Archive for септембар, 2016


Фанатизам

Ништа горе од искључивости у име добрих намера, од мизантропа одевеног у лаж-хумор и сарказам, од човека толико патолошки самопоузданог да не осећа колико једна реч или реченица може некоме да уништи биће.

Дода ли се на мускулатуру таквог злогенија заговорништво исконских познавања хришћанских вредности које ти пљује у лице, јер његова или њена психоза само у ништењу другог тако идентификује љубав, увиђаш како ти у крвоток против твоје воље улази отров, тмина. Да ако поклекнеш постајеш пројавност тог истог наказног другог – не видећи себе, не видећи другог.

Од када су то људи заборавили на манире?

Од када су то постали карикатуре?

Од када то не сумњају у своје ставове?

Од када је то монолог постао дијалог?

Од када вређање начин да укажеш другом на грешку?

Задах фанатика заудара на сваком кораку у свим сегментима битисања….

Ипак, гора позиција од ове је константно пребивање ума у познању наказног другог, јер осим огорчености не може никакав други садржај да понуди.

Advertisements

Путир

Тајна Вечера. Христос причешћује апостоле. Причешћује оне чију отпадију унапред открива на врхунцу Литургије. Колико је то само далеко од оне тврдоглаве и фамозне поделе на „достојне и недостојне“ за Свето Причешће. Јер, у данашње време не можеш приступити Путиру ако се ниси покајао или исповедио за учињени грех.

Међутим, на Тајној Вечери, тој првој Литургији, видимо другачију поставку ствари: Христос причешћује оне који још нису згрешили него ће тек згрешити. Богочовек иде много даље и радикалније: оне које ће освештати Својом Телом и Крвљу – управо они ће Га одбацити када је најтеже и када је тек свеже примљена благодат нашла место у њиховим срцима. О исповести ту нема ни говора. Али, чак и по ту цену што ће само неколико сати проћи од причешћивања до остављања Христа „Његовој судбини“ у Гетсиманском врту, Христос не ствара баријеру. Не повлачи Чашу. Не каже: „Не познајем те!“. Не условљава: „Не могу да вас причестим јер се нећете показати достојни носиоци светиње!“.

Наравно, није ни реч о верификацији нашег зла, него је показатељ колико је Божија љубав доследна самој себи. И колико то само треба да нас охрабри да останемо у Њему и да останемо доследни окушаној красоти. А ако и опет отпадамо (јер несумњиво отпадамо), опет нисмо без наде јер се имамо Коме вратити. Бољег Бога нисмо могли открити ни задобити. Треба да чувамо овај однос и ово познање колико је наш Бог диван чак и када смо најнепостојанији на путу благодатне врлине. Јер Он видећи унапред нашу отпадију опет не препречује могућност сједињења са Њим чак и док ми тај будући пад још ни не назиремо.

Данас су сви експерти.

Данас свако има своје мишљење. Добро, неко и нема.

Данас се сви у све разумеју. Добро, неки се не разумеју али не желе да се осрамоте као да не знају.

Данас је пуно вести на сваком кораку. Свако се хвата за контекст и ту лоцира своју усаглашеност или неусаглашеност. Некоме је сва кочоперност једина аргументација.

Данас су многи бунтовници. То је тобоже одлика мислећих. Нема везе ако ће се у име побуне некоме недужна глава разбити.

Данас су сви толико гласноговорници у име вере, правде, морала, заједничких добара, политике, итд. да се од њихових детонација не види више ниједан покрет који би променио свет.

А једно у свим стварима се не види и то је ако не намерна подмуклост онда сигурно наивна конструкција: Сваки почетак генерализације неминовно је зачетак банализације. Зато нам тако „добро“ иде!

Мржња…

 

Чудна је мржња ствар. Слатко убризгавање отрова. Делиријум који чак и у име „објективних разлога“ може оправдавати поништавање себе или другог. Анализа је фасцинантна. Нити шта додати, нити одузети. Био надмен или не, охол или не, вулгаран или не – увек си у праву. Али ту зло не престаје. Када човек покушава да рационализује своје или туђе промашаје, неминовно мора некога прегазити. Ако то нису неки лични кодекси, сигурно је биће другог. Има неке злурадости у томе што је правда на страни таквог.  Морални фашиста у њему мора ликовати. Али, то не зауставља проток отрова. Срце остаје ишчашено, сломљено.

Хипотетички сценарио: написао си писмо мржње свом противнику. Када у почетку ишчитаваш, анализираш, преиспитујеш могуће грешке или пропуштено, негде чак и отмено пазиш да попут фарисеја коју длаку или црту закона не превидиш. И пљувачка се лучи, жлезде бубре, тахикардија псеудо-праведности поскакује, јер си феноменално у праву. Користиш законе, етику, морал, негде и позивање на Свето Писмо, само да другоме одрубиш главу. Али, прави пакао почиње када увидиш фарсу мржње, шта ти она ради а да тога можда ниси ни био свестан. Што се више удубљујеш у спектар садржаја, мржња те увлачи у себе, у поноре, у поносне изолације, у обнаженост и смутњу. Додајеш ватру на ватру. И оно најфаталније: што се мање опиреш – она се као таква све више распламсава. Фантазија је рашивена у тоталности!

Било би добро да све поводе своје мржње запишемо негде на папиру, шта год и ко год био мотив. Опширно, дубиозно, из угла посматрача или посматраног, или баналније речено – кривог или недужног. Ако смо толико докони или помахнитали можемо и са позиције неутралног, у њему ћемо сигурно наћи још једног кривца. А када исказе приведемо крају да прионемо на читање. У почетку ће сати деловати као минути. Негде ћемо сигурно ликовати у својим горчинама, јер нико не може бити очајан а да претходно мало неке злурадости не дода као главни зачин свог презира. Али, ако један папир своје обелодањене мржње будемо покушавали изнова и изнова, сатима или данима, недељама или месецима, да ишчитавамо опет и опет, унапред познавајући редове који ће тек заузети место у свести (која ће наивно глумити наводно незнање написаног), набасаћемо, ако још нисмо убили Назарећанина у себи, на велики умор, тумор, отпор, беживотност пре свега. Парадоксално: смучиће нам се сопствена мржња, јер ћемо осетити патологију истинске таме која осим себе никакав други садржај не нуди, нити предаје. И у том чвору треба направити хируршки захват и нагло се дистанцирати од своје умоболести.

Ако до такве засићености не дође, ако и даље, рецимо након годину дана ишчитавања својих редова, осећамо исто задовољство да се са „замишљеним противником“ обрачунавамо, евидентно је да је Бог у нама мртав и да смо на месту своје патологије посадили јазбину најсуровијих страсти и најизопаченијих демона. А пакао добија на отплати кредита, јер је несумњиво да си ти „и даље у праву“. Управо у том лежишту треба срушити језгро. Да би прешао преко „објективне мржње“, односно, отклона другог јер за то заиста имаш „објективне аргументе“ учињене над тобом штете, мораш, хтео-не хтео да уђеш у зону праштања. Оног апсурдно- нелогичног а тако хришћанског великог императива! И још парадоксалније, нећеш бити у стању да опростиш докле год се позиваш на логику овога света. Јер, други можда заиста јесте погрешио, и ти несумњиво можда имаш више него објективне аргументе, али ако се сва базираност аргументације своди на „бруталне мере“ (у смислу насилне корекције другог), онда ту правде нема. Барем не оне правде која се граничи са Христовим идеализмом љубави према непријатељима. Зато је нелогично у Христу бити, и зато је логички ум прва препрека људима да се изразе и остваре у Христу. Ту се човек, прикљештен трењем између логике и нелогике (или надлогике!) двосвета најбоље показује да ли своје мишљење и своју правду више цени неголи стварност другог човека. Чак и када је други у грозомори најморбидније фаталности – радикално у криву и супротан.

