Archive for август, 2013


Фрустрације

Плитки су људи који ескивирају фрустрације постојања, још подлији они који у њима виде једину солуцију самоостварења. Па ипак, ту су. Немилосрдно се коте као пацови. Нервним системом осице роваре своје гнездо у којем нема светотројичног полена. Тешко је бити човек. Још теже живети у односу који више не може да еманира љубав. Ипак, дакле, није сваки напор гаранција да се Царство на силу узима. Остаје нека грозоморност која свлачи благодат девице као проститутку. Живот се огољава од радосне хемисфере. Љубав се тестира на гиљотини трпељивости. Између двосмерног рвања. Онога ко греши и ко не греши а да можда обе стране греше. И јутро колико је почело идилом већ довече смрт доставља комплименте. Толико батргање уништава.

Праштање, пак, није непромишљено. Зато се зло утростручава. Аналитичка конзумација опија човека да се оперише од другог. Рационално тражи да га истера из бића. Али љубав има своје разлоге. Зато пакао остаје. Аскетизам је само појам пред овим крволиптањем. Други можда не преза за културом праћења онога ко га није оставио као он сам. Ко се можда само повукао у ишчекивању исцељеног лица онога кога чека. Али то лице се некад дуго а некад никад не пројављује.

Наравно, постоје и парадокси, да се из два згрчена ентитета створи нешто треће лепо као на пример дете, неутрално од патологије узрочника.

Пакао је флоскула. Агонија почиње када ниси пожељан у љубави другог. Одавно те нема а да можда ниси ни приметио. Комуницирали сте годинама али се нисте упознали. Као када би неко од теологије и Литургије занемарио само увиђање богоприсуства. Заиста треба бити генијалан а не умањити љубав тамо где је други изградио зид, толико велики да не може ни рупа на њега стати како би имао увид у миниминало кретање другог. Расцеп идентитета остаје. Јер је везан другим. Вуче га својом љубављу као један жив сијамски близанац другог мртвог сијамског близанца. И сав тај напор, ко ће избројати и ко исцелити а да самим хируршким захватом не уништи и оног живог који носи труп мртвог?…

И главно питање: шта ако је такво живокретање Бога у односу према човечанству?

Advertisements

Уметност

Велику смелост треба имати онај који самог себе као хлеб мрви. Наравно, не бесмислено. Не као очајнички потез руског рулета са ћорцима. Јер сваки добри блефер одлично манипулише својим очајањем да би добио објекат жеље. Не ради се о томе. Реч је о неуспављивању сопства псеудо-сигурним обрасцима битисања. Изнова дизати мач на себе је избријавање ошртим логосима нестворене стварности. Стално самопроверавање није ли који засађени идол винуо које семе до псеудо-Царства.

У суштини, нема равнотеже. На дисхармонији се вежбају кораци. Мишићи истине. Човек се клати као на бесном таласу свог одавно полупаног брода. Не верује пуно мирним ветровима. Осећа интригу у атмосфери када год врућа кошава жели да исприча своју бајку. Није то параноја, уме човек да се унесе у отисак свог Творца, и да отпочине. Овај човек живодејствено кроји бдење. Опрезност са апсорбованим садржајима. Чак и када изгуби кормило. Чак и када морске сирене маме на блудне песме. Чак и када је вековима под водом.

Аутентична спознаја се не креће у трофији над неоствареном сопственом идеалном фикцијом. Већ у осећању тумора овог света. Човек се не мири са гангреном постојања, са искривљеном сликом неесхатолошког света. Радије би себи срце ишчупао, далеко од метафоре. Далеко од нирване цикличног циркулисања свега што дише. Макар ту корозију налазио првенствено у Цркви коју собом изграђује. Несебична уметност кулминира над грехом света и над грехом Цркве: добровољно и без роптања мрвити сопство ради живота и освешћености другог. А после, како буде и шта остане…

