Archive for новембар, 2010


FB_IMG_15253728892779287

Не знам да ли је ико приметио колико наша цивилизација болује од смрти? Када човек почне да сагледава суштину света – без Бога и Његове Промисаоне естетике – може да набаса на нашминканог леша како му се болесно осмехује. У суштини, болујемо од козметичке бесмртности. То је савремена болест која продире у све поре друштвене свести. Само, ова болест је префригана јер се не показује отворено као рат, као тумор, као непријатељ… Она је сурогат Литургијског обожења човекове личности. А можемо је затећи свуда: на реклами где се нуди заносни изглед, на музичком споту који прокламује нове трендове, на трпези која обећава вечну наслад, у патетичној љубави којом жели да овековечи другог… Дакле, свуда где се тежи превазилажењу граница и оне просечности које се човек нерадо стиди када угледа своју обичност. Јер, авај, егоизам никада не жели да буде као други. Егоцентричан свуда жели да положи „ауторска права“ а не зна и не признаје да нема ништа своје под небом.

А човек? Човек бива искомплексиран својом пролазношћу а не може да нађе простор где његово бесмртно освећивање  почиње….

 

Advertisements

О псеудо-знању…

 

Незахвално је давати дефиниције „чега“ или „кога“, јер сваки покрет „чега“ или „кога“ не бива без ланчане повезаности са другом ствари или другом личношћу. Нема никада мировања него је све сталан покрет. А чим је нешто стално у покрету, онда му је немогуће ухватити облик када се облик стално мења. То би изгледало као када би један сликар покушавао направити слику онога ко не престаје да трчи. Зато не можемо сазнавати на основу тренутка него само на основу Вечности која се једина на креће. Јер чим смо успели изразити један трен, у следећем трену он већ сам себе побија новим садржајем.

У вечности нема покрета јер је тамо Бог једини садржај, те као такав нема промене у Себи. Такође, то не значи да нема Бога унутар времена и простора, него да је Он различит од људи и изнад времена и простора. Зато онај ко покушава живети у Христу, покушава искорачити изван притиска времена (смрти) и простора (условљавања) које силе човека да трпи промене против своје воље (слободе), јер не може игнорисати своје постојање изван истих.

Из спиралног зачараног круга само благодат може направити продор у нови начин постојања. У супротном, човек умире на свакој равни постојања где без Бога покушава да овековечи себе, или, да обожи свој однос са другима без Христа. Зато када говоримо о сазнавању „чега“ или „кога“ можемо само из перспективе Цркве јер једино она поседује залог вечности и може да обесмрти време и простор који су сами по себи мерило разједињености. Дакле, колико год човек био интелигентан или талентован, не чине га његове врлине вечним или мудрим, већ Бог који га потврђује под условом ако човек то слободно хоће.

Коцка је бачена…

FB_IMG_1525289829088

 

Интересанто је колико ми сами себи својим личним недоследностима правимо проблеме и лоше расположење! Бог не мења Свој однос, нити људи који стоје у Њему (част изузецима!), али осетљиви духови су пребрзи на сумње, смутње, злу машту…  Зар злоба треба да добије првенство у односу на стварност? Или, још горе, да постане сама стварност само зато што је неко поверовао у свој избор?

Љуте се, не мирују, бунтују, цепидлаче, и подвајају се (чак и хришћани), а Бог и даље остаје исти у односу према њима. Ми не умемо једноставно да узмемо оно што нам се даје бесплатно – пуноћу живота. Огорчавамо се без разлога и пропуштамо добре таласе Небеског Океана. Као да су нам други криви што ми не можемо да савладамо себе. Заправо, то и јесте болест свих его-манијака: не желе да буду вољени. Или још горе, желе али на неки посесиван начин. Зато и остају у брижним страховима јер немају љубави, не напајају се са другачијег напона који није од овога света али је у овоме свету – Цркве.  Застој тада постане једина солуција промашеног постојања а изговор за врлине постане грех другог.

Међутим, можда је највећи трагизам личности друга крајност – усавршавање себе изван окриља Бога и Литургије у неком апстрактном, сентименталном или интелектуалном домену. Такав избор не може сакрити озлојеђеност која ће наступити пре или касније као последицу отуђења – самообезличавања – од Бога и људи. Зато нас ништа не може повредити колико наш умишљај то може пожелети без померања (покајања) своје апатије (лажне сигурности у пропадљиве стварности).

Помак се проналази у превазилажењу свих датости кроз Богочовека Христа, а не у роптању на раскрсници између добра и зла што ствари не постоје другачије. Слобода нам је и дата да бисмо делали – да би било другачије…

FB_IMG_15236498008341941

 

 

Ми призивамо Бога а Бог призива нас. Ми кажемо: „Господе дођи!“, а Он каже: „Дођите ка мени!“. Ту нема одмеравања, само узајамне отворености. Док се вера не утврди, сурогат те воље је у глаголу: проценити. Међутим, пошто се утврди, укидају се самооправдавајуће доскочице и настаје уподобљавање. Тако постају активне нове егзистенцијалне функције у личности освежене виталношћу Светога Духа, те следи васпостављање које човек кроји према мери своје слободе, покрета и надахнућа.

