Archive for новембар, 2019


Јецај

Не знам каква су то тела
и какви дахови у људима
када тако без стида
могу годинама увек исто зло радити…
Колико само човек мора упоран бити
чак вредан, марљив, од јутра до мрака
исте махинације на нови начин
увек крчити подмуклим планом
не би ли прокјумчарио још ког демона
као најбољег аса у рукаву
да би:
продао државу
продао фирме
продао имовину
продао наслеђе
продао пријатеља
продао најмање дете
које није ни добило шансу
да позна своје родитеље…
Не знам каква су то тела
и какви дахови у људима
када поред толико убиства на рукама
могу да спавају спокојно
крај оних који бриде вапајем
гнојећи јецајем у својим мукама…

Одбрана

Уморан, преморен
ни сит, ни гладан…
Деца ме уче одбрани свемира!
Превише узимање камена
из руку каменолома од људи…
Нико није крив за вишак
нико слеп за промаје…
Мој је барут влажан
јер нема снаге да за истину –
полуди…

Живот средовечне И.Ј.У. је био понајмање занимљив. Заправо И.Ј.У. није била средовечна жена уопште. Била је одавно баба. Али није смела себи да призна најмање контуре пропадљивости. Крила је своје боре као што пас крије своје кости да би их јео касније. А И.Ј.У. је добро знала прождирати себе. Добро, и људе. Ипак је њој физичка лепота била најважнија ставка бића. Како да неко њене облине сматра бапском творевином коју нико неће? За њу је то било неморално и неприхватљиво. Штавише, ако И.Ј.У. није пожељна – онда је то несумњиво светогрђе.
Она, ничим изазвана, осим у притајеном презиру што није виша млада као друге, знала је да троши километре и сате не би ли у најповољнијим фитнес-центрима извајала мускулатуру која ће најмлађим мужјацима бити најподобнија. И.Ј.У. је живела од тога. Зато се никада није удавала. Уствари, јесте једном, али дочекавши злурадо да буде преварена, просто је једва чекала да се усуди на усамљенички живот једне новораспуштенице. И да успут неким другима поломи имиџ и главу. Као када дрога продире у нечије тело, тако се она хранила да продре као највећи тумор у нечију психу.
Свакако да живот И.Ј.У. није мазио. Али, руку на срце, није ни да је баш понела неко страдање осим пар сломљених ноктију на прстима и пар жуљева на високим потпетицама.
Једнога дана, између сезоне парења и благе депресије коју је крила вечитом гримасом незрелих пошалица, почела је да се пита о неком већем смислу постојања. Почела је да прати духовно штиво и да се у успутним гутљајима мушких тела тови побожњачком литературом. Почела је да одлази редовније у Цркву, да намешта мараму на глави а касније и позу за молитву. Схватила је брзо да јој марама није потребна и да уз њен златни крст и дрвену бројаницу веће штикле напросто боље стоје. Највећу награду за себе је добијала у пожудним очима неких свештеника. Чврсто је веровала да је ту потврђена и да своју сексипилност и духовно знање носи сразмерно.
Зато је постало чудно како је Иродијада једног дана у њој, неочекивано и по И.Ј.У., просто прокључала. Јер је набасала на једног ожењеног младића О.Т.О.-а који не само да је није приметио као женствено биће, него се усудио, потпуно ненаметљиво, да јој укаже на одређене пропусте у размишљању на много нивоа. Он није навијао за тај судар, али се она просто сва просула уз његову сенку. Колико је И.Ј.У. мрзела тог младића због његове вечите надмености (тако га је често себи представљала не би ли се бар мало утешила) толико ју је тај младић О.Т.О. сваким даном, касније годинама, све више привлачио, јер је добро знала да не само што не може да победи силу његових речи, него да је и њена лепота у потпуности пред њим била демаскирана. Другим речима, И.Ј.У. је потпуно излуђивала равнодушност О.Т.О.-а . И онда, као што вечите недозреле личности раде, нашавши се осујећеном као нежно биће, као жена, а потом и као неко ко сасвим добро познаје теолошку мисао (највеће достигнуће је била потражња за причама о демонима и митарствима), једнога дана, потпуно неочекивано, усмерила је сва своја незадовољства и освете према том младићу. Тек тако. Јер може. А да би тај наум спровела у дело знала је да ће морати много више клевета да користи него козметике не би ли тако сакрила своје истинске намере. Јер лошег човека је лако оборити будући да је већ оборен својим начином живота, али доброг човека оборити будући без мане – за њу је био прави изазов. Било је нечег вештичарског у њеним намерама.
