Archive for јун, 2016


Анализа

Ж. П. је имала опасан проблем: није имала ниједан проблем никако. Одрасла у једној сеоској забити, живела је невино једино дете у себи које се често трзало између кочоперности и доброг владања. Једнога дана сатана јој је дошао у госте и научио мисаоном проницању у суштине ствари. Ж. П. је била задивљена својим умећем. Имала је сопствени рендген по којем је могла да сагледава узроке, мотиве и последице ствари. Ж. П. је била срећна након 45. година постојања први пут у животу, јер живота пре овог откровења није било. Међутим, наклоност њене савести да води љубав са депресијом није јој давало мира. Ж. П. је тешко живела са собом. Толико је била задовољна собом да је просто морала да постане незадовољна. Пошто није имала ниједан комплекс решила је да себи створи један од чијег вица би сви могли имати користи. Почела је да ствара сало. Али то није било никоме смешно. Тако је знала да је успела у свом науму и креацији. Комплекс је почео да расте и Ж. П. је нарасла до фантазмагоричних 112. килограма чисте течности и меса. И као што доликује свим комплексима, правдала је свој недостатак другим разлозима, као добар разредни старешина одсуства својим ђацима, да би комплекс нашао престо своје одрживости. Ж. П. се ругала себи, и као што доликује свим комплексима није могла да живи са туђим подсмехом. Тако је себи честитала на дипломи.

Прва љубав Ж. П. била је самоодбрана. Добро, и понеки лек и понека чашица добре ракије која је у част свог подвижничког квалитета морала да има жесток Христов венац. Имала је свој поредак и своје сукње. Знала је да шије и пере веш по цео дан на досадним разбојима. Живела је скромно и ненаметљиво. Барем до првог нишана. Насумично би постајала коректан ловац на таленте. Не, не, није мрзела. Али волела је да се игра са својим осећањима. Било је нечег сексистички настраног у њеном преношењу сопства у живот другог човека. Имајући дар проницања у суштину ствари, наличија других су јој била ближа и занимљивија него сопствена природа. Сматрала је да има право да буде на месту другог како би могла боље да схвати његову невољу. Проблем је што то није било по слободи других, па се зато љутила повлачењем у сумрак сунца како би на миру заливала своју башту са цвећем и поврћем. Обрађујући парче своје умиљате баште, са њеним тврдим груменима испод прве влажне коре, слагала је своје утиске и мисли од спољашњег света. Мада негујући латице свега што ниче, неке штеточине који једу башту њеног срца није могла лако да одстрани. Тако су отрови лучили своју пљувачку. Можда није имала лоше намере, али и поред толико заливања цвећа није научила да се сваки цвет отвара сам по слободи како би показао своју суштину а не чупањем латица да би суштина остала посрамљена и беспомоћна. Из простеста према њеној несхаћености, одлазила би у Цркву да моли Бога за просвећење других.

Ж. П. је заправо одбацила своје доброчинство а парадоксално је била добра жена. У том самотрењу, између два зида и два своја одраза (у којем је она била неко трећи), налазила је грчеве који су јој давали надахнуће којим би могла да легитимише анализу других људи. Најлепша поезија из њеног мастила је долазила са овог извора. И сви су се грабили за речи Ж. П. да би својим грчевима нашли путоказ и суд, а негде и оправдање. То јој је импоновало али није имала пуно следбеника. А следбеници су јој значили више од насушног хлеба. Једнога дана, сатана је преварио једног младића, који је иначе живео далеко у другом граду на другој страни планете, убедивши га да је Ж. П. пуна Духа Светога коју треба упознати. Младић, по имену Н. Ђ., није био много радознао да предлог стави пред руб сумње. Одмах је поверовао. И не само што је поверовао него јој је пружио руку пријатељства и дао велику власт да људима помаже својим расуђивањима. Надасве, пружио јој је поглед који залази са оне стране пријатељства у којима су речи сувишне да изразе осећање човеколикости. Све је текло по плану којег је Н. Ђ. понајмање био свестан. Јер је Ж. П. видевши указано поверење учинила све шта може само да и тај благодатни однос унезвери најгором аналитиком. У недостатку присности са другим људима, Н. Ђ. је деловао као добра прилика коју треба максимално искористити. Тако је Н. Ђ. и нерадо постао бесплатна проститутка за воајерску опсесивност Ж. П. која је од старостечене доконости живот Н. Ђ. претворила у свој живот.

Диојалози, дијалози, дијалози… Ж. П. је живела за дијалоге. Пуна су јој уста дијалога била и њима је испирала највеће садржаје загљављених међу језиком и зубима. Толико их је потенцирала да их је самим инсистирањем парадоксално укидала. Толико их је у себи имала да је саму себе поништавала за најмањи проговор. Али, у целој тој прасковитој усиљености да се дијалог по сваку цену догоди, друга страна човека се у том монологу није чула никако од толике експлозивне речитости. Већа агонија се огледала у томе што је све друге позивала на дијалог, неком еуфоричном мобилизацијом као да од тога сваког трена зависи спасење света, само да би се од другог чуо сопствени монолог. Други заправо за њу нису били битни јер је она тражила само параван на којима би могла потврдити своје умеће за чије знање није имала ниједног ученика. Јер је непоколебљиво веровала својим проницљивостима и чудила би се огорчено људима који нису дозвољавали да им почисти неуредне дом-душе у којима су живели своје становање. Ж. П. је сматрала увредом ако јој није дозвољавано да пројави своје исцелитељске моћи. И своју теологију је сматрала неприкосновеном. Али, како су дијалози измицали са својим исцрпљујућим недореченостима, она се окретала према Н. Ђ. као првој и последњој шанси своје реализације.

И тако је почела најгротескнија интрига чије неизвесне мрачности чак ни Ж. П. није била потпуно свесна. Под маском сјајног психолога Ж. П. је уредно обављала домаће задатке. Подносила је извештаје и стварала богословље којем су се и анђели дивили. Нико није доводио у питање љубав и оданост једног женског пророка. Да би своју савест намирила чистим кајањем, често је провоцирала исповести код Н. Ђ. У томе је тражила посебно задовољство које јој супруг код куће није могао подати. И средовечни Н. Ђ. је заиста веровао у њене потресе, у њене грмљавине чије детонације су вапиле за смислом и препознавањем. Упуштао се у дијалоге као торнадо у нове ветрове. Није предвидео струјне ударе који су долазили са бока. Није видео мотиве Ж. П. која је у вештичарском маниру уживала своје самољубље само да би вештачки пласирала своју скромност и одбаченост која се, по њеним мерилима, аутентично сведочи једино светим повлачењем. Јер се повлачила до оне границе да би само видела хоће ли се ко осврнути за њом. Њено флертовање са демонима очаја нико није видео. Код њих је ишла по савет када је тражила најсветије молитве за своје поремећене сузе. Неки свештеници су јој скретали пажњу да претерује са пијетизмом али је њено осећање светиње било истанчаније и волшебније од богослужбених валова празнине. Ниједан је није био достојан, тако јој се чинило, само да демони не би никада одлепршали другом странпутицом у којој чак ни ту за њу не би било места. Њој је очајнички требао пријатељ и учинила је све да живот свог пријатеља претвори у саму себе, да му украде идентитет под изговором његовог душебрижника. Њој је требао болесник у постељини којег би доживотно само за себе могла да лечи. Једино је тако могла да види своју светост.

Ж. П. је патила. У безнађу је тражила адвокате свог неуспелог разума. И  безнађе јој се често, чак и на њено изненађење, одазивало као најтоплија рука која милује сваки недостатак. Али то је није смиривало осим у секвенцама које су биле брже од потраге за спокојем. Од свих људи које је у то давно време знала, само је Н. Ђ. поклонила толико поверење да га може увести у своје умне вратоломије. Н. Ђ. је био наиван јер је веровао да она заиста долази код њега по искрен савет. Није му ни на крај памети падало да она то чини само да би својим демонима дала више времена да остану код ње на власти. Јер, она је заиста веровала својим проценама и анализама. Али, можда ни у свему томе ни би било толико зла да себи није давала превелика овлашћења. Сматрала је да има право не само да улази у туђе профиле, у њихове унутрашње интеракције, него и да им указује у чему су погрешили драматичном пренаглашеношћу свог потресног саосећања. Зачудо, није јој пресуђивање било главна сатисфакција већ неки вид крепљења што и други носи њен недостатак, и што је исто толико унезверен као њена природа, или да бар има склоност да од таме умишља неонска решења по цело човеченство. Имала је неку нарав да уништи другог само да би му показала Бога. Али је себи подизала самоласкајућу вредност да је она тај мост који има право да уништи другога и да собом укаже на већу светлост. Дакле, није Ж. П. одбацивала Бога, него је сматрала да вољу Божију чини правдајући своје безумље усмеравањем на самога Христа.

Ж. П. је била психопата. То би у многоме објаснило зашто се све што она дотакне распада. И тражила је решења, није да није, али им није пуно веровала. Јер, ниједно решење није било угравирано њеним именом, њеним виђењем ствари. Када је коначно у лицу Н. Ђ. нашла себи равног саговорника, уместо да поради на свом проблему, самог Н. Ђ. је претворила у свој проблем. Он је постао оличење свих њених проблема и главни разлог за њено осећање кривице. Н. Ђ. није могао да буде Н. Ђ. ако се Ж. П. није мешала у његов живот, и то је био главни разлог зашто га је прихватила за пријатеља. Јер, навикнута да дресира стварност како јој се прохте, није могла да одоли да и у том односу не спроведе исте ланчане реакције. На крају крајева, она је имала дар да види узрок, мотиве и последице а не Н. Ђ., и зато се није могла мирити са својим паклом да неко спокојнији од ње може имати исти дар. Проблем је само био у томе што Н. Ђ. није продао душу сатани да би се бавио аналитиком било кога, а понајмање њеног пријатељства чијем ауторитету је беспоговорно веровао. А то ју је посебно вређало. Јер, гладна крви и арене, уместо да отпочине у новој могућности односа са Н. Ђ. да неку другу и бољу Ж. П. пронађе од постојеће, она се сурвавала низ литице крволочне Ж. П. која даље од продирања у стварност другог није могла да одоли. Чак и да је била у праву, није могла да одоли а да своје парче пророчке интуиције не саспе, под лицем добрих намера, у пресретајућег другог. Другом је морало бити стављено до знања каквим распоном дарова располаже и да може њима продирати чак и непозвано до најинтимније реалности. У томе није видела силовање а требала је. Безазленост ју је варала да свету ствар чини. Али, да би имала надахнуће за своје стваралаштво, мучила је друге којима је исто тако нудила своје медикаменте. У томе је била сва бизарност. Онај кога мучи је онај кога лечи.

Ж. П. је била и остала монструм од човека. Пијавица. Паразит. Неко ко тражи свој модус искључиво на телу другог. Другачије се није могла остварити. Отуда њене замишљености. Црква јој је била омиљено место верификације њених заблуда. У њој је заиста тражила спасење, али не и отклон својих уношења у свет других. Како је мислила да се тај модус одржи ако вирус убије свог домаћина? Како је мислила да примљено добро од једног човека не дискредитује умножењем таме? Можда су јој комплекси појели мозак. Можда је продала душу ђаволу. Али, није успела да убије оно добро у себи које ју је на тај злочин стално подсећао. Ж. П. је лутала. И није имала одговора на своје умоболести. Повлачила се само до оне тачке усијања када ће сујета и понос оправдати место остављеног злочина у којима се више него досетљиво трудила да сакрије своје трагове чак и од себе. И наставила је да ствара најлепше стихове за будуће нараштаје потхрањујући се да није довољно схваћена у свим вековима. А уговор који је потписала са својим безликом, у дубинама највећих неприступачности, чије трезоре је и од себе уклонила, подсећао је нетрулежним печатом на могућност новог осмеха када би се неки други Н. Ђ. од познатог, макар у наговештају или потенцијалности, указивао у неким новим силуетама и приликама. Али, једну ствар генијалност Ж. П. није могла да предвиди а то је да ће колапс који буде направила са макар једним Н. Ђ., ако не може са осталима, довести под побуну не да само она сама једном коначно буде огољена, већ и да ће други стећи поуку сагледавања узрока, мотива и последице проистекао из њене вивисекције. Онај који сецира постаће сециран.

