Archive for децембар, 2016


Крајности

Има нас разних. Углавном неке логике иду линијом крајности. Од очекивања до разочарења. Од фанатика у великом до фанатика у малом. Интелигенција ту не заостаје за глупима. Али, ту су и људи „просека“. Људи свакодневнице. Људи инертности. Некад ни хладни, ни врући. Некад питки, некад бљутави. Није ни то проблем. Проблем је како људи просека гледају на Цркву. За фанатике у малом – то је кућа магије. За фанатике у великом – кућа није ни потребна. Морални фашизам може марширати на оба фронта. Забрињавајуће је колико људи на Цркву гледају као на моралну установу. У Цркву не иду јер Црква не испуњава њихова очекивања. Пошто сабира грешнике, у њој виде издају морала. Они су моралнији од таквих грешника које Црква покрива, те зато и не иду у Цркву. Јер, Црква се компромитује, по њиховим мерилима. Али у томе и јесте сав парадокс. Јер Црква није морална институција. Баш зато што окупља људе разних профила, професија, сталежа, па ето и грешника, баш зато не кокетира са злом него тражи за свакога оправдање. Друго је питање да ли се неко заиста стиди свог греха или само маскира своје безумље сакривањем иза леђа Цркве. Црква је спроводник Божије љубеће светости. Благодати која чисти сваки недостатак и која моралне пропусте уздиже на пиједестал светости без обзира на моралне дефекте. Очигледно још не разумемо поруку Христове Жртве. Зато тако злурадо избегавамо место светиње изговором властите супериорности над црквеним члановима.

Ажурирање

Колико смо као човечанство постали предвидљиви готово у свим “тачкама дневног реда” постојања? Као да смо кодиране машине сведене на одређене инстикте. Развили смо “ја-свест” и добили слободу на дар, али понашамо се и без “ја” и без слободе. Односно, као да исте користимо једино у границама (само)демантовања када год се упустимо у неке идолатријске фикције. Или, као проверено искуство када се дотичемо “чињеничног стања” тако да тај сигуран образац не напуштамо лако, јер је емпиријски доказив. Дакле, ослањамо се на “проверена” искуства и усвајамо их постепено или нагло као део властитог бића. 

Наравно, генетски утицај, као и место одрастања са свим националним и културолошким наслеђем, нас донекле условљавају одређеним кодексом васпитања, али као да не долазимо до узвишенијих координата о већем смислу постојања. Просвета, као и други сегменти које се разливају у нама (медији, кинематографија, студије, итд.) усађују у нас клице знања или полузнања која нам готово нису ни потребна. Зашто? Ради лакше контроле. Тако се губи критички став о било чему. И то је једна страна медаље. Друга страна медаље је пренаглашена критичност о било чему (пред најездом информисаности о свему) без јасне свести шта је то што треба да се апсорбује, шта да се прочисти, а шта одбаци. На пример, има доста начитаних, али је велики знак питања како интерпретирају оно што су прочитали. Јер ту већ лежи прво подривање на своју штету. Брзина усвајања података се показује већим приматом самоостварења, без жеље да се стави нагласак на асимилацији, јер је ово друго оно што “успорава” биће. За то време, на маргини разума (или периферији свести), испашта сам човек и његова душа. Зато што профиле градимо на постојећим системима самоодржања (негде и самоодбране властите утопије) чак и када “боља верзија” нас (савест, подсвест, итд.) жели да нас усмери на више и боље. Тада подижемо преграде. Није нам пало на ум, да управо та “успореност” жели нешто друго да нам каже и да пређени садржаји, као и они никад стечени, желе да нас усмере на нешто ново.

