Archive for април, 2018


Новокост

Да ли си приметио
Да кад неко не може да те задобије
Користи увек страх, силу и уцену
Да те превари и контролише?
Јер мисли
Јер умишља да зна
Да је то мера љубави
Која је твом кавезу слобода
А да моћ само њему припада.
И да те он толико воли
Као дете ћебе
Да не допушта ништа
У чему би ти заиста спознао
Љубав и слободу
Осим да те веже уз себе
Да у њега гледаш
Као једину солуцију остварења
И да си без њега нико
Јер само љубав према њему припада
А да ти сам по себи
Не вредиш ништа
Чак и када волиш више
Јер не волиш као што воли други
И све што се у њему догађа.
И сад кад си ушао
У ово познање умоболних,
Узми захвали се свим дистанцама
Које је Бог само привидно поставио
Не као отуђење већ као мост
Који не прекида додир
Али којим се мора проћи
Под твоја стопала.
Да би знао и поштовао
Колико ти је љубави и слободе дато
Да и када ти је тешко
Заправо не пропадаш,
Него изнова пресађујеш себе
На увек истом темељу
Да би када једном будеш дошао кући
И свим небеским именима
Ако се нађеш уписан
Колико ти је било добро
Кроз све пустоловине и страдања проћи
Не би ли дошао до здравља новокости
У којима Сам Бог живи
А никога у Себе, нити у своје ране
гура и тера
Да Му против своје воље личи…

Advertisements

Слутња

Већ дуго у мени постоји сумња
злослутња
за векове који тек долазе
у неком трепетном магновењу
да ће једном доћи време и нараштај
да звери које нас посматрају иза зида
иза огледала
јер им је сада то забрањено
да ће једном пробити баријеру
и бити пуштене са ланца
да дивљају у пуноћи
јер другачију слободу не познају.
Али није то оно што ме брине
плаши ме помисао
да ће сви демони једном отворено
ходати покрај нас
са својим моћима
колико им је дато
и да ће од толико равнодушности
то бити сасвим нормалан догађај
за којим ће се окренути тек понеко
ако буде још нешто у људима остало
у чему душа не блуди…

Знаш,
у мојим сновима
некада се небо отвара
неким мистичним сјајем
налик запаљеној омчи
која колутове раздваја,
а иза окна проналазим пролазе, прилазе
призоре које није дозвољено видети
док се коначна гозба не припреми
како доликује Савршеноме.

Ипак,
једном ми се поглед омаче
покошен светим стидом
и видех светлосне контуре
налик белим сенкама деце
која као да су играла
не пуштајући ни за трен
руку другог поред себе
славећи Живот другом димензијом
своје небеске армаде.

Али,
далеко све то од мене беше
уплашен од муња свих савести
које ме опомињу
да не могу у своје двориште примати
оне од којих сам затајио свој грех
и још даље
ако њима не могу опростити
а да ми се по виђењу даде
да сваки који паде
може много лепши и насмејанији бити
од непраштања
којим их моје око види…

Свако има неку своју трку. Особина многих је надметање. Многи су због тог претицања погазили разне кодексе. Или заборавили на другог. Сви трче маратоне. Журе. Гурају се. Али виде само себе као победнике на крају. Хришћански императив преокреће логику. Не побеђује онај ко је први дошао до циља. Не. Већ онај ко је одустао од своје трке и осврнуо се за оним ко губи. Ко је пао. Одустаје од своје победе да би заједно са другим победио. Или још даље, ако такву љубав има, да би другог гурнуо испред себе. Тако последњи постаје први а да уопште не мисли о своме првенству. Солидарност чешће пружа онај ко стоји у истом дефекту неголи онај којем ништа не недостаје. Па ипак, има и таквих људи којима када пружиш руку да их подигнеш, нерадо је узимају, окрећу поглед или главу да их ко не види када им је помоћ потребна, јер су сувише поносни да их неко по томе препознаје и види. А не виде сами да их само онај ко у истом проблему некад стоји – најбоље разуме и познаје. Због чега му и пружа руку када му је најтеже, а опет не зато што га у том недостатку види него јер му је преча људскост која и њега и другог чини будући да се људскост само у љубави познаје…

