Archive for април, 2016


Није проблем помоћи другоме, заузети се за њега, издвојити макар део себичног себе да се подсети на кутак пожртвовања. Проблем настаје када те други увуче у наводну испомоћ без твог знања, без питања твоје воље, када те веома префригано доведе пред свршен чин који је он и без консултације са тобом већ организовао. Има нечег изопаченог у томе. Јесте, добро дело је – добро дело, али постоје манири, постоји сусретање другог, не преко грбаче другог, не као да си заморче нечије експерименталне бескруполозности. Можда грешим, и знам за парадоксе, али мислим да добро дело које није урађено на добар начин лако губи од своје добре учинковитости. И ако је само једном човеку добро у том добро делу а другоме не – каква је корист од такве доброте ако ефектност није узајамна. То значи да је други искористио првог за своје циљеве. Дакле, није проблем учинити другоме, то је обавеза хришћанина, али је проблем ако неко користи твоју добру вољу да без консултације са тобом (а опет преко твојих снага) дође до циља. Ти си онда некако обезвређен. Истина, допринео си нечијем бољитку, које чак може имати много шире размере, али објективни приказ твог положаја је у тоталности маргинализован јер си за циљеве другог само инструментализован док неко други може добити плату коју си ти зарадио. Сликовито речено, ниси човек, већ само пешачки прелаз преко којег ципела доброискача треба да пређе на другу страну улице. Наравно, постоје парадокси, постоје изузеци који не трпе шаблоне и правила, као на пример да у једном оваквом рикошету односности твоја добра воља одбије од себе метак доброг дела на другу страну и донесе велико добро многима. Или, да нечија крађа буде мотивисана скупљањем прилога за операцију нечијег детета. Или, као у случају светог владике Николаја Велимировића да једна његова лаж спаси Јевреје од нациста својим кочијама. Али, овде није тако нешто посреди, јер осим што се „дрво по плодовима познаје“, као и то да неко заиста мора бити врхунски добротвор да рачуна на такву стратегију како би заиста и успео да такав наум спроведе у дело, евидентно је да зла воља која рачуна на свој добитак експлоатише другог да би омогућио параван за такозвано добро дело (а заправо предмет своје „добре жеље“ која је само за њега добро док за другог може бити зло).

Advertisements

Процена

Када те људи потврђују тада имаш постојање, али и даље постепено умиреш – како ти тако и они заједно са тобом. Када те људи демантују не губиш постојање али прекида се однос који је мера постојања. Али, када те Бог потврђује, тада имаш вечно постојање кроз посредничку гаранцију Духа Светога. Његово потврђивање јесте признавање твог постојања. Бог те не демантује јер никоме не одриче постојање али где је однос прекинут питање је шта је остало од постојања када се оно нема према коме окренути.
Није битно да ли неко признаје тебе као личност или неки твој однос са другим човеком јер не засниваш постојање са њиховим признањем већ са признањем Сина Божијег са Којим градиш однос. Прво припада пролазној сфери а друго непрозлазној. Ипак, треба подвући да ако је нешто пролазно да није безвредно али се намеће питање да ли је све вредно вечности у тој пролазности.
Зато ће на крају историје Он изврнути ту перцепцију која сада постоји и изговорити већ проречене речи: „Ко призна Мене пред људима, признаћу га и Ја пред Оцем Својим!“.
Тако уочавамо да садашња осетљивост на то како ће нас људи проценити уопште нема вечне карактеристике у себи, јер пред Богом се неће питати они већ Сам Син Божији. Дакле, није меродавно како те виде људи већ како те види Бог. Коме је прво битније од другог, питање је колико му је Бог уопште битан ако храни своје комплексе на рушевинама туђих признавања (сада је то ова фејсбук-култура „лајкова“, либералност социјалних мрежа, итд., али наравно реч је и о манирима односности уживо).
Сада се људи отимају за славне личности, или оне чије квалитете нису достигли а друге угњетавају или игноришу, али долази слава Божија – и већ је присутна на Литургији! – када ће се такво поимање ућуткати а многи ће се наћи постиђени због наивног самопоуздања. Или још фаталније: због уздања у туђа процењивања као да сав свет и лична драма постојања од њих зависи.