Али, осим предвидљивих инстиката, монолога, дијалога, жеља, и других водостаја свести, мало нас жели да зађе “иза” мишљења. Иза првог инстикта у себи при додиру са светом другачијег. Пре овог “пре”. Пре нагонског и афективног. Јер, треба застати. Не треба брисати прву асоцијацију, али је треба преиспитати. Можда нас управо прва асоцијација о “чему” или о “коме” открива какви заиста јесмо када смо насамо са властитом универзалношћу. И шта ако нас управо први нагон о “чему” или о “коме” вара, јер може бити шаблон који слепо пратимо као програм у себи који, можда негде и злурадо, учитавамо изнова у себи. Како другачије тестирати границе (не)погрешивости свог ума и своје (не)слободе. Али, преиспитати без страха у каквом мотиву награде или казне. Него, јер желимо да се упознамо са властитом контемплацијом. Са сакривеним собом. Не нужно са оним собом од којег бежимо (има и тога) него са оним собом којег смо од себе сакрили (негде намерно, негде ненамерно). Међутим, треба доћи до језгра “пре” жеље где је слобода положена на средини лавиринта, или где је то језгро сам излаз из лавиринта свега што нас је дотад ограничавало чак и у име изградње. Језгро. Јер свако од нас има језгро за које је највише везан. Оно што нас системски кодира (одређује) какви смо изнутра на нивоу идентитета. Заћи “иза” мишљења, дакле, значи искорачити иза постављених граница свега што знамо и јесмо. Чак и када нас властита природа унапред детерминише “предвидљивим сценаријом” свакодневног поступања. То значи да не морамо на “прву лопту” да се владамо на основу постојећег кода манира, васпитања, наученога, нагонског, дословно свега. Чак и вере.

Осим пронађене свести о самосвести (под условом да смо и до тога дошли, а где је тек питање Бога), да ли смо дошли до питања: има ли још нешто више и нешто даље? А ако смо макар промил сопства довели пред руб арене властитог истраживања, онда се Бог као оно што призива биће у нови ниво постојања мора отворити као “баг”-дилема, као криза “система” неминовно. Требају нам “ажурирања” на нови ниво постојања где постојећи модели “добра и зла” неће бити тек пуки стереотипи, алгоритмови, или шаблон по којем се ушушкано владамо. То је тај чувени “скок у непознато”. Требамо, осим досадашњих лажних промо-перформанси које смо стекли, да дођемо до тачке кризе да смо заиста свесни парадоксалног вируса: своје свенебитности и свебитности. Али и до позања да то није све. Морамо се испразнити од свих наслага од искуства и сећања да бисмо у огољености дошли до оне првостворене клице у нама која још парадоксалније – није од овога света. Дакле, није реч о неком повратку на старо где смо тобоже били као “табуласа раса” него на преображају свега што смо до сада са трудом градили управо да не бисмо створили “петљу” која нас поставља у лажну сигурност.

Отварају се и друга питања. Шта носи будућност? Вештачка интелигенција? Да ли ћемо једном престати да се дивимо људима, сунцу, порама на кожи, природи, љубави, Богу? Да ли смо већ сада у тој нимало наивној опасности ако је самодовољност главни модус по којем се владамо (онај горак укус када увидимо тежину нечијег задовољства у сопственој непоправљивости). Да ли пут самосвести искључиво мора само водити у (само)уништење? Јер, Адам је могао познати добро и зло без зла у себи, али је изабрао зло у себи као мерило познања. Нама је дато више. Познајемо Бога не само по речи, већ и по сили деловања. Јер, имајући Га у себи имамо познање које надмашује познање Адамово. Адам је Бога познавао “споља”. Ми Га упознајемо “изнутра” (ево опет поглавља о насушности светог Причешћа!). Са Богом у себи можемо против зла у себи. Јер Он расветљава и раслојава тамно и сложено у јединство целовитости коју ни смрт неће укинути. Наша непоновљивост тек у димензији победе над смрћу добија своје покриће. Изван ове васкршње перспективе свачија непоновљивост може бити само егоцентричног карактера које врхуни у сировости аутоереточности.

Бог је глас у нама који нас изнова Себи дозива сталним “ажурирањем” и Духом Који “ресетује” старо у ново, а блокирано у излаз на долину слободе. Слободе која не долази из научене зоне, већ из нествореног пејзажа чија вечитост не трпи осцилације. Изван искуства Бога и Његове благодати, сви смо наводно слободни, пуни својих проклетих права, али не увиђамо главну подвалу: да је неко и та “права”, по којима се инертно владамо, поставио као највеће постулате и вредности дубоко у нама угравиране да и не увиђамо управо одсуство слободе. Јер се боримо само за оне норме које је неко поставио у одређеном веку и месту као апсолутне. Дода ли се на ту слику саможивост у тоталности апсурда – ето пакла у тоталности постојећег “програма” у нервима. А слободе остаје таман толико колико може да стане и у једног робота. Само оно што је “апдејтовано” благодатним упливом у наш систем постојања, само то је очишћено и спасено. Без тога, долазимо до блокаде и вируса. И постајемо још један примерак на отпаду човечанства. Али, Бог има силу и власт да нас рециклира и учини поново живим. И да усади у нас нове програме који неће оспорити нашу слободу, него нас револуционарно довести у познање којег нисмо ни свесни да смо му се наругали: да смо живи!!! И да можемо бити слободни са Њим у Тајни љубави коју ни смрт не може ускратити.