Ако праштања нема, ишчитивање своје записане мржње може бити добар темељ да се недостајеће добро роди. Јер, ако се ту човек не смучи сам себи, онда му ни пакао неће нанети већу агонију будући да се већ скаменио према његовом нелику…

Двобој

Био је диван покварени дан када је млади В. Т. излетео мамуран на улицу. Претходна ноћ је била, као по обичају, турболетна, и као што свака опијена еуфорија вешто крије, он се правио глув и слеп да неће познати сутрашње последице. В. Т. није имао пуно мозга, али се тешио новим мехурићима у којима је, балон по балон, суморно глумио познавање ствари и људи. У таквим медитацијама је покушавао неуспешно наслутити неки други свет који му је вешто измицао.
В. Т. своје родитеље није познавао. Волео их је као неку бледу слику која му је некада припадала а сада је нигде нема у његовим касним деветнаестим годинама. Не може се рећи да му нису дали добро васпитање. Не може се рећи да није био вољен. Био је сиромашан, али љубав родоседелаца је надокнађивала сваки недостатак. Док они нису почели по цео дан да раде како би намирили њега и његову сестру К. Т., он им се још сећао лица. Али, како је почео да одраста, мада су делили несебично један пробушени кров, никада се нису виђали, нити сретали под њиме. Парадоксално, мимоилазили су се надомак једни других. И управо та ишчашеност ће му отворити либерална крила да истражује границе своје слободе, јер неће бити иког блиског да га у томе контролише и надгледа. Тако је брзо научио поезију о непоштовању било каквог ауторитета.
В. Т. је покушао да живи као сав нормалан свет, али нормалних није било пуно у његовом видокругу. То га није чинило песимистичним. Напротив, пошто је знао да нема пуно нормалних, крепио се тиме да и себи откине парче памети. И годину по годину, мрвицу по мрвицу себидопуштања, успео је у томе. На своје изненађење, многе је надмашио. Самог себе је преварио, јер није од себе очекивао да ће у потпуности направити хаос од свог живота. Добро, и од туђих живота, али други за њега нису били толико битни да би барем милиметар расуђивања померио у њиховом правцу. Наравно, пробао је В. Т. и дрогу, и сочне псовке, и жестоке туче, окушао се у оргијању и доказивању по свиркама. Покушао је једном чак да одузме себи живот мислећи театрално да ће свет зауставити своје постојање због тога, али га нико није ни погледао. Ништа од тога га није исцрпело. Заправо јесте, али никад толико да би се једном одрекао свог живота. Волео је свој живот више него своја лудила, али се често дешавало да су лудила све што он јесте тако да живота није ни било. У том самобацању и самопоигравању са светом својих нагона, изгубио је све манире које је као добро дете пажљиво неговао као што антиквар пажљиво чува скупоцене предмете сатканих од древних времена. Људи су почели да страдају од његовог присуства. Имао је толико оштар језик да се мало ко на њега није посекао. Своме језику је давао висока овлашћења. И све наводно у име очувања неких „узвишених вредности“ којима ни он сам није знао ни лица, ни броја, али је у њима видео нешто “потресно важно”. Борио се за неку философију живота којој није знао идентитет, а пред њеним лицем се трудио да идентитет свакога жртвује за своје идеје.
В. Т. је био веома тежак човек и на речима, и на карактеру. Али, због неке склоности ка меланхоличној замишљености, људи су му праштали његове испаде. Бар је он тако веровао. Није се питао да ли му људи праштају због њихове љубави. Чак је и на том месту нечије толеранције сматрао да је он та „битна фигура” и полуга због које се он толерише у својој бахатости. Ипак, не може се рећи да осим имагинарних патњи, које су се некад граничиле са патетиком, сањарењем и љубомором (управо зато што се нигде није могао укалупити), да он није патио. Можда је пре проблем почивао у томе што није могао да лоцира узрок својих патњи. В. Т. је био свестан да има неки проблем, али није знао на коју страну проблема треба да гледа. То га је додатно огорчавало, дражило, и својим беснилима је после пар година дао пуну власт над другима. И колико год да су га неки тукли, други одбацивали, он је сматрао да праведну борбу води. Да је свет против њега и његове борбе за „узвишене вредности“ којима није знао ни име, ни порекло. А и од себе је крио да је посреди незадовољство бесмислом живота у којем је он први сурово стајао мучећи друге само зато што његово безумље носе.
Једнога дана, баш оног поквареног када је мамуран од претходне ноћи крочио на сиве и депресивне тротоаре свог натмуреног града, дошао је на следећу идеју: да изазове Бога на двобој! Да раскринка све заблуде не само једног свог уштогљеног друштва са којима је дежурно проводио своје драгоцено време, него да удари на вишевековна уверења целог света. Желео је себи да поклони већи смисао постојања управо подизањем нивоа своје борбе на много већи пиједестал такозваних “узвишених вредности”. Досадило му је да међу малим мравима указује шта је добро а шта зло, и да сваког изнова шамара вербалним конфликтима у којима се он тобоже показује виспренијим и моралнијим. Смучило му се да буде вођа болесницима, било му је потребно нешто више – да буде вођа и здравима. Сада је пожелео себи добру борбу. Удариће сада на све идеологије човечанства а не само на један мравињак! Мамурлук у крви га је само крепио у том науму од којег није желео да одустане ни по коју цену. Тако је В. Т. дошао у један манастир на Литургију крвожедан свађе и светогрђа, па и туче ако је потребно.
Звона су оглашавала почетак службе. Народ се у смиреном ходу поплочавао један за другим у колонама. За певницом су стајале монахиње. У олтару је служио неки седи и пунобради човек. В. Т. није знао ни где треба да стоји. А онда је почело служење на неразумљивом језику са још конфузнијим појањем. В. Т. се нервирао самим уласком у храм. Нарочито га је вређала сва та грчевитост на лицима безбојних људи, али тим више неразумевање шта сав тај народ на том месту ради и на ком језику се моли. Осећао је да му место припадања уопште није ту и да му скаче притисак, али се зауздавао да не прекине службу из неког недефинисаног разлога обзиром да себи никада није језик ускраћивао ни у чему. А онда је почео да се расправља са свима у својој глави. Прво се смутио сећањима на своје родитеље и сестру, и на своје такозване пријатеље. Док се прослављање Бога виорило у храму, В. Т. је приносио своје свађе са свима које познаје. Свима је налазио недостатак. Сви су били криви пред њим. Нико се није показивао савршеним у његовој машти. Потом је умом прешао на непознати аудиторијум дрвостојећих људи пред њим. Свакога је пажљиво одмерио килавим зеницама од главе до пете. Без познавања другог, на свачијем телу је нашао бар десетину фаличности само на основу мимике и одела. Са великом злурадошћу је намештао свој кантар тражећи нове жртве свог погледа. А онда је, коначно, поглед фиксирао на певницу. Она га је посебно излуђивала. И све те црне хаљине, и сва та циркусијада са намештањем положаја и гласа, све је било ужасно. В. Т. је стискао песнице са страшним болом и гутао је пљувачку тешким дахом. Просто је хуктао од несносне атмосфере. Тако је почео да блуди умом и да замишља монахиње у најогавнијим представама свог ума мерећи према њиховим очима и држању која је изгубила невиност. То га је баш веселило. И он се брзо почео крајичком усана кревељити, али опет тако да та подругљивост не буде доступна свакоме, јер је у балављењу над овим призорима апсолутно сам желео јести месо своје фантазије.
А онда се десило нешто што В. Т. није предвидео. Позлило му је. Страшно. Неприродно. Неочекивано. У таквом паничном дахтању, почео је брзо да се преслишава свих својих искустава не би ли открио таквим поређењем шта му се дешава. Мислио је да му је лоше од дроге, потом од алкохола, потом од микрофоније, и свега знаног, али није могао ни са чим да упореди ударац овог ужаса. Имао је осећај као да му крвотоком бриде милијарде наелектрисаних црва у свакој пори где длака дише и где га сваки црв понаособ подучава дисторзијом свог присуства уметности повраћања. Стање је постало тако несносно да није ни приметио како се његово тело несвесно савија у облику фетуса. Чинило му се да га нешто притиска, али не изнутра, него споља, нешто силовито, неуобличено, што нагло одузима покрет разума. А онда се престравио. Десило се нешто страшно. Нека чудна светлост га је просијала споља и изнутра. Заправо, није могао да одреди одакле светлост долази. Јер је светлост чинила да је види испод свог лица. Или, иза лица, није могао да одреди. И она га је прожимала са свих страна стварајући му утисак као да испод (или иза) својих очију има још једне очи којима сагледава новопридошло искуство. Али, та светлост (за коју није знао да ли је производ халуцинације или синтетичких дрога), није изазивала код њега добро стање већ напротив – ужас над ужасима. У тој болној драматичности, пред њим се изгубио цео видик сабраних људи а појање манастирских монахиња више није чуо. Он је дословно умирао ту пред лицем свих а да нико то није приметио. Имао је таман толико снаге да се отетура до излаза манастирских врата. Ту је пао на колена, потом целим телом, и почео да се бори за ваздух. Први пут му се отела молитва из усана независно од његовог ума и воље. В. Т. се не сећа садржаја речи. Све је изгледало као у сну осим бола. Полако се прибирао. Светлост је нестала. А он се нашао како седи испред врата храма у потпуности дезоријентисан. В. Т. уопште није схватио своје искуство. Пожелео је да се врати на Литургију, али га је страх прождирао до костију. Када се мало прибрао побегао је из манастира и ушао у први аутобус. Када је дошао кући и сео на поцепану фотељу, видно узнемирен, прво што му је пало на ум су речи: “Изгубио сам двобој!”. И није био нимало срећан. Као да је на постојећу огорченост сада у свом искуству имао све огорчености једног света. Мрзео је себе свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом.