Мера

Тишти ме оволика радост
безброј пољубаца је то у крви
мелем од цвећа убризган
на свежим обрвама млека
јутром трипут умивеним,
и чешљам се у теби, Господе
и буним препуштено
кад ме толико волиш,
кад то двоумом заборавим
превиђајући се у питањима
у смрти распуштеним
колико је пред страшилом лепо
у Твом Царству посејан бити.

 

 

 

Странке

“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Иво Андрић

Народ је уморан. Народ је дехидрирао од недостатка смисла. Народ је застранио. Народ, након толико деценија, нема више потребу да пружа отпор. Најгоре што човеку може да се деси је да постане равнодушан. Наравно, ту је и питање за шта човек везује свој идентитет ако хришћанин има дужност да се не везује ни за једно пролазно царство. Све то стоји.

Ипак, постоји одговорност и за живљење у овом свету. Унутар конкретне државе која му је дарована уласком у њено постојање. Па ипак, опозиције нема. Ту је индиферентност, ту су страхови од непознатог, ускогрудост, незнање, итд… Увек неки јалови изговори. Човек увек некако свесно или несвесно пројектује своју одговорност на другог. Очекује интервенцију „негде споља“. Неког уместо њега. Зато се ништа не мења. На који год ниво поставили овај проблем – од вере до политике.

Ипак, чудна је и та назови демократија. Статистика треба да покаже неко „објективно стање“. Сведени само на један изборни глас, људи рефлектују своје жеље које на крају треба да покажу бројчано стање свести где је маса тренутно усидрена. Дакле, није преломно објективно стање или мерило неког квалитета већ број и личне пројекције. Таква математика тешко да може донети промену свести. А људи ко људи – понајмање су објективни и према себи а камоли према другима. Грешке су неизбежан сценарио. И масовношћу се, нажалост, много тога правда – чак и безумље. Надасве, погрешан избор чије испаштање може да обруши читаве деценије, векове, генерације неповратно…

Народ, након два миленијума, још увек – као овце без пастира. Кад већ не могу да промене било шта (јер не мисле у тим категоријама) мире се са тим да их неко други тлачи, да њима управља, да над њима преузме одговорност. Иронија је у томе што стварају илузију да бољи систем владавине не постоји. На делу имамо милозвучну деструкцију власти над људима који добровољно живе дисхармоничну самодеструкцију. Чак и унутар Цркве. Наравно, постоје и застрањења, постоје политичке острашћености, кланови, табори, поделе, постоје перипетије и ризици да се човек угнезди искључиво у димензијама овог света чак и под изговором очувања вере. Човек мора да ради на својим унутрашњим расцепима доживотно. Али, никада по цену страдања другог и другачијег. Али, бар по смену нечије непродуктивности без жртвовања другог – има право.

Овде су замењене вредности. „Боље ишта него ништа!“. Али управо то „ишта“ јесте „ништа“. Када опозиције нема онда наводно треба подржати постојећи режим да зло не би било горе од већ постојећег зла чиме се зло само утврђује. Ако и постоји нека промена, замењују се само фотеље али иста лица остају на власти. Потребан је радикалан пресек. Нова лица, нови програми, нов ентузијазам. Мада и то може бити светогрђе и шарлатанско политиканство. Сведени смо на баналност да нам други говоре шта треба да радимо и како да се понашамо. Свако брани своја начела одступајући од њих у друго време. То само показује да ни она претходна која смо подржали једном нису била савршена. Савршеног нема. Бар не у категоријама овога света.