И.Ј.У је заиста веровала да поседује еликсир вечне младости. За њу је била хула да јој неко укаже на било који начин, макар и сажаљивим погледом, да ју је време одавно прегазило. То је било немогуће! Она је још осећала нагоне у свом телу који су јој сасвим јасним сигналима говорили да младост у њој још добује. Ако је пожуда жива – онда је жива и младост! То је била њена догматика. Њен мали демонски символ вере који је исповедала. Нашавши да њен живот пролази недовољно запаженим темпом, покушавала се уврстити међу познате људе не би ли себи подигла како цену и барем мало скренула пажњу на свој интелект и облине. Није вредело. Стварно се трудила да прочита многе томове књига и карактере људи. Увек би се саплела на коју бору на свом телу која би јој омела созерцање. А њено созерцање је било важније од ближњег. Штавише, било је важније и од истине. Јер је она себе овластила да буде носач, делегат и сведок истине, а некад и сама оваплоћена истина у њеном смежураном телу.
Зато је за И.Ј.У било изузетно стресно како један ожењени младић попут О.Т.О.-а може да остане равнодушан на њену лепоту и њено знање. Јер је она носила једно и друго изобилно. Али, није тај младић О.Т.О. био одговоран за њена лудила само зато што на њој није нашао ни лепоту, ни знање. Сигурно је да он није хтео да је обезвреди својим светим игнорисањем, али сигурно је и да није могао да предвиди колико зла може изаћи из једне жене која је још до јуче хвалила његову децу и ставове. Било је јасно и по И.Ј.У да је она хтела њега за неке своје светове. Наравно, и фантазије. А пошто није било греха којим би га могла сахранити онога чији свет је желела зато што га нема у свом искуству, морала је неки да измисли. И измислила га је оригинално.
Једног демонског јутра, када је сунце тек будило нове наде и светлосне жиле за одрубљивање нечије главе, И.Ј.У је убрала прве птице са небеске гране и подигла легион анђела за собом. Као какав архангел, саткан од крви и злата, дошла је на одличну идеју: казниће О.Т.О.-а у којем је сабрала све своје мржње и измислиће такве клевете не би ли цео свет младића и све његове пријатеље довела до таквог скандала да га се сваки од приснољубаца постиди са највећим згражавањем. И успела је у томе. Била је победник. И.Ј.У је први пут осетила прву праву силу која јој је прожимала месо до свих крајева њених нервних завршетака. Била је вредна. Била је упорна. Радила је напорно данима не би ли осујетила најмању праведност тог младића. Један по један племенит човек је отпадао из његовог округа. Непроверене гласине о нечијој неморалности су биле уверљивије од могућности да се дојучерашњи пријатељ О.Т.О. упита за истинитост оптужби. Потпуно га је демистификовала. То черечење у јавности је трајало месец дана. И.Ј.У је испљувала пуно крви до тада. Младић је по ко зна који пут завршио у болници. Мртав. Неки кажу да је умро од нестанка гласа. Други кажу да је умро од сломљеног срца јер су сви које воли напустили његово присуство укључујући жену и децу. Све могуће и немогуће афере, махинације и клевете су га потпуно недужног дотукле, али не зато што се осећао кривим за нешто што није урадио, него јер је боловао све оне које је постепено губио.
И.Ј.У је коначно срећна. Сада може да дише. Понекад задрхти Иродијада у њој, али скупи довољно смелости да ментално пљуне на гроб преминулог. Прозрела је она такве одавно. Не може њу нико тако лако преварити. Она воли здравице. Са конфискованим пријатељима преминулог испраћа оног кога је она много пута убила обичним речима. Као аутентична богомољка, подиже и хвалоспевне молитве о опраштању непријатељима у гробу. И као аутентична богомољка, док изговара последње речи молитве, док први ореол погађа место сахрањеног О.Т.О.-а, она вреба испод ока новог мужјака којег би могла поново да поједе…

