Archive for јул, 2013


Тиховање

Што више старим, све више уочавам неуспех одбљесака речи да продру до суштина. Мислим да почињем да разумем, коначно, шта то значи благодатно неекспонирање. Удаљујући се од сопства, зарад другог и Трећег, сам себи постајеш небитан, ништаван. Овештала крпа која данас јесте а сутра је нигде нема. Пројектујеш сопство на другог и Трећег шта они имају да кажу, њих почињеш да живиш као алтер-сопство. То пак не значи негацију сопства, нити ескапизам од одговорности, напротив, отвара се једно подручије тиховања у које не продире комерцијализам онтологије. Почињеш да бивствујеш ехо апофатичке тишине. Или макар имаш тај искорак. У себи видиш светлост која није твоја самим тим што си свестан да не видиш ништа, да си глуп и слеп попут најмање бактерије у атмосфери.

Довољно је да одем на неколико најпопуларнијих форума где се негује или критикује било какав религиозан концепт, и да са болом у желуцу схватим колико је све то непотребно, и како то готово да нема ничега заједничког са личним искуством Бога. Некада је то случај и са издаваштвом, књишким флоскулама. Као да се нешто губи. Наравно, не нужно. Остаје да човек сам постави свој печат, своје искуство, далеко од кидишућих ликова или виталних теолога. Бог се, чини ми се, спушта на неки јадан ниво колико год неке аргументације звучале супериорно убедљиво. Са друге стране, колико само шупљина зјапи по многим форумима и сусретима уживо, све је пустиња усред многоречитости, а тек са даљине креће дијалог, баш као што и онострани Бог са даљине улази у дијалог са нама овостранима. Нигде моје срце није тако пусто и без односа него баш међу социјалним мрежама и „живим“ сусретима са онима који не маре да ме виде какав јесам као што сам улажем снагу атомски бомбе да дочарам себи другог.

Није реч, дакле, о неком театралном повлачењу које треба да остави тебе или друге без даха, нити о трагикомичном форсирању сопствене неухватљивости спрам оних који искају твоје друштво. Реч је о томе да нема речи. Бог је дошао. Када се води љубав не користе се речи. Са друге стране, генијална виспреност у неким дебатама уопште није гарант пневмопулсирања. Сензибилност духовног човека то лако препознаје, премда није равнодушан тамо где дебате заостају. Можда само лакше интуитивном бритвом ума увиђа намеру и кретања речи до којег циља иду, па одустаје са каматом. Препознаје да „то није то“. Да нема одломљеног парчета Царства које је сваким подвојеним собом исконски доживео. Можда је такво одустајање од речи и показатељ зрелости.  Није сваки човек презрен само зато што му се ниси обратио. Обратио си му се на други начин. Ко ће ограничити или измерити до којих светова молитве сежу? Молитву видим као ћутање детета док се игра а не као бомбастично типикарење.

Није реч ни о трофији, јер онда Бог не би био присутан, нити бих марио за догађај сусрета; ни о засићењу речи јер их онда не би користио ни мислено. Једноставно, удаљаваш се у тишину да чујеш другог и Трећег шта имају да кажу, не саботираш се самоконцентрацијом…Није, дакле, поента демантовање речи али речи не могу да иду тамо где почиње НОВО и где нема осета ВЕЋ ВИЂЕНОГ. Фасцинираност се не може изразити, може се само наслутити, као што је није исто доживети оргазам и само причати о њему. Гле, и ВЕЋ ВИЂЕН Бог сваки пут показује Себе у НОВОМ ДОГАЂАЈУ.