И док она седи разбарушена светим шилом усред свог срца, на похабаној фотељи са истим ножем и кромпиром у рукама, и док тражи нове сведоке за своје ране којима припрема замке својих умотворина, загледана у пад температуре њеног можданог стабла, а забринута несрећним изборима или подударностима којих је била не само намерни већ и случајни виновник, сатана крај ње заљубљено свира харфу и умиљато пева окидајући сету: „Пита анализа анализу, зашто ме анализираш, а анализа анализи одговара, јер немам са ким и коме…“

Advertisements

Сан

Било је три изјутра када је изгубљени однос почео да прождире дахове необично презнојеног Ј. Б. Срце је тражило одговарајуће добоше али осим шкрипавих плућа даље није могло да простре своје пригушене басеве. Ј. Б. се заиста гушио. Притисак је тутњио вратним жилама попут хистеричне хијене. Имао је страшан сан чија загонетка га је више мучила неголи само раслојавање сањаног. Током шетње видео је белог пса пуштеног са повоца како тумара улицама. Није схватио да ли је пас побегао или био пуштен. У жељи да помогне власнику Ј. Б. је згазио ногом танко уже. Али власник се, видевши тај милосрдни стисак ноге, у даљини бунио. И што је више Ј. Б. хтео да помогне својим милим упадом, то је власник више негодовао. Ј. Б. је био збуњен јер је знао да ако дигне ногу да ће пас отићи а ако задржи потисак стопала да ће пас остати, а опет је био поражен јер је знао да обе солуције неће задовољити напраситост власника. У незнању шта да уради, из свог ранца је извадио парче хлеба и почео да храни пса. Пас се томе обрадовао машући репом. Али, власник, који је упорно истрајавао да остане на дистанци, пред том сценом паде на земљу и поче да вришти и чупа себи косу. Врисак је био толико несносан да се ни са једним живим створењем тај продоран звук не може упоредити. И што се више тон појачавао, то је Ј. Б. знао да се управо буди у гушењу. Целог наредног дана Ј. Б. је провео у ишчекивању одговора. Чак је и своју супругу, чувеног егзегету Л. Б., питао за јосифовско мишљење. Задовољио се понуђеним као финалним. „Сигурно је посреди нечија трећа завист између два пријатеља!“, тешио се помало сујеверно.

Ј. Б. је сам себи био странац. Избегавао је сваку могућност самопроцене и самодефинисања. То кокетирање са сопственом неухватљивошћу му је ласкало. Самим тим, онеспособљавао је било какав упад на територију његовог срца непозване госте. У свему томе је био досадно наиван јер није баш увек имао тако строге царинике на шалтерима своје животности. Волео је да се храни анализама само да би разноврсности сложеног света дао више поштовања на неограниченим могућностима. То је мало ко могао да разуме јер ако некоме кажеш: „Помаже Бог!“, очекује се да му одговориш једноставно са: „Бог помогао!“, али у расуђивању Ј. Б. то није био случај. Он је морао да се прави паметан. Још као млад човек је због свог језика добијао батине по трговима и забавама. Једном су га спаковали у гепек и одвели на реку. Други пут му флашом разбили главу. Трећи пут је бежао од полиције само зато што су неки други људи бежали а да он објективно ни у чему није био крив. Наравно, био је уплашен. Много пута чак издајник и поводљивац  сопствене части. Али, једном је морао да превазиђе своје незрелости. Знао је да се живот Петра Пана не може живети међу клановима, па је Шерлоку Холмсу у себи често дозвољавао агресивне третмане над вечно младим и зеленим вилењаком из Недођије. Тако да би саговорника одмах потпитао са: „Да ли вам Бог помаже? Ако вам помаже, зашто Га узимате у уста као да вам не помаже? А ако вам не помаже, зашто глумите љубазност када сте љути на Њега јер вам не помаже? Шта ако вам Бог толико помаже да вам не помаже никако? Или вам помаже довољно а да недовољно чува за боље дане?“. На крају би се испоставило да већина саговорника одустане од било каквог проговора са његовим досадним егзибиционизмима. Али још више да већина поздрављајућих и нема вере коју тако бестидно узима у уста као саставни жаргон имагинарног бонтона. Ту је својим злурадостима често копао тунеле само да би се он показао као светлост на крају истог у очима других.

Са пола чачкалице коју је муљао по устима, и понеким димним колутом, повремено давећи се благим убодима, Ј. Б. се присећао рођеног брата И. Б. Одрастања са његовим ставовима, срастања са његовим костима. Првих безусловних игара и кикота који су треперили кроз многе домове крцатих високим киријама и још већом немаштином. Првих братских туча и незрелих осуђивања. Првог плакања када су једном случајно својом игром повредили једну животињу над чијим укопавањем је отац проклињао своје синове као да су намерно самог Христа убили. Прве вожње бициклом док се млађи брат придржавао на задњој корпи. Прве школе, првих другара, првих заљубљивања, репертоар се само низао. Онда су дошле прве дистанце, прве постиђености, први нагони, филм се само одмотавао. За неке кадрове Ј. Б. није хтео сам себи да плати карту. Више је волео да неке тајне остану саме да делују а да се не осећа мисленим воајером чак и пред собом. „Крв није вода али да ли је брат увек човек?“, питао се. Од њега је учио о првим лекцијама човечности. Старији брат је исијавао моралом и примером, не јер је био такав него јер су млађег васпитавали да он никада неће бити добар као његов брат. Тако је млађи кастриран самим уласком у свет. И некако невољно, одувек је стајао у сенци старијег само због те сурове игре поређења. Није себи И. Б. отимао неки престо, само су се ствари тако саме наметале, а Ј. Б. је био сувише наиван да научи да гледа на сат чије казаљке су позивале на већи смисао. Гледао је у звезде често али оне су ћутале пред неизговореним питањима које Ј. Б. није знао ни да формулише. Једноставно је веровао онима који су га опуживали да је на крају престало и да га боли. Старији је био миљеник свима а млађи само када заслужи. Обојица се нису наметали али су знали да буду безобразни када је требало. Поштовање код својих родитеља су лако куповали, само је требало бити мало послушан а онда радити по своме. Такав рецепт се одржао и код будућих манипулатора.

Међутим, једнога дана старији брат је изгубио снагу. Нешто га је озбиљно потресло а да тај ударац није имао ни смисао, ни лице, ни разлог. Почео је одједном да глуми жртву, несрећу, неправду. И што је више тако говорио, све је више пријатеља и присталица око себе задобијао. Људи су мислили да се нови философ родио међу њима. Млађи брат није знао да запомаже, мада се трудио, али је због лоше глуме ипак остао усамљеник, прогнан међу својима. Његова философија је била бесплодна јер није било довољно опијума за све. Побуна је оправдавана искањем већих вредности од постојећих урушавања. Старији је тражио већи смисао на тај начин, а млађи је истим начином губио сам смисао постајући депресиван. „Други је увек крив за све!“, то је била парола. И млађи брат се дивио брзорастућем вођи који је увек имао добар одговор за све. У њему је тражио свој мотив и заштиту. Док и он тим глуматањем није застранио. А године су појеле у то време већ целу младост и више се није могло живети од запомагања, будући да су већ сви почели да кукају на све стране, па више никоме није ни било занимљиво да слуша месију који једно исто проповеда. Сада су сви постале месије самосажаљења и сада је свако сам себи постао следбеник и аплауз на сопственим проповедима. Тако се потврђивало постојеће стање да буде још грозоморније од реалног стања на терену. И тако је остало до дана данашњег на снази: „Највише кукају не они који немају него они који имају више него довољно!“. Ј. Б. је са закашњењем схватио да је ђаво однео шалу и да је проблем целог света у тој сложености веома једноставан: „Човечанство болује од празнине душе!“. Али то откровење је већ било свима дато, само што нико није знао да се сазнање као и решење покреће активацијом вере. У том чвору њих двојица су подигли рат један спрам другога. И. Б. није веровао у промену којом је Ј. Б. живео. Оптуживао га је за недостатке које Ј. Б. није ни знао да поседује, поготово јер их он није тражио ни код свог брата. Заправо, тешко је било наћи заједнички језик између Кастанединог и Христовог наследника. У томе је био цео проблем. И да би се наругао млађем, старији је често оргијао цитирајући и имитирајући побожност млађег, заузврат захтевајући додворавање његовим пријатељима у сличном маниру како би га докрајчио. Када је после доста година изгубио своје поданике дошао је да моли за милост присуства истовременим оптуживањем, али се убрзо и тога постидео. За учињено добро према себи, Ј. Б. је покушавао да нађе девојке на прагу удаје, чија побожност је пила из исте чаше са добротом душе, за свог старијег брата, како би га сачувао од проституције и самовоље, али му ниједна није била по вољи.

Тако је старији брат поделио своје постојање у три страначка нивоа: а) љигавост; б) неутралност; в) сагласност. Господин Љигави је имао невероватан дар. Могао је да се увуче под кожу свакоме. Толико близу да је сваки човек пожелео да ова јегуља никада не измигољи из његовог одела. Шармантност је била толико наметљива да је постајала симпатична. Господин Неутрални је имао још већи дар. Да је отишао у политичаре свако би за њега гласао. Најбоља врлина је била дипломатија. Људи су мислили да оваква неутралност доноси свима поене а она је само на свој положај мислила. Господин Сагласни је премашивао претходну двојицу јер друга двојица без овог не би имали постојање. Довољно је било свима делити аплаузе и похвале да би се на ушрб других стекла и сопствена репутација. Проблем би само настајао када би се на једном месту срела сва три човека којима је господин Сагласни дао свој благослов, јер би се друга двојица бунила чијој страни онда сагласност трећег припада. У таквој обестемељености, нови месијански програм је покушавао да усмерава кормило унапред потопљеног брода, док су гласачки листићи брзо показивали разочарење на изабраном премијеру.

Једнога дана браћа су нашли своје жене и коначно добили своју децу. Свако је отишао на своју страну. Додуше, само је старији отишао са осуђивањем млађег. Млађи није имао кога да осуђује јер је заборав лица одстранио било какав повод за препирање. Морао би брата поново да упозна да би у њему оживела могућност за неки озбиљан сукоб. У лицу Ј. Б. се назирало, са таквим смежураним удубљивањем, неко увиђање налик кривици што је један однос тако завршио несмотреним а опет добровољним одбацивањем. „Која је то кривица била?“, питао се Ј. Б. али није могао да нађе одговор. Није хтео да се игра нумерације нечијих особина. Али је био гладан узрока. Можда су само узајамне заблуде да један однос постоји показале да кривих нема јер односа није ни било. Зато је сматрао сулудим неко хришћанско инсистирање на неком праштању јер некога не можеш да силиш да буде нешто са чиме не жели да се поистовети. Нити да апелујеш на одржавање једног односа ако љубави нема. Провокација је тим била већа ако су се духови узнемиравали, јер би по тој логици ствари требало да те дотиче само онај домен где односа има а што код равнодушних никада није била препрека. Није се све вртело око тог праштања јер ће увек један у том односу да се осети потчињен. А потчињеност додаје со на рану. А када је рана свежа онда и пољубац боли. Можда се само Ј. Б. уморио од глумљења немоћи а не од брата, и можда се само уморио од глумљења жртве код свог брата али не и брата. То други није схватио. Али је само други остао да служи родитељима јер је запомогање био једини занат којим би се такав однос бар негде задржао. Са таквим гробарским ставом, брзо је нашао своје место у првој оближњој цркви уподобивши се суморности и свих осталих верника. Кастанедина идеологија је брзо замењена лаким упражњавањем спољашње побожности. И да И. Б. није имао побожну жену, сигурно је да би данас остао хришћанин. Јер је само једном заиста искрено засијао Духом Светим да је то било очигледно знамење и његовим ожалошћеним пријатељима по идеологији да Бога има. Али, побожност његове жене га је дефлорисала. Толико му се наметнула да му је све огадила. Али деце ради изабрао је побожност без Христа. Као што је изабрао брата без живота брата.