  • Црква је гладна човека…
  • Незнање је место уступања простора да Бог кроз нас нешто ново каже.
  • Бог има Свој „неправедан“ трансфер: ми њему смеће – Он нама злато.
  • Није свако ко учествује у Заједници део Заједнице ако није свестан у чему учествује својом патологијом.
  • Често је слом дарова једини вапај за Богом.
  • Зло остаје упоредо са даром у природи.
  • Увек је све лично.
  • Не можеш повредити другог док му не украдеш идентитет јер си његово место пожелео.
  •  Увек се човек доводи у себецентралну позиционираност док Други остаје секундаран.
  • Некад је интроспекција била акција врлинских, некад и доконих, данас је толико све огољено да нема врлинских а сваки садржај изазива доконост.
  • Некоме је сво Царство у осећању презира према другачијем од себе.
  • Ако ниси искидан – немаш постојање.
  • Ако почнеш да осећаш сопствено заударање – почео си да долазиш до истинопознања.
  • Са тврдоглавим злотвором буди тврдоглавији у добру, ако га то не промени бар своје биће нећеш оштетити.
  • Игнорисање је најбоља понуда заљубљенима у своје заблуде.
  • Комуницирај са другима и када речи и лица понестану из видокруга.
  • Мисли на Бога више него што Му се молиш.
  • Никада не веруј себи на путу боготрагања.
  • Рвај се са Богом када осетиш чамотињу.
  • Повлачење у тишину не подразумева негацију других, но њихово боље сагледавање.
  • Од Царства је саткан онај који не умањујући љубав увиђа ћорсокак другог.
  • Ко свој прогрес назива таштином, увек је на прагу новог стварања.
  • Коме смета комплимент, уме и са увредама да управља.
  • Ударај себе питањима, то су једини болови који указују на реалност.
  • Размаженост имплицира самосажаљење, и обратно.
  • Сви имају заједничарење док се један не похвали добитком.
  • Вера је само појам док не дође кретање од Духа.
  • Дебате нису мерило знања, као ни ћутање – за све постоји време.
  • Све се креће када се човек ка Богу креће.
  • Омаловажавање другог долази из нутрина себенеоствареног.
  • Царство у човеку ниче као што родитељи подижу своју децу.
  • Пораз није у зависности од некога већ у патолошкој еманципацији.
  • Љубав зна шта је зло али не може да замисли другог у манифестацији тог зла. Чак и када види зло она не може да верује у то зло, демантује га.
  • Подвиг је ологосити сопство искрама нествореног.
  • Бог показује које ствари треба повезивати а које рашивати.
  • Нијансе дробе човека да у њему самлевене направе целину.
  • Смрт је лакша од неизвесности.
  • Живот је отров који нуди противотров.
  • Отараси се злог двојника.
  • Не мирити се са грехом другог значи волети га.
  • Хаотичност не значи негацију истинољубља. Постоје нервне напетости које су вредније од најлежернијих испразних миротворења.
  • Мисионарење тежи да нађе лаку реч до народа, стваралаштво иде тежим путем јер у основи трпи болове рађања Бога у себи.
  • Када се уплашиш од своје поуке, знај да није твоја.
  • Чувај се неспоразума.
  • Свуда где заудара на искључивост, односи не заслужују да преживе..
  • Разочарење не може бити императив постојања ако је оно циљ само себи, али ако није циљ само себи, онда од њега нема бољег савезника ка рушењу фиктивних и идеалистичких перцепција.

 

Барут

Свиме шта сам био

и свему шта сам творио

нови почетак усадио бих

овим што сада имам

и свуда куд сам прошао

по тим кафанама живота

посуо бих јуродиви барут

и без колебања, грча

запалио га шибицом.