Палета

Од свих осећаја
на којима сам захвалан драгоме Богу –
А његових дарова не могу се набројати
Одражених у жени, деци, људима
Свему одиграном на палети сензација
Мистичном становнику срца
Који увек нешто записује
и изазива на двобој смисла –
То је прекид зависти и осуђивања,
И установа љубави која убија немилосрдно сваки страх
Инфициран у костима.
Коначно сам научио језик тишине
Мелем мира који никоме не приговара.
Изабрао шта је боље бити.
Немам више жеља
Све су потрошене у тријумфу срца
Које не зависи ни од места, ни од подметања.
Можда под ове дане иштем
само једног пријатеља
Једног, не мора два,
Пред којим бих могао просути
све своје тајне без чемера
И да ме други без саблазни прихвати
И са оним трупом сопства
Који повремено жели пакао.
Када се то догоди
Знаћу да је крај
Да сам достигао пуноћу
И да не жалим ни за чиме,
А на челу таквог ћу написати епилог знај
Који ће макар за један нараштај
Укинути ружноћу…

Академизам

Размишљам…
Зашто свет пропада…
Зашто Црква пропада…
И са неподношљивом тежином срца
Том увек истом муком постојања
Не могу да се не запитам:
Да ли је до мене?
Да ли до морала другог?
Да ли је баш све до знања и љубави
Тамо где прелива и недостаје?
Јер, несумњиво има вредних људи!
Несумњиво да су поштени!
Где је онда проблем?
Да ли им још које сазнање недостаје
Када толико љубе школовање?
Да ли су негде спречени да се изразе?
Има свачега…
Али, колико видим
Од досаде рађају вештачке проблеме
Да би имали чиме да се баве
Јер их ништа не мучи
Па смишљају нова научна осмишљавања
Док им браћа и сестре
У глади и немаштини газе
Они би да се играју академизама
Јер увек је тако било:
Прави проблеми се засењују маргиналним стихијама.
Тако умире свет
Тако нестају са глупим и паметним
Они који им не припадају
А да добро знамо да су то –
Најбољи људи…