battle-angel-alita-full-228338

Квадратура

Има свештеника који плачу, али не због свог трпљења и кајања него због огорчености што своје жеље не могу спровести у дело, те своју горчину преносе на Бога а да тога нису ни свесни. Има и народа који ће заједно са таквим свештеником заплакати мислећи да он Божију службу чини.

Има људи који толико поштују Цркву да не разликују глас Божији од гласа Цркве. Ако Црква емитује духовну фреквенцију они ће мировати. Ако емитује погрешну – они ће веома радо заиграти. Јер је тако рекла Црква. Макар то било на месту светиње.

Има и свештеника и народа који осећају да негде нешто не функционише како треба, али ће радије прилагодити себе постојећем лудилу неголи подићи прст одговорности. Послушност је врлина макар врлина била дресирана последицама вулгарности и идиотизма. 

Има нас разних који мислимо да ћемо куповином тамјана и свећа надокнадити сваки недостатак, док ћемо суштину лако одбацити. Лакше је пливати у плићаку неголи ходати по мору у сусрет Христу. 

Има нас разних који изнова тражимо већу квадратуру слободе, али нам није битно што је сваки милиметар таквих проширених зидова обложен мемлом и влагом недоличног живљења.

Коначно, има нас осиљених на положајима, али и спокојних у малом, којима ако савест није прикљештена неким интересом, онда је сигурно одлично заштићена сигурним алармом елитистичке академштине чији ореоли се не дају сваком. Јер се сопство толико љуби да се не даје ником чак и када изгледа да се даје цело.

Наравно, има и оних других, дивних људи, ватрених свештеника и безазлених лаика који варниче сваким добром, али је њихов љубећи пример такав да по вољи или невољи пут незапажених и неупадљивих бирају. За које не знамо да постоје а ту су међу нама. Који делују мртви а највише живота поседују. То су они које свет као ни Бога у Христу није препознао јер на њима не нађоше ништа што одговара мерилима њиховог укуса. 

Господе сваке светлости,

чекам на покрет твоје славе.

Смилуј се, посредуј додирима,

избави ме из ове немилости

од безлика што прождире

убиством мира и воље.

Подај ми као некад

велико срце, 

пренапуњено животом којим Сам живиш.

Не могу више, издахнуо сам.

Утрнула су сва добра у мени,

сва упрегнућа – саботирана.

У мени све је леш и подривање,

нема ничег да на људско личи.

Господе сваке светлости,

молим те као дете

за доброчинство света.

Распетљај све чауре

утамњене грозотом неодјека.

Само када са свима завршиш

не заборави на крају реда

барем мрвице снопова

што подижу кости угњетане.

Не заборави, чуј ме!

На последњег мене…

Маска

Не очекуј да те се неко сети ако се и ти сам некоме не обраћаш. Мени лично је најдраже када би спонтаност и безусловност била у првом кадру. Али нажалост живимо у времену када је отуђење постало некако морбидно „нормално“ и где трговачки односи доминирају управо на постављени начин: ако мене нема у твом животу – неће ни тебе бити у мом. 

Можда је све то један вапај за разумевањем, љубављу, као што је нормално да некоме кажеш „добар дан“ па очекујеш одјек. 

Проблем се догађа када друга страна не отпоздрави. Тако настаје отуђење под маском познанства.

Да ли је свако сопствено мишљење релативизација или разводњавање истине? Треба поштовати искорак макар половично јер пуноћа још никоме није дата. 