 

 

 

Гађење

Има човек разне молитве, потребе, настројења, у којима је дно бунара жеља незасито, или пак само дно прече од виђења Другог и Његове потребе за човеком. Мало ко претпоставља ову другу перспективу. Ипак, треба се некад Богу молити за гађење. За прозрење свих обмана и фарси које се форсирају чак и од стране оних који мисле да на Самом Темељу стоје. Надасве, згадити се пред својом неосетљивошћу за садржајно и добро, за пролазно и есхатолошко, за људе и нељуде, а онда се згадити над претенциозном осетљивошћу за исте у којој сујета глорификује своје параметре перципирања света, Бога и људи. То је тежак задатак и налази га само врхунски естета. Онај који и не зна ништа. А који из лавине Првог, Другог и Трећег покушава да се уместо борбе са ветрењачама упусти у смелију причу битисања. Коме личне фрустрације и психозе нису modus operandi процењивања, самоостварења и са-битисања. Коме у жижи нису сопствене очи већ очи Другог из чијег погледа сагледава сопство. Који не живи од аутоцитата, нити цитата других, него једино из личног сусрета са Богом. Најпре, ко не болује од јереси самоосвећења.

Згадити се, значи добити дар унутрашње одбојности према лаж-стварностима, лаж-логосима. Пневма идентификације зла која пролази кроз неколико зидова самоочувања. Духовно повраћање. Чак и унутар Цркве ако је потребно јер тамо највише идола има, то јест, не у Цркви већ у човеку који у Цркву уноси своје неизмењено обличије. Обличије које пркоси есхатолошкој новини. Језик који се рве са језицима Педесетнице. Псеудо-иконичности. Дуплирана огледала. Униформност наказности. Бал вампира.

Згадити се, дакле, значи вршити отпор тамо где вода тече једносмерно. Првенствено у себи. Тек онда у другом. Јер само тако се Крштење неће доживети као дављење. И само ће тако ископане очи пронаћи светлост која надилази пропадљиве. Најпре, видети другог, огољеног од лаж-циркулисања, у љубави, макар други наставио да живи делатно своје нестајање. Дозволити да будеш виђен далеко од твоје маскараде, није ништа друго до прихаватање љубави другог према теби, а самим тим и примање Духа којим и сам постајеш син светлости. Одговорити на ту љубав а живети паралелним одупирањем од исте, немогуће је без подвојености која носи своје кидишуће ране наметањем микротаме на човека који сваким даном старења на леђима носи све већу таму. Све док његов лик у потпуности не нестане и он сам не постане макротама.

Можда је то дар, можда крст, можда само психолошки склоп, а можда ништа од свега тога, али духовна хиперсензибилност колико има своје предности зарад узвишенијих вредности, толико подразумева страдални карактер зарад истих. Благодатна сензибилност има сувише изоштрена чула. Тело, идентитет човека, може много израженије и дубиозније да искуствује свет, догађаје и људе око себе. Осетљиво као што носи зеницу свог ока. И да звукове које чује трипут више преноси у своје биће другачијим ехом, дубиознијим, потреснијим. Никако не приступа нечему што се дешава аперсонално, безлично. Увек је све лично. Чак и када сви  говоре да није. Човек није воштана фигура. Друго је то шта допушта да допире до њега а шта не игром прорачунатог аутизма.

Све што има кретања у овом свету, постају неминовно и његова кретања. Било добро, било зло, било естетски или неестетски, догматски или јеретички, хронично или не, итд. За сензибилног нема кушања стварности на кашичицу. Или јеси или ниси човек. Међупростор припада дигресијама лукавих. Други ти може парати чула исто колико и умивати те. Може те узнемиравати самим тим што јесте ако не поседује истанчану пневму којом би сагледавао даље од себефокуса. Може ти представљати прави пакао да знаш апсолутно све о другом. Истински пророк то зна, зато и бежи од свог пророштва. Намерно себе ограничава. Да не би изгубио свој мир и присуство Другог.

Није, дакле, реч о себичном ескапизму од бола, или ради самоочувања пласибо-мира, јер нема лимитираности, то јест, индиферентности, када је у питању страдање другог човека у свету. Страдање другог се искуствује као своје сопствено. Фикција патологије би ту добила на камати да нема Бога као посредника. Треба задобити Духа Којим би се препознали време и простори, најпре људски светови,  векови и моменти, како би се личним односом учинио одговор на затеченог другог. Макар молитвом љубави, која је као удар грома у даљини….