Људи се понашају као да су у кућном притвору. То је данашња цивилизација. Сами желе тако. Трилион изговора да до сусрета, акције или нечег конкретног дође.
На крају свако се сусреће са плодовима свог карактера. Неко остане сит, неко остане гладан.
У људима који се вечито осећају угрожени и обесправљени не можеш наћи пријатеља. Њима је самосажаљење најбољи пријатељ.
Све што прождире – тражи ослобађање!
У будућности нас чека само онај део себе који ће нас питати колико смо били задoвољни собом и колико добри према другима.
Неке људе срамоти нечија чистота али и даље у злу остају а друге додатно оплемењује да још бољи постану.
Свако сам бира садржаје који ће да га узносе и који ће да га потиру.
Онај о којем највише говориш јесте онај кога највише поштујеш или онај од којег се највише плашиш.
Убиће нас спасавање од стране оних који се у све мешају.
Ко те се постиди – знаш његово поштовање.
Добри су људи али није баш добро бити међу њима.
Док се сви договоре за решење – човек умре у проблему.
Дијагноза припада онима који би све да дијагностицирају.
Глад је подсетник за већи смисао.
Монопол црквених гори је од тираније фашистичких.
Улазак у најмањи клан компромитује највеће врлине.
Оно што нам се чини није увек у складу са оним што јесте.
Ако те нико не воли – чему служиш? Ако никога не волиш – са ким се дружиш?
Убија ме глорификација идиота. Да је идиот сто пута у праву он не може не бити идиот ако за туђи срам и своје зло живи. Не би ме убијала глорификација генија, али геније никада не би тако ниско спао да му неко одаје почаст за свој напредак и своје мржње.
Није Црква проблем већ људи који чине Цркву. Дај им најбољу мајку да им служи – они ће и од ње направити курву. Дај им Христа да им излечи ране, они ће Га опет прикуцати на крст. Није до Цркве проблем – људи су проблем!!!
Свако има нешто што му недостаје и нешто што му прелива. Од човека зависи шта је то за чиме чезне и чиме се испуњава.
Када знаш свој пут онда је усхођење само логичан след окушаног.
Постоје људи који испрече своју талентованост испред пријатеља и породице, па после постане касно за опоравак. Све има своје време. И када се таленат и када се однос развија да не би испаштало ни једно а ни друго.
Сваки однос лако постаје пепео. Сваки однос тражи одржавање ватре. Зато су људи несрећни у својим браковима и пријатељствима. А тако је и са Богом.
Добра воља и велико знање лако пропадају са великим приливом сујетне осетљивости.
Не погани човека ни богатство, ни немаштина већ зло и незахвално срце.
Упитан је успех неких који ускраћују своје срце другима.
Човек који пред сваким човеком лако мења свој став – није подобан ни за пријатељство, а камоли за неку озбиљну пословну сарадњу.
Некоме је лакше да обожава мртве рутине сваког дана и да рида исте неутешне приче неголи да проба да промени нешто у свом животу.
Неки људи нас отписују не зато што смо објективно у нечему заиста погрешили, него зато што не одговарамо њиховим жељама и очекивањима. Има и таквих који бране своје зло овим ставом јер не желе да знају да су добро заслужили да у својој бестидности буду отписани.
Не искоришћава твоје добротољубље сваки човек којем си помогао. Можда ти искоришћаваш доброту онога коме си помогао тражећи рачун за твоје посредовање. А то већ није врлина него криминал озакоњен логиком банкарске камате. Како? Јер сматраш да ти је други дужан.
Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде.
Што пре неког разочараш спасио си га од грађења заблуде о твојој величини. Што пре одушевиш некога везао си га за себе да се никада не осамостали..
Најсветији је улов смисла у којем нема пуно сведока.
Дај фанатику веру и спалиће Цркву до темеља не би ли нашао правду!
Од глуме да некога познајеш нема већег сиромаштва душе.
Грех је добити помоћ од охолог и немилосрдног човека.
Лепо је када имаш са ким своје ране поделити.
Ако свима допушташ све – колико љубави у теби станује?
Док не научимо основе људске љубави и поштовања – немамо право да се бавимо теологијом.
Лакомост на славу – идиот на делу.
Најмања искључивост – велика сујета.
Узалуд аргументи кад патолошко самопоуздање људскости нема!
Свете су само оне дистанце у којима нема презира према другом.
Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега.
Љубав иде тамо где други одузимају сваку наду.
Људи без свог живота чак и твоја непристрасна излагања која нису на њих адресована – доживљавају као властите дуеле, јер нема другог начина да изађу из зоне небитности осим у подизању замишљене вредности о себи кроз паразитско качење на тебе.
Да ли волимо свој живот или само своју таму у животу? Јер, по томе у чему се најбоље осећамо се може видети какав живот водимо.
Са мржњом других не можеш ништа осим да будеш човек.
Не живи за злурадост да будеш изневерен.
Фатално је само оно што желимо да буде фатално.
Добра интимност поништава непраштања.
Твоје данас може да одзвања вековима.
Истој непостојаности супротстави постојаност – колико год отпадао.
Од пластичне врлине и лицемерне услужности нема већег смрада.
Ако се не радујеш свађи своје деце – немој ни свађи других људи.
Свадљивом – све је неисправно, миротворном – све је исправно.
Аргументи не значе ништа ономе ко њима туче преко устију.
Постоје различита игнорисања да те неко не воли.
Број падова је периферан ако себи претпостављаш Христа.
Ниједно безнађе није изградило човека. Неки су попут Сиорана научили да одржавају равнотежу на литици, али лабилни су одавно у амбис скочили.
Човеку не смета једино да се туђој несрећи радује.
Од неправде једино се у праштању може отпочинути, али ово је велики задатак и тешко достижан без Божије благодати.

