Archive for јун, 2010


Вера…

Вера јесте човеков одговор на властито постојање, метафизички доживљај Божијег хтења човековог бића. Она је одлучујући искорак према остваривању живота као саопштавања (између човека и Бога, Бога и човека, човека и човека), односно црпљења свог идентитета са његовог истинског Извора. Реч је о поимању Бога, односно умиривању у Њему Његовом „неизрецивм активношћу природних активности“, везивању природе бивствујућег за Бога којим се везивањем успоставља човекова „властита природна активност у Богу“[1]. Реч је о одржавању и развијању, привођењу у делатно стање крштењске благодати, о успостављању онтолошке везе са Богом.

Поред вољног аспекта вере постоји и њен гносеолошки аспект. Она је „интелектуално волунтаристичка синтеза“[2]. Она је мера човекове способности увиђања, способности обраћања Духу благодати којим обраћањем човек успева духовно да сагледа творевину Божију и да ослушне речи Његове, „долично тако негујући икону Божију у души својој“[3].

Поверовали смо и познали[4]! Вера се идентификује са познањем, са жељом да са Познаваним будемо у дијалектичком односу. Реч је о познању „у Духу“, о продубљивању садржаја живота, мишљења, кретања, појмова. Живот „у Духу“ добија једно ново значење, могућност да у ненаметљивим извесностима присутност Божија и истина о Богу постане сигурност која јесте „отварање“ Суштог Бога ка нама и померање граница наше коначности ка Богу.

Мноштво врлина у вери има своје природно начело и стога је вера „пуно остварење добра оствареног кроз врлине“[5], остваривање динамике мноштвености која „не подразумева неминовност повратка на оно иницијално“[6]. Она је начело природног добра које је остварење врлина. Вера је је „унутрашњост добра“[7] која у себи сабира мноштвеност врлина. „Крај“ вере јесте „истинско откривење Верованога“ које јесте спасење верујућег, испуњење жеље (логоса) Божије(г), виђење Бога „лицем к лицу“.


[1]Гностички стослови  1, 47.

[2] Димитрије Станилоје, Православно морално богопсловље, стр. 83, Букурешт, 1981.

[3] Гностички стослови  2, 43.

[4] „И ми смо поверовали и познали да си ти Христос Син Бога живога“, Јн. 6, 69.

[5] PG 90, 1281 A4-B9 у: Петар Јевремовић, наведено дело, стр. 352.

[6] исто

[7] исто

Превише је информација у свету (гле, и о свету). Чак више теорија неголи чињеница. Ланац се толико шири да се и заборавља где му је почетак а где крај. И проблем се нигде не разрешава осим што даље од свог питања и теорије не види. Такво усложњавање само обећава мудрост али га не даје. Благодат Господња је много једноставнија и много више егзистенцијалнија. Али чак и онај ко срља, Бог похваљује његову упитаност, тако да није немогуће да дође и до одговора. Јер боље је и стално истраживати неголи стати са истраживањем као да је све дело благодати. Но мудрост је у синергији благодати Божије и истраживања човечијег. Изван таквог видокруга, човек се закопава својим умом у анализе далеко од Бога, или ако је дошао до благодати престаје да ради на себи. А ни једно ни друго не доприноси…

Колико су сви системи вредности, у сваком сегменту, постали накарадни, не могу више бити ни песимиста. И све се креће у неком болесном амбијенту лажног оптимизма где све наводно добро функционише. Систем навикава човека да он буде задовољан у сопственој безвредности. А када се на то навикнеш, онда када се догоди преседан и неко ти упути лепу реч или безусловну награду, просто изгубиш оријенитир и возглављење у учмалости живљења на који си дотад навикао. Авај, има и таквих људи који навикнути на такву климу, одбијају од себе талас етике, благодати и естетике када они дођу ненадано.

А разликујем добро од зла

закачиш ме раменом у журби

без поздрава

и приметиш ме у кораку

који ти не дозвољава да станеш

твоја сам сенка

твој одраз у стварности

твоје сам име

твоја стварност

не напуштај ме.

