Archive for јун, 2011


Нема човека који не воли да чује комплимент о себи.
Искуство показује да човек воли да чује комплименте и за другу особу поред себе наспрам људи који воле стално некога да оговарају или да причају непријатне ствари.
Човек воли да чује комплимент о себи макар он био и нереалан.
Међутим, постоји разлика између комплимената и ласкања.
Комплимент указује на похвалу нечије врлине, геста, позитивног става о нечему или некоме, док ласка нема ту конотацију него похваљује некога само зарад добитка свог интереса или одбитка нечије личности на маскиран начин – путем лажне увиђајности. Зато је реч „куртоазија“ данас, иако недужна, задобила злокобан контекст.
Скромни људи су се одувек одликовали осећањем недостојности у похвалама без обзира што их је свака врлина представљала у правом светлу. Они су једноставно бежали од људске славе. Има она Јеванђељска поука која каже: „Тешко вама када почну људи да вас хвале!“ јер колики је брз успон у нечијим комплиментима, још бржи је у обрушавању исказа. Насупрот скромних људи, стоје бахати који живе за ласкања. Њима је та ласка толико битна да без ње не могу да живе. У њу су положили сав свој идентитет. Толико је велика њихова сујета и толико пуно они параноидно брину шта ће други да помисле за њих – мада и то бива само дотле док не припреме освету по свом злопмаћењу. Зато је нескромне људе лако препознати јер они никада не осећају недостојност и никада не виде свој недостатак. Превасходно, сами живећи за ласкања и друге желе да „инфицирају“ својом болешћу, тако да не могу бити ни у чијем присуству без глуме, него нападају друге ласкама.
Такав вид ласкања се данашњом психологијом назива  „полтронством“, лажном снисходљивошћу, лажном љубазношћу, које доминира докле год види свој интерес. То само показује колико мало искреног односа има између, на пример, две личности какве се иначе срећу у једном предузећу – послодавац и радник. Међутим, ствар се не смирује на том пољу, јер човек је друштвено биће, али баш у међуљудским односима, где нема тог односа „послодавац-радник“, ласкавац се показује као неко ко не уме да успостави цивилизован однос са другима наспрам човека од комплимента.
Јасно је да култура игра једну од одлучујућих улога у том сегменту али човек без љубави само од своје „култивисаности“ ствара раздор у себи и према другима. Зато је Достојевски тако пуно уздизао у својим делима народну свест – због његове, иако неписмене, оно пак квалитетне безазлености. Данашња квази-елита то не би могла да разуме, то је саблазан за њу, јер она је „тако изнад просека“.
Резиме би се састојао у следећем: комплимент има реалну основу утемељену на љубави према врлини ко год да је чини, међутим ласка нема реалну основу него се заснива на интересу које се остварује путем одређених „хвалоспева“ некоме зарад добитка. Није потребно пуно проницљиве интуиције да би се запазили такви односи. Људи их негирају јер воле да слушају обмане и фарсе као потврду свог ега и као доказ своје надмоћи над  другим.

