Archive for март, 2014


Perfect drug

 

 

Све је више јасно колико је људска природа пропадљива и колико људи траже неки супер-натуралистички медикамент којим би вештачки побољшали своје психофизичко стање. Онтолошке перформансе. Наука увелико ради на томе да створи људе који би долазили на свет без било каквих анатомијских дефеката, притом и да исте афинитете усаврше као у филму Лимитлес. Без обзира на спекулативност истих. Будућност света ће можда зависити од поделе на „супер-људе и обичне људе“ а новац ће опет бити критеријум који ће уносити деобе јер ће само богати имати привилегије, што данас затичемо на неким другим пољима. Ништа од тога не би можда имало трагичну конотацију да такав наум није циљ сам себи. Одложити смрт на неколико стотину година звучи изазовно али смрт и даље остаје текући проблем. Што се тиче јефтиних сензационализама, где су ударни наслови често у одскочном контексту са садржајем пласираног, није акценат на животу славних и неморалним стадијумима истих, већ на томе што сваки промашај „обичних и славних“ лежи у чињеници погрешних самоовековечења.

Други кругови, лимитлес концепту, покушавају придодати светоотачки карактер на нивоу чудеса. Као да су тобоже светитељи само на том темељу градили своје идентитете или да им је то тобоже био једини циљ богопризива. Са треће стране, Холивудска магија засењује суштину а то је да ниједан светитељ није био специјалних особина, као што неки мислиоци претендују на Теслу, итд. него да и поред надприродних дарова, који такође нису били ствар поседовања јер се Дух не може поседовати него кад хоће човеку излије дар, свети су себе сматрали сувише обичним људима, и да су неретко са страхом бежали од себе и других у својим исцелитељним манифестацијама. Нису се попут паунова у зоолошком врту шепурили за очи света.

Писмо каже: „Будите савршени као Отац ваш небески“. То наравно не значи негацију тела, телесних дарова, итд. Акценат је не на супер-максималистичком моделу који би да створи нову расу људи, без греха и смрти, који умеју да без умора и стреса брзо уче, дуго раде, итд. као што је сличне експерименте спроводио Менгел, или Матриксова когнитивна едукација брзопримајућих превеликих информација, већ на љубави у нефразеолошком контексту појма који би обухватао домен светости као акт утеловљења у еклисиолошки начин битисања.

Тако долазимо до антрополошке вивисекције. Гангрене онтологије. А само се сила Божија у немоћи показује. Људи, превиђајућу ову нестворено-присутну реалност баве се секундарним питањима постојања, сецирајући разне системе и програме од истина и лажи, квалитета и неквалитета, рачунајући увек на претензију супериорног остваривања сопства (са свим могућим 100% непогрешивим компонентама природе у којој се занемарује проблем смрти), и никада не рачунајући на тај парадокс да Бог воли живети не у мегаломанским супер-јунацима, него управо у онима које нико неће, који су слаби и које цео свет мрви за воденицу својих пара-стварности. Онај ко није навикао на такве парадоксе да Бог живи у немоћнима, наравно да ће се трудити да супер-максималистичка очекивања и трудове форсирају у супротном правцу, под маском морала, науке, или нечег трећег.

Пројекција

Не мрзиш ти некога јер је тај неко достојан презира, или пак својим неморалом даје објективну стварност (слику свог постојања) којом би се твој презир рационално оправдао, него, можда, јер си ти, пре усаглашености са афектом твоје мржње, сам изградио одређени култ, потенцију презрења, фетиш, слику, уобразиљу о том неком кога ћеш да мрзиш, па се са том пројекцијом (накнадно) рвеш а да она, можда, није ни приближно реална када је реч о другом на кога си се саплео.

Тако је и са осталим манифестацијама страсти а не само са мржњом.

Или, други пример, ти си (опет можда) створио одређени фантазам да имаш некога а да притом годинама не улажеш минималан напор да остварујеш однос, па си после у паклу анонимности када увидиш да твој фантазам не одговара одређеној слици о том неком јер тај други даје одбитак од тебе.

Фрагменти

Човек је жива фрагментарност природе и ума. Парампарчад постојања где сваки комад губи себе у узајамном самопосматрању. Самопосматрању које није нужно последица оне онтоконтемплације што долази од сједињавајућег погледа Другог.

