где његово бесмртно освећивање  почиње….

Advertisements

О псеудо-знању…

 

Незахвално је давати дефиниције „чега“ или „кога“, јер сваки покрет „чега“ или „кога“ не бива без ланчане повезаности са другом ствари или другом личношћу. Нема никада мировања него је све сталан покрет. А чим је нешто стално у покрету, онда му је немогуће ухватити облик када се облик стално мења. То би изгледало као када би један сликар покушавао направити слику онога ко не престаје да трчи. Зато не можемо сазнавати на основу тренутка него само на основу Вечности која се једина на креће. Јер чим смо успели изразити један трен, у следећем трену он већ сам себе побија новим садржајем.

У вечности нема покрета јер је тамо Бог једини садржај, те као такав нема промене у Себи. Такође, то не значи да нема Бога унутар времена и простора, него да је Он различит од људи и изнад времена и простора. Зато онај ко покушава живети у Христу, покушава искорачити изван притиска времена (смрти) и простора (условљавања) које силе човека да трпи промене против своје воље (слободе), јер не може игнорисати своје постојање изван истих.

Из спиралног зачараног круга само благодат може направити продор у нови начин постојања. У супротном, човек умире на свакој равни постојања где без Бога покушава да овековечи себе, или, да обожи свој однос са другима без Христа. Зато када говоримо о сазнавању „чега“ или „кога“ можемо само из перспективе Цркве јер једино она поседује залог вечности и може да обесмрти време и простор који су сами по себи мерило разједињености. Дакле, колико год човек био интелигентан или талентован, не чине га његове врлине вечним или мудрим, већ Бог који га потврђује под условом ако човек то слободно хоће.

Коцка је бачена…          

 

Интересанто је колико ми сами себи својим личним недоследностима правимо проблеме и лоше расположење! Бог не мења Свој однос, нити људи који стоје у Њему (част изузецима!), али осетљиви духови су пребрзи на сумње, смутње, злу машту…  Зар злоба треба да добије првенство у односу на стварност? Или, још горе, да постане сама стварност само зато што је неко поверовао у свој избор?

Љуте се, не мирују, бунтују, цепидлаче, и подвајају се (чак и хришћани), а Бог и даље остаје исти у односу према њима. Ми не умемо једноставно да узмемо оно што нам се даје бесплатно – пуноћу живота. Огорчавамо се без разлога и пропуштамо добре таласе Небеског Океана. Као да су нам други криви што ми не можемо да савладамо себе. Заправо, то и јесте болест свих его-манијака: не желе да буду вољени. Или још горе, желе али на неки посесиван начин. Зато и остају у брижним страховима јер немају љубави, не напајају се са другачијег напона који није од овога света али је у овоме свету – Цркве.  Застој тада постане једина солуција промашеног постојања а изговор за врлине постане грех другог.

Међутим, можда је највећи трагизам личности друга крајност – усавршавање себе изван окриља Бога и Литургије у неком апстрактном, сентименталном или интелектуалном домену. Такав избор не може сакрити озлојеђеност која ће наступити пре или касније као последицу отуђења – самообезличавања – од Бога и људи. Зато нас ништа не може повредити колико наш умишљај то може пожелети без померања (покајања) своје апатије (лажне сигурности у пропадљиве стварности).

Помак се проналази у превазилажењу свих датости кроз Богочовека Христа, а не у роптању на раскрсници између добра и зла што ствари не постоје другачије. Слобода нам је и дата да бисмо делали – да би било другачије…

 

 

У оку посматрача…

 

Колико смо престали да се пријатно изненађујемо сваким удахнутим тренутком?

За поглед без љубави – кућа је само кућа, књига је само књига, човек је само човек… Као да све у шта човек погледа не продире умом до суштине. Као да глувонемо стоји пред неком зградом не марећи за станаре.

Али, када љубав дође иза ока посматрача и преплави поглед, свака посматрана ствар или личност постају испуњени самом светлошћу. Тада кућа постаје нешто топло јер подсећа на гостопримство вољених; књига постаје преточено злато чија реч постаје жива у рукама радозналог; а човек постаје, коначно, икона Божија којој поглед не престаје радознало да се диви.

