Archive for мај, 2013


Место

и наједном…
баш све је занемело
стишао се крик
свих покрета у ваздуху
од сплета и интриге.
смутили се ветрови
облаци напунили срџбом
па је и сунце устукло
пред смртном празнином.
време се зауставило
и никога више нема
сећања сада мало вреде
и све је променило свој лик.
а самоћа је нашла
свој мали теснац
па вири ли вири
да ли ће доћи очекивани гости.
живот је више
од онога што се шири
све је укусно и слатко
где ватра нема дима
где је сав резиме
скупљен на једном месту
на коме Бог пише.
Advertisements

Пад

дао сам све да постанем човек

и нисам успео…

нико зато није крив

нећу се правдати

бунтовати мудростима двосеклим,

све што сам могао бити, пало је

негде иза зида, иза гутљаја крви

и нестао сам

искривио свој лик

празнећи се у наготама безличним

проклео, жртвовањем слободе

и удаљио од себе сваки дар

који ме је требао везати уз се

да не одем никад више…

а сада сам сен и нико ме не зна

шта ће бити са мном, питање је

плашим се лажне наде

сигурне кривице бола

смутио се балванима измишљеним

посекао се истом жељом

а Ти ме и даље волиш

а ја Те и даље молим

унутар Тајинстава Твојих:

Господе учини ми нови лик

по узору на човека којег хтеде

Христа, којег си ми у врлинама дао.

 

 

 

тужан сам до смрти

што ништа не могу задржати

што не могу све испробати

сваки дах прогутати

сваку птицу за крила ухватити

јер сам сам и кад нисам

окован вихорима бројним

смртима које морам стопут убризгати

у свакој вени која јесам

кроз нестајање протицајући

чекајући милог Бога

на вашару мојих осећања

на тезгама мојих изопачености

на панорами мојих усамљености

радостан само када нисам зао

када не мрзим никог

када требам сваког

као што дете треба игру другог детета

јер, ипак…човек сам…

тужне радости за излазе многе

за све нас.

 

 

Боже срца мога

не затвори ми двери Духа

но буди Онај који увек јеси

не остави ме себи

спаси ме од умова у мени многих

опомени се дана кад те тражих

када мишљах као дете

јер сам сада сам

па мучим и оне који ме љубе

молим Ти се, узми све односе

прекрој их, преобрази их

избави ме из лутања

од мучења непотребних

но ми подари мир Твој

онај којим Сам живиш

да га удахнем, да га додирнем

да Те свима смирен споменем

прослављен славом Твојом,

пробуди се увек будни Оче

вапијем ти из личног пакла

овом борбом за благодат

спаси ме од воље моје.

 

 

 

 Особине у историји подразумевају читаво човеково психо-физичко биће (човек је личност од главе до пете а не само од ума до душе) са свим његовим недостацима и „достацима“. Колико год се ми уподобљавали Литургијском Богу есхатолошке светости, чим искорачимо из искуства Литургије, не показујемо 100% богодоследност. Постоји, дакле, слабост одлично приказана у посланици Римљанима, иако смо сви причасници нове природе по благодати.

 Наивно је помислити да је грех узрок а загрљај последица јер кроз грех не бива сједињење са Богом али постаје нам оно апостолском слабошћу која нас чини силним у Христу јачајући нашу скрушеност због немогућности да превазиђемо своју природу – која је опет Божији дар.

Сумњиво је алудирати да психо-физичко биће спасава или не спасава – само Бог својом благодаћу спасава.
Личносна заједница са Богом је укратко и прецизно речено лична опредељеност за Литургијског Бога где човек на Богом изабраном месту предаје Своју светост свим присутнима не гледајући ко је ко.
Метафора о звездама најбоље иконизује нашу створену перспективу – сви имамо исту светлост али сви не треперимо исто. Ту је тај знак једнакости између нас и светитеља јер нас исти Дух напаја. Али има људи који не показују већу ревност и пријемчивост за веће уподобљавање. Али пошто је то процес онда и то уподобљавање због слободе човека може да осцилира докле постоји време смрти које још није укинуто у пуноћи.
Грех је синоним за смртност личносне природе а тај грех се превазилази једино у перспективи Литургије. Зато има места покајању јер је оно та одскочна даска за загрљај Бога у својој природи јер благодат нас на тај начин чини као Богочовек двоприродним носиоцима историјског (палог) и есхатолошког (обоженог) постојања. Грех се не тиче прекршаја Закона већ губитка вечног идентитета у Христу.