Гомила

Не повлачи се!
Не чекај на спасење,
Не чекај на милост и разумевање другог.
Није ти дато да умреш
У самонемилости.
Не повлачи се!
Не чекај да те се неко сети
И да ти превије ране –
Умрећеш пре времена
А да нећеш ни приметити.
Не повлачи се!
Не љуби своју бол,
Не глуми несхваћеност.
Веруј, свет лако заборавља
И своје најбоље људе.
Буди то што јеси!
Буди бољи данас од оног јуче.
Пусти панораме пакла
Да праве своје колутове.
Само, не повлачи се!
Живот је леп!
Јер колико год пута био остављен
Од људи,
Бог ће бити упорнији
Да те двоструко нађе
Међу мртвим гомилама!!!…

Људи који мисле својом главом нису нигде добродошли. О томе је још Христос говорио. Свуда постоје кланови. Оно што је болесно присутно при врховима државних и црквених институција (наравно, без генерализације), ништа мање није присутно у типичним, свакодневним, међуљудским односима где заиста можете срести манијакалне протагонисте.
Није, дакле, реч нужно о неким криминалним работама, већ о једном невероватном психолошком склопу да се центрира на секташким ободима властитог осигуравања а све тобоже у корист заједнице где неко живи, ради и делује. Која подвала!
Не кажем да је похвално ни свако инсистирање на свом мишљењу, јер и то може бити игра лажне праведности и сујете, са ништа мањом секташком барутаном. Али, јесте феномен да човек не може прећи праг одређене рутине а да не набаса на читав један гето, као у каквим црнопаланачким и страначким филмовима, који ће се по сваку цену трудити да оспоре и дискредитују онога ко није по сваку цену укалупљен. Може се, дакле, ботовати и у најмањим људским интеракцијама.
Наравно, у црнохроничном свету криминала, похлепе и моћи, где је борба за рејтинг и новац доминантна црта манипулатора (тих вечитих неуморних замењивача теза и вредности) који за крв другог живе, то је, мада умоболно, ипак очекивани сценарио. Али, у круговима где таквих директних махинација нема, постоје и обигравају много суптилнији и префриганији играчи који се могу крити иза готово невероватних институција, људи и наводно моралних узора.
Довољно је да негде изразите мишљење, обично мишљење које не мора бити мотивисано агресивним отпором, злонамерним неслагањем, подмуклим интересом, како год, па да против себе (а некада и против ваших најмилијих) окренете цео свет наглавачке. То је феномен! Јер ви мислите својом главом! Имате свој став који није опредељен за неку страну! Како се усуђује да неко мисли својом главом а да остане неутралан и некомпромитован? То је оно што боли ове кланове, јер нисте део њиховог тима.
Стога, ако је тако у стварима људским, тривијалним, никакво чудо није врбовање и дискредитовање на много већим нивоима. Веће сфере постојања, али не у смислу веће образованости, култивисаности, благодатне просвећености, итд., него у смислу већих кланова на много израженијим и моћнијим позицијама су само природна последица оваквих примитивних селекција. Не смете да одударате! То је порука света! Али, колико човек мора ниско пасти да би морао тако живети. Да буде сведен само на једно мртво слово, нечујни глас пасивне сагласности, које по сваку цену мора нужно кокетирати са гласовима већине??? Ко сте ви да опструирате било кога само зато што имате свој став? То је оно чиме вас застрашују у најмањем. Да будете миш. Мрав. Мумија која клима главом. Бактерија. Невидљива подршка.
И ако вам отворено не прете последицама, сигурно је да ће наћи други начин да вас етикетирају и дисквалификују. Ако им нисте велика претња, онда ће и њихова метода угњетавања бити дискретна. Ако у вама виде велику претњу, ставиће вас јавно на стуб срама. Бојим се да је увек тако било. Једноставно, клановска логика. Пардон, Каиновска логика. Јер радост и чистота брата се мора некако уклонити. Зато што се брат у нечему нужно противио? Не. Да иронија буде већа: само зато што је имао свој став који није уперен против неког. Можда једном људи науче да није свако мислено неслагање аутоматски усмерено против њихових личности, али питам се дотад: хоће ли остати који праведник а да га нису више пута убили и васкрсли да би га поново сахранили?…

