Archive for мај, 2011


 

До светлости се допире кроз труд. Историјска сцена је као логор иза чијих жица се налази благодат Светога Духа. Не као да је свет зао него јер је сам по себи смртан. Слобода је јача од смрти јер се опредељује за Бога Који је једино може сачувати од умирања. И то што једном умиремо то не значи да заувек нестајемо. Јер чим можемо да се вратимо у постојање кроз Васкрсење то значи да је смрт побеђена. Проблем тог тријумфа је само што се Парусија још није догодила. Али, то не значи да се до парусијске светлости не може доћи пре њеног коначног остварења и пре личне смрти. Ако желиш да видиш дневну светлост мораш да устанеш из кревета и отвориш жалузине, и исто тако ако желиш да видиш Божанске енергије мораш да се пренеш из учмалости и отвориш духовне очи. И опет, твоје је само да устанеш а Бог ће ти отворити благодатне очи јер ти то не можеш сам својим снагама и мерилима. У твом домену је само прилог слободе али назначење (обожење) зависи од Бога јер је Он Тај Који излива Духа на твоје освећење.

Људи су бића навике. Свакоме његова омиљена навика постаје једини критеријум стварности. Свако се окупља око оног садржаја који чини његов идентитет на основу уложене страсти у њега самог. Да ли ту има Христа или нема, то ретко кога дотиче и занима. А нико се не запита да ли се његова лична стварност може темељити на себи самој ако је створена? Чак и када би се уклониле ствари које условљавају свако биће у својим потребама за храном, сном, одећом, сунцем, ваздухом, економијом, итд., чак ни тада човек не би могао да себи обезбеди бесмртност мимо вечности у којој Бог пребива.

На коју стварност себе навикавамо, управо ту стварност почињемо да живимо. Зато су Оци тако осетљиво знали да подвлаче аскетизмом све оне страствене замке које удаљују човека од његовог познања те стварности. Само, да би нешто почели да живимо заиста морамо знати, чак и нужно, разлику између заблудне и истинске стварности. Јер нема стварности док Царство Небеско не сиђе на човека у историји благодаћу својом и док се њена пуноћа у есхатолошкој будућности не догоди. Зато се толико и заговара почетак Царства и пакла „сада и овде“, јер ћемо у парусијској стварности наставити да живимо и деламо оно упражњавање на које је наша природа и личност највише навикла да ужива, пронашавши свој идентитет у њој самој.

Има ли веће трагедије за човека неголи да не позна Истину на Земљи? И није ли то незнање усред других светских оријентира његов пакао? Јер је за њега то једина и цела стварност тако да више не сумња да другачије има и може бити. Сувише се укалупио у све оне стресне ситуације, протоколе, бонтоне, обичаје и потребе, да би могао помислити, а камоли поверовати, другачије и Другачијем.

Познање Бога је одрешење себе, своје заблудне слободе, од привезаности ка свему ономе што није Бог Који је једина Стварност будући да је постојао пре него што је све настало што је постало. Свака наша стварност се са сваком годином мења у својим прогресима етике и естетике, науке и технологије, али „небо и земља ће проћи“ али Бог неће никада. Свака наша стварност је мноштвена услед прогреса смрти, али је Божија Стварност одувек једна и иста, и увек доследан носилац благодати Живота. Кроз све векове вибрира једна иста струја Светога Духа која својим различитим даровима потире различите видове смрти човечанства. А ми смо се толико пуно заразили различитостима својих навика да мислимо да је стварност само оно што ми изаберемо за свој егоизам кроз омиљену страст. За гордост, стварност је оно не што је истинито него што импонује бићу. И Ђаво зна шта и Ко је Стварност али и даље жели своју стварност мимо благодатног реализма. Човек зна само за моралну стварност али у њој не може видети савезника, нити водича ка Богу.

И оно што сада задешава овоземаљску стварност не носи у себи пуноћу стварности, но клице (иконе) стварности која ће се тек догодити по Другом Христовом доласку. Од наше слободе и навика зависи коју ћемо стварност за себе изабрати и по њој почети да живоносно или мртвоносно дишемо.