Смрт прекида стварност. Али и Бог прекида стварност. Човечије утеловљење (целовитост егзистенције) не зависи од њега самога. Много тога даје привид да човечија супериорност може да заобиђе ефектност трулежног загрљаја. Зато многи мере нечије квалитете према ономе шта је тај неко урадио за време живота, а што није и Божији угао гледања јер Бог човечије квалитете мери према ономе колико се човек уобличио Христом, колико се Сам Бог одражава у човеку (да не улазимо сад у проблематику како Бог види човека као своју есхатолошку жељу а не какав он јесте сада). Уз сво поштовање према многим научним и књижевним величинама, остаје велики знак питања колико је њихово позитивно стваралаштво било усаглашено са овим модусом.

Човек је увек „испрекидан“ на више начина у зависности шта одређује садржај природе. Носилац је исконске подвојености коју чак и да хоће не може све време да држи на узди самоосвешћености. Подвојеност је пак опет акт фрагментарности а самоосвешћеност без Лица Другог нема коме окренути своје узрастање. Ако, дакле, нема Другог, онда свако усавршавање бива осуђено на неуспех управо због те самонеокренутости другоме. Имамо дакле биолошку испрекиданост али и есхатолошку коју богослужбени динамизам успоставља.  Тако стваралаштво добија на запремини. Али опет запремина тела није довољна јер мора да постоји нешто што саму природу преображава и превазилази будући да у саставу бића ти елементи нису датост.

Остаје, дакле, или исконска потенцијалност која очекује своје превазилажење или исконска ограниченост која стагнира унутар себе саме. Слобода најбоље показује те парадоксе јер управо она пребива у том међупростору фрагмената и уцеловљења а може се пројавити на билион начина у само једном дану, и још парадоксалније – на билион начина које могу бити у раскораку (исконском дуализму) између мотива, помисли, делања и интеракције са другима. Толико је човек комплексна личност. А једино у Богу свака фрагментарност налази починак и каналисање где сваки сноп светлости није окренут један против другог да би врхунио у тами сопства (ништавила) него где сваки сноп обасјава други сноп у једну пројавност природе и личности која врхуни у нествореној светлости еманирајући из Христа (који је Само Царство).

Време и простор (као профаност а не као еклисиолошки изазов овековечења) нас омеђују да се споразумевамо и кроз комуникацију. На пример, кондуктер и путник без карте. Кондуктер савесно ради свој посао а путник је несмотрено заборавио да понесе већ купљену карту. Настаје неспоразум који лако прерасте у конфликт и презир. Путник, заробљен једном позицијом, не може да савлада простор-време да дође до карте, нити да путем речи докаже истину. Са друге стране, кондуктер не може а да не испуни свој посао за који је квалификован и за шта га закон обавезује. Обе стране да би дошле до споразума морају парадоксално да погазе кодекс законске регулативе по којој су омеђени простор-временом да би нашли решење без угрожавања једно другог. Наравно, ако је неисклишираност конструкта љубави приоритет. Тврдоглаво истрајавање на калупу простор-времена доводи обе стране до оштећења односа. Однос се пред лицем законске норме ставља у други (или чак последњи) план да би систем функционисао, а систем се базира на иначе безличној функционалности која за циљ има променљивост опште користи, то јест јавног добра (а и ти закони осцилирају непостојано у простор-времену) па ако га неко не поштује санкција постаје једино мерило односа. Закон пак не зна за однос. Други пример би представљало, рецимо, непрописно паркирање испред болнице а да законика не занима ванредно стање труднице којој  је пукао водењак.

Са друге стране, постоје есхатолошке речи и есхатолошки односи који расецају простор-време као утробу и дају ново срце да пулсира у крвотоку читаоца-пријемника. И то је установа односа. Ехо Божији, како кроз Јеванђеље и Литургију, тако и кроз стваралачко са-трудништво одсијава укус благодати. Тек смо ту у сфери парадокса јер се крећемо Будућим као садашњим еоном, док садашњи еон премда трпи есхатолошке новине, још увек се префригано противи пневматолошкој метаморфози. Док Божији закони нису никада били у првом плану на штету односности са човеком управо због драматургије слободе. Зато Бог може прекршити закон да би човек нашао оправдање, као што и човек може погазити закон да би пронашао Бога. Неморално? Да, јер љубав је парадоксална и изнад свих утопија квази-моралистике. Надасве, љубав је оно што одређује простор и време како на начин постојања (у смислу да Бог одржава свет у постојању), како на начин освећења простора и времена (у смислу богослужбеног динамизма), тако и начин да премда Бог и човек суштински удаљени један од другог (јер обе природе имају другачије постојање) ипак кретањем освећујуће љубави крче пут кроз простор-време да би загрлили један другог.