Сав смислени динамизам мира и радости нашег постојања зависи од активне љубави онога ко гледа. А чим љубави нема у оку посматрача, све постаје монотоно, беживотно и пластична ствар. Ништа не добија вредност, потврду и поштовање од нас. Толико надменост узима превагу и тупо стање свести постаје једини начин постојања до сваке увређености на сугестију другачијег погледа.

Потребан нам је поглед детета да бисмо ухватили Божији поглед на себи… И ако га нађемо, озарени Духом Светим, из погледа неће више тећи сузе очајнице већ живе воде вечног живота… У супротном, нисмо ни живи…

 

 

Ми призивамо Бога а Бог призива нас. Ми кажемо: „Господе дођи!“, а Он каже: „Дођите ка мени!“. Ту нема одмеравања, само узајамне отворености. Док се вера не утврди, сурогат те воље је у глаголу: проценити. Међутим, пошто се утврди, укидају се самооправдавајуће доскочице и настаје уподобљавање. Тако постају активне нове егзистенцијалне функције у личности освежене виталношћу Светога Духа, те следи васпостављање које човек кроји према мери своје слободе, покрета и надахнућа.

Бог експедитивно интерпретира Себе у искуству онога кога љуби Својим енергијама. Црква сведочи то искуство вековима. И у томе Он не мења хировито Своју одлучност јер је увек доследан. Божански параметри нису наши параметри. Наши су често учвршћени аргументима малодушности. Бог нас не провоцира. Он Својом благодаћу сатире грехољубље којем смо предали високи кредибилитет. Чак и онда када мислимо да смо најближи савршенству.

Бог се не колеба, не предомишља, не бира, не сумња, не бива вучен пристрашношћу или користољубљем. Јер је у Њему увек и непроменљив (потврдан) излаз ка нама. Он нас воли више него што бисмо желели да нас воли. Али, у тој Његовој љубави нема ничег громадног и нападног. Бог није навалентан – не намеће Свој став и љубав. Наш Бог је Бог скромности али чија моћ није скромна када у њу једном делатно поверујемо. Јер без наше вере, Он намерно бира немоћ над нама да нам не би личност учинио савршеном против наше воље.

О празнини…

 

Ниједна личност не подноси празнину. Празнина налази своју основу кроз наше добровољно самообесмишљавање. Људе убија одсуство садржаја. Оно подсећа на ништавило. Отуда та психо(патолошка) глад и жеђ за догађајима. Човек се опседа било каквим садржајима да би испунио своју личну празнину али се она испуњава само привремено док се не продуби старим осећањем празнине. Хришћани најстрашније познају ту празнину као одсуство благодати Божије. Или, боље рећи, њихово самоодсуство од Бога и Цркве. У таквом не-догађању затиче се бол. А човек се може заситити само на изворима Бића Које је другачије од њега самога. Наша празнина је од овога света и зато човека не може ништа утешити у непроменљивим смислу речи, може је само замаскирати док се она не појави поново.

Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује! Јер када би била коначна, празнина би опет нашла своје место. У самопревазилажењу као искорака ка Богу и Вечности нема места за празнину. Празнина је губитак општења са Богом, а испуњење је устоличавање своје личности унутар Божанских Личности.

За два хришћанина дијалог није нужан елемент када имају истоветно осећање благодати која потире празнину, али за два нехришћанина који немају благодатни идентитет, дијалог је нужан елемент од којег они параноидно зависе. Јер уместо у Христу, они у себи испитују да ли је онај други довољно жив од изражавања првог.

Бог нам даје осећање Живота а не осећање осећања. Све наше страсти су последица похлепе која долази из незадовољства празнине. Човек мора да једе неки садржај. Али, ако то није Реч Божија, празнина доживљава свој рикошет и враћа се окидачу. И тада, као по инерцији, почињу да се нижу бесмислени садржаји, неки пак и више измишљени него реални, који угрожавају односе са свима и одводе у највећи понор празнине – у самопакао…

 

Страдања нас обликују за „новог човека“ у Христу, али зачудо, докле год трају, под утицајем боловања, губи се смисао те димензије, односно, не смисао који у парадоксима живи, него увид у путању ка богоцентричном циљу. Уместо да нас страдања приближе ка Христу, ми занемимо и утрнемо, превиђајући тај моменат, и остајући залеђени пред појавом агоније, уместо да агонијом увиђамо есхатолошку позадину, чинећи прескок бола у упад у Царство Божије.