Од тог дана В. Т. је схватио опомену. Почео да ради на себи. Вредно. Посвећено. Дисциплиновано. Почео је да изучава Библију и да редовно одлази на свако богослужење. Како је време одмицало, простор цркве више није доживљавао као потирање већ као блаженство. Почео је да сања чудне снове крцатих богатом мистиком, а некада му се чинило како између сна и јаве чује речи које су толико одисале смислом да када би се будио не би могао да изрази те „забрањене језике“ јер их свет не би препознавао као своје власништво. Једне ноћи га је пробудило нешто налик светлости. Није био уплашен. Осећао је како му се физички срце пуни као балон. Као да га нешто испуњава чак физичким присуством. О томе није говорио никоме. Нашао је себи и духовника. Одрекао се свих порока. Чак и цигарета и псовања за које је посебно био везан. Самоизабрани пост му је дословно осушио тело. И сви су се саблазнили о њега и његово вероживљење да је тек сада, по логици других, у тоталности изгубио свој разум. Јер, његовом друштву је ипак више импоновало да имају поред себе неког диктатора ко би могао стално да их дресира и омаловажава, а сада је пред њима био неко други ко је позивао на разумевање и однос. Од тог дана В. Т. је остао без свих пријатеља. И коме год је причао о свом искуству – сви су га гледали са неверицом. Њега је због тога душа болела. Све је могао да прихвати, али не и окретање леђа своје некадашње публике. Мада се одржао две године у том помало монашком настројењу, на крају је ипак посустао. Био је веома усамљен. Сви су хтели да говоре о нечему другом а он само о Богу, али је увек наилазио на отпор, конфликт и негодовање. Да би добио натраг некога у своје друштво поново је почео да се дрогира, да пије, да пуши, да псује. Поново је постао миљеник међу својом багром. И чинило му се да је сада много паметнији него раније, јер је имао двоструко познање – и како је то лешинар међу лешинарима бити, и како бити богом међу светима у цркви. Та позиција му се допадала. Али, В. Т. није знао да се не може седети на две столице. Уствари, знао је, јер је увек јасно осећао своје дуализме и лицемерје, али је пред собом глумио да не зна. Мада је задржао рутину да не пропушта богослужења, почео је да се брине због чега више ни на једној литургији не осећа првобитно блаженство које га је дуго пратило. Почео је да умишља како га Бог не воли. Да је најгори од свих. Овог пута се деструкција према другима базирала на деструкцији према себи. И тако је В. Т. изгубио веру у потпуности и престао је да одлази у Цркву. Није више живео разуздано, али није више имао ни тек пронађену полетност. Чамотиња је постала његова религија. Једине молитве које је имао кретале су се у молитвама потврђивања да ли Бог има постојање. Само је то желео да зна. Да ли Бог постоји. Ако постоји, одолеће он и овим агонијама, али ако не постоји…није могао да живи у таквој неизвесности. Тако се В. Т. трагикомично молио ономе који не постоји да му да одговор на то да ли постоји. И већ ту је В. Т. требао знати да ако се моли некоме за кога не зна да ли постоји, да он већ као такав – за њега постоји. Али одговора није било.
После неколико година самоизгнанства и лутања, пожелео је да оде у други манастир. Није избегавао цркве, али је манастирима, ни он сам не знајући зашто, давао већи мистични публицитет. И тамо је одлазио са истим мотивима: да ли Бог има постојање. Јер, ако има – за њега више ништа не може бити исто, а ако Га нема – да настави где је једном стао. Није увиђао својеврсну наивност која му се већ предочила много пута окушаном светлошћу, тако да је своју пажњу усмеравао искључиво у том правцу. Преноћивши у једном манастиру вратило му се осећање радости које дуго није осетио, али то му није било довољно. Можда је та радост потицала од сусрета са једним престарим монахом чије очи су беспоговорно сведочиле сусрет са Богом, и као да су га те исте очи прочитале због чега је дошао, јер му се осим загрљаја ниједан други одговор није дао. Био је чак помало тужан што се након три дана враћа кући у пола ноћи без одговора на ово важно суштинско питање. Међутим, на путу до куће, ненадано, појавио се чопор паса луталица. Када су га видели из даљине сви су се залетели на њега. Био је престрашен. Али, опет му се мимо воље и ума отела молитва коју је громогласно произнео пред насрнулим чељустима. Покушао је да се одбрани именом Христовим. И догодило се чудо: сви пси су застали као укопани и сви пси су затворили уста а потом се лагано окренули на другу страну. В. Т. је сада био уплашен не од залетелих паса него од догађаја који се управо догодио. Онда му је синуло: “Добио сам одговор на своје трагање!”
Од тог преображеног дана В. Т. је коначно пустио корење. Довољно је протраћио своје две деценије постојања да би кретао изнова са нулте позиције. Благодатно искуство на богослужењима га више никада није напустило. Упознао се са Богом као са најбољим пријатељем у чијем друштву коначно више није морао да буде шизофрен и растројен. Бог га је упознао са великим смисловима, али је од њега сакрио колико је напредовао да се не би погордио. У почетку је В. Т. занимало само да ли Бог постоји, а сада је добио одговоре и на питања која није поставио. Видевши његов успон, сатана је пожелео да се упозна са В. Т. и Бог је то дозволио. Немали број пута га је сатана мучио, али чак и када му је тело отимао, и грозничавао га тресао, никада му душу није узео. То су била страшна искуства, и несумњиво је да су смућености узимале свој данак, али В. Т. се ипак уздавао у Бога и ново искуствовање Духа Светога Којег је на увек исти начин тражио на сваком богослужењу. Знао је да се у та отворена врата Духа увек може уздати и његова вера се кристалисала у добром живљењу и врлинском сведочењу. Али, после пуно деценија које су избелиле сваку влас косе и браде В. Т., мада је он увелико посветио себе монашкој љубави према Богу, и стекао је многе дарове Духа о којима другима, у скромном светоотачком маниру, није причао, сатана га је преварио. Јер је В. Т. почео живети неком обамрлом рутином свештеномонашког позива. Духа Светога више није осећао и почеле су лагано да га једу сумње будући да више од године није видео светлост Божију, нити је осетио. Уместо да их оголи пред неким другим, или чак пред Богом, он је почео да живи своје сумње. Сумњао је у то да ли је достигао пуноћу светости. Не да ли је спасен, него да ли је довољно свет. Није сумњао у веру, него је сумњао у себе. Узевши без благослова на себе подвиге који премашују његове снаге, запутио се у оближњу шуму како би појачао своје молитве. Био је мрак. Истовремено, вукови су у близини тражили храну, а он је изгледао као сјајна прилика која обећава добру гозбу на месечини пред првим капима росе које треба свежом крвљу залити. Мислио је да ће их одагнати молитвом и уздањем у Христа као некада када је смирио псе, али то овог пута није помогло. Имао је снажну веру али није било очекиваног исхода. Брзо су се залетели у чопору на њега и зарили своје зубе у његове кости. Један га је ухватио за врат. Опет се гушио. Неочекивано по себе, почео је да хули на Бога, да псује, да ропће, да проклиње све свето и несвето на свету. Почео је да се бори за дахове, да се отима од вукова неуспешно, али су му увелико пола ноге и целу руку одрубили. Рвао се немоћно. Ридао је док кркљање од вучијег дављења није почело гасити сваку наду и тон. И таман када се спремао да макар у себи прокуне све што има постојање, надомак грмљавине његове смрти и бесомучног режања вукова, обасјала га је светлост. Иста она светлост која му је некада отворила очи и разум да осети и разуме Вишњега, а он се, брзином муње, и насилно одвраћен од призора своје раскомаданости, опет нашао у деветнаестогодишњем телу. Седећи, испред манастира са чије Литургије је малопре изашао контузован након дивног поквареног дана у свом мамурном оделу…