Христос би рекао: „Тамо где је срце ваше, тамо је благо ваше!“. Другим речима, као да хоће рећи, о чему највећи део дана размишљамо, са којом мишљу се будимо или лежемо, такав садржај показује шта је носилац нашег бића, то јест, шта је оно што конституише језгро нашег идентитета. Са чиме се поистовећујемо то рефлектујемо на цео психобиолошки склоп наше иначе сложене личности којој ни контрадиктнорности нису непознате.

Зависност, њена проблематика, није једнодимензионална, јер нити се може тицати само порочног егзистирања, нити та порочност може без селективности када их има много (чиме се отвара проблематика да није ни свака порочност нужно проткана неком моралистиком). Завистан може бити онај који и нема уобичајених порока, или, који не идентификује своју зависност видљивим моделитетом пропадљивости (нпр. мало ко поима да темељ свих порока јесте зависност од сопственог мишљења које се узима као догма којом се проверавају и тумаче туђа мишљења, а затим одбацују ако нису усаглашена са пројекцијом зависника од самог себе).

Задржаћу се само на неколико примарних зависности који су популарни већ годинама. Међу младима али и међу старијима углавном доминирају: интернет, марихуана, порнографија и кладионица. Сваки од наведених порока је посебна прича. Неурони се формирају према избору који храни задовољство и сећање које тражи обнову истог искуства. Ипак, дакле, опсесија рађа опсесију. Неретко су зависници сасвим безазлени, неупадљиви и донекле ведри ликови, не морају, дакле, нужно да буду окарактерисани као напрасити, надобудни и агресивни протагонисти.

Пост најбоље показује, аскетски раскринкава, зависност наше природе од многих ствари. Али, управо у том сегменту, а глад је најјачи инстикт човека, ми показујемо подвиг да се својом слободом и благодаћу Духа, уздигнемо изнад инстиката који условљавају нашу природу која нас поробљава самим својим постојањем јер је таква каква јесте – смртна. Није реч о неком мазохистичком принципу већ пре о одлагању и преображењу телесних (то јест смртних) инстиката у живу доксологију где нерви постају налик харфи о коју свира Сам Дух Свети. Где је сваки нерв прободен иглом Духа. И напојен мелосом Царства.

Постоје, дакле, разне идолофикције које човек као субјекат преноси у раван свог постојања. На пример, политика и музичка индустрија несумњиво у великој мери утичу на наш идентитет, али само колико ми дозволимо да одређене парадигме обузму и преплаве биће. Морају да се поставе пневматолошке границе где почиње а где престаје фикција или стварност утемељена на пролазним (неесхатолошким) ефектима. Зато је битно зашто се есхатолошки идентитет стиче у Цркви, не јер је све друго небитно, него да би се искуством Цркве проверавали сви други нивои реалности од којих зависимо негацијом или афирмацијом тих другачијости. Некоме је сва зависност у националистичким оријентацијама, некоме у ревновању против верских фанатика или фанатичном ревновању против „просечних верујућих“, некоме у обоготворењу књижевности, теологије, историје, итд. Ипак, вратимо се само на оно набројано: интернет, марихуана, порнографија и кладионица јер су то баналани модуси који су се толико предуго одржали на нашим просторима. И намерно су само они набројани да би проблематика плиткопостојања изашла више у први кадар.

Зависност је, дакле, многобојна, мотиви разноврсни, нијансе недоречене или слабо приметне.