 

Хришћани, иако обдарени нествореном благодаћу ванземаљског порекла, нису ни по чему супериорнији од било ког другог створеног човека. Она не припада стриктно човеку и не да се сама по себи поседовати зато што је сама по себи пуна слободе. Зато се благодат идентификује као она која разрешава од греха. Благодат је моћ која не тражи спољашњу демонстрацију уништавања већ Љубави као новог и сталног онтолошког опредељења. Бог не тражи моћнике по сили већ моћнике као благодатне љубавнике. Сила без љубави сама у себи не поседује ни мир ни живот. Власт без смирења уноси пометњу и охолост. Благодат је синоним за Царство Небеско а то Царство је синоним за самога Христа Који Сам Себе проповеда али ниједнога тренутка ништа не радећи без односа Оца и Духа.

п.с.

Колико смо се ушушкали у шаблонско битисање сопствене вере?
Колико смо „безгрешни“ у том егзистенцијалном акту?
Колико смо „преподобни“ и „богословни“ у том патолошком самопоздању да не доводимо своје ставове уопште у питање?
Навикавањем у даровима Духа Светога умањујемо доживљај изненађења!
Као да је то нешто тривијално?! Као да је чак Бог тобоже дужан да нам дарује благодат?!
Бог нас Светим Духом не престаје више од 2000. година изненађивати!!!
А ми то и даље не осећамо него смо бескрајно тупи, или због толиких дарова размажени и пасивни, чиме затамњујемо динамику и познање.
Тако су нехришћани слепи на један – у ономе што немају, а хришћани на други начин – у Ономе што им је дато…

 

Ни Анђели ни Есхатон не могу бити посматрани као једна врста грубог или галантног „обезбеђења“ од саркастичких страдања у личној историји. Благодатна озареност јесте прецизна у свом директном обраћању људској ипостаси али њена зумираност не трпи ограђивања.
Баш зато што смо слободни и отворени, бивамо подложнији потенцијалним рањивостима.
Од наше резолуције зависи интерпретација. А ко симулира импулсе који му долазе споља, почиње се изграђивати у бизарности унутрашњег пулсирања.
Ко је изнутра нашао постојану добродетељ која не долази од њега самога, не оптерећује се проблематиком „вањских ствари“ које покушавају да изврше неблагословену промену ипостаси.
Зато и постоји вера. Не да би се поколебала попут прародитеља при првом сусрету са змијом, него да би се показала доследност – чак и по цену крајњег страдања – Ономе (Богу) ко се претвара да је одсутан.

100%

Не постоји искључиво праведник, као ни искључиво грешник. Не може човек бити само једно од та два статуса. Ни светитељство није даровано као датост него се постиже у сарадњи, вољним трудом, са благодаћу Тројичном. Покајани могу отпасти а непокајани се могу преобратити.
И када неко згреши, то не значи да је нужно и неизлечиво постао зао (чак је и Достојевски приметио да злочинци могу бити безазленији од злотвора каквим их представљају).
То само значи да улога добра као Божанска клица није мртва у таквима него да чека на знак слободе од стране домаћина (личности). Слободне вере.
И исто тако, они који су данас добри а немилосрдно суде неправедницима, могу за неколико година, дана, па и раније, макар афективно, да повреде и да почну да се третирају као најгори од свих.
Увек човек може да отпадне од добра и увек може да му се врати. Не постоји, дакле, стална и непроменљива постојаност зато што је то домен човечије слободе. Никада човек није 100% све време добар, као што није никад ни 100% све време грешан. Чак и кад одмара од свог зла, он то у преосталом добру у себи чини.
Сви смо у процесу, зато и нема ничега доследног у нама према себи, другима и Богу.

Од наше слободе зависи смер тог процеса: да ли ће икона ићи ка уподобљавању или не-уподобљавању. Јер чак и такво опредељење не бива без противуречности будући да нико не може све време да греши или све време да чини добро.
Тај међупростор парадокса Бог највише испитује.
Увек смо у потенцијалности јер наше историјске могућности увек чекају отелотворење у конкретном времену и простору…