Нема никога ко не страда – макар то било само од личне психопатологије која је код неког већег а код неког мањег интезитета. Све зависи од фреквенције слободе коју подешавамо према наклоности своје природе.

Благо ономе ко је свестан свог зла а исконска доброта му не да мира! Боље је батргати се у тој дуалистичкој борби неголи се летаргично препустити беживотној учмалости једног и другог.

 

to my wife…

 

Ако узмемо у обзир коефицијент мога хтења да походим твој поредак љубави према мојој личности, и да у истој обретем корист узајамних реалности која нас ничим неће спутавати, осим у испољавању неизмерне хармоније ка усредсређивању једне воље – мислим да могу без спутавања рећи да смо врло храбри у ономе што смо изабрали, волећи без ограничења парадоксалним сукобима једно друго, да се усудимо да постанемо људи…

Стога, мало је рећи да се плашим, јер у мени нема више ничега што би умрети могло, будући да сам се у тебе предао свим оним што јесам или бих могао бити. Све, само да те не оставим на крајеугаоним ивицама својих вена у којима не би могла живо пулсирати и пунити ми срце сноповима крви.

Сваки „тик-так“ скоцањен је у времену твог лика.                         

Без тебе то не могу сâм овековечити.

 

 

 

 

Данас је сутра.

Данас је километрима удаљено

– успавано на ауто-путу

– успавано на прузи што води у недоглед…

 

Преци су ме научили како да осетим време.

Преци су ми подарили

очи сиве,

очи хладне

и кружење по читаву ноћ.

 

Постојбине хиљадугодишњег времена.

Уточиште зачетих ратова

– објашњавам олујној трулежи историју смрти

и у крви ми струји топлина рађања.

И лака сам,

довољно лака

и стабилна.

 

Кровови овог града ноћас ми скривају поглед.

Кровови овог града ноћас су налик на бодеж

и држиш их тако чврсто

већ почињеш да мислиш.

 

Стабло мог постојања исцртано је на зиду,

корен је скривен дубоко испод ма какве стварности.

И ушла сам у траг прогнаних људи.

Ни инквизиција није могла спалити моју крв.

Издавала сам се за бога срећног тренутка

и ваше патње сам гиљотинирала.

Клањали сте се преда мном док сам

на изгужваном тргу прошлог столећа

спаљивала престо Луја – више се и не сећам ког…

И све сам

и вечност сам.

 

Јесењи дан сте ми одредили за рођење.

Јесењи дан сте одредили за поновно рађање ваше историје.

У очима ми је ваша патња

и на врату ожиљак гиљотине,

на уснама револуција у којој сте изневерили сопствени пут…

 

Буђење је пред вратима

и речи на хладним прстима.

Не дотичу ме вриштеће сенке,

и све пролази

и никога не занима.

 

Преци су ме научили како да осетим бол.

Преци су ми подарили увек-будно срце.

И очи сиве

и очи топле

и мучење по читаву ноћ…

 

 

Средниот Пат…

 

Кога некого го сакаш, иако греши,  ќе му ги додадеш доблестите кои по природа ги нема, а кога некого не го сакаш, иако има доблести, ќе му ги додадеш гревовите кои ги нема. Све што направиле добро другите за нас, се заборава побрзо и од трепет на окото (намерно) како ниедна од добрите работи да не постоела. Така, ако немаме љубов , све она што другите го прават за нас нема значење и смисла, не како да делото нема значење и смисла, туку бидејќи ние самите немаме љубов стоиме во сопствената бесзначајност и бесмисла, па така све мериме и доживуваме преку својот сопствен поглед. Меѓучовечки односи се наоѓаат пред овие препреки, па лесно ја повлекуваат другата страна, која пружа љубов но наидува на затворена врата кај другата личност.

Ние сме склони кон преувеличувањето – тоа со љубов го правиме на еден, а со презир на друг начин. Кога сакаме – секој детал од другиот го вознесуваме до небесата, а кога не сакаме – секој детал од другиот го спуштаме до адските крајности… Потребен е средниот пат, далеку од лавиринтот кој го нудат,на прв поглед, гордоста и очајувањето