  • Gospode, osoli nas mirisima blagodati Tvoje.
  • Gospode, pokazi gde je put kojim treba da hodamo.
  • Gospode, ispuni nas Smislom Svojim da smisleni budemo.
  • Gospode, oslobodi nas ropstvom Svojim.
  • Gospode, Duha nam na rane kao krune na glave postavi.
  • Gospode, umij nas razumom od bezosecajnosti.
  • Gospode, pokloni nam Crkvu zauvek.
  • Gospode, kao i u prirodi tako i u nama ustroj poredak osecanja.
  • Gospode, skrusi srce da Te suze poznaju.
  • Gospode, Jevandjelje ovaploti u meni.
  • Gospode, oslobodi me klicanjem Imena Tvoga.
  • Gospode, nauci me da slusam bliznje sta mi govore.
  • Gospode, od sukoba u meni stalnog vaspitaj me.
  • Gospode, nove izazove bez zalosti usadi u mene.
  • Gospode, daj mi da rastem i da se takmicim u Tebi.
  • Gospode, pokloni mi dobru volju za svaku vrlinu i svakog coveka.
  • Gospode, podvuci u meni granicu izmedju dobra i zla.
  • Gospode, smislom Tvojim da prodirem u svaku stvar.
  • Gospode, od hula i roptanja sakrij moju dusu za Tvoj sveti mir.
  • Gospode, od nagrizanja nepotrebnog izbavi me za novi temelj.
  • Gospode, postidi me kada sam zaboravim na svoj stid.
  • Gospode, makni od jezika mudre reci koje se u oholosti sticu.
  • Gospode, pokazi me uzvisenim na Tvojim rukama.
  • Gospode, nemoj me postideti kada se u Tebe nadam.
  • Gospode, jedan putokaz pred dva izbora stavi.
  • Gospode, milost Tvoju da ljubim doveka.
  • Gospode, utehu Tvoju da predstavim sobom svakom.
  • Gospode, pomozi mi da nelicemerno osmislim svaki nagon.
  • Gospode, ukrepi me Tvojim Svetim Tajnama.
  • Gospode, strah Tvoj neka pridrzava moju smelost.
  • Gospode, da zivot u Tebi bude iznad laskavih reci drugima.
  • Gospode, neka ne zadrhte usne moje pred tudjim podsmesima.

Благодат се не може изнудити од Бога делањем по заповестима јер би онда Закон (односно законик) рекао Богу: „Дај што Си дужан!“. Сложићемо се са Вишеславцевом да „апсолутно поштовање закона може у конкрентном случају да претвори највеће право у највећу неправду. Христос је показао да оно може да противречи љубави (на пример, светковање суботе као апсолутне забране да се ради било шта, па, према томе, и да се чини добро, лечи, спасава упала овца, стога Сам са ученицима својим на сваком кораку крши Закон тврдећи „да човек није суботе ради, већ субота човека ради“.  Христос свуда наилази на отпор фарисеја и црквене власти због кршења прописа али нико не региструје да Његово кршење Закона није ради обезакоњења Закона већ ради дубоке љубави, у чему се показује парадокс љубави као оне која је изнад Закона. Најефектнији призор прекршаја Закона а показатеља љубави јесте моменат када поштеђује жену од каменовања која је по Закону морала бити кажњена због прељубе . Христос каже: „Вама је Мојсије допустио по окорелости срца вашега да отпуштате жене своје!“. У томе се показује да постоји изузетак који је изнад правила Закона.

Види се, такође, да законодавство дато преко посредника (Мојсија) поприма другачију форму када се одражава на оне који треба да испуне Закон (народ), и да само творење заповести може имати индивидуалан карактер. Јер свака генерализација укида сам Закон доводећи га пред руб баналности. Индивидуални карактер у смислу да нису сви људи исти пред Законом (на пример, два човека могу да изврше споља исту заповест али да само један од њих изнутра осећа искрено задовољство). Ту се види немоћ Закона да продре у дубину човека на начин као што благодат може испунити човека. Јер благодат свакога чисти и испуњава Закон који човек није могао да достигне. Закон не може да оживотворава на благодатан начин јер увек собом подсећа на границе, али човек озарен благодаћу устројава своју личност по закону невидљивом – по вери. Етика  је последица благодати, а не благодат етике. Зато се и Закон „као императивна норма која регулише спољашње поступке, као заповест телесна и људска – супротставља слободном преображају срца, пребивању у Духу и љубави, стваралаштву које проистиче из вере, из непосредне интуиције Божанства и стечене благодати. Између ових двају система вредности као да постоји антиномичан однос узајамног искључивања: ако је Закон довољан за спасење – Христос – Спаситељ није потребан.“