Али, можда и не треба претендовати на неки максимализам, конструктивност, устаљене академске моделе… Данас многи мисле да је реч о реформи језика она спона која недостаје свету. Ипак, језик се изнова трансформише кроз векове, речи могу бити клопка, замор, чак атак на смисао и поред инсистирања на очувању и проналаску смисла. Мислим да је Бог без речи најефектнији показатељ његовог присуства и да ће као такав бити изазов докле год је света и века, а самим тим и најстрадалнији пут.  Са друге стране, хришћанство је крцато парадоксима из којег се еонима може учити. Све више увиђам да порука Јеванђења не трпи системе. Лично искуство и самозаборав ми се нуде као конкретна алтернатива. У нутринама сопства, без негације еклисиологије, тражити Бога Тројичног и духоеманирајућег, Који не трпи калупе и форме, фразе и туђа искуства. А повлачење у тишину не видим као бекство од метежности празних прича, нити као омаловажавање света-који-не-мисли-као-ја, већ као могућност да боље сагледам и ослушнем другог и Трећег. Надасве да из окушане Тишине Другог чујем својим проговором Његове речи. Ако је на томе акценат, не може бити речи о неким апстрактним, нити себичним мотивима.

Треба се само сажети у Њему далеко од превише људских расплињавања и Њиме процењивати све што трпи кретање и догађање у свету.

 

Advertisements

На ногама подносим отрове

којима не знам порекло и токове,

и слушам како бриде у мом лешу

као да се догађа неком другом,

не размишљам о боловима

нити одавно осећам укусе хране,

журим на трећу страну

јер ми је сасвим небитно –

шта пролазност има да ми каже.

 

 

Од свих осећања, најтеже је изразити облик захвалности. Може се направити експеримент: класичан синдром је да у људима постоји много више добре воље да о злу говоре, неголи када треба да конкретизују неко своје лепо осећање. Ипак, код оних умерених, појам „хвала“ остаје некако недоречен, истовремено огољен и сакривен, некад фраза, а некад чиста апофатика. Зависи шта је подмет и усмерење једног „хвала“. Да ли је његово кретање праволинијско или не, да ли подразумева апсорбовање другог или не. Да би неко ушао у то „хвала“, океан многоживотности, мора бити претходно захвалан човек или, чак и као незахвалан, пробуђен неким упливом другог да постане захвалан.

„Хвала“ не би требало да се задржи на нивоу инфериорне куртоазије и лепих манира. У православном искуству још увек се одржало да је света Литургија по дефиницији „благодарење“. „Хвала“ треба да задобије егзистенцијалну контуру како за човека, тако и за све његове персоналне интеракције. Отпојати хвалу на Литургији значи прихватити Бога и човека другачијих од себе, као што Бог и човек захвално прихватају твоје постојање. Тако се култ и култура срећу али се не поистовећују јер домен културе никад неће моћи да освешта човека сноповима нестворене реалности.

Захвалност не подразумева наивност цвркутаког битисања имуно на болест палог постојања. Нити флертовање са незахвалним еоном. Понајмање са антиподом нехвале који хоће да прво исцери главу кроз наше месо и лик. Бити захвалан у време агоније, у догађајима горчине оних који скиче попут пацова, је изазов за постојање. Изабрати захвалност као модус новог идентитета када сви бирају супротно није ништа друго до крст. Гле, чак је и крст лакше носити, него бити захвалан. Напијати се извором радовања и хвале када свуда ничу црне хронике, није ли скандал за логику и свет?! Свакако, реализам захвалности варира од фреквенције љубави, и треба бити заиста без идола да би човек ушао у неизменљиви и вишедимензионални свет благодарења. Не треба превидети да разноразни фактори, осим наше слободне воље, утичу на разноврсне перипетије којима се изражавамо и бирамо неко тренутно или дуготрајно постојање (нпр. ако уочимо нечију меланхоличност, сиромаштво, обогаљеност, не треба да превидимо шта је до ње довело, итд.).

Лично, неспособан сам за радост, тиме и за захваљивање, али имам могућност да сведочим да моје захваљивање отпочиње упливом Тројичног Бога Литургијског. А тада не могу а да не будем хвалорадостан. Нисам способан тада да, нашавши се са унутрашње стране тока пожелим кретање супротно од тока, јер бих онда требао да уложим много већи напор да будем преокупиран незахвалним идентитетом. Уосталом, то би била и хула на Домаћина Трпезе. Али није реч о томе, већ о искуству Онога Ко даје благодарење. А када Он отвори двери срца и пљуне Свој огањ у моје биће, утискивањем богосопства, и стаклене кости доведе до утврђеног усијања, захваљивање се јавља не као неко уличарско руковање са познаницима који су нам у нечему изашли у сусрет, већ као нови кисеоник који можемо сада удисати и под водом овог палог света.