Правило

Не желим веру
нити да ми бројаница ради као таксиметар.
Не желим да чиним неко добро дело
да бих себи орочио спасење
као банкарско осигурање
које подиже штедњу толико ниско
да на крају ништа не остане.
Не желим да ми страх од греха буде водиља
како да подилазим људима
ради врлинских односа.
Не желим да радим за благослов
где неумерени треба да ме учи
шта је слобода и одрицање од самовоље.
Не желим да праштам људима
тако што ћу само њихова дуговања
пребројавати досадно сваког дана,
нити да упражњавам аскетизам
ни теолошке дисертације
које уместо поштења према другом
стварају култ од своје вештине
као у циркусу попут наступа изабраних.
Не желим да идем у Цркву
ако моје срце није све време богомоља
неразлучна од Божијег становања.
Не желим да је Црква билборд
на којој наступају политичари и лихвари
нудећи њене повољне услуге
као цене за кафу и месо
у неком супер-маркету.
Све је то мизерно!
Све недостојно човечијег постојања!
Кажем ти, не желим веру!
Ево, нека буде да је моја жеља
највеће светогрђе,
јер не желим ни Божију благодат
која просвећује, мења и теши
ако не могу Бога чешће од вере
и свих прописаних правила
као и сваког ближњег којег сретнем
сваким делом себе и највећим додиром
да пољубим и достигнем…

Праштање

А шта мислиш
да поставиш свој живот као праштање?
Макар кратко,
макар за промену?
Све време, увек, за сваког
за баш све што се догађа
не испитујући ниједног часа, трена
ко је у чему добар а ко зао
спрам тебе
спрам другог
спрам другог према трећем.
Шта мислиш?
Шта би се догодило?
Можда не би постао чудотворац
Можда не би имао наклоност људи
Можда ниједно исцељење
које је баш теби потребно…
Али…
Сигуран сам, беспоговорно
и без резерве
да ти ништа не би ни било потребно
и да би Бог радо сишао са Свог
Тројичног Трона
развејао мутне облаке над земљом
да боље види, упозна
ко се усудио да крене силом
за Његово Име
постајући Му налик
само зато што је такву жељу за праштањем –
сам пожелео као вечно кретање
а да га ништа на то није натерало…

Драги пријатељи,

Након осам година постојања као самостална уметничка страница и блог „Уподобљавање“, са преко 1800. објављених радова и преко 250.000 прегледа на  wordpressu (не рачунајући много већи проток уласком кроз facebook статистику) успели смо са вама изградити један мали али изабрани кутак света у којој креативност има шансу да каже нешто ново под небом без честе рециклаже познатој свим стереотипним круговима који се заклињу у фразе и идеале а без реалног упоришта у свом животу осим мало брзих сензација и јефтиног публицитета базираног на цитирању.

Они који су са нама од почетка знају да се никада нисмо користили туђим цитатима, него да је све ницало као плод личног искуства које је аутор увек желео несебично да подели са људима добре воље писаним путем. Једино од чега смо се увек ограђивали јесте да не стојимо иза фотографије, али смо и њу користили као параван да би властитом мишљу, поезијом, теологијом, или неким другим сагледавањем, изразили још једну карику која у низу егзистенције свакодневнице увек некоме од нас на неком нивоу падања или узрастања недостаје. Са поштеним акцентом да аутор, колико год се трудио да постави добру плиму и ветар у своме писању – не бежи од тога да може бити погрешив. Зато овде нема месијанског лудила или неког професионалног претварања кодираног неким лаж-психологизмом и бомбастичним вокабуларом за јефтине или елитне масе. Пред нама је у нашем надахнућу и колико надахнуће дозволи увек човек такав какав је – без вештачких заслађивача стварности, али са жељом да се тај исти човек мотивише да другачије брани и гради властито постојање и да демистификује своје приватне психозе и идоле.

Ипак, због притисака са разних страна, неретко крађе умотворина, дошли смо до ситуације да морамо бранити ауторска права. Очигледно је да осмогодишње бесплатно даривање некима није било довољно, па су се неки досетили да себе потписују на разним местима а можда и да добро зараде евентуално мењајући само наслов или ред речи у своме плагијаторском умећу.
Ако већ тако стоје ствари, дужан сам да се као главни уредник огласим да другачије не могу интервенисати осим да и сам заузмем сличну политику. Ако, дакле, неко жели да му се нешто напише, прича, поезија, итд., било би коректно да понуди цену. Сваки је радник достојан своје плате, а овде, иза блога, нема доконих када се рецимо један смисао рађа у суровим условима и са атомском енергијом а да би неко други профитирао, стекао себи парче репутације, или се заголицао „клик-разонодом“ на туђ рачун. Што ће рећи да осим креативности на поменутим нивоима, могу да понудим и своје copywriter – услуге.

