Archive for септембар, 2011


Свака религиозна конфесија хоће ауторска права на Бога. Онога Који не поседује никога, човек жели да поседује само за себе посесивно. Бог не дира нечију слободу а овамо Га сви хоће за личне жеље. Бог није ортак него Отац, и не држи кафану него Цркву. Било би бестидно сада оптуживати све друге осим православних, јер и православни унутар себе умеју да праве деобе тим својим палим хтењима у име Божије и на уштрб Његове благодати. Тако се и оно што јесте Божије тумачи криво као стопроцентно сопствено (фамозни безгрешни ставови који не умеју да воде дијалог). Тако Бог, ни крив ни дужан, постаје марионета верских фанатика, и не само јавних него и оних луђих – тајних фанатика од којих веће зло бива. Дошли смо до ситуације да Бог нема право на реч и одбрану, јер Он је „дужан“ дати Своју Љубав онима који ту љубав злоупотребљавају за свој положај а од других је сакривају. Зато више не изненађује ни савремена реакција неких псеудо-богослова који су изгубили свако страхопоштовање, јер више неће да љубе руку Божију – сада би да обарајау руке са Њим колико „све знају“.

Advertisements

Дар који одбацујемо, одбацивањем Духа Светога у дару, себе повређујемо а Дародавца вређамо, иако се Његова љубав не показује сујетна. Јер смо ми ти који смо сујетни за оно у чему нисмо савршени па хулимо незахвално на оно савршенство које нас превазилази. Бог нас не мрзи Својом Лепотом да би ми омрзли своју мању лепоту, него да бисмо се ми постепено уподобљавали њој а не тако нестрпљиво поништавали дарове који тек пуштају корење. И ако смо се трудили па били строго оцењени, то не значи гнев Божији, него наш који долази из нестрпљивог самољубља. Бог нас пуно воли, зато и жели да се покажемо продуктивно квалитетни. Наше је да стварамо дела а не комплексе, и љубав а не фрустрације. 

Нико не може да поништи дарове Духа а да се то на његову/њену личност егзистенцијално не одрази…

Етички сценарио

Бог је Љубав. Он даје вечни живот излазећи из Своје оностраности у овај свет. Не коригује историјско зло насилно као што ни добро не даје насилно. Бог се креће у светости а не у законским пропорцијама. Зараћене стране овога света Бог једнако воли на нивоу онтологије, (није пасиван навијач) зато и нема етичког решења у историји. Есхатон продире у садашњост љубећи све али не мењајући насилно све. Бог се не меша у сукобе да се Сам не би сукобио са људском слободом, него је ту да би обе стране дошле разуму кроз Њега. Трагичност историје је што увек једна страна слободе човекове испашта на рачун друге слободе човекове а Бог воли једнако обе. Када би Бог насилно помогао или одмогао само једном човеку у историји, то би имало ланчане реакције по цео свет. Зато се етика у историји не мења. Јер је етика у руке слободе човека дата а не да човек очекује поредак и правду од стране неког другог или Трећег. Бог се не расправља са сваким новим нараштајем изнова него даје благодат без мере, немо и ненаметљиво, сакривен да не би утицао на слободу човека. Ако милост дара (пневме) не уразуми – ништа неће.

Теологија се не може својатати. Она никада није била привилегија појединаца, нити предмет научних схватања и расправа. Егзистенцијалност теолошких поимања не датирају од умствених спекулација или аналитичких егзибиционизама већ од рефлексије Литургијског битисања човека у Богу и Бога у њему. И писмен и неписмен човек исту фреквенцију благодати добијају на Литургији. Чак и ако неко то не осећа, то не значи да јесте без дара учешћа (заједничарења). Чак и ако неко не уме да изрази своју веру теолошким речником, његова/њена личност се не одбацује јер уме (жели) да верује (додирне) Причасног. А теологија без вере не иде. Верник се поистовећује са теологијом чак и немим учествовањем у животу Цркве. Његово присуство је његова вера и теологија.  Бог је АрхиТеолог Који Својом благодаћу оживотворава придошле на Сабрање (сабор светих). Тако и онај који има неки биолошки или психолошки недостатак може да буде свет по благодати јер има покриће од Бога. Теологија не ставља баријере према људима, она не острашћује ниским већ високим вредностима које нису од овог света.

