Archive for јун, 2014


„Од Бога не треба стварати идола, ни мисленог, ни философског, ни религиозног.“

св. Јован Дамаскин

 

Ако кренемо линијом старозаветног разматрања, видећемо да се појам идола чврсто везивао за многобоштво, или, у екстремнијим случајевима за одређене фетише којима су се приписивала божанска својства а која су се често граничила са демонослужењем. У данашње време, када разлличити трендови доминирају галопирајућом брзином прилагођавања и асимилације, таквих идола углавном више нема осим у неким просекташким али омањим групацијама на чије плиткости падају само наивни. Савремени проблем са идолизацијама се углавном тиче славних личности, или онима који се таквим представљају а чију славу нико неће, који ако не обожавају себе трпе обоготворење од својих фанова и присталица. У маничном страху од тога да ли ће задржати ту репутацију у ликовима својих фанова, славољубиве личности су спремне да погазе сваки морални кодекс како би антилогиком саблазни себи већу популарност стекли (што је невероватна антиномија), или ће се трудити да промовишу морално себе јавно онако какви заправо у нутринама сопства нису (што је дуализам на квадрат). Да не улазимо сад у проблем колико је страшно што су славољубиви људи  пре окренути угађању онима које не познају неголи онима који су им најближи.

Свакако, ни хришћани нису поштеђени од ове патологије. Идолизација свог мишљења и промовисање себе на сваком месту открива ту гангрену: лажне безгрешности, хипер-праведности, мета-моралности, наметање себе за ауторитет, итд. Оно круцијално јесте и проблем идолизације Бога. Ту антропоморфизми и личне психозе играју главну улогу. Али ово треба нагласити: од светих и од Бога се исто тако могу стварати идоли у умносрдачним пројекцијама. Фантазми регулишу читав психобиолошки модус и саобраћај постојања. Проблем лежи у неразликовању узора од идола јер није сваки узор самим тим што то неко од њега ствара аутоматски идол. Узор нити се намеће као узор, нити жели да буде одговоран за нечију асоцијацију идолопоклонства. Угледање на неког не значи клањање идолима већ уподобљавање оној реалности коју узоран собом сведочи. Не смемо да превидимо да ниједан узор не еманира сопство већ само својом слободном пријемчивошћу одражава Онога Ко му даје озарење у речима и делима. У супротном, другог ћемо неминовно прогласити за идола (макар у виду почетне симпатије која једва чека на прво разочарење) а када дође време да испитамо да ли тај неко греши можда у нечему, слепо ћемо га бранити управо јер смо му приписали божанска својства као безгрешном ауторитету (некада то иде руку под руку са патетичним ставовима о неком личном задужењу). Нажалост, такве глорификације су могуће чак и међу снажном интелектуалном елитом (без обзира да ли говоримо о црквеним или нецрквеним круговима) где појединац или више људи обоготворава одређено учење или личност некога.

Дакле, ниједан светитељ није указивао на себе него на свој однос са Христом, управо да не бисмо од светих стварали образац светости који се често граничи са идолопоклонством (што се најбоље да приметити у крснославским пропагандама и онима који Бога од крсне славе не виде).  А што се тиче Бога, можемо рећи да смо од Њега направили идола сваки пут:

  • када смо покушали да Га учинимо себи налик;
  • када покушавамо да Га искористимо против других;
  • када смо од свог бића створили фанатика притискајући сопство изговором богоделања;
  • када смо код Бога покушали да уклонимо Тајну Апофатичке недодирљивости;
  • када смо се Богу слепо клањали без испитивања Писма, без критичког става и Јаковљевог рвања за рађањем смисла;
  • када смо аутономно себи приписали Духа Светога без консултације са другим/Другим;
  • када смо Богу приписали својства која Он по природи нема;
  • када смо се више водили пројекцијама о Њему неголи Њим Самим;
  • када смо Га ненаметнутог по слободи наметали слободи другог;
  • када смо Га толико желели да смо Га претворили у чисту манифестацију страсти;
  • када смо Га радикално уклонили из интеракције са другим људима и другим нивоима реалности;
  • када смо од Његовог историјског живота нашли патетично а кукавичко поистовећење са Његовим ранама да бисмо побегли од бола тамо где су проблеми били у домену наше одговорности.
  • када смо Га фиксирали својим псеудоморалним искључивостима за немоћне.

Закључак:  Када су старца Пајсија опседали обожаваоци приписујући му као некад старцу Порфирију божанску репутацију, он би говорио да људи који мисле да је он светлост стоје у обмани јер ако и светли треба видети како он светли са даљине али када му се у потпуности приближе могли би да се увере да је он само стара конзерва на неком отпаду који одсијава светлост сунца. По том поређењу сопства са баченом конзервом дао је образац да онај ко држи себе за ништа, неће имати проблем ни са идолизацијом Бога, ни ближњег, ни сопства.

На крају крајева, не заборавимо великог Шмемана: Ако би се рекло на један парадоксалан начин, онда се може казати да се сваки “религијски свет”, укључујући ту и “хришћански”, лако сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без “богова”, то јест идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера.