Интернет колико може да социјализује толико може и да отуђи човека од човека парадоксално превеликим приближавањем његовој личности. Технологија, као и новац, има неутралну улогу, није ни добро ни зло, него у зависности од употребе добија своје лице и пројаву. Чињеница је да је са могућношћу интернета могућност тајне десакрализована а личност другог дефлорисана. Чак и онај који мисионари путем интернета, не може њиме да замени искуство Литургије или другог. Марихуана, као и други наркотици, нуде лажно знање и лажну екстазу јер пролазност дејства показује право (истинско) распарчано стање. Порнографија под инстиктом нагона покушава да оправда и најморбидније ексцентричности као сасвим регуларне и нормалне, где је врхунац узбуђења заправо у максимали да се други деформише, понизи, да други буде жртва, а узбуђење слично овом налази се у инстиктивној зони неких мучитеља којима секс није на првом месту већ немоћност другог да изађе из своје инфериорне коже. Кладионица, игра неизвесности је оно што храни могућност добитка. Осим лаж-благосиљања своје лењости и лаке зараде, ту је и посматрање других као марионета за свој интерес чиме је личност другог тотално деградирана и стављена на последње место пред радикалним захватом своје мегаломаније. Други се цеди за свој џеп. Велича се не нечија победа у спортском дуелу већ могућност добитка, и вређа се нечије достојанство не јер је победа изгубљена него јер новац није добио своје замишљено место.

(Размишљање)

Дани су дивни када не мислиш на лешинаре. Када светлост допире под окриља твојих дупљи много истанчаније неголи када дође помрачење од сенке клеветника којима је сав смисао живота да у доколици сопства смишљају кодексе повређивања других. Јесте, пљунеш ти на све то, знаш да је све таштина, и да ће све проћи, али они који овековечују злопамћењем твој лик не остављају ти лак корак да одеш са места злочина који су ти дуго припремали.

(Клинч)

Непристојан си због тога. Како да одеш тек тако а да ниси приуштио укус бљувотине? Да ли знаш колико се дуго спремао један овакав организован колапс, и ти би само да одеш? Нама си нашао да правиш хаос! Одмеравамо те данима, месецима, годинама, некад те и превидимо у добром расположењу, па када нам се добро огади, наставимо да кујемо и ударамо, и ти би тек тако сад ноншалантно да одеш… Будало! Па нама је цурила пљувачка толико дуго да би ти сада отишао негде у вражију материну не мислећи на то колико смо ти живот згадили. Ако нам то будеш узео, узећеш нам цео свет који смо дотад градили. Изгубићемо све опкладе због твоје незаинтересованости! Да ли си ти нормалан? Слушаш ли ти уопште шта ти се прича злонамерниче?

(Проговор)

Опростите, нисам слушао, загледао сам се у насмејано лице свог детета које се игра иза ваших леђа, ту у парку…
Журим.

Другог треба пустити у биће као што родитељ пушта да га преплави његова љубав према детету. Тако се други инсталира унутар тебе. У теби сада не пулсира само једно срце. Изолација не постоји. Зидови постају провидни. Анонимност онтологије губи своје место јер на место срца долази други. И да нема другог, ни ти не би знао шта је у теби. Почињеш да живиш другог не поништавајући себе. А када други из тебе проговара, он као да чита записе твог срца за које ниси ни знао да постоје, или, можда само ниси знао да их изразиш као онај који те искуствено сагледава својим прожимањем.

Други те познаје сразмерно колико те воли. И ти другог познајеш сразмерно колико га волиш. Обе стране се отварају без страха од рањивости. Не може само једна страна да буде отворена за сусрет а друга не,  јер онда и она пријемчива страна нема у коме да се рефлектује. Отуђење није ништа друго до губитак познања а губитак познања није ништа друго до демант љубави. Тамо где настају конфликти махом се умножавају на темељу познања другог али на познању које није уоквирено лучама љубави већ на познањима у границама негативног тоталитета. Ако умеш да волиш онда то ишчитавање тебе од стране другог може само да увећа љубав и радост; а ако не умеш да волиш онда то ишчитавање може само да ти смета и да ти увећава злоострашћеност.

