Archive for мај, 2014


У неумереној конзумацији Божије евхаристијске љубави лежи тајна себедавања. Јер шта можеш другима дати а да ниси примио? Другима се ускраћује само оно што немаш: љубав, доброта, реч, итд. Јер да имаш зашто би за себе чувао? Чим немаш или не даш оно што тврдиш да имаш, онда значи да и  не можеш ускратити оно што ни не поседујеш, колико год твој посед само наликовао на врлине. Бог има али не ускраћује јер „не гледа ко је ко“, само се не намеће тамо где други Њему ускраћују оно што немају: вера, реч, поверење, љубав, сусрет, итд.

Друго је педагошко ускраћивање какво рецимо срећемо на релацији „родитељ – дете“, јер у том случају ускраћивање не значи неимање него усмерење које не подразумева негацију љубави већ васпитање онога ко не поштује оно што има а треба га неусиљено довести до тачке захвалности по слободи.

Слична педагогија сигурно постоји и у неизрецивом (апофатичком) промишљању и домишљању Саме Тројице али спрам некад луцидног а некад вулгарног симболизма клирика и народа, мислим да је боље признати себи незнање када и на који начин Бог интервенише неголи Му приписивати антропоморфно деловање на оној историјској сцени страдања где неко други чини зло а то слепо називати вољом Божијом.

Advertisements

У…

У ноћи без светла,
у зори без јутра…
Док сенке беже иза и испред нас…
На небу без облака,
и гласу без речи…
У шапутањима осмеха
грабим корак по корак
до твојих одаја.

А овај град ме вара.
И улице ми измичу.
Улазе у станове,
скривају знакове…
Срцем се водим до твог осмеха,
и мислим те кроз љубав коју предосећам.

Сачекај ме…
Не мислећи на сусрет
сретни ме случајно.
И као што си знао увек
изненади ме у јутру.

Прекри ми очи
да те само наслутим.
Пољуби ме
далеко од ових погледа…

Одведи ме
Где само ти постојиш.

Одавно је излизан софизам: “ Да ли Бог може да створи камен који Он не може да подигне?“ И одавно су дати неки одговори који у већој или мањој мери погађају суштину. Чини се да су најподеснији они одговори који алудирају на: бесмисленост питања, затим да је човек тај камен који Бог не може да подигне и, закључно у теолошком маниру, да Бог жели да постане талац наше слободе. Али, нећемо сад покретати ову тематику него се надовезати на нешто другачије, провокативније, на мисао неког непознатог аутора: „Лако је разумети и прихватити догађаје у којима се пројављује сила Божја – треба разумети и прихватити оне догађаје у којима се пројављује Његова немоћ.“

О чему се ради? Да редефинишемо конструкцију питања: Да ли Бог може да буде немоћан? Зависи из ког угла прилазимо проблему. Недостаје нам увид у унутарбожанску односност. Никада је нећемо ни стећи. Зато ћемо на овај теолошки пут кроћења фантазије поћи са великим страхом од могућности заблуде саме теологије и онога ко покушава да укроти фантазам, или да га макар постави колико може у службу Оном Који никада не спава.

Прво, Бог нас је познао пре него што нас је створио. О овоме се може спекулисати еонима, томовима. Банално, можемо рећи да конкретна бића познаје и пре настанка јер их је пожелео за вечно постојање. Наравно, не смемо превидети главни апофатички аргумент да нас Бог не познаје као што ми познајемо једни друге. Загонетка остаје да битише. Зашто овим почињемо? Да бисмо увидели да је немислива Његова Вечност у којој живи и да обзиром да је Одувек промишљао о стварању човека, као Онај Који је изнад времена и простора, могао је знати да ће унапред бити одбијен као Творац од Своје творевине. Дакле, говоримо о предвечним тријадоперсоналним реалностима незамисливо и недомисливо дуго (о чему и ово „дуго“ може бити проблем са аспекта вечности) пре стварања света и цивилизације. Бог, дакле, још у Својој Надвечности бира унапред промишљену немоћ Свог постојања у односу на оно што ће тек створити. Тај међупростор између Вечности и стварања света не можемо мерити ни временом, ни простором. Бог унапред одлучује Своју немоћност спрам другачијег од Њега Самога.

