Archive for јул, 2017


Сећања

Знаш,
Не мораш баш толико
Ратовати против својих сећања.
Не подилази својим
мртвим стражама!
Јер сећања су успомене
А њих могу носити
Само искусни људи
Који се не стиде својих ожиљака,
И који су баш зато џинови.
Погледај руке неискусних!
Нежне су, немају ожиљке!
Значи да ништа не познају.
То су они који су побегли
Од живота, од живота
Уплашени од могућности повреде,
А не виде да кроз тебе
Могу наћи своје излазе од лутања.
Зато не дижи плотуне
На своје пријатеље – сећања,
Али не дозволи да ти се сав живот
У њихове смарагде претворе,
Него знај да си онолико добро живео
Колико сећања на твоје лице је
неко други уложио да те се –
Нимало узалудно! –
Опомиње…

Advertisements

Сидро

Постоје они ретки моменти када си сам. Када се укаже тај процеп о чијем сувишку си маштао у невреме. Тај моменат те открива какав си. Нека те не брине могућност немира тада. Тада бунтује онај део тебе за који си се највише везао, јер тражи дотадашњу рутину у којој се, игром утопије али и ироније од постојања, осећао најсигурније. А можда те изненади нагли прилив мира убризган неочекиваним налетом. Можда тада збуниш себе. Ону чувену армаду од немисли која се вуче за тобом као леш шапутајући ти најслађе илузије. Можда се баш тада сусретнеш какав заиста јеси. Можда ти се и Бог обрати Својим Тиховањем. Пази шта ћеш тада рећи, урадити. Рекох ти, можда се баш тада откријеш какав заиста јеси. Демаскиран. Без играње улога добро зароњен у сабрање света. Чудно је то. Многи полазе од тога да не можеш познати себе без позиционирања погледа из перспективе другог, али већина људи итекако сјајно крије своје лице, игром парадокса и лажи, управо међу људима. Можда би се тако могло објаснити оно изрежирано расположење које се на силу стиче међу другим глумцима свакодневнице, али исто би се тако могла објаснити растерећеност када маске спласну у осами, када се сагледаш какав заиста јеси. Тешко је бити доследан себи на оба фронта, и у самоћи и међу људима. Мишљења сам да је то само великим духовима дато. Ако је још Бог присутан – а Њега не можеш намонтирати извештачено јер се не да поседовати – онда је пуноћа ту. Ко ће знати. Достојно је смирења признати свако незнање по том питању. Претенциозно имати сазнање о свему може имати само незналица. Не брини, лако ћеш га по немиру познати. То су они који неуротично бране своју правду до сваке повређене сујете о чему свакако и сам имаш искуства. Али, пусти мртве да сахрањују мртве. Покушај да не обнављаш зло из прошлости, нити да превише стрепиш од сценарија који ће, макар на нивоу могућности, доћи из будућности. Потребан си сам себи сада. И другима, наравно. Одмори. Научи да поштујеш себе. Видео си шта се дешава са људима који не поштују себе – тако настаје зло у овом свету. А то ти сада није потребно. Одложи зло ако си га којим случајем наумио. Немој боловати последице. Видео си докле неки укуси воде. Кажем ти, нећеш се ту усидрити у некој радости. Радост је данас привилегија спокојних а спокој се данас многима чини престижним, недостижним. Када би се људи мање бавили светом сензационализама, мање би оговарали једни друге и мерили нечије темпераменте. То никако не умањује одговорност у овоме свету како неки мисле. Људи мисле да ако радиш на себи да си пасиван и изолован од света. Напротив, радећи на себи не само да дајеш пример, него управо тако чиниш овај свет бољим местом. Уосталом, немој ни о томе мислити. Није уопште битно шта свет мисли, јер свет мења ставове великом брзином. Сећаш се оне старе опомене да они који су брзи на лака одушевљења – још су бржи на лака разочарења? Држи што имаш, али буди свестан да немаш ништа. Није ли писано да Син Човечији нема где главу наслонити? Онда имај познање да ни ти не можеш тражити сигурност унутар овога света. Све ће бити у реду. Пусти нека вода носи а ти настави да пливаш. Није још време да спустиш сидро…

