Archive for септембар, 2013


Угао

Свако, када се тек припрема за неко греходејство, тражи одређени угао одсуства гледања другог. Позицију самоневиђења. Позицију одсецања погледа другог по себи. Не само да се други неутралишу него и да се сопство помери из видокруга другог. Некад намерно, некад случајно. Некад свесно, некад несвесно. Одакле неометано и неодговорно (не-одговарајући-другом-личносно) жели да у тајноуглу, тајнокутку, дела своје зло баш као што се животиња повлачи у осаму да поједе свој плен. Повлачење од другог. Фантазам, дакле, први покреће иницијативу, остало припада сагласности или несагласности воље.

Негде је ствар још гора јер негде бестидност, желећи да не буде дискретна и анонимна, не гаји своје тајноделање злоумовања. Чак и пред лицем другог. У сваком случају, овај новчић има исто лице на обе површине а његова вредност је наказна – осим за оне монете на чијим челима пише: „Бесмисао!“. Остало припада нашем уновчавању или неуновчавању….

Advertisements

Истина

Свако инсистирање да се истина генерализује, заокружи, фиксира, остави без могућности за другачије, постави у једносмерном каузалитету – било да је реч о једном баналном исказу, академској проблематици, или неком тренутном ставу државе и Цркве – унесрећује саму слободу  истине и доводи је пред ивицу баналности убивши у њој могућност другачијег. Најпре профанизује и десакрализује саму тајну која и распета оставља слободу другом.

Није сваки човек лажа али човек често не види да је у фрагментима истине до чије целине једино не долази. И докле год смо свесни да нам истина стално измиче, знаћемо да смо у најближем присуству од ње саме.

Једна је истина као што је једна Црква. Можемо имати различите ставове али не смемо њима унакажавати језгро Истине. Него Истинитим проверавати сваки покрет истине коју беспоговорно исповедамо за проверену гласину.

Сцена

Што си више концентрисан на себе, на самоочување сопства, то се више увећавају фобије. Страх се јавља као непријатан пријатељ који те изнова мучи својим пријатељством. Фантазми бацају неку суморну светлост на твоје лице које се привидом заклиње у позлату реалности. Аура амбивалентности неминовно растеже биће у гримасу постојања. Али, љубав, оно што је још није у потпуности осакатило и дефлорисало, уноси нови поредак у угловима нутрина. Са њом не стојиш сам на позорници, престрављен загледаношћу у мрачну публику коју не видиш и од чијих мешкољења покрећеш интриге и параноје. Љубав изгони страх, не кокетира са њом, и почиње да осветљава публику чија лица сада можеш да видиш. И што је најважније, схваташ да ти ниси у фокусу, нити изложен омрзнутим погледима других, да ниси епицентар, на сцени, већ да си и ти у публици ишчекујући Нествореног Госта за чију љубав твоји аплаузи живе.

Вапај

Несигурност ствара дрхтање, дрхтање панику а паника хистерију. Хистерија је благослов безнађа. Никоме није лако. Али никада се човек не види тако јасно као пала творевина неголи кад не може да допре до неке жеље. Шта год био подмет исте. И која год инстанца дириговала или посредовала њоме. Или макар само унутрашњи човек креирао проблеме. Страшно је бити лица другог у таквом стадијуму очевидац. Још страшније када и сам копниш копљем које ти пробада ребра. Најстрашније када се пред тобом ломи биће са којим ствараш животни однос.

У крику хистеричног, у оптужбама које кидишу беснилом оптуживања, у којима поред ирационалних заиста има и рационалних аргумената, не дакле нужно бесмислених трица и кучина, може се увидети сав ужас самопоништавања. И још већи ужас равнодушности другог који се не осврће за криком. То је двоструко сахрањивање. Колико год један ковчег изгледао стабилан јер је леш свакако у њему.

Вапијући се мора умирити. То је одговорност светих који кроте сваки заражени атом свог дисања и који не користе своју немоћ да би оправдали своје зло. Свакако не нужно. Не атомским понирањем тамо где ниси позван чак и као познат гостопримац. Понајмање истом мером урликања где жртва ствара жртве. Само онај ко се уноси у панораму личних реалционих драматичности може продрети и у узроке свих ствари. Тако се стиче непристрастан увид и поглед Духа.

Треба полазити увек од своје немоћи. Само тако стрес налази своју потврдну динамику. То пак не значи покриће пасивности већ умирење које не претендује да узима на себе више него што може да постигне. Шта год био мотив кретања. И да ли Црква или држава диригују или посредују тиме. Или макар само унутрашњи човек креирао проблеме. У супротном, афективни део природе узима превагу над бићем а личност постаје неличност која тражи самоостварење једино у сфери материјализације својих интереса. Други постаје солуција самофинансирања. Однос нема шта да понуди јер се нико не отвара сопственом иницијативом. И ништа мање није тескобније ако се само једна страна показује пријемчивом а друга индиферентном јер и то саботира могућност виђења другог.