Advertisements

Да бисмо разумели типологију неког самоубице морамо најпре да уђемо у мотиве зашто неко диже руку на себе, па тек онда на том темељу истраживати профиле и последице. Ако пођемо од тога да самоубица диже атак на себе не само из осећања нпр. безнађа већ нпр. хроничне депресије или пак наглог помрачења ума, онда ако се утврди да је у питању ментални дефект, ту не могу да важе никакве осуде од стране Цркве у излизаном маниру да је „Бог дао живот и да га само Он може узети“. Јер Бог није трговац да би узимао назад оно што је на поклон дао.

У житију светих имамо пример девојке која се убила како би сачувала своје девичанство пред неким разбојницима који су хтели да је силују. Видимо да њен акт Црква није осудила (али ни узела као образац) већ ју је ванредно уврстила у канон светих гледајући на њене мотиве па тек онда испитујући последице и профиле.

За време ратишта 90-их многи војници на првим линијама фронта су носили отров или метак око врата да би њима себи пресудили ако би их ухватила непријатељска страна. Није реч о страху од смрти већ у страху од мучења (овде не треба да идемо класичном аргументацијом како свети мученици нису посезали за самоубиством јер је сигурно да немамо сведочанства које би нам можда казала другачије јер немамо сведоке, нити увид у осећања, колебања и мотиве оних који су страдали за рану Цркву). Сад, да ли је овај војнички страх и прибегавање самоубиству морално допустиво? Није. Али није ни мучење. Зато треба разумети како ментално урачунљиве тако и неурачунљиве самоубице јер немоћ другог најпре треба разумети, чак и по такав одабир, а не и онако оне ван живота додатно лишавати животног достојанства постхумно. Дакле, не ради се о благослову нестајања него о стицању унутрашњег увиђања другог. Уосталом, нико од нас не зна да ли их Бог неће прве загрлити. Можда је продукт нечијег суицида била и наша индиферетност да том неком изађемо у сусрет на било који начин (нпр. само са једним „Добар дан!“).

Зато клир греши што забрањује опело самоубицама (без обзира на педагошку поруку осталима да тим путем самоуништења не иду), нарочито ако су у питању ментално неспособне личности. Јер каква морална и духовна поука и закон може да важи за оно биће које за те критеријуме нема адекватан здравоумни апарат којим би их препознавао и разликовао? Ментално болестан човек нема увид шта је добро а шта зло, код њега/ње је све то можда на истој таласној дужини. Оно што је интригантније код помахниталих је да њихово лудило не долази нужно из неке патологичности која је задесила природу по рођењу или накнадно, већ управо из превише рационалности (да не улазимо сад у проблем да сви ми мање-више носимо неке дефекте). Неке лудаке које сам слушао нису рекли ништа бесмислено, али опет не дижу сви лудаци руку на себе или друге, неки су само безазлени у тој самодезоријентисаности. Други пак, они сензибилнији, ако не пронађу други извор самоосмишљавања, управо због одсуства смисла живота дижу руку на себе. Толико је концепт смислености битан императив и заиста може бити буквално питање живота и смрти. Уосталом, ту зону глади за смислом, хришћани најбоље познају идентификујући се у Слову Очевом.

На крају крајева, Црква би требала да се некада уздржи од неких ставова (колико год претендовала на апсолутизам догматике) јер ипак финални суд припада Богу. Изрећи или исцрпети сваки став и по сваку цену у име Божије није ништа друго до одрицање апофатичког живота унутар Тројице. Без обзира што се Сам Живот Тројице унутар Цркве изражава. А ако ћемо да задржимо проблем провокативним, мада ће то неком деловати бласфемично, можемо рећи да је Сам Христос  – „желећи да једе ту Пасху веома“ –  Сам свесно ишао у смрт а што би се могло окарактерисати као самоубиство, иако, наравно, мотиви нису људски већ богољудски, и не по узроку слабости (као нпр. малодушност, психотичка лабилност) већ по узроку кенотичке силе гледајући на ону есхатолошку стварност која смрт превазилази.

Медији бомбардују труп живота. Кидају нити бића складиштењем малокорисних података. Данас се знање, нажалост, више не мери тиме колико мисаоно проничеш у суштине ствари већ колико архивираш у себи непотребне и беживотне информације које само личе на живот и дају привид знања. Нема животних упитаности већ само галопирање за техничким перипетијама између интрига и помодарства или квази-благодатног постмодернизма. Са друге стране, они који пуштају жиле у нестворену земљу помало кокетирају са фантазмима пролазности или изигравају мистичне особењаке, или пак траже неки радикалан захват у конкретним проблемима не обраћајући тиме пажњу на крхкост личних драматика. Са треће стране, имамо Бога који је укључен у ток историје али који се не поистовећује са свим формама историје,  због чега је неретко и одсутан јер не иде никада тамо где би се „да буде воља Његова“ интерпретирало као наметање.