Заправо, Један је само Свет, а други се само освећују са Његовог персоналног престола – кад хоће и колико хоће, због чега једино светост у човеку и може да се изгуби јер слобода некад тражи слободу која није Божија.

Одувек је једна иста и  јалова тежња човека да вештачки креира свој свет изван заједнице са Богом. Зато се он и не може реализовати, осим у виртуелној несигурности, јер не садржи у себи благодатну клицу која овековечује све у чему се нађе. Осим потхрањивања патолошке индивидуалности, ма колико она била конструктивна, сиромаштво људско ће се показати у својој пропадљивости пре или касније. Чињеница је колико пуно савремени човек заборавља опасност од смрти. Можда зато утолико више заборавља опасност од превиђања и Васкрсења. Смрт се не осећа толико у граду колико тамо где технологија није продрла. Довољно је да човек једну ноћ проведе сам у џунгли или насред мора када је највећа олуја,  далеко од електрике и комфора цивилазације, да би схватио тај домен. Ништа само од себе не може да се овековечи. Стави компјутер усред пустиње па посматрај његову бесмртност…нема је…

Мало струје даје највећу илузију човечанству да је сигурно у својој лажној бесмртности. Колико ли је само таквих људи већ делило са нама ово парче неба и земље а сада им се ни име постојања не зна? Зато се Литургија открива као једно (и једино) поље које нема ничег заједничког са пропадљивошћу али има и жели да има заједничко са светом који жели да спаси од пропадљивости. Јер управо на Литургији се Бог и народ Божији моле за спасење од смрти, за цео свет, за цео свемир јер је и он створен па као такав и пропадљив. Ништа од тога не би било реално да Сам Христос није умро за ту исту творевину и Својим Васкрсењем омогућио залог истог свима.

Литургија је та на којој се помињу имена свих постојећих. Јер ако некога свет заборави, сећање Божије неће – поменути су на светом месту као месту овековечења. То је сушта опозиција светском поретку који обећава бесмртност а не даје никакво блаженство. Чак и да даје, то блаженство је ниско и пролазно а благодатно блаженство није такво већ високо и непролазно. Довољан је убод једног комарца да нас подсети на наше слабости. Пред тим се треба смиривати а не очајавати. Бог нас можда не може спасити од наших тривијалних бремена, али је сигурно да нас може спасити од лажних представа о њима. Надасве, спасити нас од вечне а не од привремене смрти.

Виртуелна илузија почива на томе да човека ушушка у самопостојање тј. да црпи постојање само из себе, тражећи што комфорније позиционирање којим би демантовао другог. Наравно, утицаји постоје, преливају се, нису сви негативног набоја, постоје предности и размене, али треба подвући да виртуелна реалност не може да замени искуство (биће) Цркве, ма колико мисионарење било на похвалном нивоу. Тако долазимо заправо до замене вредности јер виртуелно тражење сигурности лежи на греху самоочувања а што неминовно доводи до онтолошке несигурности. Свакако, постоји проблем и зависности… Међутим, зависи какав однос имамо и према интернет-услугама, тиме и форумима… Ако се дотичемо православних форума, ту може да се јави проблем што неко мисли да може бити црквен човек „он лајн“ примајући благодат као извор светиње преко монитора… Са друге стране, нико не зна где су границе Цркве, тиме и благодати, да би тек тако ставио катанац на интернет јер благодат проналази пут до човека на различите начине…
Дакле, монитор не може да еманира благодат, нити да замени Цркву и место Сабрања…али може да испуни ту мисионарску димензију или да саопшти искуство боготражења, тиме и обожења, другима који вапију за смерницама и оријентацијама.