Први Закон није био несавршен због својих заповести већ због несавршенства човека који својим безблагодатним силама није могао да достигне  савршенство које је заповест тражила. Ако се Закон није могао испунити због спутаности смртне природе, сада Оваплоћење Бога Сина надокнађује тај недостатак како би се сви показали савршени по благодати у Хриством Телу – Цркви. Васпостављање човека не бива по законским стандардима него по Христовим, Богочовечанским, пропозицијама. Отуда, онај који заснива свој идентитет на законским прописима, остаје у телесном (смртоносном) расуђивању и изван циља заповести (нереализације Закона). Док онај који заснива своју егзистенцију на онтолошким прописима задобија духовно (благодатно) расуђивање, и како испуњење тако и превазилажење заповести добитком вечног живота.

Премда Закон има динамичку конотацију јер позива на усавршавање и преумљење (а не на стагнацију) истим оним гласом стваралаштва који је рекао: „Нека буде светлост!“ , опет сам Закон по себи не може да еманира ту светлост која је по благодати. Јер човек не може да ствара ни из чега као Бог већ од нечега – од благодати. Тако, било да говоримо о Закону Старог Завета или Благодати Новог Завета, и једно и друго може имати аскетско-синергијско кретање ка Литургијском Богу. Али ако исту рефлексију пребацимо на човека видећемо да се то не односи на етичко-естетска начела између врлине и греха него на онтолошку раван између живота и смрти. Избор између живота и смрти је избор егзистенције по благодати или по Закону, јер се тако нечија етичка меродавност, макар и законски регуларна, може показати промашајем ако стоји изван заједнице са Богом. Са друге стране, ако Бог оправдава Својом благодаћу а човек се сам не оправдава етичким пропорцијама Закона, то не значи да Свети Дух аутоматски дејствује без људске слободе (тиме и одговорности) на самог човека претварајући грешника у пластичног носиоца светости. Благодат се не може условити и заслужити – јер онда не би била благодат – али се не може ни наметати ономе ко није жељан да се причести њоме. Истина, есхатон почиње на такав начин за православног хришћанина али благодат не мења трајно људску природу због чега је променљивост природе и даље подложна историјском трајању (односно пропадању). Због тога може доћи и до слободног одбитка Божије воље коју идентификујемо као: пад, грех, неморал, безакоње, низак етички ниво, итд. Али, смрт нема јуридички контекст јер би онда сви остали у смрти када би се мерило по Закону. Но Христово Васкрсење даје свима благодат да не би остали у рукама Закона и да би се нашли живи кроз Његово оправдање.

Спасење не бива Законом јер оправдање бива од Христа. Као да Закон оставља у границама проклетства сваког оног ко не изврши дела Закона . А Христос нас искупља не кроз дела Закона већ Својом благодаћу. Јер, да благодат није дата човек не би ни могао да испуни Закон. Закон даје заповест али не и силу којом би Закон могао бити испуњен. Зато благодат надокнађује сваки недостатак. Не постоји антиномија између Закона и благодати, човек је само слаб да без благодати испуни Закон. Јер иста је воља Божија и у Закону који води до Христа и у благодати која прожима Христом.

Еклисиолошко православље нема placebo ефекат на човека јер се оно не заснива на психолошкој аутосугестији да Бог постоји већ јер сама благодат Светога Духа конституише Цркву и Својим деловањем на Сабрање сведочи Сопствено постојање.
Могао бих рећи да Бог не постоји али када опитујем благодат у својој личности – која за Сина сведочи да Он Јесте објективна Реалност – онда не умем рећи да Он не постоји, јер не знам по којим критеријумима бих рекао супротно. Јер имам потврду у свом савесном искуству психо-физичког бића које „региструје“ промене које нису од овога света.