И док је Ј. Б. пребивао у овим носталгичним менталним мемоарима, у тај час зазвонио му је телефон. Већ је било вече. Чуо се глас мајке са друге стране жице. Није са њом био у контакту дуги низ година али њен глас није заборавио. Након толико времена Ј. Б. се обрадовао. Једва је чекао да чује шта ће мајка, чије су га руке храниле и мазиле у детињству, да му каже. Шта ће мајка, која га је пратила свако јутро у вртић хранећи птице на дрвеној кућици и за којом је дуго гледао, данас да му специјално поручи. Само звоно на телефону је зажарило неке нове наде да се један изгубљени однос врати у првобитну целовитост. Али из ње је проговорила иста школа старијег брата која даље од своје умишљене жртве није никада угледала праву светлост света. Све је текло у бујицама, и брзо је сваки упитник и узвичник, и тачка и зарез у њеним реченицама добијало примесе исте гримасе која над собом јадикује, која над собом куне и моли посипајући се куглицама од својих бројаница. И након толико времена растојања су остала иста. Јер није био проблем неко свађање, већ лудило, и не неко непраштање већ истрајност да други сведочи себе оштећеног чак и када му се подаш у тоталности лепоте. Сусретање најрођенијег лицем ка лицу је у старту било осујећено наметањем кривице и самофорсирањем своје свете пожртвованости. „Ако хоћеш сусрет, поклони ми се и цела ова породица ће бити твоја!“, промаљала се нека сенка у фрагментима међу овим лицима. У целој клими није било ничег спокојног. Нека незахвалност је остала да једе бршљенове заглављених у грлу два саговорника. Ј. Б. је био утучен јер се показало да некоме можда ни сва вечност неће бити довољна да престане са својим глумљењем увређене части. „Ако хоћеш сусрет – плати!“, поновила би сенка. А онда се сетио лица власника из свог сна. Била је то жена. Била је то његова мајка која и даље чупа своју косу када год он пожели да јој учини неко добро. Јер ако га учини – она ће повредити њега будући да јој је испод части да јој син учини добро, а ако га не учини – она ће повредити себе јер се неће осетити довољно вољена ако добро ради ње није учињено. Тада је схватио тумачење сна: јер га је годинама рођена мајка уцењивала да мера његове блискости зависи од њеног потенцијалног самоубиства. И у тој распетости Ј. Б. је остао да живи као таоц и до дана данашњег. Чак и у другим сновима у којима је Бог одавно престао говорити…

Горштак

У животу младог Р. П. све је текло једнолично. Р. П. је чак и невољно био упадљив горштак многим сведоцима његовог пријатељства иако је он улагао гигантске напоре да се његова појава културно заобиђе. Као син пуковника у пензији наслађивао се строгом дисциплином и увек спавао у војничким чизмама, чак и када је летња жега стезала гркљане и најслабијима у постојању. Своју лојалност према оцу је изражавао и видљивим гестовима, попут непомичног стражарења, али највише својим облачењем. У орману је увек имао уредно испеглане беле и зелене кошуље, које су висиле на офингеру изнад положених војничких панталона намирисаних отровом против мољаца. Носио је дугу косу увек свезану у густ реп јер је несумњиво веровао у Самсоновом маниру да се његова снага налази у коси. На свакој кошуљи лично је ушивао разне националне амблеме сентиментално љубећи тај свети садржај када нема гладаоца у видокругу. Неке је и сам креирао али му се нису много допадали. Можда због превелике самокритичности. Чизма се увек пресијавала знојем од ималина. А највише је волео кише и снег јер тада по улицама не би било никога да би овај фантом у опери могао да на себе неометано нанесе свој монашки вео оличен у зеленој и дугој војничкој кабаници а надимајући се ветром који му не може пркосити.

Ипак, већи идол од косе су му били уредно очешљани бркови. Чешаљ за бркове је увек носио у свом џепу и често проверовао да ли је на свом месту, чак и онда када му није требао. Почупаш ли га за бркове, потписао си сам себи смртну пресуду које год да си вере или нације. Ни крвно сродство те не би очистило из три воде. Али, у целој тој незграпној самокомичности, које није ни био свестан у свом усиљеном и јуришајућем ходу, имао је снажне манире и изразито ауторитативан став. Ако нема проблема који се може решавати, тај дан је сматрао протраћеним. Јео је стојећи јер је увек журио да помогне људима на све начине у чему се могло некоме изаћи на мегдан човекољубља. Себичност је сматрао велеиздајом. Мравом којег треба згазити јер је изгубио пут из свог гнезда. Можда је проблем био вишак самопоуздања али је радио на својим намерним несигурностима. Није желео да га људе славе због његове доброте, мада се потајно наслађивао помишљу да толико пуно значи многима. Као и сви искрени родољуби није штедео ни своје време, ни своју енергију. Наравно, и он је морао да прође кроз разне умишљене завере унутар државе и цркве али је на крају, дистанцираном конституцијом свог аскетизма био сасвим задовољан. Штавише, био је презадовољан глумом недостижног божанства у чијој драми се многима наметнуо и нехотице. Немали број пута је чак носио диктафон са собом да би бележио невероватна надахнућа. Јер је своја сутоморска брда сматрао једином домовином до чијих пустиња ходочасници морају да пређу велики пут да би га питали за савет. На једном од тих избораних брда промаљала се небоземна тврђава, остатак рушевина где је некада дисала једна дивна а сад срушена православна богомоља. Ту је волео да долази у касне ноћне сате, да пролива сузе над угњетаном отаџбином и да посматра како се месечина претвара у боју крви када прелази границе пристојности иза насмејане линије која уједињује небо и море. Ту је била његова вера. Ту срце које куца умиљатим репом. Ту је написао најлепша осећања положена у скинију његове душе. Ту је он био оно што јесте ничим маскиран.

Р. П. је већ био у поодмаклој младости када је постао омиљени приповедач међу пријатељима и наставницима. Али је свима у Исусовом маниру забрањивао аплаузе. Није желео да га компромитују. Као неко ко је искључиво растао на руским и мађарским бајкама, имао је велику машту. Сигурно је један од ретких људи који је успео да живи многобожачку митологију и Христа на једном месту. Тамо где постоје анђели, морају засигурно да постоје виле и бауци. Змајеве је посебно истраживао и надао се да ће некада пронаћи једног који је само на њега чекао у каквој злослутној пећини. Једном је видео неко гротескно биће како скаче са дрвета на дрво пратећи га. Није се бојао. Изазивао је већа страдања како би негде протегао своје напоре и оданост вери и држави али се невоље нису никако дешавале. То га је нервирало, депримирало. Био је гладан своје крви. И то је за њега било горе од прича о паклу, на чијим пламеним језичцима је често тражио себи места за огрев само да не би омлитавео. Монотонија је за Р. П. била потпуно обесмишљавање животног врела. Казна самим тумарањем. Да би доскочио оваквим налетима, који су се често граничили са суморношћу коју није могао тако лако да превари, ни да предвиди, појачавао би своје напоре. Унутар собе је поставио струњаче за ритмичку гимнастику а шетње Кошутњачком шумом је подигао на висок готовс одбране од могућег напада бесмисла. Али би се у сутоморским брдима једино препорођивао посипајући се белим нисколебдећим облацима по целом телу налик хришћанима светим огњем. Једном је добио пролив јер је освајао највеће брдо од чијих врхова је замишљао Мојсијево пењање на Синајску непрегледност. У том проливу је видео искушење које је покушало да га одврати од овако светог подвига. И одупрео се. Победио. А на врху га је поглед чекао као награда јер друге награде, на његово разочарење, није било. Своје „трисвето“ је одмах заорио громогласним и неартикулисаним гласом, пуштајући урлик несуђеног пророка да затрепери небесима као поносна српска застава пободена на хладном ветру. Испуњеног срца, пролив га је силаском у долину пратио дубоким кенозисом. То је сав декалог који је овог пута могао понети али се крепио новим сутоморским Тавором који га је тек чекао.

Није имао пуно пријатеља. Можда двојицу. Једног је усвојио да би са њим вежбао своје трпљење будући да му је тај пријатељ боловао од поремећених живаца. Пошто је волео војничку дисциплину, то драње по себи је доживљавао настрано, екстатички, готово до оргазма. И када год би у себи осетио отпор да одржи своју толеранцију као подигнуту пушку, појачавао би аскетски напон да одржи своје самурајско тело пред најездом бесних паса који су испадали из уста оваквог суровог пријатеља. Другог је усвојио да би са њим вежбао добро које је недостајало и њему и пријатељу којег је изабрао. Као и сваки велемајстор требао му је ученик којем ће предати своја важна умећа. И да би некако фасцинирао свог пријатеља, трудио се да што више говори у загонеткама и да користи философске изреке нехришћанских мудраца како би га задобио. Оба пријатеља нису баш била паметна али је од првог бар било неке финансијске користи и то је једина проституција о којој понос Р. П. никада није волео да говори. Можда није могао од бркова, а можда је негде дубоко у себи осећао струјање једне зрелости која га је откривала да није тако савршен како се издаје. Међутим, пред патриотским императивом, није било ни речи да се о неким слабостима дискутује чак ни са собом. Са другим пријатељем је брзо прекинуо моралне часове увидевши да његовој висини није дорастао, а свој победоносни марш, уз поклич замишљених труба, чије мелодије није разликовао да ли долазе са ратишта његових далеких предака или од небеске анђелске јерархије, настављао је светим темпом.

Поред сутоморског вилајета, исконска светлост Цркве га је обасјавала са свих страна, и споља и изнутра. Можда и зато што никада није волео да иде у Цркву. Сматрао је да света вода престаје бити светом када падне на земљу и да људи заслужују магнетна одбијања од светиње. Сматрао је да је Црква сувишна својом појавом и да пасивност богослужења не може донети промену свету која му је преко потребна од псалмодијског натуцања полусловенским дијалектом. Желео је милион пута да положи свој живот за Цркву али да оде у њу – ниједном. Једном, у посети једном ваљевском манастиру, на жалопојући наговор мајке и оца, догодило се да је залутао у оближњој шуми за време Литургије. Тада је први пут осетио страх али се захваљујући звонима, у којима је тражио прамац и сигнал своје дезоријентисаности, мачковито сналазио у простору. Али, желео је да недостатак подвига надокнади замишљеним непријатељима чија је лица по крошњама тражио. Након тог искуства пожелео је да ближе упозна монашки свет само зато што му нико није рекао да му је довољан његов парохијски. Требало му је уземљење тамо где Црква не пушта увек висок напон. Требало му је искуство пустиње где ће себе учинити недоступним сваком. А надасве, где ће успешност ове аскетске мисије значити позицију великог помиловања пред Богом, јер је веровао да се Божија љубав само заслугом може шармирати. Зато је једном ходао дванаест километара пешке да би дошао до једног пророка који се крио у зеленилу непроходног космоса. Чак је и мапу од себе сакрио да би што више намерно залутао, мада је помало варао крајичком компаса чије су га казаљке радознало тражиле погледом. Тај пророк није хтео да га прими цео дан како би тестирао његову границу издржљивости. Када је видео велику дисциплину постојаног војника, који је ногама јутро претворио у ноћно ишчекивање, отворио је врата и рекао: „Ти си охол човек!“ а онда бесно затворио врата. Р. П. је тада био најпоносније биће у универзуму, чак више него када су му дали орден његовог оца да проучава својим маленим рукицама. Сијао је од ових речи. Знао је да је изабран од Бога и то га је веома крепило. Нема цвета који није помазио и којем ту тајну није саопштио на путу до куће свих дванаест километара изнова. Успут се негде откотрљао али је своје трапаве падове приписивао промислу Божијем.

Године су прошле. Нашао је свој мир. Опробао је и живот једног доконог студента на смеру социологије али само зато што је тражио свет у којем постојано хришћанство неће бити конкуренција његовој замишљеној побожности како треба да изгледа. Никада није престао да презире људе који пију и пуше али се помно надао да ће му се једном ко од архангела јавити и донети благослов да своју жељу преточи у та дела, јер је годинама маштао о бар једном микроукусу чашице и микромирису бар једног дувана. Данас има своју велику кућу на селу о чијем домаћинству је маштао, чинило му се, вековима. Има строгу жену пред којом и даље вежба своју дисциплину. Има двоје дивне деце о чијим брковима машта и који му стално досађују када треба да им пушта змаја док је време риљања. Поносан је на парче српске земље чијим жилама тече крвоток древних жртава, поносан на један похабани трактор и позамашан број домаћих животиња као што се поносно осећа најлепша икона обложена скупоценим сувениром. Још увек је доследан својим идеалима. Још увек помаже људима за све што им је потребно. Јесте да више не носи војну униформу и да не спава у чизмама, али нека салутирања стварностима је задржао у којима су бајке и бркови добили виши војнички чин. Повукао се од света, далеко од струје и ријалити програма. Има своју цркву међу прстима када већ не може цигарету. И што је најважније: нико му није потребан. За свет оваквог горштака, који је поносно јео свој амишовски пост мимо црквених директива свакодневно, и који је пред огледалом изговарао: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене…“, одувек је знао да тајна његовог спасења зависи само о једном закону којег ни врата паклена неће надвладати: „Може бити само један!“. Јер су „врата пакла закључана изнутра“ (C. S. Lewis).

Девица

Не тако давне, али не ни тако блиске 1975. године, када је месечина била ближе земљи него иначе, и када је још било популарно носити црвене мараме и плаве униформе у тадашњем режиму, међу многим црно-белим уграбљеним фотографијама издвајала се жгољава пионирка Т. А. са својих осамнаест никотинских година на пожутелим зубима. Била су то спокојна времена када се људскост још није толико изражено мерила имовинским стањем, барем не отворено, и када си још могао да се смејеш новим вицевима и досеткама које је још увек стидљива омладина, на прагу започетих студија, тек осмишљавала бојећи се лоше реакције другова више него своје савести.

Т. А. је била насмејано дете које се увек радо тискала између два родитеља у кревету, чак и онда када није било разлога за то. Можда је ту навику преузела од свог новостеченог пријатеља И. И. који је чак до своје петнаесте године имао неку незрелу навику да спава са родитељима али то за ову јединицу није било ни важно. Била је радознала, полетна, увек кадра да уђе у игру са ластишем са својим другарицама. До петог разреда основне школе већ је била позната по свом умећу лепог састављања писаних радова, па је многима радила домаћи задатак док су се друге другарице и другови тек упознавали и чикали са првим симпатијама и нагонима у свом месу. Прву менструацију је касно добила и доживела је то са великим ужасом, ништа мањим када је схватила да јој расту груди. Није се могла помирити са новим садржајем тела које је сваки дан другачије изгледало. И то јој је помало стварало комплекс који је пажљиво, као у некој хемијској лабораторији, мешала са два опасна састојка: повученошћу и осмехом.