Дакле, коме људи дају свој глас? Истини, смислу, квалитету? Не, никада тога није било, то је утопија. Дају свој глас ономе ко им даје посао, ко их плаћа, и ко их храни. То је увек било у првом кадру. Све остало је идеологија и идолатрија. Манипулација и мотивациони говор. Не постоји воља за „општим добром“. Свако гледа себе и на своју корист умасовљен са себи сличнима. И сви су добри међу собом док се не појаве интереси. Ако се интереси поклапају – један другог бодре. Ако су нечији интереси угрожени – други постаје конкуренција коју треба уклонити. Тако људи функционишу унутар овога света. Зато странке постоје. А ми смо заробљени између туђих стратегија и фрустрација несвесни своје снаге коју опет непромишљено дајемо другоме на дар и поверење. Јер, док се они истребљују међу собом процењујући вредност злата коме ће више припасти – ми и даље остајемо укопани унутар свог подземног рудника деценије трошећи маштањем бар о вредности сунца.

Удица

У глади се човек спознаје какав је
када похлепа удари на сва звона
као слободна пљувачка на усни
на такво задовољство се пецају малодушни
који себе правдају немаштином
па се у свој грех затворе као неверници
као мајмуни у свом чишћењу од бува
мењајући ново за старо као да никад
у бољитку нису сталожени били
а онда куну се, горчина је то света
која пуни срце камењима са пучине
тада слегну раменима па након неуспеле молитве
стављају руке у џепове журећи тамо
где је некад била Црква а сада кафана.

 

 

 

Страсти

Каква превара и лаж
гнусобу јављам на сваком месту,
исто се коло у круг окреће
и нико не види где му је крај,
када страст покаже лице
свако се над амбисом загледа,
и када задовољи свој крах
апетит га са дна гледа,
те на другу жудњу хита
јер у оној више нема мира
и радост да га покреће,
док не постане сам
и панорама ужаса нешто стално.

 

 

 

Самоспознаја

Недостају ми сви који дишу
они за које немам у друштву снаге,
када их видим и када их мрзим
њих, којима не дам ни филера наде,
одмеравам их увек и презирем стално
што ме не виде или кад виде заволе,
та, ја не желим вољен бити!
то је сав мој у души амбис, бол и чемер,
али онда сви напади прођу и зуби
утрну од досадних истина, права,
тада само чежња остаје и понека љубав
једина искра која ме представља.

 

 

Компас

Хаотичност увек тражи нове поводе. Пуно омчи тада спрема покличе. Валови гамади марширају својим поретком. И нико се не смеје, нити ко плаче. Драматургија је обукла ново одело. Бљешти својим трзавицама. Покушава да се настани у разним отпорима често као кравату носећи једва дочекани отклон другог. Све је већ виђени сценарио. Опет се рат показује оцем свих ствари. Људима се нису смучила крварења. Сви су поносни а музике нема. Хипнотисани, ажурност се комеша са километрима амбиција. И да, још увек, сви се боре за место под сунцем. Свако је у свом срцу исписао своје декалоге којих се држи беспоговорно и пред чијом светињом очекује поклоњење других. Баш зато се ништа не мења. Никада опстанак света није зависио од пројектовања својих фрустрација. Још носимо пелене разума па никако да проходамо. Фекалије узимају свој данак. Уздамо се у идеале и фиктивне правде које смо бодљикавим жицама билион пута оградили лажним очекивањима. Глумимо преозбиљност. Каскамо у парадама охолих вапајем за првим местом. Али на фронту сви траже последње седиште. Још измишљају да је оно нумерисано. А да карту неко плати – нико неће. На прсте пишамо своју устрашеност – зато и не пружамо руку сваком. Сведени на један глас уздамо се у пролазне месије. Хоћемо хлеба и игара. Цигарете смисла на које нећемо плаћати порез. Али смисао смо одавно попушили. То је све што је остало од словесности човека. Наивни смо у својим цинизмима. Кловнови боље аплаузе заслужују. Нечувено је да имбецилност и даље ствара тумор унутар унутрашњег еха. Никада револуција света није била у спољашњој променади. Тамо где су масе тамо су редови за кланицу. Тамо где се развија унија „добре воље“ – разлог први губи на премији постојања. Јер, добра воља је дефлорисана примитивним мотивима. Маскирана и масакрирана бројним програмима свести. Све је постао чист рачун и одмеравање. Тако демагогија опстаје вековима. Чак и харизматични нерадо улазе у клинч са својим проституизмом онога чиме су даровани. Неки кутак сопства похлепно тражи компромитовање. Тешко је задржати неутралну позицију а да не постанеш ни хладан ни врућ. Осмех и самораспеће су потцењени. Нико не жели заузимање јер мисле да и то тражи своју цену. Време је поједено прождрљивошћу жеља. Жеље су убиле свет. Жеље су убиле Бога. И прогнани и непрогнани, сви се осећају оштећени. Хоће наплату. Неки и да потуре по које уновчавање дефекта. Више ни жеље нису битне. Битна је само плата за потрошене године у очекиваним жељама које никада нису угледале светло добитка. Са том платом људи не желе више да купују објекте својих жеља. Нема их. Знају да су изгубили време тако да на крају не знају ни шта више желе, нити какав би укус и сврховитост тих жеља требало да изгледа. Желе само исплату за вишегодишње фантазије. И нико није на земљи. И нико није на небесима. И сви су ту а никога нема. Јер дезоријентација је украла погледе иза којих више нико није нормалан, нити ко жив станује…