Када ум бива прогутан Богом, разум то не може испитати.
Тамо где иде ум, разум не може прићи.
Разум не разуме ум.
Ум пребива у Богу али разум то не може (до краја) формулисати чак и када би опитовао од „мрвица које падају са стола“ ума на којем обедује Господ.
Ум искуствује али разум не зна шта искуствује. Ум доживљава али разум нема дефиницију онога што објективизује као предмет посматрања (созерцања).
Тиме што је Сам Бог Логос, открива се да је Он Сам изнад појмова и категорија…

Постоји верска несигурност која не долази од сумње у веру но од сумње у себе. Као кад пацијент на путу ка прегледима не сумња у доктора но у своју издржљивост, па све анализира и испитује, уместо да се опусти за вештог доктора као што би верујући требао да се препусти Господу. Како ће благодат доћи до изражаја ако се она стално избегава сваким њеним проучавањем? Јер чуда се не догађају научницима но верујућима који не сумњају у спретност Божијег Промисла.

Човек без  стално покретнуте самосвести о личној самоупитаности о сопственој одговорности према себи и другом – није човек. То нема додира са онима који воле јавно  да праве сцене и да се доказују у присуству другог да им други  јавно кажу шта мисле о њима – јер тако друга страна неће никада бити искрена. Свест о личној одговорности треба да буде стриктно унутрашња борба а не театралан  гест који се углавном претвори у патетику. Докле год се губи перцепција да наша егзистенција има свој оријентир  у односу на Бога, неће бити меродавна  ни према људима. Када устројаваш свој живот са циљем да не ожалостиш  Бога и Његову благодат, тада устројаваш и своје односе према другима. Без првог нема ни другог. Иначе, прво постане обична сујета за ласкаве  уши. Опет, и онај који се фокусира на однос према Богу, може угорзити друге својом упадљивошћу ако  није разумна, и таква егзистенција уместо да послужи на добро да направи  колапс и постане ствар неразумна  и сујетна. Бог је изнад свега  тога и изнад свега тога са Богом  а не са својим егом треба бити. Издизање изнад свега не треба да значи  надменост већ непристрасност према  свему ономе што нема у себи Царство Небеско. Укратко, нико не треба  да оптерећује никога том својом борбом ако у себи има благодатне одговорности, а још мање на то оптерећење има  право онај коме до Бога и Његове благодати није уопште стало –  то су они који мислећи да нема Бога да је све допуштено, те да нема више ни одговорности и да је други увек крив за све.

Стасавамо у безличним односима. Било да се бавимо неким одговорним стварима или не, духовним или световним, све више проналазимо своју меру у сувишку непотребних информација и занимација. Дишемо једни другима за вратовима само да би као демони чули нешто најлошије о оном другом. Зато се и срећемо са его-пропашћу своје пале маште када не желимо да верујемо да смо налик свима другима. Јер ми смо гори од сваког свог суседа будући да живимо са цимерима своје судбине које очи у очи клевећемо. Невероватно је колико се вређамо тиме што нас други изједначавају са собом или неким трећима. Тако да и тамо где има неког малог хуманизма или скромног посла, једни другима подмећемо ногу саблазни. Као да ће свака вриска тобоже донети леп глас за певање. А када се усред такве вреве пројави лични позив на дијалог и разумевање са питањем: „Како си?“ или: „Да ли ти треба нека помоћ?“, збуне се и најтиши духови. Јер се у том часу рађа нешто ново под небом а чега се нико није сетио, а то је почетак личног односа који долази из најискренијег и најинтимнијег дела бића. Није ни чудо када смо се загубили у прегрштима лицемерја и покварене отворености. Јер где таквог темеља нема, неће бити речи Божије ни у проповеднику, ни у ономе ко слуша ту проповед, будући да се љубав према човеку може градити само на љубави према Богу. Ако нисмо способни за оно што је ниже – а што је љубав према човеку- како ћемо пак бити способни за оно што је више – а што је љубав према Богу???

Расејаност долази од неинтересовања за одређени садржај или конкретну личност услед губитка пажње. Но, питање је шта поткопава ту пажњу? Није то само недостатак концентрације него недостатак љубави да се саслуша други. Другим речима, недостатак разумевања за другог. Некада то може бити намерно а некада случајно. Ако је намерно, човек се труди да не саслуша другог услед свесне жеље да изигнорише или саботира другог у његовом науму. Ако је случајно, то може бити од последице умора, обавеза, и других оправданих разлога.