 

У откинутим фантомкама хармоније нема. Свет живи за депресивне композиције. Мелос је испупчен. Нота дисхармонична. Алтернатива обогаљена. Наивним се чини потпаљивање веће смислености тамо где је она одавно прогнана. Свет се печатира разним грчевима у којима се прокламују разне „вечне” вредности и „разумни” ставови. Авети живе своје идеологије на рачун човека спрам себе. Њима више није битна величина човека, јер више не постоји ни параметар по којем се вреднује вредност човека. Сва дигитронизација другог почива у чињеници наплате зноја другог. Од вапаја за смислом остао је само лавеж луталица. Мада се и лавеж чини излишним претакањем у досадне фразе који само ометају поспане станаре бесмисла. Где је инертност и утопија, илузија је укуснија. Није пожељно будити учмале духове. Ту нема оног хришћанског мира који се затиче у лицу другог. Мир је остао на маргини света као универзално мерило отклона другог. Једино у некој унутрашњој анархији човек може наћи изазов да сретне Бога. Довољно је хаоса у свету. А чудно је како се неке ствари никако не мењају. Сва та помама за надменошћу живљења, за похотом очију и свих тих многозналаца који више имају ставова него разума. Ћутња је десакрализована, потцењена. Ћутачи су презрени јер нису део система а ни против система. Њихова неутралност вређа и верујуће и неверујуће. Многи њоме подразумевају извесни проституизам којим се долази до позиција или којим се тумачи наводна легализација зла. Није у томе кључ. Поента је у стицању Христовог ћутања пред Пилатом. То није ћутња некога ко је обестемељен или понижен. То није ћутња која легализује пасивност и обамрлост. Још мање неког ко брине за свој положај. То је немост која кида гласноговорнике који се вековима не умарају од својих програма и репрограмирања свести. Пред нама је ћутња која говори са Богом у себи. Пред Пилатом овога света Христос у човеку није жртва већ обратно. Људи су помутили место смисла у себи. И да би се заиста чуло нешто ново под небом то нису речи већ тишина у којој Бог живи. Међутим, за неуротичаре ово је саблазан. Неуротичари морају да булазне, да се боре за своја права, за своје речи, за своје катедре, ставове и идолатрије. Чак и за своју теологију!!! Морају некако да купују гласове. Ако не говоре, неће имати чиме да плате порез или да докажу своју вредност. Отуда сво то тискање у прве редове. Јер немајући језике Педесетнице отимају се за језике овога света. А на врховима тих језика Духа нема. Постоје само завоји…zavoj-620x350-620x330

Свраб…

 

images_fotografije_broj26_svrab-kozeСвраб иде тамо где човек не сме. Свраб тражи покрет. Не дозвољава човеку апатију, чамотињу. Баш зато што долази из природе самог човека, човек улази у коштац са својим бићем. Сваког човека нешто сврби. Некоме је то место смисла, некоме место нагона, некоме место бесмисла, некоме место користи. Неко се чеше ноктима, неко ножевима. Неко смирује сврабеж, неко ствара нове ране. Инфекција је често једина загарантованост. Иза сваког свраба стоји радозналост. Има неке перверзне насладе у чешању, макар то било и у име метафизичке глади. И нема зла у чешању. Већу алармантност побуђују они који се ничиме не чешу. Који не осећају сврабеж. Који немају ране. Можда су они успели да достигну неке своје “каријерице и породичице”, али у пластифицираном здрављу живота нема. Пре је тај достигнути гламур (увек вешто сакривен поданичком отплатом кредита) производ пластифициране вреће за леш. Али ето, има сврабомана који се у духу аутентичних лешинара обрушавају и на такве обећањем свечаних односа. Исцерени зуби су обавезни декор искованог прогреса. Публике је човек жељан више него конкретног човека. И што је извештаченост израженија, то је наивност усаглашавања одређенија. Некоме су сви сврабови подметачина нагомиланих фрустрација и нервозе. Када би само могли, одрубили би нечију руку да се почешу као сав нормалан свет. Али, свраб побуђује и на већу упитаност. Даје сигнализацију да нешто није можда у реду. Да је леви мигавац у човеку можда давно отказао. Или десни. Или кочница. Или нешто шеснаесто. Да се нешто, дођавола, мора за себе предузети без ноктију било кога. Надасве, без заривања својих ноктију по било коме. То је свраб који иде тамо где просечан човек не сме. Јер да би се почешао тамо где га сврби морао би да преузме одговорност за своје постојање. Човек ће све предузети само да не подигне руку на себе. А ако га Бог жели почешати подсетником о евентуалној другачијој позиционираности свега што трпи постојање, човек ће пре одсећи део тела који га сврби неголи да почеше своје заблуде.

Новосвет

Година 3414. од Христовог рођења. Човечанство више не мери календар по Божијем очовечењу него по сенкама на зиду. Бог се не одбацује као појам, али се више не именује ни Богом. Ако уопште постоји, сматра се неком ванземаљском интелигенцијом која нема додира са светом ни људском врстом. Он је табу-тема само притајених револуционара.

Људи су пронашли нова занимања. Сада не раде више ништа. У том “ништа” виде све. Ко је достигао “ништа” сматра се богом међу људима. Философом немовања који је велики онолико колико уме да ћути чак и пред тајном зла једнако као пред тајном добра. Мада у новосвету Губиштандијума ово су избрисане вредности јер је свако добро и зло релативизовано празнином постојања. Због људских немира у телу мало коме полази за руком да ћути. Машине доминирају. Човека је тешко наћи на улици. Живе у таквим солитерима који се дефинитивно могу назвати небодерима, јер се висина многих зграда, сатканих од памука и челика, граничи са ивицама првих облака под небом. Дошло је до јерархије, људи су у зградама а машине на улицама. Машине имају велика овлашћења кодираних системом да је служење човечанству једини закон који се мора спроводити, макар то ишло и до конфликта са револуционарима. Отпораши су, такође, подељени међу собом. Једни се залажу за веру у Бога а други за веру у човечанство. Оба фронта се сматрају конзервативцима који раде на штету система под именом Хамбигонон (дизајниран од једног научника који је живео пре 1294. година када је интернет доживео свој крах). И често су нетолерантни једни према другима, али се због отпора према систему повремено уједињују барем до оне тачке када неће једни на друге насртати.