 

 

Не боли немаштина већ страх од немаштине и незахвалност. Немаштина може бити реално стање али и изговор да се парадоксално одобровољи позиција незахвалности. А где је незахвалност – ту је увек присутно незадовољство за све. Залогај у устима или уношење у новостварност није ствар само квалитета садржаја који се мљацка већ перспектива наличја онога који једе или доживљава неки догађај. Није, дакле, проблем у једној, на пример, салами већ у осећању захвалности. Има људи брижних за све који ни у великом а ни у малом не проналазе своје парче мира. Мир који није само међу зубима или желудачној киселини, већ благодари за позиционирање у свету захвалности за све што дише и трпи постојање. Летње сезоне откривају разне профиле (ништа мање него зимске) који ропћу од климатских фактора до пробирљивости у свему осталом. Доста људи одлази на море и враћа се разочарано. Не због неке депресије која опомиње на нове радне обавезе већ јер нису задобили очекивано. А често су очекивања у потпуности нереална јер су управо последица незахвалности. Јер се не цени оно што се имало или има. У таквим размаженим профилима може се само констатовати одсуство живота и љубави а присуство беснила и свађалачког набоја. Није то само ствар елементарног бонтона. Ти људи који имају сасвим довољно (стан, ауто, стално и добро плаћено запослење, могућност да себи приуште више него основно) – они су заиста потиштени јер то ни не крију. Не осећају уопште перспективу бестидности. Сматрају да заслужују више. Много више. Абнормално превише. А у захвалности би се открила тајна да је тако мало потребно и да нема потребе да се буде малодушан и разочаран. Истина је, дакле, да како се понашаш према себи – такав ће и доживљај света око тебе бити. А када научиш да поштујеш свет који ти се на тањиру нуди, онда ће и поштовање према себи нарасти. Ето граничног прелаза између фамозног раја и пакла, а не само таксативно одмеравање да ти нешто није по чулима и вољи…

Има нечег вулгарно нетрпељивог у човеку који од тебе очекује за сваку ситницу савет, смерницу, казаљку, бакшиш постојања. Као да је сав ушушкан у сву пасивност овога света а да си ти дежурна дадиља која мора бити одговорна за његово незадовољство и потребе. Такав човек тешко ради на себи, грчи се у неком полусазревању, и киван на цео свет само једва чека повод да кидише јер није добио на време своју цуцлу.
Побогу, па не може ти нико бити водич кроз живот а да ти сам не преузмеш одговорност за себе, нити ко уместо тебе може мислити твојом главом. Ако немаш петље радити на себи, онда бар не огорчавај себе неким очекивањима од других као да ти неко мора променити пелене када сам направиш срање. Незрело је…

Неки су људи досадни
Немилосрдним зујањем
На грбачама других,
Стално једно исто распредају
Суровим испијањем крви
Наметајући своју правду
За непостојеће цене,
А не виде подлаци, немиритељи
Крвопије и досадњаковићи,
Да што више зује
Својим малициозним гласом –
Ничију симпатију не варе
Нити су драги сваком,
И да што више галаме
Сами себе уједају,
А да рана коју сврабежом праве
На крају ће толико отуморити
Да ће најбоље делове себе –
Одвести под ампутацију.