Све је у игри…

Свагда смо у процесу тровања сопственог идентитета. Поред тога што се у сваком сегменту друштвене свести замењују тезе, те оно што је мање-вредно добија статус много-вредног, човек је свако-минутно пред избором како ће да одреагује на одређене ситуације.
Међутим, под утицајем еклисиолошке благодати, прочишћава се наглом еманципацијом од страсти (не и апсолутним истребљењем) и откровењем које унутар човека налази лежиште за свој починак.
У таквом богоомамљеном стању, језик почиње говорити тишином, као слика коју поглед може пропратити али никада протумачити до краја тајне – до испијања сржи једном заувек.
Личност, коначно, налази своје „ја“ у силовитом тиховању окушане мистике иза чије завесе Христос обитава ненаметљиво. Свакако, то „ја“ може постати „ми“ (без „ми“ нема идентификације сопства као „ја“) само унутар Литургије јер изван Њене атмосфере човек почне брзо созерцавати искуства која ремете Нестворену Стварност. Тако покраден – изван Цркве – човек мења ново за старо у свим егзистенцијалним односима. Другим речима, а контрадикторно, као када би се човек покајао за само покајање.
Од доживљаја или не-доживљаја Цркве  зависе сви међуљудски односи каквом ће каквоћом произаћи са светом фикција и несигурности…

Осмех је данас постао привилегија појединаца. Неко се смеје а радије би плакао, каже једна песма. Међутим, када су осмеси у питању тешко је бити објективан. Неко се смеје да би себе представио као радосну личност а да се заправо не осећа тако. Други неко изгледа као да никога свог нема под небом али зато када му се неко обрати показује сву могућу радост овога света. Неко трећи нема смисла за хумор па се понаша сасвим извештачено, а неко четврти има толико веселог  духа да му је непојмљиво да он или неко наспрам њега буде ненасмејан.

Осмех је луксуз који се не може ничим купити. Но, сам осмех настаје или као узрок или као последица на неког или нешто. Углавном, сенку осмеха прати љубав. Симапатишемо некога ко уме да се насмеје или уме нама да се насмеје или пак нас да засмеје. Чак и мало дете живи за осмех своје мајке. Међутим, има и таквих осмеха који не носе никакву вредност: грохот, кревељење, кисели осмех, пластичан осмех, гримаса, театралан осмех, безуман осмех, усиљен осмех, итд.

Један свети човек је рекао да истинска радост не долази од упадљивог осмеха него од оног невидљивог који се носи у срцу. Чак и сва људска лица, сагледана из уличне перспективе, не носе никада упадљиву тугу или радост. Пре би се могло рећи да је то неко драмско стање лица огрнуто плаштом тајне. Човек, дакле, треба да исијава радост својим постојањем а не вицкастом реториком. Свакако, то не значи да треба бити резервизан према хумору и духовитим људима. Чак су се и свети људи одликовали дубоким смислом за хумор, а што значи да велика моралност подразумева велику духовитост. Чак и по звучности речи духовитост и духовност се показују сличним. Но, опет, један је осмех мајке према детету а други осмех кловна према публици; један је осмех заљубљених парова а други осмех гомиле подругљиваца.

Човек се не може смејати свему. Зато чак и људи који болују од недостатка осмеха лако посумњају у неискрени осмех другог. И не само што посумњају него га лако и препознају. Тада се њихова болест још више проширује јер нема никога ко би за њих засијао искреним осмехом. Један стих од групе Depeche mode каже: „…somebody must shine for me…“. То само показује колико смо сви повезани тим једним осмехом и колико желимо да уђемо у приснији однос само због тог осмеха. А што опет не значи да треба да изнуђујемо осмехе другима јер има и таквих који не познајући радост сувише потенцирају осмех.

Човек се по осмеху познаје….

Primecujem da nama ljudima nedostaje elementarna komunikacija. Ne samo usled nekog ustogljeno-laznog ustrucavanja Ili nedostatka ontoloske komunikacije sa Bogom, nego I kao nesporazumni dijalog usled licne sujete. O cemu govorimo? O tome da se malo razumemo I kada govorimo o nekim stvarima privatnog ili opsteg karaktera. Na primer, tamo gde postoji dijalog o nekom problemu koji ne dotice licnost obe komunikativne strane, usled necije sujete dijalog se pretvara namerno u licni problem iako sam sadrzaj dijaloga ne ukazuje nikakvom krivicom ni na koga. Zato uvek jedna strana bezrazlozno eksplodira jer pogresno dozivljava ili interpretira sam dijalog. Drugim recima, ne ume ili ne zeli da komunicira. Ne zna da se krece u recima ka cilju dijaloga nego se saplice na svaku rec patoloskom egzegezom.