Виртуелна реалност је превладана. Дотужила је љубитељима социјалних мрежа. Телепатске и друге склоности су такође превладане јер више никоме није занимљиво да чита мисли, или да својом вољом утиче на предмете око себе. Сада људи покушавају да измисле нова слова и нову математику, јер су дотужиле употребе старих. Неки у својим собама стварају папир и мастило и вежбају калиграфију. Систем забрањује размишљање па се ова дрога сматра најпривлачнијом. Нажалост, само богати могу да приуште њен укус, док други смртници остају лишени можданих импулса на овим нивоима. Пошто се већ тежи идеалу нерада, мождано стабло није много упослено. Највећа емоција је усмереност једних према другима али некада ни она не врхуни даље од мајмуна на гранама који једни другима чисте крзно од бува (иначе, све животињске врсте су опстале само у сећањима и виртуелној штампи коју више нико нити купује нити чита). Само богаташи, дакле, могу да се допингују оловком и мастилом. Пошто је човечанство застранило у креирању нових словослагајућих и математичких симбола, синхронизација и дијалог је онемогућен тим више. Да би неко говорио мора да поседује документа и дозволу од владајућег сектора. Да антиномија буде већа, чак и када до те дозволе дође, комуникација је лоше нивелисана управо због тога што свако прича својим језиком и симболима које су другоме непознате.

Помодарство у 3414. години се огледа у проналаску невиности. Тренутно је то нови тренд. Ко се одважио да живи крајње вулгарним животом, сада годинама скупља новац у симулираним банкама да би могао себи да приушти окрњену природу у новом оделу. Оно што је за некадашњу цивилизацију представљало одлазак на летовање, сада је ушивање нове невиности. То раде машине. Некада се то манифестује физичким операционим захватима а некада ресетовањем мозга који опет постаје неисписани лист хартије попут новорођенчета. Нема повратка меморије. Добијаш нов идентитет. Ако си кредитно подобан, можеш да конкуришеш за нове органе и продужетак живота. У зависности од каматне стопе и висине плате за нерад (под условом да имаш свог приватног робота као стално запосленог) одређује се дужина живота. Бесмртност се, дакле, може купити. Још ако имаш свог дилера, за мали улог добијеш гратис употребу туђих меморија (у питању су сећања људи који су некада живели под небеским сводом). Новац се више не користи, јер ни злато се више не сматра драгим каменом. Осећања су платежно средство која се пажљиво архивирају у главној бази података и нису доступна свакоме. Као да се влада целог света под именом Холмолокулус мистично труди да контролише све шта је некад представљао појам звани човек. Ко се одрекне својих осећања добија велике привилегије и положај. И што је најважније – може другима да влада. Зато има толико тупоумних. И зато више нико не излази из својих соба.

Сунце се, такође, није скоро видело. Због оштећеног озонског омотача, научни домени (сада кодираних у машинама јер паметних више нема) су створили планетарни штит који опкружује постојање свега што дише. Да, и кисеоник се наплаћује. Ко жели чист ваздух мора дебело да плати осећањима. Ко жели а не може, јер осећања сматра некомпромитованим врелом, теши се постојећом мемлом или лошим копијама кисеоника.

Државе више не постоје. Сада сви живе под једним системским кишобраном. Једна влада, један систем. Свима је одређена једна сврха и мало ко то идентификује као вегетирање. Осим револуционара. Положај цркве је елитизован маргином ових сакривених комуна. Сваки гето има свог вођу и сви су они наследници древног постојања света од пре неких 2000. година, или скоро 4000. година од Христа. Машине су програмиране да саботирају сваки покушај хришћанског хаковања система од стране ових протестаната. Многи су хапшени, многи побијени, али највећи улог влада Холмолокулус (на чијем челу се још не зна да ли влада човек или нечовек) види у њиховом репрограмирању свести, јер када им се једном сећања пониште и нов идентитет исплива на површину, догађа се често да овакви новорођени умови постану одлични гонитељи онога што су до јуче живели и проповедали. Хришћане је тешко пронаћи. Користе различиту старомодну технологију како би сакрили своје одвећ катакомбно постојање. Обзиром да се цела планета прехрањује таблетама у којима се налазе састојци који замењују месо, воће и поврће, ови хришћани још увек у својим скривалиштима и лабараторијама стварају храну али и хлеб и вино по древним рецептима како би могли одслужити литургију. Било је ситуација да су машине, одевене у људске модификоване форме од 100% људске коже, покушавале заузети позиције врховних свештеника, али би се брзо препознавали по својој крутости у опхођењу и одбијању да једу и пију. Код ових хришћана осећања су још жива. Расуђивања су још увек свежа. Њима не треба проток владајућег система Хамбигонон-а. Али своју револуцију ипак морају да крију јер их нема много. У свакој десетој генерацији очекују пророка. Обзиром да се деца више не развијају пренатално унутар утроба својих мајки, рађање деце је такође постала табу-тема. Нагони су исто тако потцењени. Пошто су сви отупљени, свако ко осећа неку страст мора бити позван на информативан разговор од стране тајних служби Замбинаната или санкционисан од стране суда Гамбоњеа. Међутим, сваки очекивани пророк није доносио очекиване реформе. Било је грешака због нестрпљења, нажалост, и на страни покрета отпора.

И ко зна докле би овај дизајнирани свет дуго овако постојао да се једном нису испуниле молитве револуционара. Родило се дете које је било очекивани пророк. Које је пре првих детекција свега што дише у околини, већ знало слова и мисли других. Које је брзо расло (неки кажу да је за две године достигао висину и зрелост тридесетогодшњег човека). Он је имао дар да својим додиром или обраћањем људима, врати осећања и расуђивања у покрет и целину. Његов поглед је уносио светлост просвете свакоме ко би га погледао у очи. Машине су губиле свој напон пред његовим присуством. И пријатељи и непријатељи су неговали страхопоштовање пред овим човеком. Када год би се он помолио, стварао би грешку у систему Хамбигонон-а., и тада би се планетарни штит поново отварао да измаглицу једне сивошарене Земље обасја сунчевом светлошћу за које је мало ко знао да уопште има постојање. Име овог пророка је Кумпадвиломон. Он је коначно донео реформе свету. Поново су настале државе и свима је он лично дао имена. Пошто су људи дотад живели безлично, сваком становнику је он лично дао идентитет и име. Само у том чину поред других активности је изгубио 67. година. И народ га је слушао, и сви су се тискали да буду крај њега. Некима се пак више допадало његово пуномоћје неголи суштина проповеданог. Али он није био Христос, него је указивао на Христа. Због тога је често губио присталице, јер су од њега ипак очекивали самог Бога а што је он упорно одбијао. Време његове мисије је трајало 159. година. За то време успео је да поврати поредак света на ниво од пре скоро 1000. година. Морао би да поживи барем још толико да би вратио зрелост света какав се рецимо затицао у крвопротоку стадијума из 2016. године.