Постоји Истина која се тиче Бога али и истине које не зависе од љубави ( ако кажем да је хладно –  то нема везе са љубављу али је истинит исказ). Различитост мишљења је пожељна а може бити чак и неизбежна јер је свако универзална стварност, али ипак није свака различитост од љубави ( црвена боја има своје независно постојање од зелене боје а заједно би чиниле занимљив колорит али то је до боја). 

Не бих рекао да је осетљивост као одбрана свог мишљења увек гордост. Постоје људи који имају дијагнозу хиперсензибилности али то је неуролошка појава која се догађа мимо слободне воље а не као производ сујете или гордости. Има и људи који су неком болешћу изгубили добру нарав и добро мишљење али то не значи да њихов став долази од лошег човека него од изгубљеног здравља које их чини раздражљивим против њихове воље.

 

Као по неком уштогљеном правилу, деца су се увек узимала једнодимензионално када се вршио аналитички увид од стране стручњака, без узимања у обзир њихових личних светова (читај: слободе) чак и када се вршила сама анализа услова и века у којима млади живе. Као и код других расуђивања, проблем генерализације се показао као незахвалном методологијом критике. Ипак, неке прве црте (да не кажемо “опште”) могуће је препознати на лицу многих (не и свих!), чак и независно у којој држави живе. Почећемо са малом децом предшколског узраста преко школског а наставити са адолесцентима и студентским “растом”. О заменама вредности на крају. Битно је нагласити у овој скромној систематизацији да се не држимо фиксиране позиције; да је ово само покушај сагледавања “општих” али не и “свих” перипетија младости; да све већа либералност прилива нових закона више доводи до легализације зла у младима неголи што им открива место смисла и одговорности; и да је слобода неухватљива у овој проблематици обзиром да и најсуровији профил човека може да покаже покајничко растварање у Чаши Милости Господње.

Мала деца. Деца су оно што направимо од њих. Ако се држимо неких студија, главне карактеристике и потенцијале стичу већ између 3. и 6. године живота (В. Јеротић примећује да се та линија помера наниже, што се нпр. догодило и са пубертетом – са нпр. 7. и 8. разреда спала је на грану 4. разреда основне школе). Технолошки уређаји чине већи део њихове стварности, тако да долазимо до увида да неки родитељи у парку не дозвољавају игре које би испрљале одећу њихове деце, а резултат тога је модни комплекс и саботажа креативности. Имамо неке примере да родитељи имајући увид шта је на менију у вртићу, хране децу кући, или им чак доносе своју храну од куће, како би сачували своју децу од “лоше хране” која им се сервира у вртићу. Ако није посреди неки медицински проблем који из превентивних разлога тражи посебан режим исхране, онда је размаженост дефинитивно у првом кадру. Деца развијају пробирљивост као акт незахвалности од малих ногу. Родитељи у жељи да приуште деци оно што они нису имали, заборављају да је љубав и здрав разум према деци у првом кадру. Већ у предшколском узрасту се развијају први комплекси чији је родитељ богатији, тако да је било примера да једно дете долази кући уплакано што се неке другарице нису хтеле играти са њом јер нису из истог сталежа. Било је ситуација да један родитељ указује другом да мора својој деци приуштити бољи телефон да му се дете не би осећало “издвојеним” од друге деце. Деца морају да науче да нешто не могу да имају. Неће то бити убиство љубави. Неки родитељи у том комплексу дозвољавају својој деци апсолутно све а тако се губи критеријум распознаје добра и зла. Дакле, ово је показатељ свести у периоду пре поласка детета у основну школу, са којим предиспозицијама (како стеченим, тако и генетским) долази да настави свој развој. Наравно, деца нису зла, али се уче безобразлуку који касније може да постане главни окидач. Проблем се мора лечити на време да не дође до инфекције. А родитељи су некада толико захтевни од институција да преузму њихову улогу да управо на тај начин беже од своје одговорности, док истовремено у заштитничкој наелектрисаности (читај: посесивности) нису ни свесни да на тај начин не дозвољавају здравији развој социјализације њихове деце са другом децом.