Међутим, колико год разлози били оправдани, друга страна која жели бити саслушана то може тешко да поднесе. Може бити то и због сујете али може бити и због љубави коју неко гаји према другоме па очекује исту врсту узајамности и на пољу „саслушатељне дијалогизације“.

Расејаност може да постане велики проблем, како у извршавању одређених задатака, тако и у сусрету са другим људима. Она се може савладати вежбањем умне воље, умног бдења. Јер када би се човек мало чешће запитао како би њему изгледало да неко њега не слуша или гледа кроз њега као кроз прозор не видећи његову личност, пробудио би се из своје апатије. Пробудио би се из самозамишљености нечега или ничега. Можда такав недостатак имају људи са великом маштом јер имају јаку моћ „умне телепортације“ на друго место или искуство. Међутим, то ствара искључивост за другог и искључивост за стваран свет око себе.

Интроспекција искључује могућност самозамишљености јер јој то није циљ већ јој је циљ како неки проблем у себи да искорени из темеља. Самозамишљеност постаје проблем када сама себи постане циљ и средство. То може, дакле, бити и по гордости типа: „Није важно шта други причају, имам ја своје замисли!“, а може бити и по безазлености: „Види шта овај ради, то ме баш подсећа на….“.  Јер људски ум је тако устројен да у свему покушава да нађе везу, смислену нит, која повезује и објашњава неког или нешто. Али, без мало „кочница ума“, без мало обуздавања помисли, без каналисања на право место и време, такав ум може лако да застрани у себи самом. То је можда и један од највећих проблема човека као мислећег бића – његове сопствене мисли и помисли које га, ако он не учествује као координатор, као кормилар, вуцарају тамо-амо као морски таласи.

Нису случајно сви великани историје од Светих Отаца написали томове књига на тему помисли у аскетском светлу јер су били итекако свесни проблема које човек може да има ако се поистовећује са њима као са једином стварношћу и мерилом истине. Изван заједнице са Богом, човек је неспособан да изађе из зачараног круга својих мисли. О томе је и велики апостол Павле писао говорећи да се људске мисли (у човеку самом) између себе оптужују и правдају. Гледајући са стране, то изгледа помало шизофрено, али гледајући у сваког од нас, нарочито у ту самозамишљеност уличних пролазника, види се да то јесте тако.

Молитва је онај светлосни отвор кроз који исцурава мрак таквог самомњења.

 

 

Стрпљење је врлина међу врлинама. Могли бисмо смело рећи да је његов синоним трпљење. Постоји она Јеванђељска поука која каже: „Стрпљен – спасен!“. Човек који има велики праг стрпљења поседује велики мир. Неки још поистовећују стрпљење са толеранцијом. Међутим, велика је разлика између стрпљења по добру и стрпљења по злу. Стрпљење по добру значи да толеришеш све што не прелази границе увиђајности, док стрпљење по злу значи да допушташ сваки вид неморала.

Данас млади толико развијају свој егоизам да готово немају више стрпљења ни за шта. Као по правилу, углавном су то ситнице на које млади експлозивно реагују доживљавајући их као велике ствари. Исто је тако међу заљубљеним паровима – подижу зидове око себе брже него што интимни тренутак траје.

Велики писац руске књижевности, Достојевски, посматрајући елиту у својим хистеријама због слабог стрпљења, умео је да каже: „Није довољно што смо велика деца него смо још и зла деца!“. Данас и млада и старија популација губи нерве на безазленим стварима. Можда је проблем у томе што једнима неке ситнице више значе него што другима значе. Недостаје поштовање туђе слободе у томе. Не мораш да волиш нешто као други али можеш да поштујеш нечији избор у томе.