Dakle, dijalog iako nikoga ne optuzuje sam postaje optuzba kroz onoga ko se sam oseca ugrozenim. Takav I prekida dijalog. Takav odnos nije prisutan samo u odnosu sa ljudima vec I od strane ljudi sa Bogom u onom odricajucem vidu. Zato dijalog postaje tegoban a klima nakon njega neprijatna cak I za onoga ko nije hteo takvu vrstu dijaloga. Sasvim nepotrebno I sasvim sujetno. Brana koja zaustavlja smisao sadrzaja koji se izmedju dvoje razmenjuje.

Znaci, iako sam dijalog nije kriv postaje devijantan zbog naklonosti jedne ili vise strana da sam dijalog pretvore ili preinace u nesto sto sama namera dijaloga nije htela biti. Uvlace sadrzaj dijaloga u sebe I daju mu drugu formu I smer – negativni. Tako stoji I u odnosu coveka sa drugim stvarima jer nista nije zlo samo po sebi nego od upotrebe coveka dobija svoje dobro ili zlo kretanje. Ti mozes govoriti sa dobrim namerama I blagorazumno ali ako se druga strana pokazuje zlonamerna I nerazumno, nece obratiti paznju ne samo na smisao dijaloga, nego ni na tebe uopste – jednostavno ne vidi dalje od sebe. To je neka zla hiper-senzibilnost. Neki bolestan strah od mogucnosti da mozes biti povredjen u dijalogu. Ali, bas taj strah pokazuje svoju defektnost, jer samim svojim prisustvom tera svog domacina na neprirodno ponasanje koje gasi svaki pozitivan dijalog.

Dok se ne useli ljubav Bozija koja izgoni svaki strah van, takav strah nece nikada napustiti identitet u kome se nalazi. Njemu, ili njoj, ce takva nepotrebna vrsta bojazni biti uvek opterecenje I izvestacenost u odnosu prema svima. Da, I prema Bogu.

Све је више црквених људи који поистовећују своје постојање са истинама Божијим а да Истина Божија нема никакве подударности са тим. Свако своје становиште сматра истинитим и гарантује истинитост својим постојањем. Још горе, намеће га као такво другоме макар по цену свих сукоба мислећи да Богу чини жртву хвале. Што више упознајем људе из црквене структуре разочарење је веће – они тако дубоке информације користе на дефектан начин. Као да су докони, те и оно што им је дато на корист рефлектују на ситничарење и свађе. То важи и за поједине свештенике који све држе у тајности као да раде бешчастну службу, а у томе нема оног благодатног мистицизма који окрепљује својим радостима за другог. Ту владају таква сирова именовања и трачераји, да је свака смисленост и концептуалност сувишна. Чак се и богословље третира занатски сведено само на мртво слово економског процепа и ситуираности. Као да су и вероучитељи, и клир и народ заборавили да је спасење бесплатно и да ништа није зло само по себи него да од човека зависи какав приступ и намену има. Заробљени својом ограниченошћу и задовољењем административних одредаба, губи се целовитост услед јефтиних генерализација – а на крају и сама истина (Пневма). Благодат остаје али ми се показујемо све гори као да никада благодат нисмо примили да би постали бољи. Та сурова навикнутост на Божије дарове нас може учинити крајње опаснима ако нема нашег искорака.

Неизвесност је највећи ступањ који човек не може да издржи. Тако кажу неки аутори. Пребаци ли се тај проблем на свакодневницу, човек може да запази те нијансе како се неприметно провлаче кроз сваку пору друштва. Све је неизвесно. Неизвесно је да ли ће човек доживети крај дана; да ли ће добити плату која му касни; да ли ће се спасити у Последњи Дан; да ли ће наћи посао или изгубити посао; да ли ће га опет пресрести неки нелагодан догађај; да ли ће се нешто ружно догодити његовом детету; да ли ће му неко отворити врата онда када упорно куца за разумевање свог положаја; да ли ће имати довољно времена да заврши започето; да ли ће имати довољно новца да приушти основне потребе; итд. То је зато што су сви слободни да утичу једни на друге. За неког је то израз слободе а за неког демонстрација охоле силе. Зависи од позиције која некога условљава а некога не дотиче. Опет, све неизвесности не морају бити пресудне за вечни живот али остављају траг, а можда и погрешно опредељење у животу који пролази. Зато је известан само Бог и Његов Други долазак. Све остало је неизвесно. Према тој извесности треба ако не спречити онда калкулисати свим осталим неизвесностима онолико колико до човека стоји.