Друго, Сам по Себи, Бог Тројица, независно од онога што добија почетак постојања, има самостално, мета-еманципирајуће постојање које нити је чиме условљено, нити је чиме узроковано. Будући Сам Себи мера постојања, нити Га ко може узвисити, нити ко понизити, нити Га ко ограничити, нити Га ко неограничити. Ако је савршен, онда је и свемоћан, а ако је свемоћан то пак не значи да је непромишљен. Зато остаје на снази код оних који имају уши да чују оно чувено: „Бог може све шта хоће али неће све шта може“. Како унутар Тројичне божанске комуникације о којој ни Анђели, као првенци стварања, не знају ништа, тако и у односу на све оно ниже од Њега Самог што је узроковано Начелом Другог. Дакле, имајући пуноћу Славе у чијим несмртним енергијама Он Сам живи и излива се, поседује заједно са Славом и Силу којом може све шта хоће – ако хоће.

Треће, већина светоотачких и теолошких умова усагласила се да моменат Очовечења Бога Сина није било нешто нужно и својствено Богу. Бог је могао спасити свет и на други начин ако је Бог свемогућ (без обзира што се не противимо званичном црквеном ставу да без сједињења створеног и нествореног спасење ипак није било могуће) али се превидело само једно питање: Ако се Бог материјализује, телооформљује, то јест, Један од Тројице, не и Друга Двојица, где је место Његове слободе? Ако га грех човека тери да се оваплоти а не Његова слобода, у чему је онда врлина? Јер, по учењу светих, Бог би постао Човек и да смрт није ушла у свет посредством грехопада али би се историја Богочовека другачије одвијала. Дакле, Очовечење Бога Сина у телу Исуса Христа треба посматрати као нешто неприродно, незамисливо, скандалозно, јер се догађа крајње унижење, то јест, измена једног од Тројице, узимајући заувек на себе промену Своје природе премда не напуштајући Своју природу у којој предвечно као Боголичност битише. Укратко, из Необлика добија новооблик. Нетелесни постаје телесни. Заувек. Не једном обликован телом па враћен у првобитно Надздање. Есхатолошко месо. Телесна трансцендентност.

Дакле, задржали смо се на историјском унижењу Богочовека који Своју немоћ постулира на крсту и Који Сам будући Богом показује и Своју немоћ Сам будући остављен од Бога Оца а не само од људи. Мада има моћ да све измени и постави радикалнији сценарио, ипак усаглашава Своју вољу са вољом Другог Којег од пре-свега-што-настаде- познаје нествореним односом какав Му и доликује. Васкрсење и Вазнесење то само потврђују печатом Духа над Оним Ко жури да види Свог Оца. Међутим, ту је и четврта проблематика, јер се Његовим Отелотворењем поглавље не завршава, него драматика добија наставак управо у томе што се Сам Бог и даље поставља у позицију немоћног (нпр.немешањем у зло овога света) да би лудило људске врсте своју свемоћ лакше препознало као коначну немоћ без Њега Самога. Он нас и даље трпи, и даље страда, и даље саосећа. Није искључив али је често у корозији са логиком овог света која не одговара темпераменту есхатолошког. Зато, да не би био свемоћан у смислу да Своју свемогућност тоталитаризује, Он радије бира Своју свенемоћност у смислу да до крајњег Самоуништења испоштује слободу сваког.

Можемо, стога, закључити: Сам Бог по Себи јесте свемоћан на начин Којим Он Сам живи пре света, упоредо са светом и есхатолошки када се благодат у пуноћи излије а коју није дао у пуноћи на почетку стварања, ни након историје спасења (о чему се може писати другом приликом); да бира крајње понижење које је познао пре стварања света као Сопствену смрт (и ову смрт Бога треба сагледавати са ужасом и надом) и да покаже врхунац своје Божије богоостављености, то јест, немоћи ради људи али да Његова немоћ није била продукт природе којом Он као Бог одувек битише већ као избор крајњег Самоумањења да оно што је ниже од њега по узроку постојања буде посађено поред Њега као да је у Надвечном начину постојања. Бог је, дакле, Своју смртност познао пре него што је смрт ушла у свет. Премда није било нужно да се усагласи са тим познањем, нити да му се одазове, јер није у сихнронизацији са модусом Његовог Надпулсирања.