Детонација

Живот се мрви између будала и генијалаца. Танке су линије. Шавови не примете када почну да пуцају. Ма колико бљештали на светлости. Једни су сувише укопани у феноменологију овога света толико да га и не примећују од себе, а други у феноменологију света Другог толико да у овом свету не могу ништа да смисле што на Тај свет не личи. Мало се ко запитао да ли су ствари заиста погрешно изнијансиране. Чак и они који форсирају неку упитаност не помичу се од своје закопаности у неке форме и флоскуле, те би да изигравају учитеље онима који форсирају упитаност неким трећима. Не виде ни они сами континуитет него свако мери стварност према себи и својим идолофикцијама. Чак и када желе да се оперишу од истих избегавањем анестетика онтологије.

Сујета, као и обично, чак и оним многосвеснима, односи данак разума. Међу позитивистима, максималистима, метафизичарима, мистицима, и каквим све већ плејадама од људи, свако гони нешто ново мислећи да оно старо више ништа не вреди. То би још донекле пило воду када се не би односило на Бога. А ту је заиста тешко не бити будала. Чак и код оних који загоравају искључиво апофатички приступ увиђајући ограничавајуће факторе катафатичког, мисионарског, и каквог све не приступа евидентно пропадљивим сферама постојања.

Решење? Не може бити учаурености. Свако има власт да понуди своје искуство и да га оствари, синтетише, у Једино Некомерцијалноме. Да понуди, не и да наметне другоме. Јер другог не треба претварати у себе, нити у Трећег. Постоји велика опасност да се Тело Христово посматра као маса коју стално за нешто треба скенирати. Народ већ зна да је стадо без пастира. Нити га треба успављивати у лаж-сновима, нити га тлачити у стварима које не могу можда да разумеју. Одговорност није у промовисању самомесијанства, нити у вербалним шамарима људској неосетљивости. Наравно, бар је ово друго укусан корак пророка. Можда је реформа у позивању људи да коначно буду то што јесу без маскараде у ономе што нису. Како у Цркви тако и на улици. И да коначно почну да живе своје животе не живећи животе других без љубави, већ живећи животе других са љубављу. И ако је отисак Духа вишевековног набоја увек обећавајући, онда је порука о „спољашњем побољшању“, видљивом револуцијом, или већ како, утопија и саботажа поруке Јеванђеља која недвосмислено нуди зачетак новог бића управо у нутринама сопства уместо у хипертрофираној а вештачкој функционалности која срамом кокетирања са властољубљем крије своје слабости.

Љубав

Лепо је јести и пити са вољеним бићем.
Уживати у узајамном посматрању чија немост врхуни у топлини додира.
Речи нису искључене али нису ни мерило постојаног града. Загрљај обара све утопије.
Пољубац немилосрдно мрви сва кидисања. Нежност постиђује камена битисања.
Кипови падају пред потрагом наличија.
Размењивање сопства добија на тоталности.
Згрчени мишићи добијају ново месо.
Други чини да самопотврђивање има алтернативу.
Битке налазе своје место мировања.
Неурастеније беже у галопу евентуално тражећи другачија усмерења.
Други више не деградира. Постаје живољубећа рефлексија у чијим очима се сагледаваш. И још више, од очију другог себе заборављаш тако да свој лик и не видиш. Није ти битан јер други живи у теби. Упијеност тела указује на иконично постојање Трећег без Којег је полна протканост потирање. Личности нису загљављене у себецентралности. Једна у другој траже Трећег. И тако у круг који нема завршну линију већ врхуни у есхатолошкој спирали.
Љубити значи Духом енергисати. Битисати чулима новог еона узгајаним у испуцалим капиларима.
Човек је подвојено биће чији фрагменти се сваки пут састављају у целину када пневма љубави заигра кенозисом Трећег. Фрагменти су нужно зло смртне природе у којима се налазе читави подводни светови у којима се одвијају невероватне драматичне приче. Нису за одбацивање али ни за глорификацију ако подразумевају искључиво саморазмножавање.
Афирмација љубави користи негацију зла да би доскочила до есхатолошке панораме. Све остало може бити конзервативна дигресија која се укопава у одвише људске ствари тако да и љубав постане само бљутава категорија. Далеко од персоналне освећености и интерактивне комуникације, чак и под маском да су исте у игри.
И само онај који зна шта му недостаје, може и да увиди проток струје љубави, то јест, колико је нема, да би барем тим осетом довео себе до стадијума из којег треба да завапије. Ако је човек, и ако већ љубави нема…