Докле год је Христос жижа, неће бити проблема чак и усред ватромета проблема. Ране ће постојати али неће бити фаталне – оне које одређују коначност бића. Није згорег некад прихватити да нису сва хтења за нас, чак и ако нису директно зла, и да стрпљење може показати друга умећа над нама кад не будемо очекивали плодове свог залагања. А где је умирење сопствене хистерије, ни Дух Свети се неће устручавати за Прилаз…и када си себе савладао – ко те више може понизити?…

Вапај другог треба доживети као лични слом бића. Никада се други није могао разумети са интелектуалне дистанце. Мораш примити другог у биће. У физичко срце. Док те аритмија не просветли како то Бог носи свет у Својој природи и како страдајући са другим не очајава. А онда ће доћи сви одговори…и ако љубав не малакше – неће окаснити….

Чин…

Често се исповедам сам себи…али не добијам разрешну…није то у укусима мојих чула, нити у додирима мојих власти…Смрдим, не осећам трепет духа…сијање је одавно изгубило сваки пламен, сваку наивну козметику за туђе аплаузе…можда баш зато…можда да бих боље видео себе какав јесам у ништавилу…И ништа ме не покреће. Ни мисао, ни други. Не могу да примим, не умем више да учим. Тама ми дође једино светилиште у којем могу кокетирати са собом…док и то не досади…јер доконост је мајка деоба и самораспарчавања…А овако не могу довек, но одужило се, еонима једног малог гробног постојања…и не успевам да ухватим себи лик зашто је то тако и откуда толика панорама празнине…

Згрчен сам, не ходам. Паралисано вегетирање. Знам укус сваког греха који сам у устима толико пута истим зубима самлео. И још увек, ево у овим окаснелим педесетим годинама, наилазим на исту подвојеност да истој трулежи и таштини тежим. Као да сам са својим телом најгори непријатељ са којим се искежено рукујем за навалентне фотографе.

Једино кад у осмех другог погледам, који је усмерен за мене, али некад ни то, него као замишљеност у поглед детета које ме не познаје, једино тад почињем да осећам блицеве неурона, једино тад осетим добовање крви, и срећан умирем што нисам сам у овој болесничкој постељи док чекам последњи чин у позоришној представи од изгубљеног сопства.

Фрагменти…

Очи, боје пепела. Жара нема али је сивило још огрнуто топлотом. Посекао сам се на своје испразности. Згазио све своје спознаје. Нема их. Упити су одавно сахрањени. Сујета је глорификовала незнање. Шаке су згрчене од психоза. Отварам их али у њима не налазим свој лик, нити бар силуету некад доживљеног. Сећања на друге су нестала, или бар тако верујем. Копрцам се на штакама своје онтологије. И често посрнем на крајеугаони камен који се испречи на путу у лику ближњег. Умишљам објективност али сам сувише поносан да признам свој пораз другима. Као да их па и има у видокругу овог пса који тражи господара своје њушке. И како ми је само грозоморна мудрост немудрих, надасве оних брбљивих до сваке неподношљивости. Колико је све то далеко од најобичнијег загрљаја што се нуди у несебичној немости себедавања. И колико би један такав загрљај решио све конфликте под небом само када би се таква власт дала једном човеку, или, макар када би свако заживео тај загрљај само на трен.
Али, шта вреди. У фрагментима путујем. Снове од јаве не разликујем. Истине од илузија не оперишем. Слатко је бити песник који једе отровне јагоде. Јер много емоција људима недостаје а положили су све наде у своја знања којих данас има а сутра нема.

Просјак

Чини ми се да вековима јурим људе. Борим се за њих. Да им се дарујем безусловно у најфаталнијем идеалу. Некад намерно наивно. У почетку је то ишло до патолошке сервилности и осетљивости да други апсолутно ничим не буде повређен, макар била жртвована сама иконичност истине. Како су године пролазиле, схватио сам да заправо флертујем са сопственом фикцијом коју сам тражио у потврди других. Ипак, трагања за људима нису нестала. Веровао сам у људе и поред свих њихових недоречености и подвојености. Бичевања сам лако заборављао пред загрљајем дијалога. А онда би људи опет нестајали. Јурио бих их као просјак понижавајући се као проститука за свако њихово право. Чак и када би заборавили да понесу нокте које су оставили у мом месу.