Етика света није у томе да сви мисле исто него да мисле различито без угрожавања другог поред себе. Такође, када не бисмо имали велики егоизам, можда не бисмо тако сујетно, односно, нестрпљиво реаговали на своје или туђе „упадице“. Суштина је у превари себе. На који начин? Предухитри своје или туђе зло мудрим сагледавањем. Другим речима, не буди исхитрен јер исхитреност значи прекид стрпљења. Треба некако успорити свој ум да брзо реагује на одређене ситуације у циљу саслушања себе али и другог. Наравно, некада су околности такве да захтевају брзо промишљање, али  „човек се учи на грешкама“. Ако си једном ставио руку у ватру, ваљда си толико мудар да је нећеш ставити други пут. Чак и да је ставиш други пут, није смак света.

Има још једна хришћанска поука која каже да колико год човек падао сваки пут одмах треба да устане. Дакле, не излежавајмо се у свом паду. Стпљење није нешто са чиме се човек рађа него нешто што се временом стиче. Баш као и све остале врлине. А човек који има врлине, пријатан је и себи и другима. Но, без стрпљења, све врлине почињу да губе на својој вредности. То наликује човеку који носећи џак пун драгоцености, не увиђа да је он поцепан са једне стране одакле испадају све остале драгоцености.

Човек који има наду – има цео свет под својим ногама! Научници су доказали да се човек са надом боље сналази у тешким ситуацијама од оних који немају никакву наду.
Нада није само празна реч или пуко убеђење, она је плод најснажнијих разлога које човек претпоставља себи. Само човек који тражи смисао у свом животу има велику наду. Он личи на малог миша који ватрено тражи излаз из лавиринта. Зашто? Зато што не жели да остане у њему. Ако је то одлика једне животиње, колико више јесте (или би барем требала да буде) одлика младог или одраслог човека. Заправо, и млад човек постаје онолико зрео колико осмишљава сваки део пређеног пута. Изван тог кретања он наставља да лута.
Дакле, ко нема циљ свог пута нема ни смисао кретања а ко нема смисао кретања нема ни наду. Јер, чему да се нада када ништа не очекује, односно, када се не креће да би ишта нашао на крају пута?
Човек се може надати на више начина у зависности којом облашћу се занима или препознаје као сличну себи. Међутим, чињеница је да су велики људи – макар она била и мала деца – управо они који се не надају неким малим већ великим стварима. Такви искусе радост живота у пуноћи.
Другим речима, једно је када се неко нада да ће добити добру оцену из неког предмета који је учио, а сасвим нешто друго када се неко нада да ће наћи одговор на животна питања. У суштини, различити су путеви али је циљ исти.
Нада као појам даје извесни осећај самопоуздања али никада тако да се то граничи са себичношћу. Самопоуздање не значи самоотимање – отимање за себе. Нада изграђује човека у његовим животним ставовима и насупрот невољама чини га јачим од проблема. Може човек да поклекне али не може да изгуби наду. Научници су доказали да се човек „челичи“ (јача) кроз невоље. Нада је нека врста упорности од самих проблема – терање ината „јаким ветровима“. Можемо још рећи, да човек који има наду наликује некоме ко је изградио кућу од камена насупрот некоме ко ју је изградио од песка. Сви знамо колико такве куће могу издржати временске неприлике. Познат је случај једног научника који је преживео ратно заробљеништво. Његова изјава се састојала у томе што је сваки тренутак своје садашњости хранио надом да ће поново угледати своју супругу једног дана. И успео је у томе. Тако видимо да су нада и љубав као сестре близнакиње које живе у слози једна поред друге. То значи да би човек требао да их створи у себи.
Такође, човек који има наду не сија само себи, него налик сунцу одашиље своје зраке на цео свет, продирући кроз људе као сунце у све замрачене станове. Тако, својим примером, помаже и онима који немају наду да је сами покрену у себи угледајући се на њега. А ко има наду има и радост јер на његовом лицу не може да се види туга као код оних који немају наду. Укратко, снажна нада – снажан карактер, мала нада – мали карактер. У супротном, човек без наде наликује стиху из песме великог Дарка Рундека: „Гране смо на ветру!“.