Очи

Од свих агонија са којим човек улази у коштац, највећа трагедија немировања се очитава у километарским моно-дебатама са неким злом које је човек урадио а које притом истрајно покушава рационално да оправда. Покушај објективности се покреће у грозоморном правцу. Самим тим одсуством благостања, показује се наказност таквог истиноисповедања.

Колико човек треба да буде наиван да би увидео докле га то саморасправљање може одвести ако не из једне противречности у другу. И све под плејадом, маском, просветитељства, самоспознаје, истиноувида, да тобоже није онако како изгледа. А увиђање показује све ругобнију представу попут портрета Доријана Греја, коју овакав протагонист гура у своју подсвест само да не увиди право виђење ствари.

Тако се открива да је заиста потребан други да би првом отвориле очи. Први је очи ископао и сујетно их показује сваком заклињући се у своје постулате и псеудодогме. Други треба да му врати очи у дупље, или барем да му покаже своје очи како би сагледао ствар из угла другог и трећег. Осим ако први не жели да угледа другог него да патолошки егзистира у својим очима умишљајући да даље од свог погледа нема и да је једини критеријум постојања оно што његове очи виде као целину постојања.

Имагинација заблуде је неминовна. Кретања живота су осакаћена. Човек килаво храмље умишљајући да трчи рапидно. Сав је уроњен у фрагменте. И сваки атом сопства се кида у многооке истине које нису херувимског порекла. Човек је призван да згази своје погледе ако жели да живи. Да допусти Другом да прогледа у њему. Да искорачи изван зеница. Да убије слепило псеудо-гледања. Гледање значи увиђање другог у себи. Просијавање дуплираним погледом неба. Очима унутар очију. Далеко од једнодимензионалности сујетне интроспекције и перцепције. Очи које носи у шакама створености треба да опере на изворима које нису у саставу његове природе.

Слобода је бачена… од човека зависи које боје ће изабрати за свој делатни или недалатни видокруг, и да ли ће гледати кроз другог у нешто треће или ће гледати са другим и за трећег…

У овој анимираној филмској причи се можемо позабавити одређеним богословским асоцијативним интерпретацијама. Бар у оку посматрача. Имамо двоје протагониста, оца и ћерку. Отац загонетно оставља ћерку саму а она до своје смрти не престаје да мисли на њега. Не губи наду да ће га видети. Што је најпровокативније, не губи љубеће сећање на њега. Таква визуелна динамика само отвара простор срца за гледаоца да се запита колико је његова љубав мала. Ако је искрен. Јер човек у недостатку љубави лако губи сећање на оне које је волео, брише их. Наравно, то је сасвим у супротности са догматским тумачењем о сећању Божијем чија љубав не жели да заборави никог већ сваког памти према наклоности своје неизменљиве љубави да би га васкрсао у последњи дан за вечни живот.

Отац, дакле, у овом случају иконизује Исуса Христа, Сина Божијег, Друго Лице Свете Тројице, Богочовека, Који је дошао са неба у телу, испунио мисију и вазнео се на небеса. Приликом свог одласка поздравља се са човеком, чија сензибилност личности указује на ћерку, до Његовог Другог и славног Доласка. Слична асоцијација се проналази и у човечијем боготрагању. Чак и када је пронашао свог Бога, Бог као да одлази, оставља га самог да узраста у свету, а човек, чак и ако болује, не престаје да мисли на љубећу радост коју је са оцем доживео. Стално долази на исто место, Литургију, одакле је последњи пут видео Бога, баш као девојчица у филму, очекујући сваки пут загрљај који је први пут доживео. Дакле, извесна богоостављеност ипак постоји. Девојчици пак само остају сећања, а хришћанину пак благодат, што јесу две сасвим другачије позиције битисања.