Није свако теолог ко се бави теологијом јер теологија уме да осећа, уме да се насмеје и пољуби другога. Недостатак осећања и недостатак осећања за другог није домен теологије као академске дисциплине већ слободе човека, исте оне слободе у коју ненаметљиво силази Божија благодат, благодат богослужбене реалности. Није свако у истини и Истинитом ко уме да изобличи заблуду другога. Нити је свако слободан ко уме непристојно да копа по нечијој приватности ако други то не жели. Сама теологија нема за циљ да саму себе прокламује као циљ постојања изван окриља Цркве и окриља љубави већ да уведе човека у пуносвесно познање стварности у којој учествује и да га парадоксално научи како да у име свевидеће љубави жртвује сопствени теолошки став зарад другог. Тиме се не претендује на одрицање догме већ на одрицање тврдоглавости која квари неки однос, или чак, само Тело Цркве. По томе се познају синови Божији уместо оних који накарадном тврдоглавошћу (којим умишљају дар ревности) и слепим ентузијазмом (којим умишљају дар Духа) не желе да се одрекну својих предрасуда макар сви у ништавилу завршили. Индивидуализовати теологију као сопствени прогрес према моделу „без других се може“, у којем човек усамљено ужива „своја добра“, или према моделу „други су потребни да би јели моје знање“ може одвести човека на опасну странпутицу у којој он умишља онтолошко јединство са Богом.

Од човека зависи…

У кадру…

У детаљима, неухватљивим на први поглед, недоступним очигледним перцепцијама, се крије најдубља и најсложенија премудрост и устројство. Такве су и људске „судбине“ – најмаргинализованији протагонисти овога света, а презрени од света, носе најквалитетније садржаје свог живота. Из светске перспективе то наликује онима који јуре славу, али из Божије перспективе више вреде они који ту нису ради себе. Као да свет гледа на такве људе као некад Јевреји на Христа: „Не нађосмо на њему никакве лепоте!“ Другим речима, на филму ми обраћамо пажњу на главне глумце и њихове улоге али права прича се крије у оних које понајмање запажамо у кадру – статистима. Ако, дакле, ми који се гурамо у прве редове каријеризма и популарности не познајемо некога на кога нисмо обратили пажњу, то не значи да је такав и Божански однос и да Он таквог не познаје, док умишљамо да наше богопознанство или самопознанство или другог-познанство (без Бога) више вреди. Јер ако је за нас неко анониман то још не значи да ми имамо сопствено постојање које нам није загонетка…

Вера није више потребна када приђе благодат. Јер када благодат озари човека она му даје уверење, и више, даје му само виђење Бога. Када се човек испуни благодаћу он проповеда веру не на основу вере већ на основу онога што је искусио, доживео у богопричасној природи сопства. Не аутопсихотично, аутоадреналински изнутра већ благодаћу свише изнутра. Вера ти је још потребна када сагрешиш  или пропустиш наитије благодати у Цркви.

Дакле, када се обасјаш одозго, шта ће ти вера поред очигледног? Јер вера служи за оно што се не види (не опитује) а благодат за оно што се види (опитује). Благодат је потврда вере, а када се егзистенцијално доживи, вера је потврда благодати. Можемо рећи да на неки начин вера престаје онога трена када се искуси благодат јер је циљ вере достигао врхунац и може да заустави кретање. Налазећи се у Богу, вера (човека) отпочива у благодати (саврешнству, блаженству). И када благодатни утицај прође ( а што зависи од човековог стремљења од или ка Богу), вера се опет активира у свом трагању за оним што је синергијско у себи реализовало (обожило).  Зато вера нема јурудички карактер, нити се односи стриктно на периоде искушења (како неки интерпретирају), него је њега концизност у живљењу дара Духа Светога као живљења залога есхатолошко-историјског битисања.

Са друге стране, немогуће је радикално раздвојити веру од благодати (баш као и љубав од благодати), јер је и сама вера узрок (производ) благодати Божије. Благодат нема слојевитост (не мери се) али од човека зависи узлазак (оно што називамо степеновањем). Зато апостол тврди да нико не може да каже да је Христос Бог (вером) без Духа Светога у себи јер вера не сведочи саму себе него Онога Ко чини подмет те вере.