 

  • Gospode, nauci me kakvu dostojnost zelis od mene.
  • Gospode, novim uzdasima protkaj moje bice do iznemoglosti.
  • Gospode, ne odvajaj od mene svoje punoce.
  • Gospode, ne sakrij od mene za sta si me namenio.
  • Gospode, nauci me kako se to covek raduje u malim stvarima.
  • Gospode, izbavi me od sveopste krutosti i osetljivosti.
  • Gospode, uzmi od mene zle besede na drugog.
  • Gospode, pokazi mi kako treba da razgovaram sa tobom.
  • Gospode, izvedi moju dusu iz mrklog pada.
  • Gospode, pomozi mi da nadjem u svemu pravu meru.
  • Gospode, daj mi umno srce svetih otaca koji su Ti smelo ugodili.
  • Gospode, ukloni strahove od mene za dobrodetelj.
  • Gospode, ne idi na sejanje sa strasilom ovim.
  • Gospode, pronadji u meni pravo mesto.
  • Gospode, pomozi mi od naglih odvracanja.
  • Gospode, oprosti mi kada Te ne prepoznajem.
  • Gospode, nizvrgni sujetna koketiranja pomisli o velicini.
  • Gospode, ostani uz mene kao sto senka ostaje uz telo.
  • Gospode, oslobodi me od neponasanja.
  • Gospode, oslobodi me od nepoznavanja slobode.
  • Gospode, ne omrzni me kada zaobidjem milost Samarjanina.
  • Gospode, nauci me ophodjenjima tvojim za svaku priliku.
  • Gospode, ukloni od mene glumu o svetosti.
  • Gospode, spasi poslednjeg davljenika u meni.
  • Gospode, neka se i dalje osecaju domace reci Tvoje u meni.
  • Gospode, pomozi drugome kao sto meni pomazes.
  • Gospode, posadi jos koje rodno drvo u ovoj staroj zemlji.
  • Gospode, pomozi da se ne izgubim u sebi.
  • Gospode, neka me Tvoja Casa ne mimoidje.
  • Gospode, ostvari se u meni kao sto se ostvarujes u drugima.
  • Gospode, daj mi da celivam korice mudrosti Tvojih.
  • Gospode, nagni Svoje haljine nada mnom za moje isceljenje.
  • Gospode, ispovedaj grehove sakrivene od mene.
  • Gospode, podaj mi nelicemerno pokajanje.
  • Gospode, daj mi novu snagu u venama da te ljudima bez stida hvale.
  • Gospode, izmeni sve moje poglede i krajeve njima.
  • Gospode, rasprostri se u meni kao pokrivac duse.
  • Gospode, osveti materiju na meni.
  • Gospode, ne produzi kada se mucim.
  • Gospode, pokazi mi razum u malim stvarima.
  • Gospode, daj da i ja necim uzvratim.
  • Gospode, izbavi me od palih snovidjenja koja ne razlikujem.
  • Gospode, srusi zidove koje sam oko sebe podigao da druge ne vidim.
  • Gospode, pokazi mi dokle smem u svemu da idem.
  • Gospode, nauci me da volim bez ogorcenosti i rezerve.
  • Gospode, preokreni sve moje sile prema drugima da se oslobodim pritiska.
  • Gospode, iscepaj sva moja mastanja.
  • Gospode, podseti me kada zaboravim nadgledanja Tvoja.
  • Gospode, raseci Duhom sve potisnute prestupe moje.
  • Gospode, daj da svagda vidim Ocinstvo Tvoje.
  • Gospode, iskuj za mene iskusenje koje me ne prevazilazi.
  • Gospode, pokloni mi dve lepte radosti za tudji napredak bez zavisti.
  • Gospode, oslobodi me od zlih duhova.
  • Gospode, pomozi mi da delujem za ono sto ispovedam i molim.