Било да је други Бог или човек…

Не би било згорег да не заборавимо дивну мисао св. Јефрема Сирина који каже да би Адам – да није погрешио одбитком заједнице са Богом – имао познање бола и страдања умно али без искуства бола и страдања своје природе, због чега у Старом Завету и пише да кад Адам познаде зло, Бог (Тројица, између Себе) говори да је човек постао Богу налик, јер Бог зна шта је зло, бол и страдање али га нема у својој природи. Међутим, са новозаветним заплетом Очовечења, видимо да Богочовек има и то познање ради спасења човека и творевине иако то познање смртности пририоде не детерминише Његову Божанску природу, нити је препрека за мисију спасења, нити препрека да у страдалној, палој, природи пројави домене обожења, у чему се и ми не осећамо ускраћени.
Тако, коначно, можемо закључити да је свака бол последица смртне природе али да ниједна није фаталног карактера јер није коначна одредница човека.
Демантовати тако нешто, значило би негацију Божијег дара Васкрсења.

Не грех већ неминовност је да човек без живеће вере обоготворава све друго на промашен начин: породицу, брак, посао, стаж, политику, новац, имовину, студије, полност, ПА ЧАК И БОГА или неке унутрашње дарове. Зато Оци разноврсност страсти идентификују као идолопоклонство.  Данас у 21. веку се оно ни по чему у свом садржају није изменило осим што је на себе узело маску супериорности, тренда и чак морала којег у себи нема. Ако данас немаш такав рацио који се подудара са мишљењем целог света, онда ти одскачеш од глобалне логике и ниси «верујућ». Вера постаје симфонија свега онога што изворно-благодатна нема, и нешто друго што личи на Бога а није Бог заузима улогу под другим видом истине – слаткоречиво, постепено и нежно. Чуди ме да аскетски оци поред толико страсти о којима су писани томови књига нигде није поменута страст глупости.

Да ли неко зна шта је то Вечност и може ли је замислити пред собом? Може ли ум/разум уопште приступити тој апофатичкој реалности? Наравно, акценат је на личној персоналној интеракцији са Богом али чак и пред том онтолошком комуникацијом остајемо пред загонетком Вечности према неизмењивом модусу: „Што око не виде, ухо не чу, човеку у срце не сиђе…“. Искуство је дакле изводљиво али појмовно освешћивање? Можда су зато мистици пре заволели избегавање сваког именовања када је у питању Бог.

Што више старим, све више схватам колико ми појмови попут суда и пакла измичу. Да се тај неки протагонист без могућности слободног избора мучи кроз сву Вечност због погрешних одлука у краткотрајном историјском битисању? Сву Вечност?

В. Перишић говори о Суду као о јеванђељском модусу оног Христовог „Не познајем вас!“ али и сам поставља питање на које не даје одговор: „Да ли има нечега што Бог не познаје?“. Замишљати пак вечно потирање другог немогуће је. Без обзира што и Достојевски чак говори о љубави Божијој према осуђенима који ће Његову љубав доживети према стадију свог бића као потирање.  Ј. Влахос је покушао да понуди сличне интерпретације. Остаје дилема да ли ће они који су одбацили Вечност уопште имати постојање?
Ориген, попут Шмемана и Флоровског, такође је био свестан разлике између свог личног мишљења и догмата Цркве. Писао је о томе. Није без разлога важио за највећег теолога прве Цркве у чијим делима су се надахњивали сами кападокијски оци. То што је после било осуђено његово учење о апокатастази, то не значи да је и Ориген остао без удела у спасењу. Ко сме рећи да неће бити спасења и за некрштене и за оне који су били јеретици у ненамерном незнању? Флоровски је писао о апокатастази човека али без могућности апокатастазе слободе.
Овде се не ради о томе да неко негира Христа, али сумњам да се Сам Христос весели својим речима када говори о фамозном Суду. Христос пандемонијум именује „тамом и шкргутом зуба“. Ми то можемо произвољно тумачити као неком врстом одсуства светлости и агоније које подразумева одсуство Духа. Али замишљати неку врсту димензије, простора, приватног трансцендентног клуба у којем Бог неће бити присутан – незахвално је. Јер ако је пакао икона апсолутне бесмислености и отуђења, да ли је могуће конципирати место бесмисла и отуђења пред Оним Који је као Свесмислен свуда присутан, проливен енергијама по свима угловима Вечности?
Ако се ушушкамо у неке сигурне системе богословског расуђивања, изван могућности „да може бити другачије“, онда стагнирамо и крећемо се али регресивно, ограничавајући осу Истине, било да говоримо о оваквим или неким другим теофилософским тематикама.