Archive for октобар, 2010


О појединцима…

Цинизам, сарказам, иронија…

Све су то појмови драги онима који су се сакрили у своје самољубље, које бране непотребним и апстрактним аргументима самоутврђености, а да их нико и не напада. А то су само мали, малодушни, људи који повређених осећања неуспешно бране своју повређену слободу. Или беше обрнуто?

Обучени у фасаду лажних врлина, истичу своју вољу као да је она независна од свих спољашњих фактора. Па да, и од Бога! А то што им само један ветар од невоља натера сузе на очи против њихове воље, у томе тобоже нема слабости!? Да, наравно да је то маска и глума али је добро знати да колико год то противуречно звучало, то су махом добри људи који су се само заштитили (иако неуспешно) од повреде свог бића. Кад бих само знао у чему ли налазе основу те претње? У чему су угрожени? И нажалост, нису такви само неверујући људи, већ првенствено они који себе прокламују као хришћане.

Зло ступа на сцену када они изгубе из вида да то јесте маска, те се поистовете са својом улогом као да је она стварна, јер од тог момента почињу да повређују себе и друге…

 

Неко је рекао да савршенима не треба нико…

Чекај мало, Бог је најсавршенији па опет не жели да постоји без нас, малих људи у свемиру, него жели да нас уведе у Свој начин савршеног (вечног) постојања.

Друго, Он се не горди због Своје савршености.

Треће, и пре него што је свет настао, Бог у Својој вечности није постојао Сам као Монада неко као заједница Три Личности, где је свака Личност тражила Ону Другу поред Себе да воли и буде вољена. Напротив, савршенима је потребан цео свет, сав Бог и сви људи.

Шта ће некоме савршенство ако нема коме да га презентује? Сувише је изопачено замишљати неку самодовољну лепотицу у пустињи овог света, далеко од људи, како изговара молитву пред огледалом – себи.

Увек је потребна друга личност.

Када тако ради Бог, колико више би требало да ради цело човечанство?…

 

 

 

  • Усиљен осмех – двоструки очај.
  • Ко много размишља остаје без саговорника.
  • Ко много говори остаје без слушалаца.
  • Ко се много плаши – од многих добара одустаје.
  • Само љубавници могу водити расправе без мржње.
  • Није сваки конфликт дело греха.
  • Посесивност велике дугове има.
  • Мала љубав само једног становника од целог града познаје.
  • Истина не мења правила и лице.
  • Ко потискује бол – сталан шкргут има.
  • Боље су сузе од многих беснила.
  • Понос не уме да се каје.
  • Добар разговор припада странцима.
  • Завист припада усамљеној деци.
  • Немир походи немоћна створења.
  • Молитва много очију има.
  • Пола живота проводимо у фикцији.
  • Размажени људи увек болују од недостатка пажње.
  • Ко своју вољу тражи – остаје без права.
  • Велика осетљивост – велика сујета.
  • Радост се по квалитету односа види.
  • Наметање љубави је гадост другом.
  • Ко не уме да се смеје – сече уста другоме.
  • Погрешан приступ – лош доживљај.
  • Добри људи увек могу без злих, али зли не могу увек без добрих.
  • Празно срце – тупа мисао.
  • Ситнице удаљавају од великих ствари.
  • Зла машта параноидне очи има.

 

 

 

 

Имам једну склоност чудну

да се огледам у људима смелим.

Станем тако пред њима мало

па се загледам у сваку бору

замишљених лица у страху.

 

Који год ми лежерно приђе

Прилазим и ја њему још брже.

Гледам ја њега, гледа и он мене.

Ћутимо, одмеравамо погледе

па се удаљимо један од другог.

 

Све што учини један нагло

Учиним и ја сам спретно.

И сваком се показујем као лик

– баш као према његовом лику

Као сенка која слуша нагиб.

 

Неки се зато радују па ме грле,

неки се вређају па ме пљују.

Али када се сва светла погасе,

и сви изађу напоље, ван…

остајем усамљен и сам у соби

– остајем огледало у праху.

 

 

Знаћу…

Докле год будем осећао само своје срце – знаћу да Бог није у мени.