Затим сам остарио. Нагло, без пардона. И ушао у зону страшне усамљености у којој се и Бог ретко показује ухватљив. Није било никог. Чак и када би се видела лица. Појела ме је анонимност оних који су се отимали за пластичан десерт од проговора. Усиљене комуникације. Прљавог блебетања. Чак и под елоквентним флоскулама. Идеолошке платформе да не помињем. Усамљеним ме је чинила не туђа анонимност већ анонимност која се прикрада под маском предусретљивости. То ме је убило. Обезличило. Управо то ме је учинило да се посрамљено заиста осећам анонимним. Та немогућност да други подигне поглед ка мени без фантазама. И у смрти другог видео сам и своју смрт а не ликовање над туђим болесним инвентаром. Јер и даље видим себе као везивно ткиво који тражи другог. Човека. Једноставног човека. Да бих могао у другом да видим себе.

Године пролазе. Више не знам шта да очекујем. Мислим да не очекујем више ништа. Коначно ни разочарења више не разочаравају. Ипак, плашим се апатије. Поистовећивања са безличним ритуалом који би се огледао у томе како усавршити своју неосетљивост. Хладнокрвност не осећа грижу упитаности. Не видим утеху у самоизолацији. Тиховање се нуди као удобна фотеља у којој нема места за другог. Остајем гладан односа. Предајем пиједестал многоглагољивима и повлачим се у немост из које посматрам погледом речи. Бирам да останем просјак. Незналица. Онима који ће данас уделити лице а сутра га шутнути далеко од мене. И у томе не видим трагедију по мене јер знам Коме сам своје очи поклонио док седим у подножију светохрамовских тремова.

 

Познање

Као и обично, кад сломови живота узму последње парче залогаја од преосталог сопства, пожелео сам нестајање. Лудило ми није страно. За разлику од Бога имам зло у својој природи. Не задовољавам се комбинаториком информација. Неуспешно је чак ићи од човека до човека. Интеракције су неограничене. У чему је онда проблем? У клишеима постојања. Не могу да се поистоветим са њима. А не могу ни да их мимоиђем. Заправо могу али лудила траже своја утврђења. Хоризноте самоисцрпљивања. И увек исти нагони што остављају отиске зуба у месу. Потом смрад леша. А онда сам се помолио за смрт. Више из радозналости него из малодушности. Никако ради глорификације морбидног кокетирања са ништином. Сваки умствени лик ће сам открити да је познање таштине одскочна даска за познање сопствене ништине. Тек онда следи скок у веру. У Суштог. Или беше обратно? А онда сам ушао у опит. Страх од Непознатог. Страх да нисам спреман умрети. Страх да Нови Еон куца на вратима која не смем да отворим. А призвао сам их. И дошао је. Нисам смео даље. Тако сам схватио да у свом том понирању ка „да дође Царство Твоје“ немам милиграм снаге. Да остајем пред дверима. Устрашени кепец. Али сам бар добио страшно познање: једино у целом свету само Бог уме да воли.

Непостојаност

Жалосно је кад нагон иде испред човека. Када му одузме право гласа. Када пас свог господара води у шетњу уместо обратно. Жалосно и бедно. Јер тада умукну све спирале човечије и човек више не зна ко је и где удара. За таквог више не постоје бродоломи, он је сав насукан на бесциљним тумарањима сопства коме гордо или очајно подиже здравицу, немоћан да своју наготу покрије. Може се он клети у све и свја, да још неку врлину преосталим добром покрије, али он то не може ни себи да докаже, одузео је себи последњег аса у рукаву. И ништа од тога не би било спорно да он сваки пут не узима на себе исту маску, што само показује колико њему самом није стало. Стога уместо преображења, он свом неверју диже хвалу и закопан остаје тамо одакле је до још малопре обећао да ће дигнути главу, а онда бесомучан устаје као да ништа није рекао па на стару бљувотину полаже своју рану.

Још један дан без тона. Боје су покушавале допрети до сензибилитета како би покренуле слику, доживљај, у којем реч више није потребна. Сета је пролазила ноздрвама. Сета за незадрживим поретком реке која тече, системом који води пала створења. А онда сам заридао, неочекивано, као да неки други глумац у мени избија на видело. Нисам знао да умем плакати. Не сећам се кад то беше, нити како сам као дете са радозналошћу испитивао први слан укус суза. Сад, у овим годинама убразане трулежности, све више осећам драгоценост тих суза. У њима се заиста рађа нови човек. Наравно, без патетике, без суза као циља самих по себи и мегаломанског фокуса који би компромитовано понудио сузе свету трговачки. У њима, у сузама, расте жртва, заузеће за овај свет. Исти онај свет који у њима види само обичну воду па остаје равнодушан. Почећу да их сакупљам, ретке су, да ме подсете мало чешће како то изгледа бити човек, и да њихов траг нуди једино нешто ново под сунцем. Далеко од полемика, деоба и фарсе.