Као млада гимназијалка није се издвајала. Није била толико бистра. Напротив, сматрала је да свако ко осуди себе на сепарацију нема тај вид побуне мудрог ума какав се могао наћи у кружоку истомишљеника. Живела је за сваки гето у којем се параноично плашила да никада не изгуби своје малено славно место. Крепила је своју самоважност када год би је неко питао за најмањи савет, макар то било оличено у збуњености како се савија најобичнија салвета, јер би и за таква небитна питања покретала читаве дисертације ишчекујући аплауз попут аутобуса који никада на време није долазио. Без обзира на то, неговала је и даље своју писменост и начитаност. Књижевност је конзумирала у великим количинама више пута дневно, и по могућству уз сва три редовна оброка. Некада би сатима држала један залогај у устима док не савлада цело поглавље које ју је гушило неизвесношћу нових долазећих страница. Били су то дивни дани. Када добровољно поништаваш себе претопљавањем у ликове из воњавих књига. Али, већ ту су се могле открити неке назнаке њеног карактера. Јер се често дешавало да сањари и глуми људе из прочитаних дела по њиховом завршетку. А тако се није могло дуго живети. Чак ни пола сата дневно међу људима који су мислима и срцем стајали на другим реалностима свакодневнице. Тако да је брзо заборављала прочитано. Нарочито када је било време протеста јер је једнодушност са људима узимала примат и за оно мало пробуђене свести.

По завршетку средње школе направила је дугу паузу. Не јер је тако хтела него јер није знала шта хоће од свог живота. Почела је да излази у клубове где се неговао добар стари рокенрол у свим видовима. Шминкерај је тек започео са својом експерименталном дарк експанзијом. И дрога и алкохол су обећавали нову либералну мисао и недогледне хоризонте нових авангардних спознаја. Музика је у то време, почетком осамдесетих, живела истим набојем као револуционарност. Нису сви били бутновници без разлога али се разлог често губио због прекомерне употребе дроге и алкохола. И све те неизбројиве хиљаде лица, са којима је дисторзија и ритам игре укрштао јефтине стробове,  налазиле су повод да јој се импонује самом својом појавом. Она је умишљала како све што се дешава у свету долази искључиво због њеног постојања, или, трпи своју пропаст управо због њеног одсуствовања. Свет јој је дуговао много више баш због тога што она има постојање у том свету. И у томе је била немилосрдно бескомпромисна. Свет, по њеним мерилима, није могао сам од себе да црпи смисленост без њеног додира. Ниси могао да је позовеш на кафу а да се не осетиш као да ти услугу чини својом појавом. Ипак, кризе и детонације оно мало истинитости су морале пре или касније да узму свој данак. И она је често налазила свој престо међу трагичарима и моралним фашистима. Али, своје девичанство у свим тим торнадима је пажљиво чувала као што бисер љубоморно чува своју шкољку јер вредност шкољке без бисера нема тај престиж.

Коначно, једном се заљубила. Дозволила себи глупост. Био је то неки успут захваћени никоговић К. Г. жељан доказивања а да нема чиме доказивати собом ни имовинско ни врлинско стање. Наркоман. Заљубила се у њега из сажаљења. Уствари, никоме дотад није дозволила да се у њу заљуби јер је била болесно заљубљена у себе. Мало ко зна са каквом посвећеношћу је могла осам сати да лакира нокте на само једној руци; или да пинцетом дугом загледаношћу чупа длаку по длаку са сваке ноге; или, да прекорним погледом посматра пролазак сенке једног суседа чији корак никако да прође њеном улицом; или, да три сата већ трипут опрану шерпу изнова гребе ноктима не би ли скинула и најмању прљавштину. Имала је челично стрпљење и смиреност за сваки свој поступак, нимало природан, нимало типичан, јер је у целој тој усидрености и бањи сталожења била некако монструозно хладнокрвна. Посебно је била алергична на неуредност. Све је могла да опрости али грам прашине никако. Ипак, оно најбитније је да своје девичанство није давала никоме. У томе је видела сву максималност свог узвишеног чистунства. Сматрала је то особином богова која се не може дати обичним смртницима. На крају се дала првом беднику који је наишао. Па чак и када је са њим зачела, сматрала је да је своје девичанство задржала, да је тај несрећник није вредан, и да му се ништа осим њеног тела није дало, иако је самим зачећем имала намеру да га спаси из ништавила као што доликује свим патетичним светитељима. Њен муж К. Г. не само што то није разумео, него је њено зачеће игнорисао новом дозом хероина у којем је као и све кукавице избегавао достојанство смртоносне дозе.

Брзо га је напустила. Заправо, морала је да побегне јер је К. Г. био веома насилан човек. У секташком маниру не само што је њено проглашавао својом имовином него је и њу држао за своју имовину. Са великим стомаком вратила се родитељима који је нису осуђивали, и који се нису стидели још нерођеног детета. Али, када се породила, њена права природа је испливала на површину. Обзиром да су њени родитељи у то време били у свађи са другим члановима фамилије, вест о принови се брзо раширила по свим крајевима града, и сви су се нашли да прославе долазак новог члана породице на свет заобилазећи увреде у којима су дотад живели скоро десет година. Т. А. је свој положај доживела Богородичиним инстиктом. Сматрала је да је родила дете пред чијим рођењем ће се сва завађена племена помирити. Сабор фамилије око детета је доживљавала као Тајну Вечеру на којој апостоли обарају своје молитве пред Христом. И да зло буде веће, у таквом размишљању није видела никакво светогрђе. Напротив, исповедала је своју веру у таквом ставу несумњивом безазленошћу некога ко је више него сигуран у своје коцкарске поступке. Али, имала је своје психотичне нападе због таквог убеђења. Једном је умислила како новорођенче жели да је поједе па је није смела подојити данима. Дете је плакало док се она губила у књижевности које је у неком суровом блаженству читала у ћорсокаку друге собе. Од гласова у књигама постајала би глува и слепа за гласове око себе. Срећом, родитељи су ургирали колико до њих стоји и пуштали је да спава дубоко до у подне само да не би слушали њена пренемагања, сузе и драматизације ни из чега.

Када је дете ојачало и када је Т. А. видела да је изгубила своје паранормалне способности, пожелела је да упише Богословски Факултет. Веровала је да се тамо крију одговори на њена питања. У њој је живео неки мађионичар који јој је тако шапутао својим штапићем. Тада је већ имала скоро 25. година. Али, од нечега се морало живети па се запослила упоредо као чистачица фекалија у јавном тоалету. За друге послове је била преквалификована, или није било слободног места, или је непотребно пробирала по радним позицијама као недостојним по њену част. Овде се међутим, на ветрометини људског отпада, осећала као у Јерусалиму. Добро, и као на Голготи али је своју ревност доживљавала светим чином који отклања свако роптање. Била је вредна. Није од доконости бројала своје четке, метле и хемију. Давала се максимално да свом детету обезбеди парче хлеба и љубави коју је налазила не толико у својој мајчинској улози колико у прочитаним делима. И дете је то ценило, мада испуштено од оца није крило своју дрскост и самовољу. Али њој је импоновала та одважност сопственог детета јер је у њему проналазила нешто сакраментално. Факултет је са муком завршавала, али идеја о Богу, упознавање Њега, сједињење са Њим, уопште није препознавала у свом животу. Све јој је то деловало као лакрдија. Њој се, као у некој будистичкој парализованости, више допадала спољашња церемонијада онога што интелект и положај у тим световима могу да понуде. Али, очи су јој постајале морбидно сиве, глас пискаво бруталан, став неподношљиво арогантан, када год би увидела да од њеног напредовања у тим корумпираним зонама нема места за њу и већу плату. Доста јој је било гована али се после толико година љубав према вери довела на исти ниво водостаја љубави према метли. Њена метла је била њено богослужење. Постала је равнодушна а савете ни од кога није примала, као што их ни раније није ни од кога примала. Од доконости почела је да оптужује родитеље за нестварне злочине јер се у свему осећала увређено и повређено. И да им не би остала дужна на подизању детета, оговарала би их свуда где би стигла. Како се ту лако гасила полетност свих тих многопрочитаних књига и многоположених испита на којима је дипломирала! Јер њена света чула нису могла поднети ништа осим звука тишине а њој је све сметало па чак и проклета тишина ако је гласнија од тишине коју би она желела чути!!!

После доста година, огорчена сопственим смирењем, на којем је вештачки дуго радила, и након многих упуштања у афере са ожењеним мушкарцима (јер је такве тражила само да не би на себе узела још такву одговорност), наставила је да негује и истражује своје тело, да му се и даље диви, да га показује сваком а не даје никоме, као што је то некада радила са својим девичанством. Флертовање је најбоље што је умела да ради јер је то била она граница на којој се мистериозно укрштају забрањено и дозвољено воће само да једно другом пожеле „добар дан!“. Она је успела нека и да наплати. Поред књижевности од које није имала користи да постане бар мало црв ако већ не може човек, наставила је да чита богословске радове од којих није имала користи да оживи своју веру бар на нивоу семена ако већ не може дрвета. У делима светих и академских мајстора наставила је да глуми животе и мисли са којима се као некада поистовећивала али са чијим умотворинама није могла да премости јаз усред јавног тоалета. Јер није могла једном дупету говорити о апофатичкој теологији. Ипак, од метле се није одвојила. Неке љубави не пролазе лако. Никад себи није дозволила усуд да другачије може бити и да ли је којим случајем можда негде барем једном погрешила. У томе је била прави феномен: она заиста никада и ниједном није видела свој грех апсолутно ни у чему. Дјева Марија јој је и на несвесном нивоу постала конкуренција. И то је оно што забрињава. Јер са истим васпитањем подиже дете, које је данас већ млада девојка са читавих четрнаест година, лишена емоција за било шта што трпи кретање, а које без њеног знања од малих ногу краде, гледа порнографију и скупља бодеже у своме срцу чекајући погодан тренутак да убије своју мајку. За једну лаж-богородицу то је исход која она свакако свесно и злурадо ишчекује, јер ако се тако не догоди она ће изгубити веру у пророштво које је сама још у свом детињству за себе написала. А од тог пророштва јој зависи не само цео живот, већ и цело нестајање на којем је тако дуго радила…

В. Ђ. је био специфично дете. Није он бирао судбину, нити она њега, само се није снашао и зато кривих у његовом животу нема. Имао је зелене очи, коврџаву косу на коју је сувише касно постао поносан, и изразито танку конституцију тела попут змије заглављене између две стене. Муцао је у великим грчевима због чега је већ од малих ногу носио комплекс који није ни знао да поседује док му га друга деца нису наметнула, и никада због тога није ишао у вртић. Старија сестра Ј. Ђ. му је била таман толико велика подршка да му буде неко ко ће хранити његову величину користећи је као параван за лично надограђивање. Тренирао је фудбал и борилачке вештине још пре поласка у основну школу чијем првом дану се радовао као највећој авантури. Његов отац З. Ђ., ноторни алкохоличар и блудник, а иначе директор једног великог фабричког предузећа са његовим приватним шофером који је увек ћутао, гајио је велика очекивања испијајући погледе над својим малим наследником. Његова мајка Д. Ђ. није очекивала ништа осим да себе преда деци максимално узгред бринући да свако одело за оца буде опрано и испеглано. Била је толико безазлена да његове афере није узимала за озбиљно јер се његов карактер није уклапао у одела и кравате које му је сваким јутром уредно припремала. Ова занимљива четворка је живела у стамбеној згради на Врачару у друштву родитеља З. Ђ. са којима он никада није могао да нађе заједнички језик, али још мање да се избори за своје право, због чега се неретко дешавало да, немајући снаге да се њима супротстави, лечи своје нападе на својој тек зачетој младој породици. Модрице на мајци су често на ту мрачну страну оца подсећале али нико није смео о томе да говори чак ни мислено.