Благодат је изнова потребна јер је човек изнова грешеће биће. Опет, грех нема јуридички контекст, него је све ствар тога да ли човек жели своје обожење или не, односно, да ли воли или не воли Бога. Када би се увек претпостављала себи љубав Божија грех би више жалостио него радовао човека. Баш због тога што се благодат може изнова прокоцкати, баш зато је потребан редовнији одлазак у Цркву. Тајна новог богослужења је тајна новог причешћивања енергијама Божијим, енегијама светости. Из пресазданости бића по благодати рађа се обновљени етички човек.

Када би нам законска норма судила за сваки грех, Царство Небеско нам не би никада било доступно. То се не дешава. Према законском шаблону увек смо криви, али према благодатном обрасцу (боље рећи додиру) увек можемо да нађемо очишћење. Закон каже: „Пакао!“ а благодат: „Нада!“. Остаје само есхатолошка неизвесност, да се не би догодило да изнова закопани талант  постане трајно личносно опредељење.

Али, гле, у Цркви је увек све ново и аутентично!!! Она не затвара врата благодати  пред грешником, него баш њега чека, за њега се даје, њега прихвата, за њега налази оправдање тамо где сви вичу: „Неправда“ и „Суд!“.

Лако је бити рационалан када је у питању туђи грех, али љубав Божија није рационална, није ни ирационална, она не тргује и не машта, него је надрационална и жели исцељење за грешећег као онтолошко преображење, јер је Он Љубав и ништа Му не недостаје да би од човека нешто за Себе захтевао. А Љубав и јесте пројава нестворених енергија Божијих за човека, за његов пад, за његово устајање из духовне смрти у духовност Васкрсења. Ум законика то не може да разуме, њему је сва моралност у казни онога ко је погрешио, без давања могућности некоме за покајање.

Када је Бог рекао: „Не суди!“ није мислио на законска пресуђивања…

Један од најнезахвалнијих осећаја који се може десити некоме јесте осећање достатка, врлина, праведности. Како то? Зар то није циљ благодати Божије? Јесте и није. Када је човек задовољан собом он престаје да ради на себи. Само тако можемо разумети неке аскетске Оце који су намерно пуштали неки грех (или страст) да их обузме како би ушли у борбу са њим а да не би угасили подвиг духовном поспаношћу. Сигурно је и да Небеска Јерархија, иако без греха, има неко осећање недостатка, иначе се ни они не би трудили за већа виђења славе Божије. Свакако, код њих то не значи етичку већ онтолошку диоптрију.

Сагледавши ову висину Отаца и Анђела, бацивши поглед на нас доле, видимо да ни ми обични људи нисмо без наде. Савршенство нам је утолико ближе колико блиско осећамо свој грех. То не значи да је грех врлина него да нам је због тежине греха лакше да покупимо благодат. То је парадокс. Управо осећање недостатка, греха и неправедности у нама може развити борбену потрагу за супротностима, и да њиховим (врлинским) сакупљањем можемо бити без свести о њима у нама. На то стицање благодатне безазлености је Христос мислио. Стога, ако је неко брзоплет да греши, треба да буде брзоплет и на кајање (које је акт врлине између човека и Духа Светога), јер боље је да постоји такав динамизам, неголи да неко гаси своју ревност тиме што је килав да греши али и још килавији да делатно живи веру и удостоји се већих дарова Божијих.

Ако је наша природа толико превртљива због последица смртности, онда ту променљивост воље природе треба да искористимо на адекватан начин – за оно апостолско: Духа не гасите!, као и за оно Христово: Ревност за Твој дом (Цркву) изједе ме!.

Међутим, познање своје грешности на патетичан и театралан начин, још није право познање. Величина Божија се најбоље показује у ономе ко увек види свој грех. А то не значи манију страхова и укочености које ствара пасивност и мазохизам јер грех не може да узурпира однос Бога и човека.

