Archive for септембар, 2018


Избор

Прошли су векови од када заволех те.
Мислио сам да не вредим ништа
Да не могу заграбити нанометар твоје љубави
И да си погрешила заривањем у мене.
Открих ти све карте, слабости, дрчности
Прихватих сва твоја урушавања
Која нису уопште каснила за мојом сенком.
Али, поразило ме је да упркос падовима
Ниси стекла моју љубав да волиш
Мимо лудила, мимо неког дијалошког сучељавања.
Остала си незрела, отмена, слатка
Али горка да прихватиш неразум за које си друге критиковала.
На дну тебе не видим више ни жену
Од дана када сама рече да ме трпиш
Само ради користи деце
И да сам бесповратно крив за сва бауљања
За која си слагала да си опростила једном заувек
А на која се позиваш када год осетиш арену
Када губиш тло под ногама.
Како не видиш да је та агонија тебе показала?
Није моје да просим разумевање
Од онога ко се немаштином размеће.
Ти си изабрала
И на дну твоје пљачке, пљувачке
Не затичем ниједан лик, ништа
Осим беснила које навија за моју смрт
Осим кидисања да један однос наводно опстаје, вегетира
Само ради узрастања деце.
Не мрзим те, али ти си изабрала…

Узалуд сам ја родитељ
Узалуд добар пријатељ и учитељ
Ако некоме изазивам сузе самом својом појавом.
Па ја не желим да ме се ко плаши
Да ко са мном са дистанце испира зубе.
Јадан сам ја човек
Ако моје биће само узнемирава
Ако су они које волим тобоже насмејани
Док под кожом крију сузе.
Онда само царујем немиром
Ауторитетом палог века
Који живи од застрашивања.
Али то није моја воља
Никад печат моје преданости.
То није пут који сам хтео.
Хтео сам да други буде срећан у моме присуству
Да ме без осуде види какав јесам.
А уместо тога затичем, задирем
Океан бесне устрашености
Да сам онима које волим само свезана неман
Добар када не тражим своје.
А опет, када све своје положим бесплатно као дар
Туга ми је
Да ме неко поштује, љуби и грли
Само зато што у мени затиче најмање мене
А највише вољу која њему одговара.
Ко год други био
То неће умањити да из крви отичем…

Невеста

Данас желим да будем Црква
Макар остао сам на невидљивој гомили!
Желим да будем шта она јесте
За шта је првонамењена!
Да примам рањене и болесне,
Да причешћујем неспремне и недостојне,
Да примам на груди најтеже људе,
А надасве
Желим да сав прилог који ми се преда
Проследим коме је најпотребније.
То је Црква!
Такво место светости хоћу да будем!
Чујеш ли?
Далеко од каквог застрашивања маса
И кажњавања.
Кад бих био Црква не би ми била потребна сила
Да вршим одмазду онима који ме не воле,
Нити да се даноноћно браним у таблоидима и форумима.
Другачија скупштина желим да будем!
Желим бити Црква која живи од скромности а не од власти,
Да не буде да сам дошао да завадим већ завађене
Него да помирим љубећим гостопримством свакога коме Духа недостаје.
И ако би ме ко спалио на ломачи
Зато што Црква желим бити
Показао бих му џепове које поседујем
На дну најскривенијих олтара
Да би са ужасом и страхом
Са радошћу и смелим приступањем
Пронашао убијеног Христа
Који устаје из мртвих
Да загрли сваког пониженог који је био ударен
Равнодушношћу оне Цркве
Коју Син Божији није такву оженио…

Мој мозак је смежурани орах
Часовник који мрви време
Покрећем само оне лавине
Које могу да отисну звезде
Ако и за неку птицу која мрвица падне.

Одећа моје душе је пијана од суза
Згрожен од дрхтања
Од увек будних мигрена
Ћутим молитве као димне сигнале
Загрцнут корицом ненаписане књиге.

Немам пуно покушаја да дочарам
Потмуле шифре испод коже
Сваки сноп који желим да уберем
Као несигурно дете нејаким прстима
Пре надохвата прсне и плане.

Обарам руке са звекетом овог света
И не назирем одустанак плавог свода
Мељем зубима успаване векове
А онда пљујем љигаве нараштаје
Ако за желудац ко преживи и остане.

Боја моје душе није јача од смоле
Утиснута златним виском
У чему не посрнем ја намерно паднем
А онда ако не умрем
Храним се туђим стиском…