Из таквог посматрања Христове двоприридности можемо закључити и различитост двоугаоног сагледавања како Божије моћи тако и Божије немоћи.

Хајде да се сећамо ноћас!
Људи морају да причају.
Зар бисмо иначе савладали умеће ходања,
вештину сналажења!?
Изгубили смо време за испуњавање жеља.
Још увек није свануло.
Ноћи су тако осетљиве када си сам.
Дишем поред себе,
дотаћи се не могу.
Неухватљиви смо само у присвојеној крви.

Раздвајају нас пар станица у умственој бујуци.
Не препознајемо се.
А руке су нам чврсто срасле за тренутак самоће.
Ми упорно мислимо.
Зашто не бисмо причали ноћас?
Зашто упорно мислимо?
Саградили смо ову земљу у нашој крви
и желели смо.
Да ли назиреш колико смо желели, бучно и прецизно?
Саградили смо ову собу.
Зидове смо уништили упорним ћутањем…
Тако сам гладна…
Мислим да нешто нисмо завршили.
Мислим, не причам.
Зашто све ово радимо?

Она се превијала на кревету.
Бол у стомаку
и зној на челу.
Зној на длану, у устима.

Зашто не престане да прича?
Не могу да слушам.
Немам снаге да одем.
Не, ја не смем да одем…

Она се придигла уз јаук

Ово нису њене очи.
Шта ли сада смера?

– Иди, иди заувек
Зашто упорно остајеш? Ради чега?

– Ускоро ће сванути. Спавај.
Ујутру ће све изгледати другачије.

– Иди. Нема јутра.

– Мислићемо ујутру.

– За нас нема јутра.

– Свануће. Мислићемо.

– Зашто не схваташ. Нема јутра. Нема нас.
Нема заједничког мишљења.
Увек мислити.
Зашто не бисмо причали?
Иди заувек.

– Хоћу да додирнем твоје лице
Допусти ми да додирнем твоје лице
Знаш да то волим.

– Иди заувек. Лице си већ одавно мислио.
Зашто упорно одбијаш да разумеш
Устани и иди.

Он се придигао са пода.
Она је ломила прсте.
Он је корачао лагано ка вратима.
Она је гребала испуцалу кожу.
Дошао је до врата.

– Зашто не бисмо мислили?

Смејем се невешто
– Зашто не бисмо мислили?
Да, заиста, зашто не бисмо мислили?
Зашто ми заувек не бисмо мислили?
Иди.

Отворио је врата и изашао
и нестао у празној улици.
Она је остала на кревету
и превијала се мокра до крви
Трен ју је зауставио у мишљењу.

– Мислим да ће ускоро сванути
Зашто упорно покушавамо да причамо
Зашто не бисмо мислили.

Затечени у недоумици
Запалили су ватру
И грејали промрзле очи.

У трамвају, у само неколико редова седишта и неколико стајања на станицама, видим следећи призор: депресивна девојка која је непрестано загледана у једну тачку обореног погледа тако да имаш утисак да ни не дише; мала деца ромске популације која се такмиче у ванредно јаком самошамарању; и једно толико ментално заостало биће да не можеш ни године да му одредиш, које све време не може да артикулише ни глас, ни покрете, ни мисао. Све у свему црна слика. Бесмисао који пржи ткиво. А смисао измиче. Оно, заправо, најболније. Чак и са укљученом хришћанском светлошћу ума. Искључена само повећава страдање уношењем у овај кадар од билион других у целом драматичном свету.

Зашто човек страда? Питање је старо колико и човечанство. Многи су покушали да пруже одговор, од древних философа преко хришћанских до савремених либералних мислилаца. Књижевнике никако не би требало занемарити. Било би претенциозно да  покушам дати неки одговор, могу само да пружим свој скроман критички став који би био макар допуна или одскочна даска за неке нове увиде. Заправо, многи хришћански мислиоци су покушали да страдањима дају неки смисао управо уношењем Бога у сам угао страдања. Питање је колико су успели осим што су понудили само одређене теорије које у теорији могу и да звуче занимљиво, интригантно, али да у пракси покажу сву немоћ и нефункционалност исте; надасве, пракса показује апсолутно потирање смисла, једну глувонемост која ако није паралисана, ту је у ишчекивању оног угла које претендује на превазилазак проблема самог страдања (шта год и ко год био садржај овог проблема). Онда само остаје питање: шта је од Бога остало у том једењу страдања? И да ли је Бог уопште учествовао у страдању једног човека или је све стало на нивоу једне побожне фикције?