Склад

Коначно, без аритмије…
Физика налази погледе.
Све набреклости – спљоштене,
Све напетости – сахрањене.
И нема више надражаја,
Нема опсесије аутопроверавањима.
Замолио сам сва нестајања
Да прекину заседе,
Да се помоле за противодмеравања –
Те сурове навијаче од стакла
Које за срчу у месу другог живе.
(Прво сам замолио
Да бих после убио).
Дошле су и невесте
Са оностраних плантажа,
Да ме пољубе даровима добровољног.
Како би само сурово било
Кастрирати ову захвалност,
Прождрати спокој васионе у крви
Да бих истерао инат своје воље.
Све је добро.
Мир је ту.
Демони су ољуштени.
Бог откључава станове…

Мислим да су прошли миленијуми
од последњег сусрета са Твојим заривањем
спокојног жезла.
Не могу да пролијем речи
колико Си ми недостајао,
колико су сви уздаси постали лучење
ватре и дима
ројећи се жаокама бесмисла.
Опрости за све пропуштене свабде,
за игнорисање Твојих позивница,
за грчевито ослањање на себе,
на умне доскочице без покрића.
Све сам упропастио…
Све непостојаношћу докрајчио…
И увек исти ударац небеског чекића
о моје болећиве груди,..
увек иста постојаност са Твоје стране
да не одмериш човека –
јер знаш да ћеш га победити! –
увек иста љубав и радост које подижу
мртвог да у коло Духа заигра…
И ни то сазнање не бих имао
да ми ниси пришао
и дао ми да пијем живе воде
од које само смрт у мени умире,
да бих опет себе нашао
и да бих опет Твоје присуство
устоличио непоколебљивим празновањем…

Питање

Још бриде ране кад помислим:
Колико сам векова подарио људима за чију пажњу сам живео,
А којима нисам одговарао ни по укусу, ни по вољи?
И тек сад улазим у спознају:
Колико је требало ценити све оне који нису дошли са таквих свратишта
Који су дошли накнадно,
А ја их нисам препознао због њихове луцидности,
Мислећи да на њима нема ничега чему би се требало дивити.
А онда једног дана до мене је дошао глас
И сурово је донео питање:
Нису ли сва моја теологисања била демонска дошаптавања?
Нису ли сви периферни људи били директни посланици
да ме од оних безумних одврате?
Онда је слетела сова под мој поглед
Хипнотисала ме знатижељно,
И поручила крилима да много не бринем, да останем будан
Да се све одвија по плану
И да немам право да будем
У овоме свету –
Усамљен…

Тужбалице, смрдилице
Прдежи усана многоотворених…
Колико мизерије неко пушта као емотивно корење,
Да би испливала манипулација и сеча суза онима које су таквима поверовале?
Колико неко не пушта своје заблуде јер је свезан као слама?
Као страшило које у себи живота нема
Него призива крваву прошлост историје
Као једино постојеће,
Да би претио гладним птицама
Које би да похрле изван рециклираног гнезда.
А не виде многооки слепци…
Ти многоначитани кофери без гардеробе
Ти многокрилати анђели без знања лета
Ти историчари без своје историје
на коју се позивају болом јер ништа друго осим бола немају
Да су наги, да су испијени,
И да једино чиме контролишу и страше лабилне и наивне
(али прво кловнове од побожних а потом кланове од интелигенције) –
Није ништа друго до нестајање.
А птице ће и даље долазити не да би страшилима правили штету,
Него јер је глад за смислом јача од било какве бестидне непогоде
Оличеног страшилом
Који се клати на њиви ветра, у прошлост
мислећи да је само њему дата –
управа света…

Пад

Ужасан дан над мојим гробом…
Све демоне сам избројао
и борио сам се ћутањем
бројао својих мисли претучена ребра –
ништа није остало!
Макар да је један дах претекао!
Мир је са првом прељубом побегао
крв није струјала телом
већ марширање нервозних жилета,
а можда сам и киселину попио
у галонима аутонемилости.
И пао сам…
Пао сам страшно
и изгубио битку…
јер сам пожелео да заборавим све
да победим све бесмислене болове,
а заузврат сам душу испразнио
од светог садржаја –
од Онога на кога она личи
а у Коме се она осећа сигурно
када загрљај ћути најтоплије…