Школа. Велика промена. Од 7. до 18. године живота појављује се мноштво фаза. Али, ни то није мерило у какве се људе могу изнедрити са 30., 40., и више година. Правила нема, нити је оцена икада била мерило личности. Овде су учитељи, наставници и професори једнако одговорни колико сами ђаци. У њих утискују не само знања (која се касније показују углавном непотребна – обавезно видети дело од С. Бојанина “Тајна школе”) већ и неки образац и кодекс понашања. Колико се деци дозвољава – тако се и понашају. Довољно је да се полуга дисциплине изгуби на један дан (или трен!) па да направи хаос за читаву годину (а негде и целу генерацију). Млађи узраст почиње веома брзо са лажима и свађама које су преузели као моделе у предшколском узрасту. Страх од критике друштва (“осталих у одељењу”) може развити разне комплексе и довести до формирања девијантног темперамента који обезвређује све што дише само зато што је то “модерно” или препознатљив “стил” понашања усвојен, макар инертно, од других. Једно дете првог разреда основне школе није прихватило критику учитеља, те је због својих “атомских права” направило проблем учитељу слагавши да га је учитељ ударио. На разговору са психолошко-педагошком службом се показало да га је учитељ само помазио. Старији узрасти пљују по бравама учионица да би се светили својим ауторитетима, или се ругају наставницима усред часа јер “знају своја права”. Дакле, позивају се на права само када треба да верификују свој вандализам. А најгоре од свега је што у кућном амбиенту добијају подршку за такво понашање, јер ако и постоје неке санкције показују се као трагикомичне. Има и другачијих примера где ни систем једне школе није без недостатка. Ако нпр. једно дете има већи ниво заштите или “гледање кроз прсте” од саме школе у случају да неки “тата-криминалац” врши пресију на кредибилитет школе. Немали је број ОШ и СШ где је владање запуштено, али где и професори праве идиоте од деце, јер не желе замерање да би имали сигуран посао и довољан фонд часова. Тако се у страху за губитак посла дозвољава свака девијација док они најбитнији међупростори постају сасвим небитни чак и за саме институције: криза идентитета, проблем насиља или здравља у породици, конфликти са нагонима, итд.

Студенти. Оно што се до сада таложило, сада само показује своје ескалације у видљивим последицама. Наравно, нису сви студенти у овом узрасту. Неки су већ родитељи, неки раде, неки комбинују и учење и посао. А неки су се толико размазили у гнезду својих родитеља да би вишегодишњим изговором студирања могли неометано да продуже ужитак лењости и да горе него у предшколским узрасту – никада не преузму одговорност за своје поступке. Други им је крив за све што не ваља у њима самима. Зато се неки никада не ожене или не удају, или, траже брзу зараду да би могли парадоксално још мало да буду – мала деца. Ако питање смисла постојања није ударило раније – сада се отвара у највећем таласу готово до очајања. А од себе се крије питање сврхе као и мирис смрти. Провера свих стечених односа (као и оних изгубљених) и искустава избија на прву линију фронта. Има таквих примера да неки тек у овом узрасту почињу са порочним животом којег су се дотад чували а чији узрок заправо почива у пасивности и равнодушности света и окружења у којем живе. Можда би негде неки од њих пројавили добру вољу и таленат када би нашли довољно подршке, а негде има ситуација да и када су максимално подржани пројављују се као незахвални и бестидни.

Резиме: Немогуће је, дакле, ићи логиком које су све директне и индиректне нијансе условљавале развој или стагнацију једног идентитета. Нарачито ако се узме у обзир да човек није довршена категорија и да никада није умировљена стварност. Ударно је да је стуб породице најпресуднији, али опет никада по цену слободе. На пример, један момак је потицао из богате а други из сиромашне породице, али обојица су дрогу сами пожелели. Није, дакле, изобиље ни немаштина главни критеријум шта ће некога упропастити или парадоксално изнедрити у човека од врлине. Имамо и успешне младе људе, негде и каријеристе, али који у одсуству чак и фаталних порока показују само неосетљивост за живот и биће другог. Човек се учи док је жив, као што ће се уподобљавати у све векове. Чињеница је да има разлике између оних који су васпитавани Христом и оних који нису. Овај образац се тотално занемарује и не узима сувише за озбиљно. Наравно, нема правила, нити је мерило “бољег васпитања” тамо где је нпр. веронаука примат, јер самовоља може на оба фронта вриштати. Дошли смо до позиције да можемо и школама и родитељима рећи: “Свему сте нас учили осим како да будемо људи!” Зато данас нема људи који су довољно зрели да могу да верују у своју светост, јер су душу удаљили од себе још када су били деца.