Смрт старице, која је неизбежна смрт сваког човека, иконизује да жалац смрти наликује сну, не и да јесте сан, јер она одмах прелази у живот где среће свог оца, као што ће и човек, коначно, срести лицем ка лицу свог Бога, нагло трансформишући своју пропадљивост у неизменљиву младост при самом додиру са Првоваскрслим, а што видимо током њене угледалости оца који стоји са истим загрљајем.

Суштинска порука покретне приче је у акцентовању на сећање. Сећање на примљена добра. Сећање да живот без другог није живот. Сећање не ради сећања, него ради чежње да се други види у целини, једном вечно зграбљен, тако да други више не измиче, не умире, да је увек ту. Сећање које подупире биће да се не отргне у самозаборав, у богозаборав, у смрт која нема лице вољеног. Коначно, сећање које ће једном укинути фрагменте сећања и преточити се у вечну садашњост где сећања више, поред једења љубави, неће бити потребна ни присутна.

Новина

Боље је у смрти живети него нагоне своје изнова дражити. Човек би требао да је више изнад нагона. Али неретко нагони су све оно што има и што га одржава да комирано вегетира мислећи да је то све што од постојања има. Лешинари, по тој логици ствари, поседују изобилнију благодат од човека.

Страшно је бити човек. Треперити увек изнова између онога што јеси и што би требао бити. Морал се ту јавља као клише. Човек треба да превазиђе датост, пасивност, али осцилира између комарца и крви. Гамад је често једина дефиниција човека. На испиту мизантропије и најумнији су пали. Други постаје потчињена конзумација. У човеку као да живи неки кепец, канибал, који узгаја чељусти веће од држава. Он никада није смирена категорија. Незахвалност убија харизме. Одстрањује друге као дугметом. Па ипак, савијајући се под исконским нагоном да његова безумља нису апсолутно све шта га одређују, човек некад и несвесно изненади себе доброактовањем на које можда и није рачунао. Проговори из њега други којег је потиснуо. Пробуди се тад лавина која обрушава наносе врлина које је трипут протерао. Сломи се под сопственом величином да може бити бољи од гримасе коју са поносом представља. Чак и ако то није хтео.

Управо су то преломни моменти када се рађа нови човек. Човек којег није изабрао човек већ којег је неко други посадио унутар њега. Неко ко у себи не трпи дуализме. Бог. Онај Који спаљује срамоту, не и осрамоћеног. А човек тек тада, у проналаску новине, спознаје наготу свог постојања. Увиђа погледом другог све хладне шупљине по којима топлина светлости продире попут врелог камења које се ушушкава у болне тачке живог меса. Човек увиђа да је болестан свиме што јесте. И баш од тог момента почиње његово здравље. Баш зато што себе види као убицу, он добија силу да постане исцелитељ, а не само исцељен. Човек је подвојена сорта која кокетира са противречностима. И докле год је у телу, нема загарантоване позиционираности. Само тако можемо разумети провокативност Христовог, када позива на бдење: „У чему те затекнем, у томе ћу ти судити!“.

Могу се повлачити у себе колико желим, али језик хоће ван, хоће да говори. Речи нису себи циљ, траже другог. Језик хоће сусрет. Ћутање се јавља као самоодрицање, као самопотирање. Као одвратна монада која гуши свог двојника. Живот тражи експанзију. Немировање. Нестворену еуфорију. Усађеност усред смислова. Обрађивање баште појмова. Потом жива предаја букета другоме. Сасвим бесплатно. Без претензија и игре ауторских права. Јер у речима предајеш себе, своје искуство, и ако то компромитујеш, баханалијама сујете, онда ти ниси ти, него су твоје речи твој идентитет, и зато оне постају препрека између тебе и другог, уместо кохезивна спона. Дакле, ако предајеш себе преко речи, онда нема тензије, наплате, шта ће други са твојим речима да раде јер ако иза речи стојиш ти какав јеси, онда си управо то што јеси у онима који те додирују искуством твог предавања. А то не значи поништење тебе, чак и када би неко покушао злурадо да те интерпретира спектром своје клевете. Језик, дакле, хоће другог, да се у њему оваплоти. Био други Бог или човек, суштина се не умањује.