Докле год будем мислио само своје мисли – знаћу да Бог није у мојој молитви.

Докле год будем слушао само своје тело – знаћу да Бог није у мојим ранама.

Докле год будем желео само празне жеље – знаћу да Његовог Духа нема у мени.

И докле год будем осећао да зависим од свега што Бог није –  о да, знаћу! – знаћу да Га никада

нисам  волео,

веровао и знао…

 

 

 

Ћутање ми се увукло под кожу.

Дани су постали слабост.

Јуче сам изводила посмртни обред над усахлим речима.

Револуција спава у мени

– буђење је неизвесност

 

Препарирала сам сан о жељеном додиру.

Неће ме оживети…

Само ће нанети уздрхтали бол негде дубоко у утроби.

 

Једино птице још увек излећу из зеница тамних очију.

Једино још уши ослушкују пулсирање скривене историје.

И мрак је.

Савршено нежан

и

драг…

 

 

 

 

Громоглас…

Било би дивно

када би све остало загонетка

те да се у њен облак оденемо…

Без просипања суштине

којом желимо да живимо

јер смо само тада у даху постојања

када се мислима не делимо…

А онда у себи зачујемо громоглас:

„Љуби свог човека!“

 

 

Снови без дана у себи

испрекидани пуцњевима у даљини –

тим земљотресима између бубња и ударца…

Кривица која плане као шибица

кад повезујеш ствар која нервира

поклапајући једно поље неким другим –

као на шаховској табли –

са аргументима математике и крви…

А онда заплачеш својој вери.

Јер мрзиш моју слободу са те.

Ја сам вук нестрпљив који завија рањен

и можда бих само да крикнем на месечини                                                 

кад већ не могу ништа да променим.

И месец у сунце завијем

родивши нас изван пећине мртвих.

 

Зато у мени нема фарсе.

И када вриштим као лешинар у пустињи

није што сам крволок

него јер је монотон један исти кадар

који ме стиска кад год га осећам.

 

А суд узимаш кад теби понестаје даха

у чија плућа би гурнула предатости сваке.

Нећу мислити ни померати мостове

из којих моја туга не извире.

Нећу повратак на старе жуљеве!

Доста смо крпили овај чамац на више места

превиђајући острво на које смо се запутили.

 

 

 

 

Самосвест…

 

Видео сам луталицу како се котрља усред хитрог света,

који је од свега висини срца и корен одузео –

само да би га за сваког као благо принео.

 

Жртву његову ко жели? Ко за олтар његов мари и зна?

Када и они који га близином поздрављају –

то чине као што пас својом сенком само омирише храну.

 

Јер он ко је? Шта може да прода или купи?

Када је нико и ништа. Као вода без укуса –

без лепоте и овог ума света.

 

У заласку догађаја поглед га будним држи,

да без љубави заспао не би.

Он, мали човек који у крв умаче перо –

да би своју плаву исписао судбину

на хартији од казаљки и тла.

 

А није он ни без слова ни без магле –

о којима фигуре од прашине брује,

он само није од овог мора сланог

по чијој површини понижено хода.

 

 

 

Kada bih mogao ovim suvim granama od ruku obuhvatiti celo čovečanstvo i pustiti ga da ispuni moju krv do jezgrovitog bola. Kada bih mogao – izgoreo bih, i zaista ne bi suze moje marile što je  sudbina  moja da puzi u krvi i pepelu po zemlji vodoravnoj.

Kada bih samo mogao da ovim probušenim krilima primim u sebe svako srce što je počelo da diše, kada bih mogao da usrećim nečije oko koje prvi put sija, zaista umro bih, ali ne bih mario što me više biti neće.

Kada bih samo mogao sresti jednom sve ljude na ovom svetu kojima su usta puna peska, samo jednom, Gospode, kada tugu bude poljubila sloboda, zaista nestao bih, ali ne bi duša marila za oganj koji je žrtvuje.

Kada bih samo mogao, da,  jednom čovek postati – savio bih se do trećega pakla, samo da u tudjem licu, samo da u tudjem licu, samo da u tudjem licu jednom sjedinim svoje.