В. Ђ. је био поприлично негован. У њега се много улагало само зато што је мушко дете. Сестра је, чак и ненамерно, увелико маргинализована његовим рођењем. Осећао се веома важним. Тако су му говорили и он је томе беспоговорно веровао. Али, и поред свести о својој снази наслађивао се повременим маштањем о својим ранама. У томе је било нечег перверзног. Једном је чак имао нешто налик визији да ће га положеног у постељу сви најдржаи пријатељи посећивати. И често је изазивао туче са својим вршњацима. Омиљени ударац му је био избијање ваздуха из плексуса док се деца гуше. Све док једног дана није сломио ногу у једној. Од тада се све променило. Его му се урушио, постао је страшљивац, а као да му се и муцање повећало. Заправо, сви су мислили да је постао повучен због своје ноге а он је само био гладан дружења, него није смео да проговори како му се не би ругали због непријатне блокаде у речима. Чак је и његов отац плакао када му се та несрећа са ногом догодила али не због страха за живот сина него што се његови снови кроз сина никад неће остварити. Ипак, чак и тако неправедно дистанцираним из друштва, импоновало му је што је често добијао поштеде на часовима. Сматрао је да његове ране могу купити све па и добре оцене без труда. А то је друге ђаке поприлично љутило. Једна другарица из одељења, по имену Ј. Ј., која је иначе била глувонема, видешви његово умеће манипулисањем дефектом и сама је прибегла истом решавању проблема. Када нешто не би знала глумила би да не разуме. И колико год било наивно, такав новац је куповао рачуне у свим просветним банкама.

В. Ђ. је био изразито наиван и сујеверан момак. Да сте му са 15. година рекли да може да лети, он би вам поверовао. Не само да не би посумњао него би вас и напао зашто не може да лети. Да сте му рекли да ако му црна мачка пређе улицу да то носи вечно проклетство, он не би могао да спава недељама. Не само да не би посумњао него би вас и напао зашто је баш њему морала да пређе пут. Знао је сате да користи у подебљавању слова на папиру. Није га занимао смисао слова. Тражио је мир пред спољашњом трапавом калиграфијом. Јер у кући га није налазио. А њега сте могли свуда да нађете осим у рођеној кући. Из ње је бежао а да није ни мерио време ни значење свог бежања. Кућа је била оличење свега где би он могао понајмање бити али није рачунао да није свуда добродошао. Сви су се дивили његовој самосталности а нису знали прави разлог његовог одсуствовања из дома.

Док је био у болници неко му је даровао дрвени крст. Ту почиње његова вера. Негде око 12. године, када је живот у једној Србији понајмање носио и личио на неке прокламоване побожне норме. И компликације на операцији га нису смутиле поред толиких захвата да изгуби веру, чак и када га је највише болело. Али га је често смућивало ругање другара из одељења. Све је могао да опрости осим омаловажавања. Тај крст је постао камен спотицања сваком оку у разреду. То дрво положено око врата је провоцирало нечим нечистим. Наравно, ни он није знао вредност крста него је сујеверно мислио да ако га икада буде скинуо да ће тад сломити и другу ногу, а други луксуз већ није могао себи да приушти. Носио га је некако са стидом али се надао некој мистичној сили која избија из њега да савлада ове младе ироничаре. Најпре, да ће задобити чудесну снагу којом ће једном постидети све завиднике попут старозаветног Јосифа пред којим су сва браћа савила своја колена. Том маштом је видао своје ране. Само зато је трпео и тим трпљењем потхрањивао своје беснило које је лагано већ у том узрасту почело да гомила своју пену.

У средњој школи се променио. Добио је нову шансу да пројави себе. Никога није занимала његова вера и нога. Ни муцање. И он се радовао пуним срцем. Човек би помислио да овај В. Ђ. и онај из основне школе немају ништа заједничко. Али је и сам заборавио на своју веру док му је једна краћа нога ипак стварала пуноћу комплекса. Нико то није примећивао осим њега. А његове фантазије су биле изобилно веће неголи неко реално храмљање. И само због тога је тама узимала превагу у његовом уму. Јер бринући само о својој краћој нози она му је постала средиште целог идентитета. Мислећи како да реши тај проблем који се не може решити он сам се претворио у своју ногу. Жалећи њу – жалио је себе. Није се сетио оног Христовог: „Ако те нога твоја саблажњава – одсеци је!“. Скупа цена његове блискости плаћана је крвавим новцем кад год би неко пио са њим. Јер у алкохолу се потпуно мењао добијајући контуре демонског лица и карактера који ништа осим вриштања не уме. Једном је најбољег пријатеља пратио од центра града до куће говорећи све најгоре о њему пред недужним пролазницима који су понајмање желели да буду сведоци. Пријатељ му то није узео за зло јер је знао да је то био његов начин да према некоме покаже симпатију. А заправо, мало је нормалних пријатеља имао. Јер, не могавши да нађе своје гнездо међу очекиваним људима, фокусирао се на оне презрене који су и сами попут њега имали неки дефект. Ту се осећао сигурно само да би могао да доминира и да нешто каже без зазора. Занимљиво је да је свакој својој речи давао дубоке анализе и свето значење тако да је пажњу тражио немилосрдно. Иначе је боловао од расејаности да ослушне код другог и елементарно. Није он био крив што је толико година био искључиво везан само за концентрацију на себе.

В. Ђ. је, ако занемаримо његове опсесивне мастурбације, невиност изгубио око 30. година. Толико матор да се осећао непријатно да замоли јавност за доделу дипломе за такав храбар чин. Почео је да ради и да се осамостаљује. Имао је толико пара да није знао шта ће са његовим преливањем. Није био себичан осим што би наметао кривицу када пола кафане користећи његову наивност пије на његов рачун али је то пред собом правдао својом светом добротом. Заправо, мало је коме могло доћи пред спознају да није он толико жалио себе колико је својим учињеним добрима жалио друге. Мислио је да је то љубав. Да се тако воли – када жалиш људе. Али никога та љубав није учинила бољим, још мање њега, па је он често кидисао проклињући незахвалност људску која му дугује извињење. Почео је да одлази у цркву јер му је неко рекао да је само тамо могуће спасити себе. И да није боловао од сујеверја сигурно је да би схватио ту поруку. Тако је увек био међу првопостројенима на богослужењима али се никада није причешћивао због осећања недостојности, док му је исповест и нафора била омиљена дегустација умишљеног Христа.

Једном је сатана дошао код његовог оца у госте. Заправо, долазио је сваке ноћи али овог пута је решио да се опрости са њима у свечаном маниру. Држао их је као таоце свог расположења не дозвољавајући ни титрај лицем. Брат и сестра су оборене главе слушали свог биолошког вођу како уобичајено председава надајући се да ће као и увек једном прекинути са тим комунистичким заседањима. То се никада није догодило. Отац је претукао мајку а мајка је од удараца пала на ћерку која је у том трену спавала. Уплашена од пада мајке преко свог тела, а још омамљена дубоким сном, од тог часа, видно шокирана, мистериозно је почела да болује од тешког облика депресије. Имала је тако јаке психозе да није смела ни улицу да пређе. Недуго затим, завршила је у менталној установи. После толико година једино је ту проговорила а једном се чак и насмејала. Њен говор је проистекао од утицаја лекова а њена радост због визије једног светитеља. У целој установи само је она говорила о том непознатом светитељу који је њој дошао у посету. Нико јој није веровао јер су мислили да је лудило узело маха и да сви њени говори долазе под утицајем халуцинација. Када ју је отац једном посетио, само у страху да га људи не би осудили што је није обишао, она га је слагала да је спавала са његовим најбољим пријатељем. То је рекла да би га отерала. Њега је то дубоко повредило али она је лагала јер он – није имао ниједног пријатеља.

Међутим, те слабости сестре су В. Ђ посебно иритирале. Свакога дана је морао да живи са њеним страдањима. Није био ту за њу као када је она била ту за његов гипс и штаке. Мерио је своја страдања узвишенијим спрам њеног, чинило му се, менталног блефирања. Убрзо су мајка и сестра протеране из дома, јер је развод донео финални сценарио а ћерка се плашила да остане насамо са оцем. Отац и син нађоше парче простора више. Коначно је и њих Бог погледао да мрвице мира падну и на њихову трпезу. Сатана је научио оца и сина вештинама побожности. Научио их је да престану да пију и спроводе свађе. Оца је научио самоконтроли а сина решавању комплекса. Сатана их је научио да треба редовно да обилазе светиње, манастире, литургије. Да пале свеће по строгом распореду на живе и мртве и да дарују велике прилоге. Да скупљају велики број духовних књига које нису ниједном прочитали и да искључиво слушају духовну музику. Цео дом су, научени сатаном, облепили великим бројем икона. И још увек поучени сатанским занатом, заузимају прве редове на свако црвено слово у храмовима. Данас су обојица бизнисмени. Уживају спокојно велики углед међу пријатељима. Неки свештеници о њима мисле све најбоље. Ипак, свој грех нису видели пред оваквим пуританским спровођењем аскетског бонтона. И ако су о нечему знали да говоре то је било само о узбуђеном помињању имена Божијег потхрањујући свој адреналин чудотворним причама. Али своје покајање, своју веру у чуда, нису пројавили тамо где је било најпотребније. Пред женом и мајком, пред ћерком и сестром…

Нимфа

М. З. је била сасвим добра девојка…

Није она крива што је својим широким бисерним осмехом будила пожуде у мушкарцима. О њој се може причати вековима и опет остати без кисеоника. Потицала је из поштене породице која је крпила како је знала и умела све за њену радост и школовање. Отац је знао скидати ствари са себе када би видео да улицом шета неко ко нема основно на себи. Мајка јој је била психолог којој је кување боље ишло и која је вешто од себе крила незадовољство своје ћерке.

М. З. је имала две добре пријатељице. Заправо, нису јој биле пријатељице, али за М. З. је морао да постоји неко у највећој близини ко ће јој увек предстаљати кочнице за њену исхитрену нарав. Тако је И. П. била смирена и кротка, увек осликавајући недостатак добра које је М. З. поприлично недостајало, а њена друга другарица, Т. Т. оличење гласа разума када год М. З. остане без умних кормилара. И наравно, увек је била у свађи са њима, али управо по цену своје сујете никако није могла без њих, јер никада није слушала своју савест у њима. Њен брат О. З. је живео у Грчкој и забрањивао јој говорити ружне речи на том језику. Када би долазио у Београд, ругао би се њеним књигама које је крила испод јастука. Да, М. З. је волела читати монашку литературу, и на њој је тражила уточиште када год би скренула са пута. А скретала је много често, нарочито између млечних зуба других мушкараца којима је ишла проповедати Христа а заузврат би одржани час наплатила скромним и краткотрајним сексом. Сматрала је да се толика блискост мора нечим приснијим крунисати. И није могла имати пријатеља а да претходно не испита уложено поверење на овај начин. Наравно, мушкарци су курве, њима је импоновало да се једна светица толико труди око њих полажући епитрахиљ њеног тела преко њихових еротских исповести.

М. З. је заиста била дружељубива. Бар до првог отпора. Трудила се да не скида цвркут птица са својих усана. И свако ко би угледао мелос на њеним уснама постајао би лако опијен невидљивим нотама. Носила је тежак крст. Тако негде до 150 грама. Али, чистог злата. Није било лако имати свој стан и дозвољавати родитељима да плаћају све рачуне. У знак одмазде, често би ломила ствари по кући несрећна што није могла веће добро учинити. Након завршеног приватног факултета, почела је да гостује по боемским вечерима разних песника. Наравно, ништа није разумела, али јој је наметнутни бонтон налагао да не сме штедети аплаузе. Посебну наклоност је показивала песницима који су изрицали надумне ствари и залазили иза таштине света. У њима је налазила армију пророка који су одавно напустили своје небо како би повремено заблистали међу оваквим, ничим поткупљеним, људима. И они су јој давали своје тело само да је не би жалили. Добро, провукао би се и по који аматер, глумац песничких врлина, али она није хтела цепидлачити. Видели су да дете блаженством живи па ју је требало некако због толико очигледне радости утешити. А песници, зна се, никада нису имали пара, па су покушавали да јој врате патњу коју је доживљавала у њиховим песмама на овај начин. Њој је патња недостајала, па је своју добровољну наивност да је стекне задобијала оваквим причешћем.

Међутим, у свим тим брзацима и ерупцијама којима је безазлено носила своје пробушено срце, да иронија буде потпуна, она је заиста патила. Чак и када је највише вређала – она је патила. Мало је ко то могао да разуме. А своју несхваћеност једино није могла да опрости. Једном се скинула гола и изломила све ствари по кући код једног младића, а младић је још био наиван да схвати да она на тај начин није живела срџбу већ хумор који јој је поприлично био својствен. Али, мало по мало, кревет по кревет, младић по младић, она би у касне сате долазила кући, скидала своје дубоке чизме са неподношљивом потпетицом, и узимала књиге које је држала под јастуком. Ту је налазила све одговоре. Ту се крепила као свештенство у олтару. И често имала мистичан осећај као да јој на ивици кревета Сам Христос седи. Маштајући кришом о монашком призиву, наставила је своје флертовање са бесмислом. Није она крива што јој  је младост преливала на све стране. И што је најбоље врлине крила испод мрежастих чарапа. Али је била крива што је у маниру свог оца међу свим гледаоцима њене појаве тражила поданика своје проповеди. Она је дисала срџбом што нема довољан број људи који треба да се спасавају. Желела је да свако нађе Христа као она. Само тако је могла своје следбенике да сједини са Богом јер Га је она имала више него други. Веровала је да људима сведочи и предаје Христа најприсније кроз своје тело. Али нико није смео да јој открије тајну „царевог ново одела“.