Писана или усмена реч никада не подразумева дијалог са собом. Увек је други у првом кадру. Колико год био непознат. Реч покушава да те приближи непознатом другом коме си и ти непознат, али у сажимању искустава које размењујете, надомак, или вековима далеко, покушавате да нађете заједнички језик нутринама којима се тражите. Тек онда пут којим се ређе иде. Пут који има циљ насупрот херметичким застојима непомичног битисања од слепобезличне тривијалности која не види даље од досадног укуса себедогађања. И баш зато што тај пут није простран, баш зато се и показује као једини исправан. Јер просечан ум никада не би залазио иза корова, а само непросечан на непроходним местима налази логосе који превазилазе време и простор.

Али, језик  се рађа у агонији сопства. Нови језик. У распећу страшила на њиви овог света. Где догађаји света нису у првом кадру већ догађаји Другог. Тек онда настаје ерупција Духа која се слива кроз човека на све оно што он зна, види, додирује и што га окружује. Искуство и наум језика је, дакле, у персоналном богооподмећивању и у увек изнова суровом покушају да реч пронађе нову форму и смисао. Али не само да изрази оно што је било, макар то и била догма, већ и да, унижењем Божијим, пронађе језик есхатона, истог оног којег је апостолу забрањено говорити. Макар од човека остала само тишина. Јер ће и она бити довољан показатељ Живог Божијег присуства.

Драма

Још увек ми одзвањају деца у грудима мога даха. И ујутру стари кадар, то како ме поједини осмеси румених образа од срца закрштавају као да од људских младунчади тражим благослов. Стојим на ивици, први пут насмејан. Има ту нечега, у залеђеним кадровима који не допуштају пролазак, као да се младица против старине буни. И понире разговор, савија се, обузима грлом, нове моменте, исконске наговештаје, о стварном добру без лицемерја и лажног пророштва…
Доста је било! Доста неслободе! Заповедам даховима својим повратке. Презирем руке које кормило не траже. И све само да не заропћем или какву душу не смутим.
Спомињем у себи све нараштаје и настањујем се у зоре, другачије осветљене, на сваком углу преосталог себе. Копним када не размишљам и једва чекам разговоре у сну. Игра је то мека, понека, па се надам новом тлу. Авај! Шта год, само да није ништавило у руже прерушено!
Хм, да!
Нови мирис непознатог пролећа – сунца што у гранама као пупољак од стида провлачи се и ћути у осмеху своме. Добро ми је бити страшило само да никога не омрзнем за ове ветрове смрти и птице грабљивице, сви заједно наругани до крви за своје залогаје.
Хтео бих ову драму, људи, да је испијем до сржи, само да могу један од вас бити – човек, без ласкавости и стрепње, увек у свом кораку. Опет… Ко зна?! И од мене се знање крије, знање да сам лепши, очуванији, крепкији од једног стабла!?
Молим се за вашу слободу… Да је не откријем. Да је не повредим. Да се у наклоности не пореметим ја – жетон са два лика, за сваког човека – вечног споменика – отшкринут за глас умиљатог. Само, само, само, … и још једном: само да свакоме себе, и целину и део, до крајности без зависти дарујем.

Да бих видео, умем ли још увек бити човек…

Позната је једна прича за децу која говори о томе како је један паук поштедео лептира који је упао у његову мрежу. Такав приказ нам може боље илустровати шта би човек требао да буде прво на нивоу антропологије а тек онда на нивоу вероисповести (јер узалуд вера ако дела нису у синхронизацији са исповеданим).