Удовац

Н. Ђ. није могао кривити судбину што је рођен као леп човек. Мада до своје бледе осамнаесте године он о томе није ништа знао. Постао је веома касно свестан своје привлачности. И то је знао одлично да искористи, када су се фарови упалили најгласније, јер је имао пуно следбеника међу женама које су навијале за њега не ради истине него да би, ако се неко чудо деси, могле спавати са њим. Н. Ђ. је био диван мушкарац преподобног карактера. Није био феминизиран, ни женствен, али било је нечег сувише неукусно материнског у њему. Као да су се наизменично, или чак истовремено, у зифт оделу рвале у њему Мајка Тереза и Марија Магдалена. Неки гадан кратак спој који би не толико у њему, навикнутом на агонију и бол, колико у његовој околини правио велике неспоразуме и проблеме. А заиста је наивно веровао, онако чистим срцем као дете, да је пријатна особа и да не постоји човек који не би пао под власт његовог шарма ако би којим случајем физичка привлачност затајила. Заиста је веровао да је његова памет сразмерна лепоти која му је дарована.
Нажалост, Н. Ђ. је рано постао удовац. Ветрови су шапутали да су и непознати људи плакали за његовом женом у то време. Прегласне тишине, те немилосрдне жиле куцавице, су пресецале странце да се у својој надмености моле за здравље мушкарца који само што је добио један живот на дар други је изгубио. Све је то, као што живот без фалширања мрви сваким бахатим неочекиваним ударом, потпуно неспремно дочекало младог и лепог Н. Ђ. Али је ради добробити детета, његове миле ћеркице, морао да капитулира своје депресије. Да одбаци таму и заволи светлост са оне стране невидљивог мастила којим Бог тајновито пише.
Време је пролазило. Године нису. Чинило се да он стоји у месту. Да су живи и мртви код њега у истом наручју. Ипак, дато му је од Бога више него другим смртницима да не би испарио неповратно. Јачањем детета и сам је јачао. Презрео је многе ствари. Многе је и потценио страхујући сада једино за немоћ и сигурност ћерке.
Заправо, живот Н. Ђ. је био изван овог века. Било је нечег средњевековног и старомодног у његовом држању. Строгост и милост пољубљене на истом месту. Плиткост и подлост само када заборави на даровано. Превише самопоуздања за једног удовца свакако. Превише бестидности за једног оца потпуно. Јер, дешавало би се да овакав свети хришћански отац, у име ревности за морал, истину, веру и љубав, изгуби некад кормило. Да пређе границе пристојности. Да обнажи туђе личности потпуно непотребно. Јер је од неке удељене пажње ипак морао бар мало живети. Да не мисли на свеже ране и на оно што га заиста потире. А од живота му није пуно забаве остало. Остало је цењкање са сведоцима. Да срамоти јавно људе којима по његовом светом параметру обавезно нешто недостаје. После би своја спаљивања на ломачи правдао родитељском љубављу која је спаљеном, због његове тврдоће срца, недостајало. Да, било је нечег монашког и немилосрдног у његовој природи. Морал је флертовао са неморалом. Судија са Богом и ђаволом. Када би изгубио своје битке које је држао за победе повлачио би се у свет игре са својом ћерком. Није пуно веровао педагошком институционализму. Хтео је дете само за себе и под својим надзором желећи да му буде све – и школа и Бог.