Искрено, мислим да одговора нема. Какве везе има благодат Божија са агонијом? И зар се агонији може дати есхатолошки (вечан) карактер? Тешко. Једино што по свом искуству могу да кажем је да човек у страдањима стиче већу зрелост и захвалност за оно што има, али да ужива у болу једнако као у Духу Светоме – неистина је. А најреалније је да је свако сам у своме страдању. Оно што заправо боли од самог страдања јесте незнање зашто човек страда. Тиме се агонија удвостручава.

Црква заговара по неком устаљеном, како старозаветном тако и  светоотачком обрасцу, да је свако ударање страдањима Божија педагошка норма. Може се то наћи и код апостола у новозаветним посланицама који каже да „Бог кога љуби онога и грди и да бије сваког сина којег прима“. Вероватно је и апостол био под утицајем старозаветне побожне едукације. Савремена психологија у зависности од типологије страдања (нпр. болест) позива на самопосматрање, да унутрашњи свет човека хоће самом човеку нешто да каже, да укаже на неку кризу или проблем који човек треба да освести и реши на психолошком плану. Али, треба бити реалан: у страдањима је, док болови трају, немогуће видети љубав Божију а у боловима, док болови трају, немогуће је бити способан за интроспекцију. Јалов покушај оправдања. Све је то гангрена природе, јер нико не жели да лоцира да је смртност проблем коју свакодневно носимо у свом телу, бићу, личности, сваком могућем минијатурном аспекту сопства. Јесте, човек је двоприродно биће, причасник две реалности, али баш зато што је поље историје пуно страдања а поље есхатона пуно блаженстава, човек и не може а да не буде без напетости када се два радикално различита света у њему самом сударају. То је исконски дуализам, изворна самоограниченост, које покушавамо да ублажимо или именујемо разним другим средствима, наукама, етикетама, итд. па и религијама. Али, докле год је смрти дотад ће и страдања бити јер човек страда унутар сопства и онда када га ништа спољашње не угрожава.

У поређењу са ова три примера из трамваја види се да хришћанин није ни у шта бољој позицији јер и он умире као и ови, само што може да има могућност да ове придржи и да им сведочи Царство својим присуством. Али ни то не може без страдања колико у смислу пожртвовања толико и у смислу колико други не подижу зидове. А ако некоме болест не дозвољава пријемчивост, а не само слобода здравоумног, опет остајеш разоружан у потпуности. Јер где је препрека другог према твојој љубави тамо ни страдање неће окаснити.

Људи хоће Божију промисао тамо где Бога објективно нема. Хоће да установе и поистовете место смисла тамо где доминира бесмисао сам по себи. Зашто? Да би макар психолошки себи олакшали угао страдања. Да би помирили у себи оно што је по природи непомирљиво међу собом: живот и смрт, смисао и бесмисао, добро и зло. Тако се враћамо на оно претходно речено: Оно што заправо боли од самог страдања јесте незнање зашто човек страда. Тиме се агонија удвостручава. Дакле, да би људи смањили притисак постојања, притисак агоније, стрес дисања, тензију бололиптања, покушавају да у димензију бесмисла успоставе димензију смисла. Разлог, логос, агоније. Добро је имати позитивну мотивацију али није добро темељити је на заблуди. Не желећи да пребивају у томе зашто не знају разлог свог страдања, они сами измишљају који је разлог самог страдања дајући разне платформе на којима ће промовисати одређене вредности, идеје, идеале, итд. а на крају ће своја страдања надовезати чак и на Самог Бога. Јер не могу да замисле агонију над агонијама да ниједно страдање нема смисла по својој природи и да апсолутно ништа вредно и узвишено нема додирних тачака са страдањима као таквим. У томе су промашили и многи духовници и интелектуалци.