Изнад зида, у кавезу…

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
годинама слушам његове малене кораке
који трче по стану иритирајуће, бесомучно
као да ништа друго нити уме, нити разуме,
а знам да је жељно игре – одаје га полет
открива га снага коју нико не усмерава,
и знам да би собом открио пролеће
које у својим недрима чува детињство сваког.

Шта је са тим дететом?
Зашто се не игра и не проговара?
Зар је трчање све што он бићем представља?
Види ли кад сунце, децу, парк?
Проучава ли кад додиром небо, биљке, животиње?
Окреће ли макар нехотице неки лист књиге?
Или је само дресиран немовањем и прекором
мислећи да је екран једина стварност
којим га дрогирају ради свог мира или хира?

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
само чујем његово несрећно трчање
како својом буком неуспешно покушава
да позове родитеље у његов свет
и да их ућутка у њиховим свађама…

 

 

 

Лиценца за разум

Живимо у таквом систему и времену да је нечији „сертификат“ наводно мерило нечијег квалитета. Такве се норме промовишу и треба да буду, по неком „обрасцу валидности“, критеријум нечије „стручности“ како би други имали поверења да са таквим „високонадређеним ауторитетима“  решавају одређене проблеме са којима се сурећу. Под маском „лиценце“, „квалификације“, „професионализма“, „академштине“, „дипломе“, итд. могу се сакрити многи паразити од људи и страсти које инертно круже у њима без одговорне упитаности о „либералности“ својих поступака. Критичари лако прерастају у критизере када остану без аргумената због чега потом дижу проблем тамо где га нема, често кријући истинске мотиве свог наступа. Ипак, пракса животног искуства показује да стварност није црно-бело интонирана. Као ни да нечија оцена или положени испити нису мерило личности. Примера ради, неко може имати лиценцу да је компетентан на нивоу психотерапије а да се покаже да њему првом треба лечење; или да носи титулу доктора теологије а да Бога у теологу нема ни у назнакама; или, још баналније, да буде полицајац а да приватно спроводи насиље у породици; итд. Раскораци, антиномије, „сломљена дисхармонија смисла“, дакле, свакако постоје. Не можемо их негирати као присутне.