Н. Ђ. је волео да се слика са књигом. Да пише конфузне поуке мислећи да у конфузијама мистично знање лежи. Н. Ђ. је волео да се открива полунаг и да прихвата са хвалоспевом комплименте о својим мужевним облинама. Једном је испрозивао све очеве света зашто нису тако згодни као он. Да ако је њему могуће да буде извајан након сломова, да је и другим очевима исто дато. Н. Ђ. није знао за хормонски дисбаланс и генетику и да се ниједно тело не понаша исто. А потајно није нешто ни заиста навијао за змијолике конституције својих конкурената колико да покаже другим мужјацима да у његовој појави виде да њима нешто опасно недостаје. Хранио се тиме сакривено и од себе. Ипак, најукуснији залогај његовог невидљивог паразита крио се одмах иза срца – да прождире људе. Нарочито женске удвараче а још више опоненте. Није било жене којој се није јавно наругао вриштећи за сведоцима да се што пре укључе у морални пренос осуђивања. Уживао је у томе да жене погрдама и лажима свлачи јавно као проститутке, али се увек лукаво извлачио јер је камење стављао у туђе руке. Он је волео само да гледа узроке и последице и да се искрено каменовању смеје. И ниједан грех се Н. Ђ. није узимао за преступ, јер је велику љубав имао одмах након убиства нечије душе. Али, једно му се не може оспорити: никада није био лицемер када је другог требало повредити. Лицемери те могу лажно поштовати до једног момента када покажу своје морбидно лице. Н. Ђ. је одмах држао нож у рукама и није продавао манире, него је одмах стављао до знања о својој прекој нарави.
Није било лако Н. Ђ. са собом живети. И он је, попут многих, поклекао пред грађењем слике о својој величини која објективно не одговара његовој реалности. А имао је стила. Имао потенцијала. Коначно, имао Духа Светога више него други. Али није познао своју меру. Да није морао живети тако. Да се није морао наслађивати проливеном крвљу других сматрајући бестидност исто што и очувањем слободе мишљења другог. Коначно, ниједно зло не би имао да није почео да заудара избором свог окружења у којем се за линчовање многих дисало. Његова вера му је тако налагала. Његова савест није била мртва, само му је дала рушилачки темперамент – да у име вере понизи сваког ко од истине није.
И ту се прича Н. Ђ. завршава. Не почиње. Почеће онога дана када схвати где га је његова подргуљивост довела. Сигурно је да је велика страдања претрпео. Сигурно је да још болује нестајање своје добре жене. Он то не крије. Као што и свом детету редовно говори да је мама код Бога и да ни мама, ни Бог нису далеко. Он чврсто верује у то да му снагу дају молитве сумњивих подвижника. И зато је у њему тешко наћи пријатеља, јер је сигурно негде себе осакатио па изгубио одређени рационални компас тако да му се ниједно зло не може узети као зло. Можда једном када Н. Ђ. буде уложио више труда да раскринка потенцијалне љубавнице неголи што улаже труда да недужне гони – јер у том чвору његов главни проблем душе лежи – можда једном ипак нађе неког поштеног пријатеља који ништа осим његовог здравља неће хтети.
А дотад? Ено, стиже његова нова насловна слика, поука крај књиге…и потерница за новим противницима…