Човечанство се умножило и многи су повратили обличије и карактер некадашње цивилизације. А онда се догодио преокрет који је пророк унапред добро знао. Када је избавио свет од машинске доминације и пластичне пасивности, они који су живели у његовом присуству су се први окренули против њега. Хтели су више од дарованог. Јер, пошто је прошло 159. година, сада новим генерацијама више није било важно како је свет некада изгледао и шта је Кумпадвиломон као спаситељ за њихов свет учинио. Опет се јавила завист и похлепа, опет ругање и негодовање, опет незахвалност и кидисање на примљена добра. Није истина да је претходни систем био бољи, али је истина да је новоспасени свет постао још гори. Кумпадвиломон је био због тога веома тужан. А није хтео да користи своје моћи да било кога приводи против своје воље познању већег смисла. Једнога дана отпораши, дојучерашњи сарадници, направили су пуч и убили пророка међу њима а себи присвојили власт. За мање од 325. година исти смениоци власти су поново успоставили некадашње оборено системско уређење. Брзо се заборавило време робовања под машинама и још брже време повратка изгубљене човечности. Истог дана када је Кумпадвиломон убијен, његово тело је чудесно засијало пред својим убицама. А у бази података нововладе, сада под именом Квантерион, која је сачувала његову меморију писало је: “Ниједном нараштају учињена добра нису довољна…”

Човек је по природи страсно биће. Он не може да буде бестрастан. Страсти су оно руководно начело у човеку које чине динамички карактер сваке личности. Проблематика страсти није у њиховом постојању, него у усмерењу, доброупотреби или злоупотреби, јер у зависности од тога “чему” или “коме” су усмерене, на такав начин ће се изразити и манифестовати њихово постојање. Бог је намерно (свесно) подарио човеку страсти како би се помоћу истих човек постепено изграђивао успињући се на литургијским лествицама и теразијама Духа Светога.1 На тим, ипак рогобатним степеницама, човек није сам. Ближњи2 је потребан да би му придржавао мердевине и обратно. Сви имају различите путеве али један циљ, баш као што сви имају различите страсти али само једно испуњење. Много је страсти али само у Богу оне налазе задовољење. Није потребно направити пуно експеримента па сам докучити да свако задовољење било које страсти отцепљено од пуноће у Христу – не даје коначну ситост.

Не постоје добре и лоше страсти. Постоје само страсти којима људска слобода даје добар или лош правац. Рођени смо са бродом којем сами нивелишемо ветрове. Од наше слободе зависи да ли ћемо их градити на Личностима Божијим или на властитим безличностима као сурогат-симулацијама Истинскога Бога. Није суштина у искорењивању страсти, или у духовном самоубиству “дара против дара”, јер би на тај начин човек утрнуо не само за оно што је зло, него и за оно што је добро. Поента је у њиховом благодатном освећењу и преображају у Самога Господа Христа. Свакако, то није индивидуалан чин, јер ни Христос не постоји као Јединка поред Друге Двојице. Заправо, поред личног напора воље показује се да премошћавање својих страсти није могуће без перспективе Заједнице. Тако се Црква открива као велико поље аскетике (са гласом вапијућег у Сабрању!) која осцилира између привидног (или макар привременог) дуализма историје и есхатона, а где захваљујући светој Литургији човек превазилази сопствену подвојеност – онтолошки расцеп између љубави и мржње, живота и смрти! Тако се благодаћу Духа Светога укида хоризонтална психопатологија а настаје вертикална Духологија. Или, једноставније речено, фокус са унутрашњег настројења добија своје разрешење у отворености ка Другом и Другачијем. Страсти кулминирају у властитом благодатном преображају! Јер, никада човек неће превазићи зло хтење својих страсти докле год био иманентан само себи. Добробитије страсних инерција се остварује у еклисијалном оплемењивању жаришта пале природе која додиром језика непрестане Педесетнице добија предукус нове у Христу природе. Али то не значи поништење старе, јер је човек неодвојив од своје, макар и подвојене, природе.

Подвизавање као феномен је претрпело и своје савремене девијације, те уместо да то буде искорак љубави према Богу и човеку у новој стварности “Осане”, сам се подвиг психологизовао затварањем у аутосозерцање изван Бога и ближњих, и посматрање смењујућих расположења “неусмерених-ни-на-кога” страсти.3 Тако нешто не може а да не нанесе поремећај хармоније и односности у човеку чија личност постаје распета између Царства и „Нецарства“ а да он не може припадати ни једном ни другом. То важи како за нецрквене тако и за црквене људе, јер нецрквени психологизују себе а црквени психологизују Бога.4 А Бог нема ништа заједничко са калупима надмених и ненадмених сентименталности једних и других, јер Бог није Психолог него Дух. Премда је Један од Тројице очовечен, ипак то није мерило да Богочовек носи искључиво људску диоптрију.5

Смисленост целокупне “аскетске етике” је у проналаску „златне средине“ и вршењу воље Божије.6 А воља Божија није у егоцентричном супер-морализму, него у богослужењу као кулминационом одредишту изграђујуће едукације. Моја врлина ништа не вреди ако нема кога да види и потврди, као и да њу саму неко види и потврди, односно, ако нема ко да је у себе прими (логика сујетног се углавном базира само на ефектности “виђеног”). Тиме се показује да ни моја врлина није за мене него за другога. Јер ако је она сама по себи невидљива, онда је други неминован како би се релизацијом учинила видљивом. Тако долазимо до позиције Сабрања. Јер Сабрање (сабор, скупштина) чини службу. Тако и наше савршенство, премда увек несавршено али као стално-усавршујући процес/акција и реакција уподобљавања у Христу, открива да оно припада Богу и ближњима а не само себи, односно, здравом аспекту сопства обједињеног искуством Бога и човека. Отуда и уздржање није средство против мене или другог, него против обостране (али и једне канцерогено-свеопште!) безличности које постоје без дијалошког сусретања чак и када се парадоксално то дијалошко сусретање другог највише заговара. Пазим на своје понашање да не угрозим другог. Ту би требало тражити аскетску дестинацију. Са друге стране, пренаглашеност аскетизма на штету обраћања пажње на човека спрам мене често води главну реч која деградира и сам труд и самог човека спрам мене. Зато је некоме лакше да пости неголи да опрости а некоме да се моли неголи да другом каже топлу реч.

Тајна аскезе је у тајном комуницирању оних који се не воле да би се на Литургији заволели због Бога. Оставити по страни конфликте и злопамћење ради присуства Божијег у Евхаристији. Не може моје беснило бити централни догађај на светом месту, јер онда себи дајем већи кредибилитет него присуству Божијем. Тако страсти немају домен етике него домен личности. Није посреди маниризам него обраћање пажње на лице поред мене. Сад имамо парадокс: Бог укида етику на Литургији да би сви нашли оправдања, а што представља нови изазов за слободу да оно што јој је допуштено промени у стваралачко. Тамо где је било трење да настане одјек. Само на такав начин страсти се неће спотицати о саблазни свог одраза, јер ће се уместо у себи огледати у Самом Богочовеку и Тројици. Другим речима, тиме што Бог брише наше недостатке долазимо до новог изазова за слободу, да оно што јој је допуштено око ње не врати страстима “ни у шта”, него да промени у “конкретно шта” стваралачким мотивом, а све заједно, добијено у новопогледу, огледаће се и показати у Ономе Ко је толико заволео човека да се једном заувек обукао у кости и месо. Тако Бог освећује човека призивом његових страсти из ништине и таштине у острашћеност пневматологије и христологије.