Треба подвући: Не може дете боље од својих родитеља знати шта је добро а шта зло. Многи родитељи непотребно оптерећују своју савест уместо да је развију код детета. Наравно, то је процес. Дете неку критику може да идентификује као зло, али ако родитељ зна да је то за добро детета онда то није проблем родитеља. Већина родитеља греши у томе што покушава да буде пријатељ својој деци. Прво родитељ треба да буде ауторитет па тек онда пријатељ. У супротном, сами родитељи ће постати послушна деци за највећу глупост а деца ће се понашати као родитељи неспособна за ту улогу.

Дошло је до замене вредности. Зато и има толико пуно деце која су одрасла саможива и неспособна да одрекну своју вољу ради свог и општег добра. Њима све смета, свему противурече, у свему се расправљају – а памети немају. То није одузимање већ васпитање слободе да се опредељује само за добро. Деца још не знају шта је љубав. Она љубав препознају као реализацију сваке своје помисли и жеље. То је погрешно јер се тако развија егоизам. Њихова послушност би требала да буде дар љубави својим родитељима. Уместо тога, игром обрлаћене сентименталности, родитељи постају послушни деци у страху само да она не постану хистерична а све под псеудо-мотивом да се они тобоже не покажу као никакви родитељи. Такав је свет мале али и велике деце. Погрешна је педагогија која у исти кош ставља грдњу родитељску и насиље у породици. Укор родитељски, колико год био тежак по самог родитеља, увек је базиран на љубави, док насиље подразумева аутоматску негацију љубави као такве, подразумева мржњу која тражи отелотворење свог презира над недмоћним бићем јер само оно као такво не пружа отпор.

Нажалост, многа деца не трпе сугестије. О којем год нивоу узраста говорили. Мисле да су достигла врхунац разума шта је за њих добро а шта не. Често то има негативне последице и по децу и по родитеље. Страшан је инат деце која злоупотребљавају своје родитеље разним делима и псовкама. Још страшније је да многи родитељи немају ауторитет и да сами не знају да разликују добро од злога. И када све ово сагледамо вишесмерним интезитетом, видећемо колико сложених узрока и последица осцилирају у таквим интеракцијама и да је лако доћи до експлозије ако пресечемо погрешну жицу. Оно што треба највише да брине, поред свега, је одсуство жеље да се усмере своје породице према Богу и Цркви. Јер ако нема доброг темеља, како ће се здање одржати?…


Видети још:

Црква и проблем насиља међу младима

​Памтимо добра искуства. Укусе. Као ручак. Као добру реч са пријатељем. Као загрљај са вољеним бићем. Као омиљене дестинације. Много тога. Све нас то чини здравим. Испуњеним. Да не полудимо када невремена дођу. 

Тако је и са Литургијом. Опомињемо се окушане радости Живота. Оријентишемо се у овоме свету сећањем на примљена добра у Цркви. Да не застранимо. Да увек имамо где и Коме отићи. И да Он једини не мења Своје расположење Духа. Чак и када депресија долази по свој данак. Чак и када цео свет каже: „Невоља!“, Он каже: „Благодат!“. 

И то уливање наде…зар је мало?…

Језик

Људи ми замерају неједноставност израза. Хоће концизност у име огољености а да не виде баналност. 

Зашто се онда песници толико труде? Зашто онда Бог говори апостолима и народу у загонетним причама? Зашто пророчка места остају недоречена и нејасна? Мора ли се свему испити срж до краја? Може ли остати бар мало дивљења и поштовања пред необјашњивим? Тајна је лепа тек док се рађа. Божији говор је аритмичан. Није увек јасан ни доречен. Некима открива значење а некима не. Некоме се дало значење а жели бахато рвање. Језик пророка је још конфузнији. Нешто не видех неке укоре од Бога за њихов стил изражавања. Бог је свима дао језик да га користе стваралачки како ко зна и уме. Или се и песници узалуд труде? Мој језик воли језик тајне. Презирем огољеност. Може реч нешто сама да каже без повлачења за рукав преводиоца. Преводилац може да ускрати Тајну. Јер да се он није умешао, можда би Бог нешто другачије шапнуо на уво ономе ко се пита.