Бог експедитивно интерпретира Себе у искуству онога кога љуби Својим енергијама. Црква сведочи то искуство вековима. И у томе Он не мења хировито Своју одлучност јер је увек доследан. Божански параметри нису наши параметри. Наши су често учвршћени аргументима малодушности. Бог нас не провоцира. Он Својом благодаћу сатире грехољубље којем смо предали високи кредибилитет. Чак и онда када мислимо да смо најближи савршенству.

Бог се не колеба, не предомишља, не бира, не сумња, не бива вучен пристрашношћу или користољубљем. Јер је у Њему увек и непроменљив (потврдан) излаз ка нама. Он нас воли више него што бисмо желели да нас воли. Али, у тој Његовој љубави нема ничег громадног и нападног. Бог није навалентан – не намеће Свој став и љубав. Наш Бог је Бог скромности али чија моћ није скромна када у њу једном делатно поверујемо. Јер без наше вере, Он намерно бира немоћ над нама да нам не би личност учинио савршеном против наше воље.

hd_605495a37cbf4d896be3e49336f3a9ce

О празнини…

 

Ниједна личност не подноси празнину. Празнина налази своју основу кроз наше добровољно самообесмишљавање. Људе убија одсуство садржаја. Оно подсећа на ништавило. Отуда та психо(патолошка) глад и жеђ за догађајима. Човек се опседа било каквим садржајима да би испунио своју личну празнину али се она испуњава само привремено док се не продуби старим осећањем празнине. Хришћани најстрашније познају ту празнину као одсуство благодати Божије. Или, боље рећи, њихово самоодсуство од Бога и Цркве. У таквом не-догађању затиче се бол. А човек се може заситити само на изворима Бића Које је другачије од њега самога. Наша празнина је од овога света и зато човека не може ништа утешити у непроменљивим смислу речи, може је само замаскирати док се она не појави поново.

Празнина се може надоместити у актуелности Божијег Бића, и та њена улога није никада коначног карактера. То радује! Јер када би била коначна, празнина би опет нашла своје место. У самопревазилажењу као искорака ка Богу и Вечности нема места за празнину. Празнина је губитак општења са Богом, а испуњење је устоличавање своје личности унутар Божанских Личности.

За два хришћанина дијалог није нужан елемент када имају истоветно осећање благодати која потире празнину, али за два нехришћанина који немају благодатни идентитет, дијалог је нужан елемент од којег они параноидно зависе. Јер уместо у Христу, они у себи испитују да ли је онај други довољно жив од изражавања првог.

Бог нам даје осећање Живота а не осећање осећања. Све наше страсти су последица похлепе која долази из незадовољства празнине. Човек мора да једе неки садржај. Али, ако то није Реч Божија, празнина доживљава свој рикошет и враћа се окидачу. И тада, као по инерцији, почињу да се нижу бесмислени садржаји, неки пак и више измишљени него реални, који угрожавају односе са свима и одводе у највећи понор празнине – у самопакао…

 

Страдања нас обликују за „новог човека“ у Христу, али зачудо, докле год трају, под утицајем боловања, губи се смисао те димензије, односно, не смисао који у парадоксима живи, него увид у путању ка богоцентричном циљу. Уместо да нас страдања приближе ка Христу, ми занемимо и утрнемо, превиђајући тај моменат, и остајући залеђени пред појавом агоније, уместо да агонијом увиђамо есхатолошку позадину, чинећи прескок бола у упад у Царство Божије.

Нема никога ко не страда – макар то било само од личне психопатологије која је код неког већег а код неког мањег интезитета. Све зависи од фреквенције слободе коју подешавамо према наклоности своје природе.

Благо ономе ко је свестан свог зла а исконска доброта му не да мира! Боље је батргати се у тој дуалистичкој борби неголи се летаргично препустити беживотној учмалости једног и другог.

 

to my wife…

 

Ако узмемо у обзир коефицијент мога хтења да походим твој поредак љубави према мојој личности, и да у истој обретем корист узајамних реалности која нас ничим неће спутавати, осим у испољавању неизмерне хармоније ка усредсређивању једне воље – мислим да могу без спутавања рећи да смо врло храбри у ономе што смо изабрали, волећи без ограничења парадоксалним сукобима једно друго, да се усудимо да постанемо људи…

Стога, мало је рећи да се плашим, јер у мени нема више ничега што би умрети могло, будући да сам се у тебе предао свим оним што јесам или бих могао бити. Све, само да те не оставим на крајеугаоним ивицама својих вена у којима не би могла живо пулсирати и пунити ми срце сноповима крви.