Ако говоримо о евентуалној “паклености страсти”, можемо рећи да је њихов грех у индивидуализацији, јер је то темељ на којем изграђују идентитет човека. Пакао нема своје неизмењиво уточиште, гнездо, локалитет, него добија своје пуномоћје и остваривост кроз онога ко жели да им да промашено постојање злоупотребом страсти тј. овековечењем оних нагиба страсти које држи за вечне вредности а да оне саме не поседују никакву вредност.7 Ако се пак доброкретање страсти заснива на Богу, онда се изграђује идентитет човека, а ако се не заснива на Богу, онда је злокретање заправо сасвим својствена последица будући да обезличава све оно што нема окренуто своје лице према Лицу Божијем. Па ипак, не смемо прећутати и трећу варијацију да има оних који можда нису декларативни богоносци, нити експлицитно верујући људи, али који нису дозволили себи покварени луксуз да страсти господаре њима – морамо и њих као трећу категорију поменути, да се не би догодило да све што није формализовано „боголикошћу” да је нужно самом појавом осуђено.8 Страсти, немајући кога да загрле, усложњавају се у самима себи и рашчлањују личност на делове где сваки део виче другом делу поред себе: “Ја сам истинска личност а не ти!”. Сличне дихотомије налазимо у посланици Римљанима. А само је Христос потребан Који се не да поседовати него се свима једнако раздаје да би свачија страст нашла место починка и целовитости којом зрачи и сенчи човека. А сенчи га тако не укидајући његово постојање, него осветљујући стварност око њега да више дође до изражаја. Тако, ако би неко и победио фамозне „лоше страсти“ у себи са њиховим препознатљивим насртањем, не би опет могао да услови Бога, јер се благодат не даје по заслугама, него као дар. А где је нешто дар, не може бити по заслузи, нити по труду.9 Освећење није производ нечије врлине, него тога што Бог жели да човек има вечно постојање. Човек не може да верификује своју светост личним напором. Заправо, освећење и очишћење се граниче на истим ивицама светости готово до синонимности исте реалности. Суштина победе над страстима је у литургијском приносу сопства (такви какви јесмо) са жељом да постанемо обожени (онакви какви нисмо). Дакле, нема мртве тачке, нема места за пасивност. Нема чак ни етичке дилеме, јер етика постаје само одскочна даска за оно што њу парадоксално самим присуством превазилази.

Аскетизам (или сукцесивни рад на обестрашћивању) није нужан елемент нечије светости, нити гаранција истог. Не постоји рецепт за механично претварање у једном коначно обоженог човека. Аскетизам није ни догматски, ни канонски рецепт за аутоматско претварање у светитеља, јер је обожење непрестани процес које не бива без олтарског призива и созерцања Оностраног. Таква позиција би деградирала Божију слободу а не само човечију. Бог не жели трговину, већ слободну сарадњу, ничим условљену интеракцију. Човека, дакле, не спасавају његова дела (премда их не треба потцењивати као непотребна!) већ љубав Божија. То не значи да дела нису потребна, већ да су логична (и металогична!) последица одзива на Божији Глас. Дубље поентирање Божијег освећења и/или очишћења, није у метаморфози страсти, или подизању високог моралног императива, већ је у очишћењу од смрти Духом Светим. Мало ко иде овом теологиком пред притиском “теологије кривице” у људским недостацима. Многи иду логиком: “Колико сам моралан толико сам свет, и колико сам неморалан толико сам несвет!”. Тако су вероватно и настале оне подмукле игре и поделе на достојне и недостојне. Дакле, човек сам себе поставља као мерило светости, док се Бог као једини аутентичан извор и узрочник светости у потпуности маргинализује. И због несвести о томе да је сваки човек свет управо освећивањем Божијим, мало ко себе идентификује као светог, или, не налази баланс у свом животу перципирањем да Дух Свети није лична својина јер се Бог не може држати само за себе. Заправо, теолошка злоострашћеност позиционира себе на суморном покушају поседовања Духа Светога само за себе. Додамо ли тој димензији свештене убираче светог пореза, лако ћемо доћи до једне бесмислице као што је наплата деловања нестворених енергија Божијих.10

Подвизи бестрашћа лако могу да прерасту у идолатрију, идоло-фикцију, идоло-инфекцију. Где нема љубави – аскетизам је унапред осуђен на пропаст. Ту не помаже ни припадност конкретној црквеној заједници, нити редовно причешће. Јер, ако неко има литургијски однос са Богом а и даље излива уместо примљене благодати приватне “благослове мржње” – такав недвосмислено може хулити на Бога. Без љубећих унутрашњих релација које би требале да еманирају и на кожи и на лицу и на свакој пори човека, аскетизам постаје само још један “его-трип”11 у низу који на лажан начин жели себе да представи као светитеља. А треба се запитати: када би се Бог саблажњавао на нашу неетичност, како би нам онда, чиме и због чега уопште праштао? То само показује колико либералног Бога имамо.

Светоотачка мисао не негира страсти. Можда ставља већу конотацију на очишћењу или разлучивању лоших од добрих. Али, то не значи неминовно да заговара идеализам човека који ће и на највишем загрљају Духа постати лишен страсти.12 Свака страст је набијена смислом и тражи свој искорак ка Богу. Оне по природи траже кретање и осмишљавање у Богу. Ако су и субверзивне не значи да су поништавајућег карактера!!! Са друге стране, када су утемељене на Личностима Божијим тада остварују личност човека а када нису утемељене тада је не остварују, јер се личност човека нема на Кога наслонити па се човек враћа свом ништавилу. То би била нека једносмерна математика. Страсти су увек живе и увек делатне. Увек се налазе на раскрсници између недовољности и изобилности, на релацији: човек – човек и човек – Бог. И колико год биле епицентричне уобличавањем у Христу или расејавањем на све што Бог није, односно, колико год се усавршавале у добрим или злим стварима – никада не долазе до свог краја. Ако чак постоји нешто што дефинишемо екстазом као кретањем ка врхунцу, или достизањем самог Врховног, то и даље не значи престанак страсног кретања. Свакако, ако узмемо у обзир да екстаза подразумева сједињење са Богом онолико колико страсти могу примити у својој доброделатности спрам екстазе нижих порива дистанцираним од Бога а као неуспешна компензација за Његово присуство онолико колико страсти могу примити у својој злоделатности.

Па опет, сва ова систематизација може постати духовна таштина, и уместо скромне аскетске улоге у историји Цркве само вулгарна „аскетика речи“ о нечему апстрактном за личну метафизичку насладу која нити користи човеку, нити изграђује саму Цркву. А сваки човек је историја али историја није сваки човек, јер само што је Бог меморисао то ће имати постојање. Уосталом, историја увек зна да иде као свом есхатону али човек то не зна увек а некада и никад. Управо су то људске унутрашње осцилације које ни сво бестрашће овога света не може да реанимира неким својим максималама или програмима или репрограмирањима свести. Јер, изграђивање Царства унутар историје зависи од есхатолошког набоја самих страсти сваке појединачне и друштвене свести. Зато је неко добро рекао: „Ми нисмо оно што јесмо него што ћемо тек бити!“.

Можемо споменути још један парадокс: постоје острашћени људи који имају велику љубав, и неострашћени људи који немају никакву љубав. До сада се углавном ишло логиком да је једино у одсуству страсти могуће пројавити своју љубав. То је важно подвући јер човек није црно-бела стварност. Тиме се открива да страсти нису мерило спасења ако неко има љубави, јер је љубав нераскидива веза са другим човеком, па тиме и изнад страсти. Та веза подразумева заједницу а да би она постојала потребна је Црква као она богоблагодатна база која обједињује збир различитих типологија и дарова не само у људској, нити само у искључивој Божијој, већ Богочовечанској Цркви. Није, дакле, проблем нечији карактер, већ да ли је у љубави и Духу или није. Тек из овог другог расветљава се проблем првог. А ако неко показује високи морални или пак аскетски темперамент, а љубави нема – чему такав труд води?13

Литургија не гледа ко је ко, нити какав је ко, него свима даје Духа Светога једнако мењајући присутне према Христу. Зато се аскези затварају уста ако она има очи мржње. Истинска аскетика и истинска страст није ништа друго него поштовање другог човека и ишчекивање и собом-успостављање Другог Доласка Христовог унутар Сабрања. Онога Који долази да љуби Своје без субјективне лимитираности. Али, како за оне који се подвизавају, тако и за оне који трудом спавају, и како за оне који се рвају са својим страстима, тако и за оне који се не труде да осмисле своје страсти. Јер, није узалуд апостолом писано: “Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога Који милује!”. Ово друго не значи легализацију инертности и благослова греха, јер ће Суда ипак бити, него да Бог није ограничен нашим успонима и падовима да би према нама пројавио Своје деловање. Свима је заједнички удео Христос али није свима исти труд да дођу до Њега. Сви ће наследити Христа али неће сви у томе дочекати блаженство. Тако неизвесност остаје на снази Христовом провокацијом а ту места за обамрлост нема ни у наговештају. Јер јој страсти не дају починка…и јер Христос постаје главна преокупација и Страст за оног ко Га тражи…