Сваки човек, дакле, наликује том гладном пауку који битише на свакодневном сунцу трудећи се или не трудећи се око поредака својих мрежа и у којима може и не мора бити егоцентрично фокусиран. Глад паука можемо упоредити са агонијом пале природе. Човек мора да једе да би преживео али неретко та глад подразумева управо негацију другог. Изазов постојања је у преокретању перспективе. Паук бира да пусти лептира иако је гладан. То није фикција. Хришћанин има позив и одговорност да се уздигне изнад инстиката своје природе која у овом случају јесте управо дозвољавање да слобода другог буде испоштована као другачијост од сопства. Без обзира што би пала логика да обезвреди другог колико год други, али и први, био објективно или субјективно на кривом путу. Пустити другог да буде то што јесте насупрот глади за негацијом другог. Управо је то аспекат који показује да човек од тог трена, и не без муке, покушава да оствари постојање на другачијим основама, на основама које нису од овога света, јер се догађа револуција у нутринама бића која је управо подизање против логике палог ума. Онога што је најтеже одрећи се. Дакле, није реч о отпадији ума или његовом одбацивању, јер је тако нешто немогуће, већ о реформацији личности и његових везивних односа. Односи у овом случају илуструју паукову мрежу. Свако ко упадне на наш посед да не буде нужно поједен, а човек заиста подсећа на мрежу јер нема човека, ствари или догађаја које се не заплету, свесно или несвесно, вољно или невољно, о његове нити. Проблем се само поставља из угла како даље реаговати када мрежу усталасају други који нису ја и да то не значи нужно опасност по постојање.

Зато овакав искорак из природе показује да човек заиста може да поступи насупрот инстиктима пале природе управо због слободе којој је полазна али и завршна асимилација у прожимању небонестворене светости. Без небонестворене реалности, као личне прикопчаности, немогуће је не остати ништа више до ли гладан паук који са сваком новом жртвом, у чијем мучењу садистички ужива, ипак остане изнова гладан и изнова празан. Потребно је, дакле, ухватити се за Глад Која није од овога света, која побуђује преображај постојећих инстиката да се уподобе, усличне, апетиту без којег се не може а који опет ствара вредности сваким новим упражњавањем. Јер, немогуће је човеку бити без глади, али је могуће садржају својих апетита поставити другачија усмерења и кретања у којима други и другачији не мора нужно бити плен и претња.

masks

Свако има своје холограме у којима жели пронаћи свој лик. Неретко га и намерно изгубити. Многи узимају на себе лица која нису њихова живећи главама других, док се живот бетонирано догађа негде другде у којима овакви типови не налазе себе. Управо је то срамоћење сопствене позиције. Живот се банализује. Своди на мртво месо које заудара еонима. Јер је на делу не само отуђење од другог, него управо оно најгоре незнање – отуђење од сопствене суштине и сврхе постојања. За бесмисленог чамотњака оваква позиција је једини смисао. Зато и нема бола у грудном кошу. Равнодушност је једини осмех. Заједљивост искрено опело над собом. Самоконцентрација долази до изражаја једино у позиционирању сопства над другим. Интроспекција врхуни у аутоеротичности. Непостојаност једини адут. Противуречност једина религија. Саможивост једини култ. Кочоперност каткад безазлена, не нужно сујетна. Килограм соли у устима. Такав је укус оваквог човека.

Па опет, незахвално је описивати човека који цмиздри над својом судбином. Можда и зато што други не види свој јад или што не осећа милиграм упитаности да ли са њим нешто није у реду. Можда и зато што су сузе одавно утрнуле за сагледавање светлоноснијих струна. Заправо нема другог у видокругу који би му рефлексијом свог постојања показао наличије соптвеног мучећег ребуса. Други нас увек подсећају на себе. На оног себе који није прождрљиво сахрањен ниским афинитетима јединог себе. И докле год не буде било других у близини, као реална потврда личног постојања, човек-монада, па тиме и човек-звер, ће увек у својим акцијама и реакцијама самопостојања измишљати ликове и улоге којих реално нема у свом окружењу, чиме ће се његова патологија застрањења само фиксирати и размножити.

Ако постоји нека морбиднија позиција од ове, онда је то одрицање свог конкретног бићепулсирња пред реалним другима у полтронском контексту поништавања свега-што-јесам зарад самоекспонирајућих и самовољних као да нисам-жив-никако. Тешко је заиста наћи своју главу, без поистовећивања са другима, али још теже, нађену, сачувати од оних који би да на одрубљену твоју поставе своју главу… Нарочито ако такав замах долази не само од стране приснодружбеника, него и са највеће инстанце државе и Цркве.