Не знам…

Имам осећај да је са једне стране духовна реч прецењена, јер звучи сувише недостижна и идеалистичка, а негде да је она сама осиромашена. Не јер она нема вредност него јер јој силу одузимају идиоти. Са друге стране ту су песници, књижевници, философи итд., који опет полажу већа „ауторска права“ на ону духовну максиму која се не да лако достићи а камоли оголити. А опет они сами је љубоморно обмотавају елитношћу недостижности убијајући у њој заправо силу једноставности (мада не треба потценити загонетке као укус пророчког језика који није дат сваком. Можда ту има и несујетног покушаја да се реч осавремени и приближи изван конзерватизма једне епохе). Није истина да су само неки свештеници одговорни за дволично својатање Бога јер и верници могу тако да чине. 

У језику Јеванђеља пршти грациозност једноставности која опет оставља простор за другачије тумачење и загонетку. Језик Јеванђеља просто трпи истицање, проток, где нема блокирања али оставља место за аритмичне скокове у већа откровења смисла и Бога. Најпре Божијег смисла. Не само онога што човек држи за смисао. А има и таквог парадокса да је некоме теологија дража од самога Бога. 

Наравно свако има свој пут и искуство. Добро је да се не оспорава Божије постојање. Добро је да нисмо сви исти и да немамо сви исте дарове. Добро је да се на више језика и професија изражава искуство вере. Добро је да свако од нас другачије перципира искуство Бога без жеље да угњета другог који другачије дефинише своје искуство. Не морају се песник и философ нужно побити између себе. Или научник и књижевник. Или свештеник и лаик.

Само ме брине: да ли су се границе укуса мало погубиле? Јер ако једну поучну мисао изрекне ко од писаца или јавних личности – то добија размере епидемије, а ако је испољи ко од боготражитеља (без обзира и на мало простоте и наивности) – сви остају равнодушни. Испада да већи ауторитет имају управо нецрквени људи над онима који се декларишу као црквени. 

Данас људи као да траже духовност без Цркве и благодат без Бога. Пречи им је неки мотивациони говорник са плитким познавањем психологије неголи добар расадник Царства – човек који живи Јеванђеље (не алудирам на оскрнављеље психологије која као таква има занимљиве плодове). 

Наравно, мудар тражи синтезу између ова два света на путу ка Трећем Свету, али неразуман воли крајности. Опчињеност речима у којима је прасак смисла толико јак да пали веру само до оне границе када ће се сила одмах угасити јер делује недостижно и непрактично. Можда и због притајене насладе отровом да је човечија улога и одговорност ту посве маргинализована. А тако је, авај, „модерно“ бити изнад свега чак и када бауљаш у блату испод свега…

Два брата и две сестре. Време садашње. Божићни пост у току. Један брат се огрешио о рођеног брата исто као и једна сестра о другу сестру. Брат који је погрешио није увидео свој проблем. Рече лош брат повређеном брату након годину дана отуђења: „Није умесно да ћутиш. Покај се и врати у однос!“. Брат оћута на неправедну оптужбу али је послушао брата. Тако је урадила и једна сестра другој сестри. Повређена сестра оћута али је згазила свој понос и принципе. Међутим, када се брат вратио у „нормалу“ иако не беше међу заблуделима, изненадио се наставком отуђења које га је чекало на крају молбе онога ко га је призвао у покајање. Повређена сестра је изашла у сусрет другој сестри али није наишла ни на укрштање погледа, ни на милост дијалога. За то време брат и сестра увредилац живе спокојно своју увређеност као да нису ништа урадили најрођенијима. Поштују строго пост али љубави немају.

Наравоученије: занимљиво је како неки људи ни након доста година не увиде своју болест а намећу се за лекара другима. И без обзира колико се некоме учини по вољи – снага бестидности остаје на снази. Да живе кривицу коју су сами креирали без наде не само да виде своје зло него тог другог којег без свог зла у њима не могу ни да замисле. А вера им је таман толико велика да не могу да се одвоје од свог презира, те и црквена правила користе само као платформу како да поједу друге.