  • Ако, дакле, приметите крађу наших текстова на другим порталима, без навођења повратног линка, замолили би вас да нас контактирате приватном поруком.
  • Фотографија није у нашем власништву и свако је може преузети, будући да су је други бројни портали, укључујући бројне апликације, презентовали на више места непотписану или исто тако бесплатно доступну. Ако неко сматра да је ту оштећен нека нас контактира и ми ћемо је одмах уклонити или потписати.
  • Пословице које долазе из наше умносрдачне радионице и иду заједно са фотографијом – предају се бесплатно.
  • Поетски, прозни, теолошки и други радови нису бесплатни и свака злоупотреба ће се регистровати. Бесплатно је читање изабраног и постављеног материјала, али не и дистрибуција истих без писмене сагласности аутора.

И друго, оно суштинско и главно у овом обраћању је молба:

Ако међу вама има људи добре воље који би спонзорисали развој овог званичног блог-места, даље креативности, могућност објаве књиге (јер има материјала за најмање пет наслова), ако неко има недоумицу или проблем личног или неког другог калибра – да бисмо били захвални да нас контактирате приватном поруком. Само наглашавамо да и такав вид комуникације има своју монетизацију на добровољној бази уз још већи нагласак да овдашњи пројекат није „лајф-коуч“ радионица, нити „онлајн-психотерапија“, али да може, и има могућност, постати чак и као уметнички пројекат – подршка у невољи!!! „Терапеутски“, односно, исцелитељни угао деловања не зависи само од аутора.
Стога бих још једном подвукао и замолио да ако неко жели да финансијски помогне рад овог сајта, уз горе поменуте друге примере даљег развоја, да нас контактира путем приватне поруке. Уколико буде обезбеђено довољно средстава, биће неких нарочитих пројеката…

У нади да нећу бити погрешно схваћен овим редовима – хвала унапред на разумевању!

Главни и одговорни уредник
НИКОЛА ЂОЛОВИЋ


Инструкције за донирање свако према својим могућностима:

УПЛАТЕ НА ДИНАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03


ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ
City, Country: BEOGRAD, VRAČAR, REPUBLIC OF SERBIA


контакт: nikoladjolovic@gmail.com

 

Да нисмо толико умртвили савест
не би нам требали милиони
психијатара и психолога
широм света.
Шта причам, не би нам требали
ни свештеници и руковођења
јер би свакоме његово срце
било и олтар и опомена.
Погледај само колико смо немоћни!
А опет би свако терапеута
лајф-коуч саветника
неког приватног гуруа
или месију за своје лудачке потребе
да нас неко разуме и милује
а да не одстрани из нас
отрове који нас чине.
Наш проблем је што смо престали
да се питамо и показујемо радозналост,
наш проблем је што се не преиспитујемо
него одмах окрећемо нож
у стомак или леђа пријатељу
или непознатом.
Бахати смо, чак и када
само себе угрожавамо,
желимо тако, волимо тако
да свака последица баци бомбу
на све око себе.
Зато страдамо
зато болујемо
зато душа копни празна
далеко од празновања,
јер не остаје у нама чистог места
које никог не би узнемиравало.
А шта раде нечисти?
Комадају сваког у име неког морала
отклона себи равних
чинећи да заједно са болешћу
и болесник пропада
а све зато што смо сви болесни
од неслушања своје савести
па би да се над лешевима
играмо лекара…

Ништина

Обичност
то је све што јесмо
али хоћемо да се истичемо
да отичемо као гамад
као траума
као сакривени вирус
који уништава оно мало здравља,
јер бити човек
обичан сваким собом сопства
то је оно што чинимо нерадо
а управо се у томе крије тајна
како је лепо и лежерно
у овом свемиру бити
највећи у оном најмањем…

Чуло

Бетонажа
увек милује гротескама,
Човек је
самим билом хендикеп,
Можда је
душа цвет нечијег парка,
Никоме
не остаје чуло за плакање…