Треба, на крају крајева, увиђати шта значи оно: „Пролази обличије овога света!“. Јер очигледно нити је све од Бога, нити ће садашње агоније добити овековечење у Царству.

Најгора могућа девијација је схватање побожности као амајлије која гарантује срећан живот лишен било каквог облика страдања, а што би довело до апатије саосећања са било чим/ким различитим од себе; и друго, (не)схватање да молитвени принос није ту ради умилостивљења Бога јер Он већ постоји као Исконска Милост, него да изрази тј. оствари наш однос са Њим у којем колико се ми усличњавамо Њему толико се и Он усличњава нама. А колико је меродавно и објективно то што Бога уносимо у свој угао проблема, и да ли је Он дужан да се одазове – мислим да је то предалеко од било какве теолошке истинитости какве се, нажалост, приписују Богу и у данашња невремена.

У овоме је суштина: НЕ можемо НИКАДА да ПРЕПОЗНАМО када Бог делује а када не делује, када је активан у односу на нас а када је пасиван у односу на нас (јер је унутар СЕБЕ увек активан). Апсурдно је рећи да се Бог у све меша или да се у све не меша. У првом случају, на релацији нпр. „убица – жртва“ или „торнадо – непогода“, не можемо рећи да има Његове ни воље, ни акције; а у другом случају, ако кажемо да Он само стоји као посматрач са стране, ризикујемо да Га истерамо из историје што би било у супротности са тим да Он све одржава у постојању или да није присутан унутар богослужбеног тела Цркве. Не треба ни ово превидети: Ако постоји богоостављеност (а видимо и да Бог Син на крсту беше остављен од Бога Оца) онда постоји и прекид односа а ако постоји прекид односа онда постоји и тачка у којој Он није присутан спрам класичног става да је Он увек у све умешан. У сваком случају, немамо индиферентног Бога Који не зна за страдање. Очигледно, само из љубави према нама, Он познаје страдање и даље (а не само једном кроз историјско страдање Исуса Христа) иако оно нити одређује, нити треба Његовом Бићу. Бог, дакле, не прекида страдање никоме него Сам састрадава са онима који пате. Чудно…

————————————————————————————————————-

А сад један другачији и дубљи поглед на ову малообрађивану проблематику очима једног теолога:

Савременост Јовове патње

Бујица

Не, није овај потоп
ово свеумирајуће дивљање бујица
оно што нас гњечи
гази ногом по врату
показујућ сву слабост природе над природом
нити нас коље плач деце
и родитеља за много пута стеченим
нити је агонија у томе
куда вода жури даље
тражећ нове жртве нишаном таласа
већ је пакао у томе
ако само стојимо са стране
и равнодушно посматрамо оно што пролази
без нашег уплива
и што у нашем самоодсуству да осетимо другог
пуштамо да се догоди
НЕСТАЈАЊЕ….

Измена

Много тога мирише на смрт

варајући чула увек истим ехом

мислиш таман да си ухватио срж

а она одмах проклизи кроз прсте

неумесно напуштајући сусрет,

и чим ухватиш један одраз

те се у њега усидриш дивљењем

у следећем трену већ настаје

промена садржаја, лика,

и не оставља за собом наду

да ћеш исту сенку пронаћи

јер ће свака нова доћи изменом

у другом обрису, телу.

Ето шта је стварност…

Сударања не гарантују квалитет. Односи ипак нуде неку ватру. Од сујете до Духа, такву ватру. Таква осцилација могућа је чак и код светих. Уморан сам од људи, не и од себедавања. Фреквентност садржаја убија смисленост свакодневнице. Глупо ми је и помислити колико пута сам се давао некоме, или бројати пољубце на дечијим главама. Некултурно је. Чему то? Људи дефинитивно негују ксенофобију као начин постојања. Параноја увек тада диже зубе прва. Угроженост плива разним капиларима. Чак и неки клирици наликују трговцима који износе Духа на пијачну продају. Благодатни таксиметар? Страшно.