Сусрет

Радо би мизантроп засукао рукаве да обделава злосмрадна земљишта. И понеког човека ако успе да заокружи у пролазу. Ништа тако из човека не истиска човека као искуствени прогон лица другог. Када стојиш пред оним кога волиш а он стоји пред тобом као мумија. Не говори, не миче се, зури негде поред тебе замишљен у нешто или неког другог. Далеко од твог фокуса.

Заиста је тешко не осетити се осујећен. Јер ниси без љубави да би био равнодушан. Равнодушни игноришу све оно или оне што на њих не личи. Љубећи је концетрисан у лицу другог. Узнемирава те отуђење другог. Његово одсуство погледа према теби. Осећаш да се догађа пакао одсуства другог који је само споља присутан. Изнутра одавно ништавило дрема. Биолошка смрт је смешна, јер ако односа није било ни пре смрти, онда је смрт наступила много раније. Зато неки и не осећају жалац бола јер нису ни имали однос, па како да примете одсуство упокојеног.

Аскетизам се очитава у ишчекивању другог, у проналаску његовог лика. То је болан, сталан, процес јер нема фиксиране позиције. Изјутра може да ти се насмеје а већ довече да те одриче. Превладавање таквих скокова може само неко ко велику љубав има. Без обзира на укус крви између зуба постојања. Агонија подсећа на борбу са својим злом, злом поистовећења са одбацивањем другог. Остати са другим, чак и када дијалога одавно нема, може само неко ко верује у могућност реанимације, васкрсења. Сусретати другог значи борити се. Ако је сагледавање сопствене агоније једина алтернатива, онда љубави нема. Ако се силом љубави каналише тензија агоније, онда има наде. Није свака борба, дакле, са замишљеним противником.

Срећем другог, дакле постојим. Ако рефлексије нема, љубав је распета на страни оног ко воли. Отуђени не осећа бол јер је изван односа који је сам иницирао. Пресечене су вене комуникације. Али једна страна, једна вена, још има крв у себи, још је способна да се повеже са другим. Још држи окренуто лице ка потиљку другог. Очекује лице. Можда је то Бог у односу према човечанству, можда само човек у односу према човеку. Треба се питати јер одсечени уд више нема чиме да се пита будући да је лишен тела којим се питао.

Да ли смо у Телу?

И да ли смо у Сусрету?

Механизам

Човек ствара механизме. Функционалност. Покушава да устроји поредак и смисао свуда где се креће. Мотиви могу бити разни. Чак и регресивни у зависности од намера. Личности још комплексније. Јер и лоши људи умеју да производе генијалне ствари. Премда душа уметника не уме да мисли на одмор, убиство односности показује релативним сваки ниво стваралаштва. Тако настаје битисање у апстракцијама. Или, још прецизније, неко може да оде из живота таквог а да он то и не примети. Толико је он заузет изумима, истраживањем, зарађивањем, итд. Није то језик љубави. Још мање језик Педесетнице.

Па опет, колико год се човек усавршавао, нарочито у ово време технократије, увек ће се његов персонални ранг доводити пред онтоморално питање ако занемари другог. Бахатост прождире генијалност. Макар се не наметала. Репутација пада. Џаба сте кречили.

Са друге стране, у свом том вртлогу од механизама, неретко учаурености у једноличне кадрове егзистенције, основни механизам који недостаје подрива све остале. Зупчаник који епицентрично покреће све остале. Јавља се смрт као проблем. Други не може узвратити загрљај ако је мртав. Вештачки га одржавати, било у сећању, било у стваралаштву, или чак механичкој реанимацији ако односа нема, само показује трагедију усамљености. Тад се смрт не очитава на ономе ко је нестао, јер не зна да је мртав, већ на ономе ко не може више да општи са мртвим.