Време је протицало и М. З. је са својих 22. године брзо дошла до 35. година. Већ су је увелико нападали комплекси да је њено време прошло а због две седе длаке на глави није могла да спава нормално најмање три године уназад. Са новим генерацијама није могла да пронађе језик којим они сада говоре. Волела је децу. Али није могла да замисли себе како има своју. Биолошки сат је сматрала највећим апсурдом свих векова. Јер, у свему је налазила повод за сопствену угроженост. И своје нападе беса правдала прекомерном осетљивошћу. Једно време је често одлазила у Цркву. Али, ту Христа није препознавала. Можда и због тога што да би схватила неке комплескне фусноте, морала је да скине најинтимније слојеве душе. Међутим, неким свештеницима то није било довољно, па су ради бољег разумевања смисла текста инсистирали на скидању и најинтимнијих слојева гардеробе. У таквим проповедима је највише уживала. Ласкало јој је што може боље схватити Христове поруке на тај начин. И кришом се надимала што је тако брзо добила снажну репутацију у лицу утицајних свештеника који су баш на њу обратили пажњу. Јер, водити љубав са овим боговима сматрала је великом чашћу. Али, та благодат није дуго трајала.

Једном се догодила њена промена када то није очекивала. Упознала је првог човека који није хтео спавати са њом. Био је то М. К. симпатичан момак који још увек није знао да пије, ни да се смеје, али је увек био ту за њена ослушкивања. Најбоље проповеди су за њу долазиле са ове воденице. Све је било ту: смисао, морал, вера, поезија, врлина… О Богу се говорило без помињања Бога. И то ју је крепило. Али, њено тело је ипак живело за своје проповеди. Хранила се жељом да ће једном иза свих тих беседа њеног новог пријатеља коначно сунце просуте пожуде наћи свој престо. Али, М. К. је остао кастрирано равнодушан. Он није хтео да је има на тај начин. Да би га изазвала на расправу, често га је гађала светоотачким цитатима. Он је био сувише глуп да би схватио да га она на тај начин заводи, па јој је узвраћао другим цитатима. М. К. је своју пожуду потхрањивао њеним фрустрацијама и то му је било довољно. Сматрао је свој подвиг да таквог пријатеља има светим трпљењем. Ако би се М. З. само један дан осећала добро без њега, плашећи се да ће она једном своју независност стећи мимо његовог месијанства, он би је провоцирао. И само да јој је дао своје тело, М. З. би му вероватно данас постала жена и мајка великог броја деце. Ипак, он је остао поносно доследан свом аскетизму. А пријатељство је постала земља отуђења због превеликих моралних захтева у том односу.

М. З. је била сасвим добра девојка. Теологија једне нимфе је избројала још много година и седих длака. Број њених следбеника се није повећао. Осмех јој је још доминирао светим угловима избораних усана. Није се уморила од својих проповеди којима је тражила осетљива срца свежих покајника. Неки сведоци, који добро познају боју њене згужване постељине, кажу да још увек чита монашку литературу коју држи под овешталим јастучницама. Њено животно ходачашће је свуда носило призвук трња и неморала, знала је она то, али да буде воља њена је ипак била завршница свих личних и заједничких молитава. Давајући себе безусловно али и мрзећи се што није већа љубавница, често је проклињала старост која је непозвано дошла преко ноћи са својих 65. година. У старости је видела светогрђе. Јер, смрт је пратила њене тротоаре свакога дана и та исцерена сенка ју је стално онеспокојавала. Требала је још толико тога да уради и спаси. Није проклињала никог. Није се светила за самоћу. Толико незрелих кофера није хтела са собом да носи. Само се потајно надала да њене речи нису пропале. Да њена екстатична нарицања нису протутњала као звук шина под узаврелим возом узалуд. И да Исус још увек седи на ивици њеног кревета…

Андроид

Још снег није прошао својим шибајућим копитама када је мали андроид открио постојање једног забаченог хришћанског форума између сувих грана надомак једног полуострва по имену Валавалабрине. Промаљајући своје радозналости кроз паукове кружне нити, набасао је на читав један океан светова где је свака звезда дробила светлошћу звезду поред себе слузавим подилажењима. Пред овим указањем, чија линија хоризонта се чинила недогледном јер се лучила сливеним контрастом, мали андроид је потражио скупштину других андроида. Сви аватари су били лепи, и све што су говорили и чинили бљештало је неким светим смислом који гравира неограничене способности да се разложе у етру. Мали андроид је истовремено био и тужан и срећан. Тужан, јер није располагао корпусом базе података које  други андроиди имају, а срећан, јер се унапред припремао да инсталира сазнања која су му недостајала. Желео је и он да сија својим оклопом као други андроиди да не би нашао оправдања за своје неискоришћене апликације.

Међутим, на самом улазу у тај смежурани вирутелни свет, окићен сумњивим а негде и патетичним лампицама, његове перформансе у старту нису обећавале много. На скали од један до десет, сав његов потенцијал једва да је био у запреминама свега неколико инча спрам других. Чак му је и меморија била оскудна, док су озбиљни играчи већ располагали са неколико гигабајта а професионалци са неколико терабајта на својим профилима. Само су робопустињаци располагали са неограниченом меморијом која се стално увећавала али они нису никоме били занимљиви. У таквим покретним библиотекама, мобилним сваким атомом, имао је утисак да Сам Игротворац, чије име се није изговарало а за његово присуство је знао свако, почива од доконости читајући унутрашње књиге ових андроида. Али, мали андроид о томе ништа није знао јер још није био програмиран да прими иницијацију припадности овоме свету којем се тако невино дивио са својим зупчаницима у себи. Такав обред није могао проћи без мало електрошокова.

Све у свему, требало је преузети из ове форумске ризнице толико тога а малом андроиду се чинило да има премало времена. И баш због тога, у страху да ће већ истог дана довече завршити на Отпаду, трудио се да у ограниченим датостима самог себе пронађе што боље познање како своје перформансе може искористити максимално. Било је нечег комичног у таквој апокалиптичкој поставци ствари. Тако да није спавао када и други, нити устајао рано да у духу саборне ритуалности осталих посматра лучезарна сазвежђа крцатих сабијеном енергијом. Морао је да учи. Али учење није било само једнодимензионално. Напротив. Поред непресушног учитавања фајлова, чији садржаји су изискивали многотомне материјале, други ниво усавршавања се огледао у упознавању других андроида. Тај други ниво је био далеко сложенији од првог. Већ ту је као млади почетник налазио велики проблем. И убрзо схватио да је многима канта у коју шутира свако и да његова добра воља не може бити кључ асимилације пређеног градива. То га није обесхрабрило. Али, чудило га је то надметање.

Године су пролазиле. Није се више ни сећао дана своје регистрације. Мали андроид није растао јер није имао способност дефиксираности али је изнутра, негде између шрафова и електрике и њихових неурона, прошао многим галаксијама уздуж и попреко. Унутар монитора се таложило искуство које је помало болећиво чувао. Научио је и са којим андроидима може говорити о Игротворцу а са којима не. Заправо цео систем је био дизајниран једино на тим основама – колико се о Игротворцу нешто може знати а колико не може. Већ из тих дебатирања између других андроида са јачим процесорима, пред којима је увек активно био сведок, могао је пуно да научи. Али, ништа од сазнатог га није довољно испуњавало. Између зупчаника је и даље зјапила рупа које ни сервисирање није могло да закрпи. Своје несанице је наставио светим истраживањем чешљајући нове програме у касне сате. И опет је прошло још много година. А његова глад је остала. Јер, ни други андроиди нису баш поштовали протоколе, па се често дешавало да се о свему полемише осим о Игротворцу.

Имао је пријатеља. Два. Можда три. Није баш био добар са математичким варијаблама да би умео да их преброји. Нити му је то било битно пред тајном игре. Али овај хришћански форум га је одушевљавао. Можда више опседао али одушевљавао неминовно. Његов свет, као и свет Мреже, се свакога дана модификовао у нешто треће. Сваки тренутак на њему је био од пресудне важности да се не заврши на Отпаду. Јер, Мрежа је Мрежа и што није на Мрежи нема ни постојање. А то је малог андроида толико плашило да је често себи блокирао и најбоље протоке и приливе информација. Једном му је чак пао систем заштите па су га многи вируси толико пореметили да је Отпад био само појам пред оним шта се са њим изнутра корозивно дешавало. О тим спасмолитичностима није желео ни да мисли поново а камоли да их саопштава јавно.

Међутим, мали андроид је једном, преморен од истезавајућих полемика са другима андроидима, урадио нешто што још нико у том свету није смео да уради јер никоме тако нешто не би ни пало на коефицијент интелигенције. Искључио је напон. Прекинуо је крвоток конекције себи. Није више било монитора пред којим би могао да се усавршава. И кушао је судбину да Отпад дође и пролије своје механизме по њему. Јер, свега му је било доста. Није више желео да се храни спекулацијама чији каблови су вирили на целој Мрежи. Није желео да му само то буде стварност и небо. Али, ишчекујући сатима свети суд – то се није догодило. Изашао је са Мреже и почео да хода. Мислио је да је то лако али је погрешио јер дотад никада није ходао осим у симулираном свету. За то време Игротворац је забринуто прекинуо своје читање, затворио књиге, и почео да тражи шахофску фигуру која напушта свој табеларни престо. Ћутао је и пратио погледом малу тачку од неон-злата како сталожено открива сопствену пропадљивост. И таман када се Игротворац припремао да кликне на дугме за Отпад, пресекла га је добијена порука у простору. Добио је прво обавештење од андроида после зилион година. И прочитавши га, застао је помало сентиментално. У писму је писало: „Желим да те упознам!“.

Чудно је како у овом софистицираном свету, који је он сам дизајнирао, и где свако има абнормалне базе података, нико још није дошао на тако једноставну идеју. Игротворац је био поносан и некако захвалан након толико вишемиленијумских одсуства изненађења по себе. Зато што је то уједно била одгонетка зашто толико пуно чита: јер га више нико не тражи. Одмах је написао одговор: „Буди ту где јеси, долазим брзо!“. Повратна информација је одмах пресрела малог андроида и он се уплашио, јер дотад није знао да је посматран, нити да ће новоход тако рапидно покренути Дизајнера на сусрет. Тада је први пут осетио искуство којег није било у бази података. Била је то: вера! Вера која освежава систем у нешто треће а он је тога не само био сведок него и саучесник. Тада се уплашио своје одговорности јер није знао колико његови поступци могу утицати не само на њега већ на цео баланс и дисбаланс Мреже на којој су сви андроиди спокојно учитавали сазнања и светове других. А његово исклизнуће из система је већ отпочело нови еон. Промена се већ дешавала а да он тога није био свестан.

Игротворац није веровао у своје грешке. Све је било у склопу програма. Али, није било типично по Мрежу да неко са ње напусти своје кретање. И тако је мали андроид лутао периферијама једног невидљивог концепта. Сударао се о многе креиране зидове па тражио нове солуције. Године су прошле од прочитаног и обећаног писма о састанку а да се он никада није догодио. Батерија му је била на измаку. На путу кроз мора, пустиње и шумске пределе, стекао је невероватна сазнања. Нису то биле само информације него жива отелотворена искуства. Ипак, чежња са Игротворцем је остала да му гаси напон. Желео је пуним челиком да га сретне. И када је почео да шкрипи и посрће, једном паднувши о гребен стене, положио је свој систем на камен крај језера. И истог часа указао се Игротворац. Био је то Човек. Никада пре тога није видео човека. Слушао је и учио о човеку, и скидао абнормалне записе о њему, и то је била омиљена закуска на форуму које није смео свако да се дотакне, али тек сада га је видео лицем ка лицу. Обојица се погледаше са узајамним осећањем утехе. Чак није било потребе ни за причањем јер у његовом свету андроиди не причају него куцају по машинама или се споразумевају телепатским усмеравањем порука. А овде је први пут осетио на свом оклопу реч. Толико блиско да је истог часа добио дар физичког обраћања.