За екстремисте немам више снаге, ћутим пред њима толико да не осећам минимум одјека сопственог постојања, као да се другом дешава. Све ме то уводи у одмишљавање јер замишљавање не води никуда.  Не патим од тога што људи негују разна (не)интересовања, већ што свако своје утискивање види као једино правило и образац постојања. Свако гура себе као монаду самоистине и плези се другоме од којег очекује да имитира његов одраз у фиктивном огледалу. Границе су подвучене под изговорм охолости врлине да граница нема, а ако бисмо сви били истоветни те се тиме укинула величанстеност различитости, мислим да бисмо имали коначно увид шта та сливеност узрокује и да би пакао у тој мемли једносливених коначно добио своју чемерну карикатуру. Гротеска свих-сливених. Па кад то знамо, зашто минирамо једне друге само зато што их са своје низине меримо колико заслужују да буду испод или изнад нас. Ако прихваташ другог какав јесте, прихваташ и његову различитост а самим тим, онда нема ни горе ни доле него је други поред тебе.

Треба живети. Волети. Настањивати се у недрима Духа. Бити обичан. О, сасвим обичан до надкосмичке необичности!!! Без претензија. Без интелектуалистичког монопола. Без паметовања и самопромоције створене накарадности где осмех крије крезаве зубе којима латентно прикрива труљење костију. Без полагања руку на све што није наше. Јер ништа није наше. Чак и кад смо слободни да цео космос поседујемо и све крајеве неограниченог Царства. Треба живети сваким покретом сопства чак и када су кораци мали а мимика тела невидљива. Треба досадити себи са једним истим јадиковкама. Прозрети људе, мотиве, догађаје, узроке, последице, фикције…што даље…изван времена и простора (где ум не види ништа осим што види ништа јер уме да распознаје ствари и да их именује искључиво унутар времена и простора)… још више…у Оностраног док овострано не добије Његов Лик пред погледом умогледања…

Једна од чувених библијских прича јесте прича о праведном Ноју и чувеном потопу. Искрено, не знам да ли је ова прича валидна. Нажалост, на библијске приче и дан данас постоји камен спотицања због неразликовања буквалног од алегоријског тумачења што очигледно показује да александријско – антиохијски синдром још није превазиђен. Један човек је тако пре доста година одсекао себи руку јер је на проповеди буквално схватио Христове речи: „Ако те рука твоја саблажњава одсеци је.“

Не знам шта је толико скандалозно рећи да Библија може да садржи грешке. Егзегеза сведочи о многим недостацима. Нарочито, поред историјско – географских непоклапања, указује и на дистинкцију између поучних и реалних догађаја. Неразликовање овог аспекта само може да доведе до библијске фетишизације, библијске митологије, обоготворења слова без јасног увида у позадину на шта слово указује. Православни хришћани не стварају култ од Библије него су свесни, или би бар требало да су свесни, да димензија Библија не може бити посматрана као научни акт већ искључиво као наговештај доласка Бога у телу.

Ако је нешто имагинарно не значи да је штетно ако носи универзалну поуку. На потоп бих, искрено, посумњао али је занимљиво да се од већине старозаветних личности, Христос позива баш на Ноја када пророчки описује будућност која претходи Његовом Другом доласку („…биће као у дане Нојеве…док изненада не дође потоп…“). Постављају се два питања: а) Да ли се Христос позива на историјског Ноја? б) Да ли се Христос позива на поучни аспект приче о имагинарном Ноју? Који год аспект да прихватимо поука остаје на обе стране да циркулише. Вратимо се фамозном Потопу.

У Библији пише да се Бог покајао за потоп као да је зло према људима направио, да неће више тако чинити, и да поставља дугу као знамен помирења. Задржаћемо се на овој трочланој анализи: а) Ако се Бог каје онда сведочи да је погрешио а ако је погрешио онда не може да буде Бог јер је само Он безгрешан; б) Ако је учинио зло, онда не може да буде Бог јер Бог у Себи не може да негује два различита принципа, добро и зло, јер Бог може да постоји само као Добро, у супротном имали бисмо неког дуалистичког Бога; в) Ако је Бог поставио дугу као обећање да неће више повређивати људе, зашто онда само неколико страница касније видимо недоследност Божију када шаље анђела смрти да убија првенце египатске?