Све више размишљам о праштању, колико је незахвално добио подметач једне киселе, извикане, чак префригане фразе у социолошким и црквеним круговима далеко од бритве којом она кида фалширане капиларе. Сва баналност наивног приступања се врти око патетике самосажаљивих или одвратно неемотивних ликова који се са праштањем поигравају као у шпанско-турским лимунадама.
Видети човека какав јесте, могуће је само у сфери праштања. То није пуки аутопсихологизам, већ узлазак на гору Тавор који нуди нови вид. Вид другога. У свој његовој љигавој палости. Наравно, са најсроднијима је најтеже јер је најодноснија инфузија укључена у ток персоналног живота. Али, не одбацити другог, чак и када сви вичу: „Распни га, распни!“, без обзира, а то јесте круцијално, да ли приноси покајање или не, то је скандал за логичност створене моралистике. И уместо окретања главе савити своја леђа да би прихватио другог, чак са ризиком да ће те поново повући за собом доле, није акт наивних већ пожртвованих, који иду за човеком тамо где мисле да је тобоже и Бог рекао „збогом“.
Наравно, не може се ићи за оним ко те гађа камењем за собом, али самим ишчекивањем другог тиме већ показује перспективу праштања која ће се манифестовати у ближој или даљој будућности, уз увек монтирану свест да и сам можеш бити на месту палог. Зато, колико год било људи и умова, што се изнова глођу једним истим киселинама, нема другог пута осим вишедимензионалности праштања.
Човечанство, највеће интелектуалне елите, још нису егзистенцијално схватиле спасоносност речи из „Блудног сина“ у Јеванђељу, да други мртав беше а сад је жив и да се томе треба радовати. А ко не уме да опрости, не креће се ка есхатону, нити га има у себи, него га само дејствено замишља, али га не живи, те само остварује псеудопројекцију прошлости из које изнова оживљава један исти кадар који никако, и након билион емитовања, да заврши финалну сцену. Стога нема за таквог ни садашњости.
И једно је проверено, ако крвопије нису успеле да оборе човека док је грешио, потрудиће се да га живог сахране онда када принесе покајање, само зато што су неспособни да поверују у могућност искреног преображаја другог.

Даровани смо каквоћом разлитих поимања. Можемо скупа посматрати један објекат и имати сви до једног различиту перцепцију. Налик мноштву сликара који пред собом посматрају један акт који покушавају четкицом да отелотворе. Слично је и са поетиком, њена величина почива у вишедимензионалности тако да се интерпретација не може заокружити у систем једног доживљатора. О свему можемо дискутовати на билион начина и да сваки пут буде другачији ма колико подударности налазили. Па ипак, тамо где се и поклапамо, успевамо различитошћу мишљења да се одбијамо, некад дискретно, некад суптилно, некад флексибилно, а некад примитивно.

Улазећи у различитост сваког ума набасавамо на слепу улицу. Трагамо за дефиницијом своје објективности како би задовољили истину, али истина често постаје таоц наше учаурености јер нити ослушкујемо другог, нити се дотичемо истине као Личности већ као информативне регулативе. Улазећи још дубље, свака ствар о којој се полемише је заражена садржајем простор – времена, што ће рећи да чим је фрагментисана, тешко да може бити целовита истина. А и наше искуство показује, да оно у шта се кунемо данас као коначним истинама наше трагичне субјективности, већ сутра показује покајнички увид у другачију слику чији садржај не одговара носиоцу јучерашњег. Као да рам бежи од слике, или беше обратно? Дакле, лако је залутати.

Питање је да ли истине има. Чак и код оних који су интегрисани у предокушај персоналног Царства, чак и они могу бити фрагментисани на историјској сцени базирајући се на псеудоконачностима пролазних ефеката. Другим речима, истина се не може фиксирати. Било информативно-спекулативна дневно-политичког збивања, било догматско-онтолошког тј. црквено-есхатолошког Догађања. Улазећи, гле, још дубље, мисао других се лако усложњава пред многим сопственим херменеутичким баријерама које почињу да улазе у клинч са још комплексинијом усложњавањима других који су можда мање или више компететнији на неким другим нивоима периферног постојања. Настаје игра без граница. И брзо помама за истином постаје арена крви где други више није битан. Форуми најбоље показују тај зломислени пандемонијум који базира своју аргументацију на слепом деловању страсти, те се и пневматолошки ум лако срозава на телесног човека који само од свог ума говори мислећи да Божије говори.

И у свим тим океанима многомислених а малосложних речи, кристално се показује величина оног прповедниковог да је „све таштина над таштинама“ или пак Христовог да ће човек „за сваку празну реч одговарати“. Можда је боље застати са оном „сваком појму се може супротставити други појам а шта може Истини“? То пак не значи негацију другачијости, неког својеврсног духовног ксенофобизма, већ можда пре улазак у мистичну ноћ ћутања, светлосног мрака, Мојсијевог сусрета са Богом о којем ништа не знамо. Као што ништа не знамо о чему су Христос и апостоли говорили четрдесет дана од Његовог Васкрсења док се није Вазнео на небеса Оцу Своме. Можда на тај начин подесимо нека своја мислећа размимоилажења у једну другачију варијацију, модус, присности којој Сабрање не мора бити сурогат, ни опозиција. Јер, докле год се будемо трудили да апсолутно свему испијемо срж, користећи друге као заморчиће својих ултраанализа, и бусајући се о груди својих идолоинфективних злоутопија (где као по правилу Богу потурамо сопствене фрустрације под маском добротворења) остаћемо у егзистенцијалном ћорсокаку само зато што не допуштамо да нас нешто превазилази тј. да (не) остане огољено од сваке светотајанствености…

Наш проблем је што све оно са чиме имамо психоемотивна искуства, надовезујемо на Бога мислећи да Он има везе или да треба да има везе са тим. То су махом институције и односи са којим Есхатон нема додира јер их сам Есхатон не садржи у себи будући да се не поистовећује са смртним стварима већ са бесмртним Богом.