  •        Свакоме су други криви у ономе греху у коме сам стоји. Али, тиме што свој грех не види, његова агонија се само надограђује.
  •       Што се више ближимо дану смрти ближимо се дану Васкрсења јер „пролази обличије овога света“ и „још се не показа шта ћемо бити“.
  •    Позивање на Бога, на Цркву и на Јеванђеље у име греха, никада није било дело које од Бога долази. Бог се по љубави али и резону у стварима у којима неко греши, показује. А који су Божији дело мира творе а не немира.
  •        Ништа лепше од здравог умора у Богу – чак и као такав одмара.
  •    Да је Бог желео да остане несазнат, никада не би оставио у завет могућност причасности Његовом природом.
  •    Ми имамо пуно разлога за огорченост али мало аргумената да покажемо најмањи допринос љубави.
  •      Ко није ученик љубави не може бити учитељ истине.
  •      Све што иде преко прага елементарних потреба – похлепа је. А где похлепа вреба, увек остаје незадовољство на ономе ко иште.
  •     Нико не може да обожи себе без Оваплоћења Христовог. То нису знали ни Анђели а сада не знају ни модернисти који своју савременост заснивају на неесхатолошкој будућности. Као да Христос није исти јуче, данас и у све векове….
  •      На онима што пате Бог показује своју силу али не тако као да се неко хвали својим слабостима или тако као да намерно допушта самоударце или понижења других, но говорим за оне којима је стало до поруке Јеванђеља, који пате за смислом Христовим зато што се није „довољно оваплотило“ у самим људима.
  •       Созерцање се вежба у тишини а не у многим речима.
  • Унутар историје ми се спасавамо од сопственог неваскрсавања.
  • Мудар не види себе као мудрог и свако узгред стечено знање не види као коначно да би престао да ради на сопственом усавршавању. Где постоји једностраност и генерализација, ту свако усавршавање престаје. Мудрост која повређује другог није мудрост него лудост.
  •       Ако хоћемо да будемо коректни према мртвима који су умрли на неправедан начин  признаћемо могућност Васкрсења.
  •        Као што сунчева светлост одједном обасјава цео свет тако није никакво чудо како је Христос истовремено присутан на свим Литургијама у свим Црквама широм света.
  •        И деца знају да је глупо бити глуп.
  •      Ђаво, то је бесан пас на ланцу који ти не може ништа – док му ти не приђеш сувише близу. Једни сувише преувеличавају његово постојање а други га сувише занемарују. Ту је али не треба се опседати њиме да нам не би украо сећање на Бога. Као комшија којег и после много година ниси упознао иако се сретнете понекад у пролазу.
  •         Ћути и ради па ће о твојој личности дела говорити против оних који се ругају или клевећу. Истеривање правде у ситницама или злурадо памћење добијених ћушки неће ништа променити осим што ће продубити огорченост и неповерење према људима.
  •     Сувишна опрезност уводи параноидно понашање. Треба бити опрезан али не треба бити фанатик, како по питању свог понашања тако и по питању туђег опхођења.
  •     Сви смо у арени али не желе сви да се боре као гладијатори са лавовима.
  •        Ко има много жеља одједном неће испунити ниједну најмању. Почни постепено па ћеш сабрати себи много блага.
  •    Колико неко може бити безосећајан а да не осети личност другога? То делатно питање недостаје данашњим људима, прво црквеним а онда онима изван Цркве.
  •        Када се неко утврђује у благодати њему постаје непојмљиво како неко може бити зао, баш као што се неко утврђивањем у злу чуди како неко може бити добар.
  • Људи нас увек оптерећују својим проблемима јер немају довољно проблема.
  •          Страсти нас увек прозивају. Некога више а некога мање. То зависи од човека који подешава фреквенцију и волумен. Али, иако нисмо слободни од страсти, барем кроз њих можемо супротстављањем делати супротно њиховој понуди. Зато нисмо увек бестрасни но увек у процесу обестрашћивања ради Христа и Његове љубавне благодати.
  •         Када год се осетимо увређеним, сујета је однела данак.
  •        Ко себи претпоставља увек Бога, не може бити без мотива за било који акт.
  •        Од људи се не очекује да чине чуда већ да најмањим трпљењем прославе Бога на небу и на земљи.
  •         Ко не малакше у бригама, својом вером је већ решио пола проблема.
  •        Све можеш променити осим туђе слободе.
  •           Бог не навија само за хришћане, Он хоће да сви дођу у познање истине и да се спасу. Жигосати друге као вандале и безбожнике је исхитрен потез.