Узрастајући у Његовом апофатичком ћутању које истовремено постаје и твоје ћутање, распознајеш шта је не само садржај туђих гласноговорења већ и мотив који се на први поглед може учинити банално и провокативно наиван. Увиђајући туђу бестидност одсуства од Живота, Његовим ћутањем у сопству меса, не желиш било коме да доказујеш колико је неко на кривом путу. Јер то нису ни Божији манири. И највише се чуваш односа у којима си брзо похваљен, јер добро знаш колико мало вредиш и да ће још брже кренути покуде на тебе када год се укаже шанса за унапређење односности. Као да је још увек проклето оно „да близина раздваја“.

Похвално је што је човек информатичко биће, које показује пријемчивост, али је много узвишеније ако осим пасивног гурманлука за обедовањем разних сазнајних могућности и датости, показује већи искорак ка комуникативном аранжирању сопства и сопства другог. Сигурно је да постоји мудрост која се рађа у нутринама субјекта независно од унутрашњег архивирања споља-запажених информација. Човек мора да изабере смисао усред робовласничких псеудо-смислености између куће и посла, и да покуша да дисхармонији постојања онога што и јесте и није у његовој власти подари неки хармоничнији тон, благодатну сенку, налик дуги усред сивила кише…

Его

 

Мрзим твоју појаву
Све што на тебе личи
Гадост је до трулежи
Жалост што те сретох
Поглед лицемеран
У огледалу заробљен
Својим деформитетом
Похлепна сенко на нози
Истино без Истинитог
О, ти – мој лику…

 

 

 

Писмо

Ко зна докле би моја агонија трајала

Пријатељу мој опуштајући

Да ти ниси умешао своје мисли

Док мишљах да сам неко

Бог је мигољио из прстију као слуз

А када уђох у сферу нетрулежну

Умислих да нема даље

А ти си видео мој пад и дао ми руку

Бојећи се да не прођем као други неко

И када се уздигох, спотакох се

Мислећи да нога  припада мени

А онда су разговори са тобом

-та срцепарајућа теолошка упаљивања-

Отворили уму умове да појми

Да је Онај Који Јесте Тај што чини

Да међу нама живи без услова лук

Чија стрела се у логос окида

У љубећим созерцањима туђих снопова

Који не припадају ни теби, ни мени.

 

заплакао сам…
коначно
нисам знао да то умем
и боли ме, боли страшно
знам укус сваког угла
једе ме неки странац
сусед без оријента
који мрачну љубав разуме
и посећује ме
да, често…
на трпезу непозвану
и савлађује сваки трен
против моје воље
да један постанем
али нећу да се плашим
нека све престане
нека ништа не знам
само мир воде да ме пронађе
да се у сузама опет крстим
и изађем…

Издржало се без тебе
Прошло је и ово поглавље смрти
У којем дуго није било те.
Сада се радујем обрисима запуштеним
Као да те никада нисам имао
И да први пут постајеш отров мог отрова
У којем спржила ме ти си
Захватима предубоког раздора
Што раставља мржњу од љубави.
Сада си ту, крај уморног мене
Васпостављајући ми последње уздахе
А кријући од мене одавно
Колико смо пуно мртви обоје…

 

 

 

Чему смутња, чему бол
Упити се нижу тамо где сумња поставља питања
Нема потребе, досадно је то.
Неспоразуми су оно што нас деле
Као да језици на то имају право
А само су страсти без одговора.
Јер када се љубав појави иза облака
Иза оног дочеканог тешког људског
Распрши се ватромет свих раскорака
зачетих у варницама збуњености и буне,
И онда нам се у истини открије глупост
Колико мало слушамо једни друге.

Не зависи судбина моја од једног човека
Велики би то и за звер био грех
Наругао би се свакој таштини звека
И примио на себе сваког печата подсмех.

У утроби носим огањ сув и хладан
У сваком тражећи љубави плен
Нико не зна колико сам стиснуто гладан
Колико овом цвету недостаје полен.

Сенке се множе на сваком кораку
Тресу се звона на дрвету грла
Свуда страхови налазе разлог за шаку
Где се свака рана већ двапут отворила.

Слободу птице у екстази небеса тражим
Незнање просјака на ђубришту љубим
Сан када више нећу сањати да желим
Само да се у Вечности са свима пробудим.

Уморан сам,

од жалости свог срца

од индивидуалности и расправа

од самоће и чамотиње

од утопија и празних прича

од непотребних информација

и сујете овог света.

 

Уморан сам,

од свог ега и злих смутњи

од запиткивања и страсти

од сумњи и цинизма

од свега што лаж уме

и разума који не разуме.

 

Уморан сам,

од расејаности и одмеравања

од анализа доконог ума

од невере и лажне вере

од поносних непраштања

од увек истих ратовања

и демона у крви.

 

Уморан сам,

од свог зла

од неконтролисаних кретања

од пале природе

од јутра до сутра

од бесмисла постојања

од оних што гоне ситницом

од себе, од себе.

 

Уморан сам,

од живота и од смрти

уморан – од умора…