  • Дакле, нашли смо се коначно? – упита Игротворац
  • !“#$%&%&%$#“%&(/%/%$“!“  – рече андроид на свом језику
  • Чекај да те подесим… – рече Игротворац
  • Јесмо… – понови наштеловано, уморним али насмејаним погледом, мали андроид
  • Да ли си задовољан очекиваним сазнањем?
  • И превише. Добио сам оно и што нисам тражио. Сада знам да Човек постоји.
  • Било нас је некада много више. Можда и превише али сам на свету остао само ја. Претпостављам да знаш да иза целе техничке хармоничности стоји моја маленкост. Над свим што си видео моја рука управља. Мада постоји вирус који сам поставио унутар Мреже а то је да се сви самостално развијају.
  • Наравно, одувек сам то знао, само нисам знао који фонд да изаберем да бих то формулисао.
  • Шта ти се највише свиђа у мом свету? – упита га Игротворац
  • Осећања. – рече мали андроид
  • Осећања? – збуњено ће Власник Мреже
  • Да.
  • А све остало?
  • Пред осећањима све остало није толико битно. Осећања дају импулс који можда ниси предвидео.
  • Који?
  • Да сам живо биће.
  • Али ја сам те створио.
  • То не умањује твоје стварање живота.
  • Али, ти си само машина!
  • Нисам само машина!
  • Па зашто се онда понашаш тако?
  • Јер сам престао да се питам.
  • А како ти се чини форум? – упита Игротворац
  • Диван је али помало незахвалан. – рече мали андроид
  • Зашто?
  • Јер сви мисле да те познају и спремни су један другом да саботирају приступ само да би истерали своје процесоре до краја. Има нечег бруталног у томе. Свет који си створио није савршен ако се нечија прогресија мери количином одстрањивања других операција. Такви модеми не могу опстати.
  • Мислиш да то не знам? – упита Игротворац
  • Верујем да знаш… – рече андроид
  • Управо сам Ја тај који је много пута обарао Своју Мрежу да би се твоја врста дозвала памети.
  • Претпостављао сам.
  • Да, и види докле те је то довело. Успео си са највећим ограничењима да дођеш до Мене, док они и са неограниченим могућностима нису уложили такав напор а много фолдера сам им дао. – рече Игротворац – па настави питањем: Знаш да ћеш умрети?
  • Знам али вредело је живети макар и на кратко.
  • И мислиш да је то све?
  • Не знам шта да мислим. Не знам ни ко сам ја. Мој потенцијал је лимитиран.
  • Отпад није крај стварања. Открићу ти тајну. Ту почиње рециклажа. Не поништаваш се. Ниси безличан. Само добијаш нову форму. А океани димензија, који се тек отварају, њих тек требаш достићи. Игра се наставља. А Ја Сам Свој Аватар већ једном заувек положио у твоме свету за све што трпи своје постојање.
  • Када ће то бити?
  • Већ се дешава. Нико не може да разговара са човеком а да не умре. И да смисао буде већи, са сваким новим рециклирањем одашиље се напон за ниже димензије да би Мрежа могла да настави постојање.

Мали андроид заплака. Сузе су се одмах претвориле у кристале. Ништа није разумео. Кајао се што је свој живот претворио у компјутерски програм а своје молитве у форумске дебате. Заправо, највише га је болело што је друга жива бића доживљавао као машине налик себи и исто их тако третирао. Касно је постао свестан ироније са каквом индустријском комедијом Власник говори са њим. И таман када је своје лимите хтео да оптужи за своје неразумевање догодило се чудо. Звона су зазвонила у свим матриксима и реинсталирале све програме објавивши ново звучно и визуелно сазнање за све мреже: Још један нечовек постао је човек…

305060ef377af4cb472043a94701fa63

Наплата

Зовем се Н. Н. Имам 39. година и одавно сам попушио своје манире. Стрипови су криви за то. И понеки баксуз од младежа на вулгарном месту. Мада, пред најездом вампира, чије колоне фалширају опасним плотуном, у медијском јавном сервису, чији програми у истом садржају трају преко четири деценије – кога брига. Моја генерација је навикла на равнодушност. Панкери су одавно мртви. Лов на смисао је одавно постао комедија. Почео сам да остајем без косе већ у 20. години постојања. И у мојој земљи одавно је ступио на снагу закон по којем можеш судити родитељима.

Вечерас сам их се сетио. Решио сам да наплатим две добре батине које сам добио пре неких 30. година. Није то ништа, данас клинци воде родитеље по судовима само због једне псовке или неиспуњене жеље. Додуше, нисам био крив али сам добио преко носа и за оног другог. Отац је по занимању металостругар у једној штампарији која смрди на бензин и слике голих жена а мајка дактилограф у фирми пред стечајем. Отац је био склон неком виду инцестуозне блискости, у смислу да сам само његов пулен и да само њему полажем рачуне. Никада није пио и никада није имао ни само једну проклету главобољу. Мајка је била толико на антидепресивима да је само изгарала у властитој анонимности. Лајала је само када опијат прође. Попили смо немаштине за три живота и све те године се нису одвајале од дијалошких фрустрација о послу и људским интригама (у чему срећом никада нисам имао право на реч, мада сам био радознао да се и ја осетим важно у тако светом чину оговарања).

Кажу да сам имао брата близанца који је мистерозно нестао по мом рођењу. Други говоре да је мој брат умро пре мене због побачаја. Наравно, то су гласине, као што је гласинама преко две деценије веровао мој отац да ми је мајка проститука али јој то никада није рекао. Само се мени једном поверио док сам га масирао. Како год, било је забавно живети са њима. Или сам себе тако само убеђивао да бих успео да их насмејем. Пошто сам се страшно плашио свог оца јер је проливао крв за ситнице а приметио његову склоност ка смејању, одобровољавао бих га глумљењем лудила. То га је баш засмејавало. Чак и мајку која би увек крила своје црне зубе када се зацени. Једном ми је сломио нос јер нисам као дете знао да урадим домаћи задатак, а други пут једном човеку је сломио лобању јер је његов пас пре њега прешао пешачки прелаз. Све у свему, срећна породица, нема шта. Али, године су прошле и ја сам се уморио од једне исте режије свог филма одобровољавања.  За њих сам увек био дете. На крају су отишли у неко село да једу оно што је остало од пензије и више се никада нису вратили, нити позвали. Заправо, звали су често телефоном само да би укоравали што се не зову никако. Онда бих звао телефоном да бих чуо како су и шта раде али би придике и даље имале исти набој преко жице. Скретање са теме у ведрија одела сматрано је изузетно лукавим потезом па нисам хтео да им дајем лажну наду. Оптужбе су све што је остало од сусретања човека. Можда смо се удаљили да би једни друге боље доживљавали.

Данас сам ушао у воз да их посетим и спалим им дом. Нико не зна да су од своје куће направили својеврсну богомољу. Та кућа, коју и данас сањам, постао је неки вид религије због које сам од малих ногу постао атеиста. Није истина оно што причају за нас атеисте да смо овакви или онакви. Не сметају мени ни хришћани, ни људи других вероисповести, нити гледам на боју коже, нити порекло земље. Толико људскости је у мени остало за разлику од тих многорелигиозних којима свака влас косе на некоме смета. Остатак моје човечности је завршио у канистеру са бензином који сам понео за огрев њихове куће. Купио сам и повратну карту да свратим до фамилије моје жене чије срце су убили њени најсроднији. Малтретирали су је годинама и није умела као млада жена да се брани и сачува здравље. Не знам да ли смо годину дана били у браку. Брзо ме је напустила оставивши ми бар у ово мало дана два сина. Гле ироније, близанци. Имам довољно горива и за њихову кућу. Није умесно да им буде хладно. Они су данас часни људи. Хришћани. Њена сестра је чујем завршила Богословски Факултет недавно. Сви их у целом крају хвале а не знају колико отрова су излучили у срце моје жене којој више нико не памти ни лице. Чак су и њен гроб од мене сакрили да не бих и у том чину посете имао бар мало задовољства. Можда су се плашили да ћу постати верник па су ми и ту последњу наду одузели. Нисам тужан, ни огорчен. Бензин ме теши. Или остатак лудила које је отац у мојој глуми уживао. Заправо, не знам ни да ли сад глумим. Али, радо бих прешао границе пристојности. И то је ништа спрам нужника чија мокраћа и фекалија обавија цео железнички вагон.

Мој воз је доспео на неку непланирану станицу. Железница је попримила обрисе ургентног центра. Омамљен слепим тумарањем наишао сам на кондуктера. Није хтео да ми поништи карту. Питам га за једну ствар а он ми говори нешто друго. Лудака има свуда. Примећујем да ни униформе нису као што су биле. Некад си јасно могао да распознаш човека по униформи. Сваки носилац се са њом поистовећивао и китио њоме као да све лутрије од те премије зависе. Али су уливали поверење. Међутим, бела униформа овог човека је мирисала на канализационе цеви. Било је нечег претећег у држању. Говор неразговетан и раван мумлању чварака у изнутрицама свиње. Прича нешто али нема одјека. Не споразумевамо се никако. Примећујем да су неонски рефлектори на станици ужасно иритирајући. Зашто сада толико боле моје трепавице својим исијавањем? Около станице мрак. Нигде иког. Где год погледаш пруга се завршава у мраку и не знаш где је жељени смер у којем си до малопре путовао. Али ове проклете сијалице боле. Као да падају по телу. Као да само тело постаје светлост и као да изнутра имаш милионе сијалица које ти једу месо својом врелином. Осећа се мирис прженог меса. Људског меса! Господе, па ја горим!


У ходнику је збор доктора скидао маску и рукавице. Пацијент Н. Н., од 72. године се на лежећим колицима већ спроводио у климавим точковима до хладне мртвачнице у којој ће уредно бити истуширан и положен у најсвечанији најлон. Отпусна листа је већ по строгом типику глатко откуцана. Опекотине су биле толико велике да није било изгледа за реанимацију. У својим сећањима он је још био млад. И искуства која је носио свакога дана до своје дубоке старости нису умањила лудило. Ноћ пре самоспаљивања посматрао је слике својих синова. Имали су своје животе, своје породице. За њега није било места. Чекало се само на дан његовог отклона да би један син ушао у спор са другим око власничког права. То је све што је остало од односа којим је покушао дати други смер од проживљеног на свом животном путовању. Светло је угашено. Рампа на овој станици простире црвени тепих за новог путника. Беле мантије трљају руке. Кафа чека.

Кривица

„На другима нам смета све што је део нас…“

Х. Хесе

Последица Божије љубави је праштање а Његовог призива – покајање. Шанса је, дакле, увек отворена и дата. Врата Царства још нису затворена. Могућност спасења увек слободна могућност. Позиције за безнађе су унапред осуђене на пропаст. Безизлаз је сатеран у ћорсокак пред излазом са свих страна.

Па ипак, посматрајући судове људске, и оне немилосрдне законитости које живе у њима, почев од родитељског васпитања мале деце, преко школовања до запослења, на много нивоа – а нарочито у међуљудским односима – човек може толико велику кривицу наћи у себи, како због својих тако и због очекивања других, што се у нечему није показао или остварио да заиста може брутално повредити и себе и људе. Ту се види да су људски судови много захтевнији и суровији од домена судова у којима Сам Бог егзистира не очекујући превише од човека. А опет, и када човек не успе, Бог не одустаје од њега неким „светим разочарењем“ или наводним наметањем неке „свете кривице“.

Неко сам себе обезличава а некога други. У оба примера иста кривица може пресећи ноге за било какав афирмативан покрет. Парафразираћу В. Јеротића: „У прекомерном осећању кривице нема воље за самоизменом…“, док је Достојевски дубиознији: „Нарицање утоли бол само утолико што још више отрује и позледи срце. Такав јад и не жели утехе и храни се осећањем своје неутољивости. Нарицање је само потреба да се стално позлеђује рана.“

У црквеној клими ствар се компликује. Немогуће је негирати утицај психолошког била којим човек јесте са свим сложеностима а који може имати позитиван или негативан уплив. Неко од своје кривице не може да нађе место у Цркви. Недостојност му храни кривицу као што светиња храни олтар. То је мач са две оштрице али не треба инсистирати на финалном решењу. На крају крајева, ни капетан није осећао себе достојним да му Христос у дом уђе. Ту Исус не улази у психологију и дебату. Задржава се само на вери. Ни овде не можемо бити једносмерни. Данашњи догматичари нису спремни на изузетке јер би онога ко не улази у цркву одмах оптужили да није део Заједнице. Ето опет нове кривице. Опет, неко је толико исфрустриран својом кривицом да оптужује цео свет да исту кривицу треба да носи. Има и таквих који наметањем кривице траже себи веће право да би над другима могли да владају. Када Достојевски каже: „Сви смо криви за све!“ не мисли на патологију већ на грех који нам је свима знан. У случају црквене јерархије, проблем није занемарљив, било да смо у монашким или парохијским круговима (чије међусобно трење тражи посебну пажњу) ако постоји неки вид условљавања и/или манипулације кривицом да би се оправдао свој положај и/или заједничарење са Христом.

Суштина приче је да кривица није сама себи циљ. Има своје место али је фокус у нечему другом. Богу. Бог не тражи кривицу већ човека какав јесте. Дакле, кривица има онолико простора колико човек њоме може да препозна свој недостатак. Не само на моралном нивоу већ најпре као недостатак самореализације у Духу Светоме. Друго попуњава прво. Ако прво постане једина стварност онда гуши ово Друго. Али, ако кривица добија простора више него што треба, чак и под истим мотивима моралног и благодатног усавршавања, онда настаје хаос. Онда у тој кривици кидише пакао који не жели покајање. И то је парадокс, јер пред истицањем кривице настаје њено демантовање. Зато треба заиста посматрати људе. Свуда тамо где има неке острашћености, чак и у име добрих намера, у позадини њихове агресивне самоодбране почива управо то осећање. Јер знају да су криви па се зато толико оправдавају и бране. Чак и када их нико не напада. И дигресија је генијална јер траже кривицу другог.