  •        Смртност свега само помаже да ни у чему не тражимо коначну дестинацију и одређење свог идентитета.
  •    Све је у осцилацијама док се не догоди Парусија као непроменљиво стање вечне благодати и благоодносности.
  •        Никада није све како изгледа. И највећи злочинац некада изненади себе и друге када потегне такву врлину пред којим и небо занеми.
  •     Када нас свашта удара на све стране, то је знак или да смо застранили у неком греху, или да смо на добром путу али трпимо искушење.
  •         Када се браниш од зла не чиниш то по егоизму него из љубави према добру а у томе не може бити егоизма.
  •        Сваки човек под небом је жељан да чује некомерцијалну поуку. Људи су гладни и прегладни мудрости која није тривијална.
  •        Навика на Христа рађа стид од греха а навика на грех рађа стид од Христа.
  •            Ко у себе сумња тера својим гестом и друге да сумњају у њега и у себе кроз њега.
  •       Бог је свевидећ не само зато што је суштински различит од Своје творевине па може да је види са спољашње стране, него баш зато што је нераздвојен од Своје творевине због Христовог Очовечења којим је Он примио у Себе целу творевину, Бог је види кроз очи сваког човека са унутрашње стране.
  •        Живот је углавном такав да сигурно да нема човека који није доживео неко понижење или увреду. Често то зна да буде по туђој вољи. Међутим, ретко ко од нас не види своју неправду. Јер од толико људи који нас увреде, ми као по правилу увек сломимо копље на оном једном који није из те приче. Тако постајемо подобни онима на које смо сами били огорчени.
  •        Теологију маргинализујемо као нешто апстрактно што нема додира са савременим актуелностима овога света. То не раде само они безбожници који мрзе веру или Цркву, то раде и они који служе Цркви ако игноришу проблеме око њих а који траже њихову интервенцију.
  •          Није суштина да свештеник манипулише савешћу лаика већ да је исцели. Није ни суштина да лаик покушава да манипулише савешћу свештеника. Поента је у томе да тај моменат треба да буде узајаман, да у различитој благодати јерархије уђу у заједницу Свете Тројице као богослужбене личности.
  •        Нико не може да види свој грех док претходно не види лепоту Светлости Божије. Његове благодати. Та невидљива али опитна светлост изазива у човеку жалост због учињених дела. Јер пред њом себе види као наказно створење. То га жалости. Јер не може да буде тако леп као она. Али, када спозна да може да јој се уподобљује и да је она рада да пружи своју причасност, тада се догађа чудо, преумљење, преображај. Мења се читава личност. Само ако то хоће. Јер светлост то хоће. Какав би то онда био човек ако то неће?
  •     Треба некада бити дрзак. У право време бити дрзак! Не надмена дрскост за грех или корист како свет преферира, већ благодатна дрскост за врлину или стваралаштво.
  •         Животне околности се мењају на добро или лоше онда када не рачунаш на то.
  • Оно што се подразумева за тебе, нажалост не подразумева се за другог. si��; P + ��* e-noshow:yes; mso-style-parent:““; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:“Times New Roman“; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;}
  •         Животне околности се мењају на добро или лоше онда када не рачунаш на то.
  •     Далеко си од памети онога трена када си се одушевио својим знањем.
  •    Људи брзо кажу: „Добар дан!“, али још брже: „До виђења!“.
  •  Наше жеље не представљају вољу Божију ако није у складу са оним што јесте Царство Небеско.
  •   Човек лако нађе свој мир када је сам али различити додири са људима уносе пометњу.
  •    Људи су досадни – све дијалоге су обременили бригама и понављају једно те исто унедоглед обнављајући исту муку сваким поновљеним монологом.
  •   Вређамо друге својом неодговорном безосећајношћу.
  •   Догматика није тако хладна као њени носиоци – и Христос је умео да заплаче и покаже Своја осећања. То није сентименталност.
  •     Лоше су фреквенције – свако слуша само оно што жели он да чује.
  •     Јак си ти пророк када први падаш у ономе за шта другог опомињеш.
  •      Када нас Бог додирне претвара нас у Себе.
  •  Време показује све наше заблуде.
  •    Прозирни смо до сваке наивности.
  •     На глупе људе је глупо љутити се – од њих се и не може очекивати нешто корисно да би се човек могао разочарати.
  •          Где нема истине страх остаје.
  •          Површна мудрост је дубиозна глупост.