Бог је подвојен? Тешко. Биће пре да је антропоморфизам одиграо кључну улогу у развоју религиозне свести Јевреја. Богу су се приписивале личне жеље, особине, стремљења, победе, па чак и фрустрације (отуда оно фамозно да Бог садистички кажњава а што свакако није приметно у данашњој демистификацији и антиидолизацији библијских поглавља). Постоји још једна теорија: можда је Бог знао да ће се потоп догодити (ако се уопште догодио) па само упозорава Ноја на непогоду која долази. Спасавање одређених врста је конфузно место за интерпретацију. Нажалост, и данас неки Духом-неписмени људи, парадоксално и клирици, користе бунт природних непогода да изразе њима тобоже неки Божији гнев (нпр. торнадо, цунами, земљотрес, вулканске ерупције, итд.) Заборавља се на учење Цркве да се природа окренула против човека онда када је први човек окренуо леђа Богу. Отуда касније оно паганско страхопоштовање и придавање божанских особина природним непогодама. Дакле, не стоји Бог иза непогода, нити их користи да друге призове на покајање (ако нпр. цунами убије дете – за шта се дете може кајати?), нити да истреби зло (јер видимо да злонамерници и даље дејствују по злу). На Литургији се молимо још „за времена мирна, изобиље плодова земаљских…“ што ће рећи да Бог може да утиче на вољу пале природе али никада на штету човека. Природа има своју вољу која итекако зависи од еколошке и евхаристијске љубави човека. Тако требамо разумети и поглавље о потопу.

Или ћемо рећи да Онај Који је рекао Мојсију „Не убиј“ испада лицемеран када убија због тога што је, како преносе антропоморфизми, Он љубоморан и увређен? Јер ако је Бог сујетан, онда дефинитивно не може да буде Бог. И ако је прича о потопу реална онда морамо рећи да је у потпуности нелогична јер испада да Бог сатире људе због њихове фаличности а ако су људи фалични одговорност онда пада на Оног Који их је таквима створио. А ако опет кажемо да су све библијске приче фиктивне онда долазимо до наивне релативизације Божијег присуства у историји, а ако кажемо да су све дословне онда до примитивне банализације.

Живот је нешто динамично и готово неухватљиво. Као и Бог. Што више расту обавезе све више схватам да нема места за поредак у оном крутом смислу речи јер постоје сувише ситуација које не можеш да предвидиш а којима мораш да изађеш у сусрет, те онда то помера цео концепт организације јер за дела љубави нема изговора. Не може поредак да буде приоритет на уштрб човека спрам себе. Очито многим исфрустрираним многообавезним функционерима то није јасно, било да та хиперпродуктивност долази од (не)моралне раздражљивости државе или цркве. Зато сам постепено и престао да мислим о томе шта ме све раздире а шта не, једноставно нема се времена за премишљање и одуговлачење, а и сада сам толико навикао на бреме обавеза да се више не умем ни опустити јер ми је рад постао одмор. Не знам да ли је то добро али се због тога не осећам лоше.

Једно је сигурно, Христос ће свакако доћи, те не могу седети скрштених руку. Но, чињеница је да због неких обавеза не примећујемо свет онаквим каквим га је Бог на почетку створио. Заправо, питање је колико свет уопште примећујемо и сада, колико видимо другог, и колико свет претпостављамо себи из есхатолошког угла.

Довољно је само неколико дана на мору без тривијалних догодовштина, па да се то обистини. Бити неписмен пред својом душом у смислу сусретања њене празнине, ништавила, за мене је нешто сасвим болесно и некреативно. Време је много драгоцено а много тога нема смисла под сунцем ако се не возглави у Христу – не као да већ није тако него јер човек нема свест о томе. Када ти се догоди благодатно Откровење ти само сазнајеш оно што већ има такво постојање које је дотад за тебе било затворено. Живот је једно стално кретање и посматрајући чак малу децу видим да му та метежност дође некако природно стање, а од човека само зависи какав ће став да заузме а да не изгуби контролу. Све је метежно и конфузно, набијено незнањем Бога, али чим дође Литургијска благодат и неколико речи из Јеванђеља, тада све постаје лако и разумљиво као перо на ветру. Јер Смисао узима победу у своје руке и теши назидањем у ономе ко му се дарује.