Са друге стране, неко можда није лиценциран а да поседује већу талентованост од званично-формализованих приступа или униформисано-институционализованих кадрова. Ништа мањи дуализми нису присутни у домаћој клими СПЦ. Колико су наши свештеници квалитетно „лиценцирани“ својим положајем где никоме не полажу своје рачуне? Да ли крем СПЦ има лиценцу да буде у позицији својом службом када се испоставља да би многи пали и на баналном психо-тесту а позвани су и „регистровани границама Цркве“ да служе Богу и народу у својој палости? Толико о компетенцијама. Печат верификације није гаранција одређеног квалитета. Да ли су сви светитељи били „лиценцирани“ да сведоче Бога и своје искуство о Њему? Многи нису имали докторски стаж али су носили Духа Светога у себи Чијим посредством су могли да сведоче Бога и помажу другима људима. Заправо мученике првих векова као и подвижнике потоњих – никада није мучио комплекс „овлашћења“. Данашњи протоколи су другачије фреквентности, садржаја, набоја, а пред лицем нечијих „компетенција“ нечија моралност и квалитетност личности се уопште не доводи у питање, јер се компетенција наивно поистовећује са квалитетом бића.

Прво нам треба „лиценца Одозго“ за разум и поимање. Папир није гаранција ни за шта. Није безвредан али није ни критеријум неке веће компететности. Печат на папиру није гаранција да си у нечему непогрешив или да тек нећеш погрешити. Да си здравоуман или да ниси. Папир не подразумева аутоматски покриће твојих негативних особина. Данас, рецимо, унутар СПЦ имамо читаву армаду „благослова“. Ако имаш „благослов“ онда си опуномоћен да радиш било шта у име Бога – чак и да негујеш злу крв. „Благослов“ је постао главни тумор у развоју међуљудских односа. Још се сећам једног човека, „великог хришћанина“, који није хтео да помогне некоме јер није имао благослов. Да ли ти треба благослов да дишеш? Сигурно је да и улога духовника ту може допринети развоју патологије. Владика А. Јевтић је то добро оборио са чувеним да „циљ духовника није да од своје пастве ствара идиоте“. Дакле, није демантовао духовнике као постојеће фигуре него указао докле проблем може ићи ако се на другим контекстима претерује. Или, шта ћемо рећи када се вероучитељима „исповедају“ ученици јер свештеници „немају времена“? Да ли је то прекршај? Сукоб јурисдикција? Сигурно је да катихета не ствара неку другу „свету тајну“ која ће бити паралелна конкуренција или опозиција светој тајни у Цркви својим понашањем. Или, ако вероучитељ саветује ђаке у питањима које их приватно муче – да ли је то атак на оне који су лиценцирани психолози? Или, најочитији пример је услов за рукополагање – само они који имају завршен факултет. Ко их пита имају ли каквог искуства, предзнања, манира, других занимања, здравих интеракција са другим људима. Али, ако је испунио „тражену норму“ онда сумње нема да је пред нама лиценциран кандидат из којег ће само да“ пршти стручност на општу корист“. Која иронија…Ипак, на овом месту се можемо, према неким ауторима, подсетити искуства великог Лава Шестова који никада није студирао на Философском Факултету али је захваљујући својој талентованости често на тој катедри као „нелиценциран“ држао своја предавања.

Да поновимо: Ако неко има диплому, или чин свештеника или епископа, ако је носилац неке „лиценце“, то јест, „опуномоћеног статуса своје службе“, то не значи је „акредитованост“ мерило квалитета сама по себи. Сама по себи она има неутралну позицију али право усмерење полази од употребе чина самим човеком.  (Можда ипак треба направити извесну дистинкцију међу појмовима јер чин (за разлику од дипломе) ипак нема неутралну позицију. Уноси потенцијалну енергију која се може али и не мора правилно усмерити и реализовати кроз акцију, но свакако ће се реализовати кроз Тајне унутар заједнице (пре свега Евхаристија, као и крштење). Ипак, многи Светитељи нису имали ништа од свега тога па су опет сведочили Бога својим искуством. Ако неко нема „озваничен рејтинг“ то не значи да је нужно без доброг савета или без развоја личне креативности по друге (овде није реч ни о нападу на Цркву, нити на одавање поштовања самопроглашеним вођама који су заправо отпадници од Цркве). Затим, ту су људи унутар СПЦ који имају велике таленте, али нажалост не долазе до изражаја јер су потцењени од владајућих позиција других. Ако ураде нешто што одскаче од стереотипног приступа одмах наилазе на отпор а негде и на санкцију. Тако неки свештеник може нешто ново да покуша да понуди и реализује, не кријући се ни од кога, док неке владике не можеш да видиш међу народом уопште. Али не вреди, јер док други свештеници и епископи имају „лиценцу“ за свој статус, чак и када верификују своје промашаје,  други нема папир а крив је што добро чини. Дакле, форма убија суштину.