Сваки „тик-так“ скоцањен је у времену твог лика.                         

Без тебе то не могу сâм овековечити.

 

 

 

 

Данас је сутра.

Данас је километрима удаљено

– успавано на ауто-путу

– успавано на прузи што води у недоглед…

 

Преци су ме научили како да осетим време.

Преци су ми подарили

очи сиве,

очи хладне

и кружење по читаву ноћ.

 

Постојбине хиљадугодишњег времена.

Уточиште зачетих ратова

– објашњавам олујној трулежи историју смрти

и у крви ми струји топлина рађања.

И лака сам,

довољно лака

и стабилна.

 

Кровови овог града ноћас ми скривају поглед.

Кровови овог града ноћас су налик на бодеж

и држиш их тако чврсто

већ почињеш да мислиш.

 

Стабло мог постојања исцртано је на зиду,

корен је скривен дубоко испод ма какве стварности.

И ушла сам у траг прогнаних људи.

Ни инквизиција није могла спалити моју крв.

Издавала сам се за бога срећног тренутка

и ваше патње сам гиљотинирала.

Клањали сте се преда мном док сам

на изгужваном тргу прошлог столећа

спаљивала престо Луја – више се и не сећам ког…

И све сам

и вечност сам.

 

Јесењи дан сте ми одредили за рођење.

Јесењи дан сте одредили за поновно рађање ваше историје.

У очима ми је ваша патња

и на врату ожиљак гиљотине,

на уснама револуција у којој сте изневерили сопствени пут…

 

Буђење је пред вратима

и речи на хладним прстима.

Не дотичу ме вриштеће сенке,

и све пролази

и никога не занима.

 

Преци су ме научили како да осетим бол.

Преци су ми подарили увек-будно срце.

И очи сиве

и очи топле

и мучење по читаву ноћ…

 

 

Средњи пут…

 

Када некога волиш, чак и ако греши, придодаћеш му врлине које по природи нема, а када некога не волиш, чак и ако има врлине, придодаћеш му грехове које по природи нема. Све оно добро што су други учинили за нас, брже од трена се заборавља (намерно) као да никада ниједна од добродетељи није постојала. Тако, ако немамо љубави, све шта други раде за нас нема значаја ни смисла, не као да само дело нема значаја ни смисла, него јер тиме што сами немамо љубави стојимо у сопственој безначајности и бесмислу, те према свом погледу меримо и доживљавамо ствари и људе. Међуљудски односи се налазе пред тим сукобима, па се олако смућује она друга страна која пружа љубав а затиче затворена врата пред личношћу другог.

Ми смо склони преувеличавању – са љубављу то радимо на један а са презиром на други екстремни начин. Када волимо – сваки детаљ другога узносимо до небеса, а када не волимо – сваки детаљ другога одмеравамо до адских танчина… Потребан је средњи пут, далеко од лавиринта које гордост и очајање на први поглед нуде…

FB_IMG_15260267704128168

 

 

 

Некада људи имају тако необична (а тако честа) понашања да негативно повезују ствари у име неке назови праведности где увек виде себе као жртву под другима или пак истичу своју пожртвованост над другима. Игра разочарења није потребно помињати јер је то једини проговор код таквог слоја људи. Само они не желе ближњега који би их разумео, желе да обнављају изнова своју причу без покајања и промене, и да изнова проналазе кривца или нову сумњу у онога ко их је једном разуверио. Ако притом, саговорник не служа пажљиво, брзо ће од њега увредљиво да направе таоца своје агоније.

Неретко су то људи којима ништа не недостаје од материјалних добара, али се понашају као да им увек треба више него што имају, те ропћу у страху од сутра као да ништа немају, или стрепе као да ће неко да им одузме и оно што имају. Тако пропуштају да се опусте у оном лепом тренутку који траје.

Маловерје и безнађе ту постају мерило вере и егзистенције – начин постојања таквог идентитета. За нови живот у Христу ту нема места јер то није модел радости коју овакав квази-модеран човек тражи. Благодат Божија је понижена на степен: сентимента, традиционализма, славољубивог морала,… али далеко од Бога, од Црквеног Бога, од есхатолошке стварности којом ће нова тела забљештати по Васкрсењу.

Понудите ли то савременом човеку, сроднику, на тањиру логосног идентитета, он то неће појести, притом, још ће пљунути у гостопримство онога ко тај тањир држи. Такав човек, не жели нешто што би било боље од њега самога или онога за шта он држи своја мерила истине.

Благодат? Бесмрност? Објективност? То су појмови које такав ум не препознаје као живе реализме већ као идолатрије маште. Уместо да преиспита свој положај он почиње да сажаљева онога који се спасава Христом. Каква иронија!

Новац! Храна! Смештај! Егоизам! Све што обећава опипљиву сигурност – то је благодат и бесмртност за таквога. И најгоре од свега, не види да то није почетак већ крај слободе.