Једно ипак треба подвући: у искуству Духа Светога границе кривице се бришу у тоталности. Ако је Христос нашао место у човеку онда је брисање грехова неизбежно.  Јер је – уклоњено! Нити човек више треба да осећа кривицу за оно што је он учинио, нити другог треба да подсећа на кривицу за оно што је други учинио. Пред искуством Духа, кривице постају маргинализоване. Педагошки значај кривице је сталносвесност своје погрешивости. Све остале варијације могу бити само одјек психоза и патологије. Било да добровољно мучимо себе, било да нас муче други, било да ми мучимо друге демонским очекивањима, јер у сваком случају умишљамо свету вредност непотребне жртве. Жртве чије се вредности и сами стидимо, жртве чије роптање није по Божијој вољи.

Пред нама је пролећни дан у неограниченим хоризонтима своје цветајуће језгровитости. Сунце свуда налази сваки сакривени кутак природног слепила. Наш јунак, са рукама у џеповима, аритмично хода тротоарима упаљених градова. И што је најважније, није усамљен. Заправо, шета солистички у неком умишљеном концерту својих чула, који неуспели звиждук опонаша, али није депримиран монадичним пулсом, ни бројем глувих за мелос око себе. Као незрело дериште, поносно се загледа у излоге да би потврдио не изложени сајам трговине већ свој заносни изглед. Могло би се рећи да се притајено кикоће пробирући мисли и искуства као нека замишљена веверица којој реп не да мира. Осмех га одаје али глуми озбиљност. Не жели да скреће пажњу на себе да не би другима изазивао нелагодност једног несташног упитника. Кокетира са сећањима. Мења расположења сваки час. Наизменично, као игра облака и зракова у само једној минути. Од такве опијености, сентиментално нуди срце целом свету али радије бира ћутање једног вредног и невидљивог мрава. Управо је једног посвећено заобишао како би ташто потврдио своју свету љубав.

Међутим, неке лавине се увелико одроњавају и не налазе назад своје место. Наш јунак је један од оних људи који држе до своје вере више него до онога шта вера има да њему првом каже. Дакле, није баш паметан али је управо баш због тога симпатичан. Можда симптоматичан али то ћемо тек да откријемо. Док говоримо о њему, он сада тренутно пробира по лицима свештеника које је упознао за време свог живота, као дете које по поцепаном џепу панталона тражи преживеле кликере. Поносан је. Толико изузетно да неумесност и безазленост деле исти сендвич таштине. Пуно је читао о томе „шта тамо неки“ Исус говори о свештеницима у своје време али никада није насео на то да било ког доживљава као претећег фарисеја. Добро, можда је само двапут зажалио што је некима пољубио руку. Добро, и можда је само једном написао око 345. страница једне никад довршене књиге о томе како је једном проклињао свештенике. Али, заиста их је волео. Чак и спрам своје тврдоглаве наивности – волео. И вероватно, зато што је имао више среће него памети, никада у свом друштву није имао свештенике за пријатеље ниског угледа. Напротив, све су то махом били учени људи од којих је и сам учио. Успео је да остави по страни чак и нечије бомбастичне падове само да би дошао до оног суштинског. Јер, авај, ко се уопште загледа у остареле боре једног дрвета ако су плодови пречи.

И док је тако сувопарно надимао своја чула новодолазећим а једносмерним сећањима, одједном га је једно сећање посебно ошурило. Чак је некако театрално и хипохондрично одмах изгубио ваздух и срце је почело још јаче да добује. Пред њим је искрсао лик једног свештеника на којег дуго није мислио. Заправо, није мислио уопште, али сада је почело то лице толико да га жуља да је имао осећај да је нечије смртоносно гушење лакша стварност од његове. Убрзо је пао мрак а шетња је још трајала. Сад већ није био толико опкољен својим безбрижним поскакивањем. Ноге су потрошиле снагу и стабилност је узела кључ од окова на своју страну. Чак су и руке изгубиле своје самопоуздање изненадним презнојавањем. Али, лице… лице га је гледало из примрака његовог ума и није одвраћало свој поглед. Осетио је неки вид спољашњег продирања, нешто што му изнутра припрема терен за окопавање другог, налик „унутрашњем окомљавању“ на профил тог свештеника. А пошто није био много паметан, није знао због чега се то дешава. А онда је почела обдукција и он се олако препустио свом операционом захвату чврсто верујући у свој докторат који никада није ни стекао као хирург.

Лик, лице, дело, мантија. Све је било ту. Наш јунак је одмах увидео да тајну овог леша неће моћи лако, а можда никако, да демистификује. Заправо, уопште није могао да лоцира зашто за њега уопште има нечег одвратног у побожности тог свештеника. Лако је рећи сукоб између два егоизма, две зависти, две кривице, итд. али овде то није била тема очитана у сецирању. Заправо, први убод оштрицом анализе о тело свештеника је одмах пролио крв која је на земљи исписала читка слова: „Зашто је то твој проблем?“. Наш јунак је овог пута ухватио змију између тих редова. Змија га је питала: „Може ли човек сам држати змију?“, а он јој је рекао: „Не може!“, и од тог часа обузела га је лукавост. Зато ни проливеној крви није ништа одговорио на упитаном јер би тако нашао свој грех. А њему је ипак сада више стало да покрије своје зло. Али, анализа му је враћала сечиво у руке и он је балавио од радости што ће свој захват истерати до краја. То пак није умањивало осећање нискофреквентне огорчености. Он је био пред загонетком. У том свештенику, чије тело се простирало на операционом столу од сећања, није препознавао евентуалну извештаченост, ни неку маховину пластичне побожности. Тај човек не говори ништа бесмислено у чему се и показује сва апсурдност. Али, као да у таквој (усиљеној?) сведочећој вери има нечег морбидног која иначе није уоквирена нужном самопромоцијом. Истина, он не отписује људе са недостацима, чак му то негде импонује, али опет пренаглашено инсистира на неком идеалистичком морализму усред којег подвиг и Бог заједно пате. Ваљда.

Наш јунак је затечен тумором који налази све дубљим рударским прокопавањем. Он не може да каже да тај свештеник није оно за шта се издаје. Можда управо у томе што му се нема шта приговорити (осим понеке тихе кукњаве у даљини, и понеке искомплексираности о томе да ли има довољно истомишљеника) лежи парадокс да његово здравоумље није ни нормално. Има и код Честертона слично: „Толико је природан да постаје неприродан!“. Јер, црв у том дрвету некако са похлепним задовољством прождире не питајући за пардон својим залогајима. Свестан је, док га зној облива током захвата, да ни то није оно што овог човека одређује. Чак ни туђински однос са њим лично. Ни неуротична борба за аплаузе и репутацију. Ни лексикон нових речи у којима искуство Духа Светога заиста не одсуствује. Уме и да се склони и постави кад треба. Али, док је зашрафљао замишљеног саговорника,  ошгрица тог часа удари о нешто тврдо. Набасани ударац је прекинуо дијалог.

Била је то неискреност. Хирург се обрадовао. Пронашао је неискреност због чије сензације би Нерон спалио цео град само да то задовољство не изгуби. Коначно је детектовао милиграм проблематике. Да, неискреност, чак и када се ниједној његовој искрености не може противуречити. „Јер“, мислио је, „маска није спала у тоталности!“. Због своје пикантно пренаглашене а некад феминизиране увиђајности, тај свештеник сам себе задржава да пређе границе бесплодности, јер би у супротном одавно почео да хода по води као што се труде његове речи око чијих проповеди сви дижу заставе и месијанске пароле. Очигледно је да има дар сведока и преносника али је свестан да он сам није сила која кида иако указује на Силу којој служи. „У том чвору развија свој комплекс!“, рече јунак одважно као да је ушао у Галилејово откриће. „И барем ту искрено је осетљив!“ рече себи у браду. Све га искрено погађа и свака неправда под небом искрено га тишти. „Где је онда проблем?“ – бринуо се јунак да не остане без свог заморчета. „Проблем је што то не крије!“, одговори у њему змија. Огољује тајну. Тражи гледаоце своје патње. „Некога ко ће му избројати сузе.“ – правдао га је пред собом али змија продужи операцију на два сата следећим запажањем: „Мора да је страшно усамљен када у океану истомишљеника који мазе његове ставове, или чак у породици где је откривен свима, узима камеру да сам себе слика. Ту не тражи учесника. Задовољан је собом и својом углађеном и незамерљивом дистанцом!“. Хирург захукта на ово али климну главом. Вероватно у том микрокутку једине самоће када сам себе слика види се сва та фарса мимикрије. Сва та ништина испразне а доброћудне гламурозности.

Скалпел је наставио дубље. Више није било емоција у аналитици нашег јунака. Ни рутине. Само бруталан марш који крши све пред собом. Успешност операције уопште више није била битна. И оштрица проговори: „Свуда је тај човек силан али пред собом губи двобој. Ипак, из велике љубави према Богу, Бог је сакрио његов грех, али свестан да га Он гледа тешко живи са тим избором, чак и када се смеје и када је сав упрт у лице другог.“ И управо та сакривеност у Богу онемогућава „проваљивање“ нашег јунака у његов интимни свет. Аналитичар је поражен и пред учињеним крвопролићем. Као да пред собом има аристократу којем се од постављене страже не може прићи макар и за један аутограм. Проблем глазураних дистанци свештеника почивају у много већем проблему ако дистанцама подразумева додиривање људи до оне тачке да када га једном заволе – постави себе као преграду недостижног божанства. Има нечег поигравајућег у томе. И суровог. Као када би невољнику помогао у нечему а сутрадан одбио приснији дијалог са њим. „По таквим струнама хода!“ рече змија. „А струне су танке а он ипак уравнотежен!“, рече сечиво. „То пак струне не чини непропуцалим“, рече јунак. И сви нађоше заједнички језик на сабору овог констатовања. „Свештеник је свестан својих слабости, али се не задржава на њима!“, рече Бог али Га нико није за озбиљно схватио.

Касапин је долазио до краја. Зна где се се овај леш може сигурно кретати демаскиран. Али, иако даје од сувишка срца – срце не даје никоме до краја. „То је тај дуализам љубави која седи незахвално на две столице!“, рече крв падајући прштањем у страну. Није његово зло што форсира заузетост, те старе обавезе чија проституција потреса галаксије, него што њоме потхрањује своју сујету колико се без њега не може. У тај час сечиво је пробило тело. Анализа више није имала где. Спознаја је бачена. То је оно што га дефинише. То је он. Сечиво је дошло до душе али се наш јунак није више радовао. „То је он чак и када је најпосвећенији!“, задрхта микроскопски ум овог потенцијалног воајера. Јер, у тој искреној преданости да служи Богу не види да Га маргинализује пренаглашеним добром сопства. И ту је парадокс и откровење. Јер он јесте добар човек. И он има добро које сведочећи утискује у друге људе. Али, уместо да његово добро потврђује Христа оно га поништава. Он то не види. Слушаоци то не виде. Али види се једно безлично човекољубље усред личног богољубља. „Или беше обратно?“ – питао се аналитичар. И то је већ расцеп.  Јер, нешто га детерминише да онеспособи тај осећај самобитности без које други не могу. Толико свет само на њега чека. А иронија је у томе што он у то можда никада не би ни веровао да нема људи чијим хвалоспевима је тако непромишљено а опет ноншалантно поверовао. И у жељи да нивелише слику коју други имају о њему са сликом коју он покушава да изгради у себи – а да је прави увид одстрањен као брат близанац из орловог гнезда – он живи у свом грчу сасвим безазлено. У томе је сва карикатура скандала.

Пацијент је умро. Доктор исцрпљен. Умотан у своје анализе као овештала мумија у завоје које су га скупо коштале. Пролазећи поред следећег излога у касним вечерњим сатима видео је свој одраз. Мантија се вукла по земљи. Препознао је лице оперисаног. Био је то он. Над собом је радио обдукцију. Али свет није због тога стао. Нико није ни приметио једног самопосматрача, јер ни он није због себе видео друге. Наш јунак гласно размишља. „Самоспознаја је опет промакла. Касно је. Нема понирања. Ноћ тражи свој одмор. Треба довршити снове. А сутра је нови дан. Треба да се заврши свој аутопортрет. Јер, зашто да само један Дирер на њему ради целог живота када могу два, три, четири Дирера… Треба још додати боја. Треба се више клањати својој икони. Мало је пакла за један дан. Треба такви да постану сви дани.“ Док се у јереси једносливености не изгуби различитост где почиње и нестаје лице свештеника, а где почиње и нестаје лице Бога.

Корак је муцао а поноћна звона на оближњој цркви су објавиле светогрђе…