Посматрајући тврдоглавост човечију, на сваки начин, у било каквој пројави мислитељног или делатељног, на било ком пољу, па и црквеном, почињем да се питам докле треба ићи у неком дискретном скретању пажње на другачији начин мишљења а да он не буде протумачен као атак на нечији идентитет? Јер на том испиту многи падају. Колико видим чак и они које сматрамо за интелектуалце, чупају ствари из контекста и базирају своја поимања на секундарним стварима представљајући их као једину реалност. Како време одмиче видим да је то основа проблема у многим дијалозима. Свако чупа оно што му се највише (не) допада. Као да Истина зависи од тога шта нам се допада или не?! И не само Истинити, него и оне истине (етичке, догматске, међуљудске или какве већ) се тако распредају и доводе у раван сукоба а често више вређања него дебате. Јер што се више упушташ да докажеш супротно ствари се само погоршавају. Дошао сам дотле да свакога човека оставим његовој слободи и изборима. Не могу више. А опет изједам се на туђој глупости која њега или њу уводи у стање унесрећености којој она или он дају све друге разлоге осим разлога субјективности. Или како би Оци рекли вишеструке острашћености. Толико су сви непотребно осетљиви и заједљиви, као да их све вређа…И сви су сакривени иза својих положаја, умовања, униформности, итд. као да је то мерило истине а не сама истина. Због таквих ево и ја сам глуп јер да би они постали паметни ето нека им – не знам шта је лево а шта десно.

Море

Као море си…

Мислим те као што море мислим

Лижеш ми душу таласима

Урањам у тебе

Израњам из тебе

Са Сунцем стопљена

Зрацима Његовим опкољена

Тонем у тебе

Кроз тебе

У теби

У себи

Јер као море си…

Док жудим да се стрмоглавим небом

У пространство које осмишљено је у теби

Док хоћу да се окупам тобом

Вечношћу која назире се у дубини

Која ме дозива

У теби…

Као море си…

Док опуштам се

Душом и телом

На теби у себи

Док зовеш ме у себи

Док чујем зов свој у теби

Док Он се спушта благодаћу Својом

Милујући нас

Хранећи глад моју  одсјајима Својим

На кожи твојој

Јер као море си

У које урањам

У којем пронашла сам тишину своју…

Као море се…

А сада желим да те чујем.

А сада те тишином дозивам

купајући сузама твоје одсуство

Дозивајући миловањем твоје кораке.

А сада желим да те додирнем

А сада жудим у погледу свом да имам те

Док срасла сам са сваким уздахом твојим

Док још увек свежи су издисаји твоји у мојим песмама

Хоћу да се окупам у плаветнилу

Очију твојих

И нахраним се

И напојим се

И имам снаге да савладам лудило које би да ме присвоји.

И сада желим на речима твојим да отпочинем

Са рамена твог да посматрам

контуре времена које измиче

Са груди твојих да прихватим смело дарове

Царства које нас осмишљава

У будности твојој да предам се заједници

У сновима твојим да успем да созерцавам Красоту

Док хтење је моје заувек да имаш ме

Док Њега молим заувек да имам те.

Када погрешно поимамо одређене контексте то још није зло – оно настаје ако смо упорни да не препознамо своју заблуду. Некада се сувише опиремо ако неко само жели да нас оперише од предрасуда. Баш као када дође болестан човек код лекара, па од додира лекара почне да се брани јер га боли осетљиво место а овај само хоће да постави дијагнозу.

Етапе су саставни део живота сваког. На том путу је неминовно да се догађају лепе и ружне ствари. Али некада имамо парадоксе да и оно што се догађа као лоше може имати позитивне последице у ближој или даљој будућности. Међутим, ако то не препознамо, ми губимо смирење а на крају и шансу да се један такав нама још незнан план обистини. Са друге стране, не можемо бити ни мазохисти у неким другим сегментима битисања. Остаје један процеп неизвесности када сами морамо да донесемо закључак и избор.

Избор библијског човека јесте да се обрати, да стане лицем к Лицу, да кроз Сина благодаћу Духа Светога зарони у амбис Очеве неизрециовости. Парадигма par excellence његовог живљења јесте Христос Богочовек. Управо је ова тајна, Тајна Христа тропос истините заједнице бића, тропос испуњења заједнице многих у једном Телу. Обраћање Њему јесте ступање на голготски пут али уједно оно је и оприсутњавање „сада“ и „овде“ красоте Царства Његовог. Јер „све у свему је Христос – због, изнад природе и закона, саздавања у Духу обличја Беспочетнога Царства, које (обличје), како је показано, карактерише смирење и кротост срца, чији спој и састав показује савршенога у Христа саздаваног (=обнављаног) човека“[1].


[1] Кратко тумачење молитве „Оче наш“, Видослов, Васкрс, 2006, стр. 16.