  • Gospode, ne daj da se pogordim kada sve Tebi pripada.
  • Gospode, ucini me malo manjim od ostalih ljudi.
  • Gospode, pokloni mi iskrene osmehe za druge iz ljubavi.
  • Gospode, da ne budem vredan za svoju zavist prema drugima.
  • Gospode, da se ovaplotim u Tvojoj Crkvi beskrajno.
  • Gospode, da postanem nosilac Tvojih dobara neprikosnoveno.
  • Gospode, da naucim da govorim sa svakim prema njegovom liku.
  • Gospode, da se bez mrznje narugam svemu sto Te ne sadrzi u sebi.
  • Gospode, da se udubljujem u velicanstva Tvoja dokle god jesam.
  • Gospode, da se ushicujem pri svakom spomenu Imena Tvoga.
  • Gospode, da se bez skrguta zuba ispunjavam Tvojom svetloscu.
  • Gospode, da pohvaljujem Tvoj mir neumornom radoscu.
  • Gospode, da se nepokolebljivo drzim opomena Tvojih nemim dopustanjem.
  • Gospode, da se ne sakrivam od lica Tvoga kada namerno ucinim greh.
  • Gospode, da se skrusim pred svojim grehom.
  • Gospode, ucini da se trese moje bice kada ga sjedinis Sobom.
  • Gospode, spusti oruzije fanatizma u meni.
  • Gospode, pomozi da ne namecem svakom svoje verovanje.
  • Gospode, spasi me od glupih postupaka.
  • Gospode, neka bude volja Tvoja kada svoju isticem.
  • Gospode, vozglavi me tamo gde nema zabluda i sumnje.
  • Gospode, prelij me kao casu punu dobrih zelja.
  • Gospode, ozari me radoscu otpustenjem grehova da ziv budem.
  • Gospode, uzme me sa Sobom kada god pokleknem u istini.
  • Gospode, ne ostavi me da kucam pred Tvojim Dverima blagodati.
  • Gospode, neka se osuse u meni prljavi tokovi.
  • Gospode, primi od mene ispovedanje vere.
  • Gospode, presazdaj me buducim vekom jos danas i sada.
  • Gospode, novi lik prekali u meni Tvojim Duhom.
  • Gospode, obraduj moje srce da se narugam strahovima.
  • Gospode, ikonisi se u meni dok jos ne postanem trava.
  • Gospode, daj mi da ne brinem za danas i sutra revnujuci vredno.
  • Gospode, ne oduzmi mi ovu svest kojom Te kasno stekoh.
  • Gospode, ne odbaci ruke koje Tvoje lice u svemu traze.
  • Gospode, izgnaj mucne nemire koje prodiru u bice.
  • Gospode, vrele dahove oteraj sa praga moga postojanja.
  • Gospode, daj mi da Te mislim noc i dan osvestavajuci se time.
  • Gospode, nove logose ustroj u meni da ih svetu dam.
  • Gospode, ucini moj duh jednostavnim u dubokim stvarima.
  • Gospode, nauci me da se radujem onima koji Te ne vole i ne znaju.
  • Gospode, pokazi da Si Ti isti Onaj danas kao i pre mnogo vekova.
  • Gospode, jednom sam Te nasao – ponovi se u meni.
  • Gospode, od bolesti zivaca i raznih pritisaka izbavi me.
  • Gospode, nauci me kako to treba da svima budem sve.
  • Gospode, neka se na licu mom vidi svetlost Lica Tvog.
  • Gospode, od gluma tegobnih ukini licemerje moje.
  • Gospode, od ljudi pohlepnih postavi mi mudrost kao zastitu.
  • Gospode, otvori moje bice za bice svakog koji dise.
  • Gospode, pridrzi moje korake kao kada mlad bejah.
  • Gospode, hvala Ti sto postojis za sve nas.
  • Gospode, ne ukidaj Liturgiju kojom Se nagovestavas.