Треба нагласити да „квалификације“ или „ингеренције“ или „лиценце“ нису мерило квалитета. То не значи да неке „референце“ не треба да постоје, него да се показују релативним ако се провуче намерна али и ненамерна грешка која може имати страшне последице (нпр. ако неко купује диплому а жели да буде хирург, какво излечење такав може понудити осим да убије пацијента?). Ипак, ту су и други, они позадински, мотиви који не долазе под очи сваког. Завист и конфликти неких „престижних“ људи се укршта са нелиценцираним профилима у стилу: „Мој хлеб једеш а стручнији сам од тебе?!“. Већ смо рекли да су неки „лиценцирани“ носиоци црквене јерархије, а да се опет покаже да нису без недостатка. Ово треба да нас сачува од идеализације другог и идеализације свог мишљења јер прво ће неминовно донети разочарење а друго огорченост. Можда смо ми бољи од многих свештеника и епископа као људи, али немамо њихову „лиценцу“ (службу) Духа. Треба мало да примиримо, ако већ не можемо да истребимо, комплексе у нама. Јер и оно што није регистровано званичном формом нечије инстанце, не значи да је безвредно и без удела. Потврђивање другог није у папиру већ у односу. Наравно, ако си стока од човека, чему твој положај уопште служи?

Не пожелети туђе, како пише у Десетој Божијој заповести, значи још и да не атакујемо на туђе место/положај, било да је оно озваничено папиролошком формом или не. Јер, „лиценциран“ има време и када чини шта треба и шта не доликује једнако попут „нелиценцираног“. Не постоји фиксирана позиција којом те може сачувати твоја „виша стручност“. Полагати ексклузивна права на било који аспекат у којем се неко усавршавао деградира могућност мишљења и присуства другог, а најпре поставља себе као „експлицитног тумача и дежурног професионалца“ у неком проблему. Једино се унутар теологије проблем мало компликује али се открива да наличије једног верног аутентичном предању може бити истог острашћеног карактера као наличије екстрема који је заволео отпадију. Шта пише у Јеванђељу: „А Јован одговарајући рече: Учитељу! Видесмо једног где именом Твојим изгони ђаволе, и забранисмо му, јер не иде с нама за Тобом. И рече му Исус: Не браните; јер ко није против вас с вама је.“ (Лк.9.49-50). Дакле, ови други нису били „лиценцирани“ делегати присуства воље Божије на један шаблонизован начин али Христос их не одбацује. Јер, ако и нису радили директно у границама Цркве, не значи да су радили против Цркве.

Пазимо се како меримо и да наше добре намере не додају сувишак зачина тамо где јелу није потребно јер се често дешава да у име „добрих намера“ подривамо туђе добре намере а тако ћемо уништити сваку могућност да допринесемо неком бољитку државе или цркве у којој живимо и делујемо. Машта која се граничи са свесним одабиром лажи и корпусом клевета извештачује проблеме да би на другима решавала своје комплексе. А тако се заблуде не могу одгнездити. Заправо, од свих болести заблуде се најтеже исцељују јер Бог не може деловати тамо где неко свој проблем не препознаје. Зато понављамо: Прво нам треба „лиценца Одозго“ за разум и поимање. Али најпре нам је потребан плач над формализацијом односа са Христом унутар саме Цркве.