Archive for децембар, 2018


Протест

Можда негде грешим
Што нисам део свакодневног бунта
Протеста против охолих владара
Који колико ми је познато
Три деценије туку мој народ
Преко џепа и потребе његове деце.
Али, није да нисам!
И ја сам био дете инфлације и рата!
И ја сам био дете демонстрација!
И још увек као отац своје деце
Не могу да скрпим крај са крајем
Упркос беспоштедним борбама.
Само сам уморан од суморних наклапања,
Јер од препричавања политичких глупости и бахатости
И огорчености супротстављених
Која врхуни некад
Чак у живом линчовању
Макар и неправедника –
Не оживљава помак једног народа
Да му добро буде
Да види светло на крају лажних месија
И још лажнијих обећања.
Не пристајем на пасивност
Нити заговарам компромитовање
Ту стару вавилонску блудницу свих векова,
Само желим да кажем
Да пре него што неко дође на помисао
Да гура своју децу као таоце пред полицијом
Да се добро запита да ли је такав живи зид похвалан
да не жмури,
И да насупрот посмртном маршу
Кроз кордоне од три деценије дебелог зида
Оплемењивање своје душе
И наравно непристајање на угњетаност
Буде почетак молитве и њено амин.

Терапија

Научио сам да опрезно носим своје кривице
као жилет сахрањен посред мога језика
јер добро знам куда неке смелости воде
ако се једном сувише препустим жртвовањима.
Па ипак, један човек ме је намучио Писмом
из којег прећутано сила Духа добује
јер се није нашло човека који би му помогао
када једном беше заробљен станом
и усред њега тумором и боловањем.
Многи ми рекоше да не бринем превише
да је сам себи одредио судбину
будући завађен са свима без помиловања
и ни мене душа не осуди јер и сам прогутах
бол затечен својим стањима које нисам бирао.
Па ипак, нешто на дну мене ми не да мира
нешто се отима као у каквом светом немиру
јер, мада знам тајну својих ограничења
питам се зашто се усред свих људи
који гледају само себе и своја посла
једино ја осећам погрешно
када тај човек никога нема
ко ме тајно призива као последњу наду
а ја заробљен својим агонијама
немам снаге да му откључам врата
обојица прегажени властитим терапијама.

Copy paste

Вечерас сам срео хорор
Који сам дуго крио од себе
А да то нисам ни знао
Мада сам друге ужасе често призивао,
И таман кад заборавих себе
Коначно изван самосажаљења
Указа ми се лик онога кога волим
И схватих да нисам нигде оштећен,
Али да онај кога волим
Копипејстује сам себе
Глувонем пред екраном
Са једним истим песмама
Са једним истим сценаријом
Са једним истим пороцима
Коначно, увек истим отуђењем
Лудилом и пијанством.
И тек ми се тада дало да схватим
Ужас који поменух
Колико је други очајан са мном
Колико сам ја узрочник стања другог
Када он неуморно
Копира своје поступке свакога трена, дана
Док не докрајчи своје вене
Само зато јер сам пре њега умро
Мислећи да живим мене.

Синоћ се отела једна суза без мог знања
Без мог одобрења
Сама се појавила
У предстојећем сну демонских зеница
Чије безобличје је додиром
Хтело да ме претвори у себе.
Одједном сам видео цео свој живот
У само једном даху момента.
Превише срамоте,
Превише свега за окајавање!
И ја видех у магновењу
Тајну мог шкргута који ме мучи вековима,
Испих отров свих немира наискап
И не сачувах разум, ни стајање.
Јер, гле, казујем ти тајну
До којих ми је требало 40 лета:
Превише страхова и агресије
Поквари и најбољу невиност
А ја поносно крварих осмехом годинама
А да то нисам ни регистровао.
Заправо, лажем
Добро сам знао шта ме прождире
Али глумих да ништа нисам осећао.

Дође тако време
Да се за онога ко нема пара
Не исплати да чува здравље
Када чује колико траје само лечење
А камоли исцељење неког боловања.
Још ако те преваре
Одложе и прећуте цену почетком лечења
Да би те задржали за себе,
А ти таман помислиш да си срео човека
Којем није интерес
Све шта га одређује већ знање.
На крају кад стигне рачун
Схватиш поражено
Да немаш ни за хлеба,
А неко ти тражи такву тарифу
Од које би ти могао живети
Још мало па два месеца.
Носите се носиоци белих мантија!
Кад поправите гангрену душе
Вредеће и ваша професија!

Тајна зла
Несумњиво
Тајна је глупости и бесмисла
Болест ума
Болест монотоније
И вечитог презира
Поређења са другим
И ако због нечег невина крв пада
Веруј, није толико до болести
Колико глупост узима време
Јер је време дато
Да се смисао пронађе
А уместо њега
Следи само злочин
Да се сваки трепет секунде
Испуни нагоном
И потирањем
А да глупост буде генијална иронија
Што се више сведока проспе
Као невеста са новчићима
Својим погледима по себи
То је она бестиднија
Да једном постане трајна радња
Окоштала толико од неосетљивости
Да увек њена буде последња
Јер ко се храни одсуством садржаја
Мора канибалисати где отпора нема
А да здравица буде потпуна
Предјело је обнова шока
И продавање душе
Сасвим бесплатно…

Знаш како
Ако једном дође ђаво по своје
И ти немаш снаге да отресеш страхове
Са својих ђонова
Ако ни лек, ни молитва не помаже
Ако ни књига, ни пријатељ не допире
Ако чак и тишина постане
Последњи непријатељ душе
Ако је, дакле, све безнађе
Или ударац влаге од немира
И ништа не стишава
Духовна крварења
А чак ти се и храм учини
Као непожељна творевина
Поделио бих са тобом једну тајну
Коју сигурно већ познајеш:
Нађи музику која би могла да ти превије ране
И видећеш чудо
Како сваки обрис смрти
Над свим твојим подељеним умовима
Развејава непотребно
И подиже духове
Да се свему изгубљеном вратиш.