Тако Бога молимо да нагиње ка нашим идејама, жељама и релацијама, а да Он жели да нас избави од свега тога даровањем благодати. То пак не значи да Бог не учествује у нашим животима него да наши животи нису меродавни носиоци истинског постојања.

Морамо да раставимо све оно што сакупљамо на улици од онога што добијамо у Цркви.

Печат

Човек је утискујуће биће, онај који прима печат другог и који има способност да даје печат другом. Има разних људи, баш као и разних печата. Сви су људи једнако битни али не и њихови печати. Отисак се често не допада ни самом његовом носиоцу али он често у себи не проналази бољи жиг. Не поседује ништа истанчаније што би утиснуо. Некада ни љубав није довољна, иако је она најузвишенији печат, али свако прима печат који је по наклоности сопственог подобан њему.

Аутентичан хришћанин је свестан да и са богоуподобљавајућим печатом нема ништа своје под небом, он се угледа на ватрени кенозис свог Творца. У најбољу руку, себе сматра компилатором а у најгору, плагијатором јер је свестан да је само ушао у туђ труд, Обећану Земљу, коју су пре њега други обрађивали. Докле год буде био свестан тога, у њему ће живоличносно пулсирати и стваралаштво новог еона, града који тек треба доћи, иако мистично присутан сад и овде у нервима које сада изграђују Цркву (јер ће у есхатону свако ходати по делима својим). Наравно, дотичемо се темом о печатирању и контекста скромности, осим ако и она није изумрела по јефтиној цени.

Прича пак о печату је вишеобразна, вишезначна, вишедимензионална, и коначно, вишеметафорична: можемо га назвати душом, благодаћу, етиком, карактером, идентитетом, уметношћу, итд. Дакле све оно што чини да личност остварује свог логос постојања и живоватрено уподобљавање (благодатно и светотајинско усличњавање Једино Светоме). Са друге стране, печатирање није ништа друго до размењивање, узајамно (никако једносмерно) позиционирање сопства унутар слободне отворености (никако и повремене дистанцираности) другог. Дакле, укрштање две погледа заљубљених у један поглед али делопрожимање без сливања које би поништило другог. То је искуство које превазилази и формалне оквире дијалога јер бићетворење иде тамо где дијалог не може будући да настаје усличњавање. Намерно овде Бога не стављам у први план јер се Он подразумева као Љубећи Трећи између два човека који укрштају своје различитости до оне тачке усијања које називамо врелом љубави. Другим речима, још концизније, Бог стимулише два бића да воле Бога један у другом а Сам Бог се одазива као Онај који гледајући њихову љубав Сам Себе обзнањује као љубав међу њима. Тако љубећи Бога један у другом они љубе и један другог, али Бог покретајући љубав у њима и завршава своје кретање тако што постаје љубав међу њима. Отуда свако воли свакога по узору на интерперсоналној тријадологији. Тај сусрет између две пријемчиве воље можемо упоредити са добовањем двају срца у телу трудне мајке.

Али, докле год печатирање буде имало једносмерно позиционирање и повремено отуђивање од другог, настајаће и тешкоће остваривања свог логоса. Само тако можемо разумети океане многомислених а малосложних људи удробљених у билион коментара свега што доживе или само помисле. Наравно, Црква је база али ни она не дејствује принудно због чега и унутар ње набасавамо на лешинаре који се врзмају око Христовог Тела. Све што нам се догађа, и што сами иницирамо (јер смо једино тад слободни уместо пасивног ишчекивања на слободу другог) треба да доживимо као печат који отиском личне драматургије исписује садржај бића другог и који га, можда, одређује чак и у будућности (како историјској тако и есхатолошкој). Онтолошким речником, нико жив на свету није створен ради себе већ ради другог. А сваком печату, колико год он имао само ефекат магновења, треба да претпоставимо истовремени осет смрти (како би више поштовали оно што имамо) али и живота (како би се Будућем Веку више усличнили).

Све остало може бити само аутоеротична и аутоиронична предигра са информацијима и људима налик претенциозном шибицару а да права суштина одавно пропусти свој брод и острво.