  1. Устаљени богословски образац углавном вештачки и субверзивно уноси дихотомију између страсти и врлина, или страсти спрам врлина, а страсти се посматрају нужно у оквирима послепадног стадијума прародитеља. Повод за овакву поставку ствари се углавном проналази у аскетским радовима светих и несветих отаца Цркве који неретко нису свесни штете коју праве пренаглашавањем једне стварности на уштрб друге. Човек се не може посматрати одвојеним од своје природе. Премда је благодатно назначење човека снажно истакнуто, стиче се утисак да маргинализује самог човека истицањем искључиво духовног човека на уштрб његове материјалне природе којих су страсти саставни део. Зизјулас је покушао да реши проблем дистинкцијом између биолошког и еклисиолошког идентитета али то није донело помака на прећутаном поглављу о страстима од којих је човек неодвојив на оба нивоа постојања.
  2. Ближњи није оличење сродника у овом контексту већ манифестација сваког човека са којим долазимо у додир.
  3. Монашка пренаглашеност је снажно извршила реформу свести на утицај парохијског живота који не без последица открива докле неки максимализми могу да осакате човека и његове духовне потенцијале. Човек који у свету покушава да живи као монах, мора доспети у стање дезинтеграције. Осим ако “монах” у њему уме да усмери своје страсти тако да себе ничим не чини различитим од других.
  4. Ови други неизбежно упадају у радикалан антропоморфизам.
  5. Овде критички дискурс нема за циљ да омаловажи ни емоционалност, ни психологију као научни домен, већ се критика, потпором ироније, осврће на пренаглашену извештаченост и неприродност у оквирима истих).
  6. За позицију једног екстрема ово је светогрђе, јер пракса показује да мало коме аскетизам не постаје сам себи циљ, док право светогрђе остаје на маргини будући да се Бог нити тражи, нити живи. Лако је цитирати Писмо да је воља Божија љубав међу људима, итд., али мало ко идентификује шта воља Божија јесте свакога тренутка у његовом тривијалном животу. Питање је колико и богослужбена рефлексија има одговор на ово питање.
  7. На пример: човек који држи кладионицу, порнографију, дрогу, или нешто треће за вечну вредност, имаће праву агонију када у есхатону не буде могао да пронађе њихову пројаву.
  8. Суд се ипак није још догодио а Црква би требало да буде барем толико искрена да не мисионари огњем и мачем него сведочењем примљене светости. Јер, ако се не зна дана и часа када ће Богочовек доћи, још мање се зна како ће Суд изгледати. Неки Христови наговештаји описа Суда се уопште не крећу логиком да ли је неко крштен, да ли се исповеда, да ли се причешћује, чак ни да ли има благодат, него колико је помагао другима.
  9. Није неупадљиво приметити неки вид трансакцијског односа са Богом. Као да се трудимо да наплатимо своје врлине. Готово да имамо трансфер: ми Богу врлине а Он нама благодат. Има и друга поставка ствари: ми Њему нашу поганост а Он нама благодат. То је рефлексија трговачког односа са Богом а не безусловног. А Бог није дужан да да благодат! Јер је слободан. Без обзира на нечије врлине или грехове, прогрес или регрес, Он дарује благодат јер увек види човека као Своју Жељу за Коју га је наменио. Зато апостол тако провокативно каже: “Још се не показа шта ћемо бити!”. Бог не жели трговину етике и естетике, него координацију слободе и љубави. Мада не тражећи ништа од човека ипак тражи човека.
  10. Јасно је да човек мора од нечега да живи али има неке примитивне баналности у опорезивању светости која није људске узрочности.
  11. Можемо овај део превести као самоцентрално умишљање, нарцисоидну машту, а оци би рекли “самомњење”.
  12. Стандардни „Добротољубни” образац обухвата: желатељни део душе (блуд, новац, храна); афективни (гнев, празнословље); и мислећи (расејаност, незнање). Унутрашња борба траје целог живота и пролази кроз четири фазе: 1) Прво се у уму појављује понуда за грех и обично се јавља без наше воље; 2) Ако се мисао задржи, може да се претвори у жељу али ни тада не постаје грех; 3) аналитичком насладом постаје грех; 4) и на овој фази одлука се претаче у дело. За нека решења постављен је шаблон: стомакоугађање (преједање) се побеђује – умереношћу, блуд – љубављу, среброљубље (похлепа) – дарежљивошћу, гнев – трпљењем, туга – великодушношћу, униније (безвоља) – радом, гордост – смирењем, и завист – човекољубљем. Код неких аскета ова систематизација варира али углавном се на исто своди.
  13. Компарације ради, шта је боље, свађати се а волети или не свађати се а не волети? Човек није мртва зона. Не може бити хладнокрвни надчовек који поседује врлине као своју приватну козметику за егоцентрично дотеривање. Тако се показује динамизам острашћености као проток који парадоксално колико трује толико истовремено и доводи до исцељења. Али, потребно је нагласити да када благодат трајнијим интезитетом насели човека, он нема потребу за свађањем уопште, али ни својим спокојем не показује да је дистанциран од другог коме су свађе све што има и јесте.

Селидба

Било је необично кишовито време за валове преурањене јесени у улици Николе Доксата 31. Млада петочлана породица се тискала кроз клаустрофобичне сокаке тражећи починка од затечене селидбе. Тешка узбрдица је отимала и оно мало дахова из гаравих плућа родитеља који су носили бебу поред двоје деце килавим усходом. Били су мокри до коже и одавно су престали да избегавају кишне капи поред наглог ветра који није баш марио за бонтон. Радознали погледи различитих генерацијских суседа су се прикривали иза ролетни и завеса. Никоме се није излазило напоље по невремену да поздрави и помогне малу породицу да дође до свог циља. У теснацу миријевске улице аутомобили су се ређали по строгој војничкој јерархији свеже изгланчаних метала и марки. Многи су мрштили обрве јер им се поред кише квари време одмора доласком ове помало комичне путујуће заједнице која се громогласно смејала свом избеглиштву. Био је то већ трећи стан у последњих две године који су мењали и неке нове наде су се отварале иза сваких пронађених врата. Кирија је била неумољива на сваком изграђеном оковратнику. Ипак, то није обесхрабривало ове подстанаре за које нико није знао ни одакле долазе, нити колико ће се задржати. Појава дуге на небесима је само крепило уздахе од освојеног брда а понека детонација грома у даљини је подсећала на предстојећу неизвесност.

Сивило улице се стидљиво повлачило пред лепотом и свежином ваздуха Звездарске шуме. Једино када је оно имало бестидности да пројави своје снаге показивало се у устаљеном битисању суседских староседелаца. Дани су пролазили. Недеље. Коначно, и по неки намиг дочеканих месеци. Игром неизбежности један по један сусед је морао долазити у додир са новопридошлима које нису могли избећи (а хтели су) барем по ходницима влажне зграде. У почетку су, наравно, доминирале предрасуде. Чак неки вид зазора и неосноване увређености. Али, мало по мало, уласком у неки наметнути дијалог, полако би се обрва сваког из своје намрштености подизала у знак добре ведрине. Брзо се показивало да ова мала породица није никаква препрека да суседи наставе своје мале учаурене животе. Међутим, док су године испијале своје пролазне гутљаје, суседи то нису могли знати. Заправо, нису ни марили. Свако овлашћење на нечију приватност долазило је из једног строгог стажа – ко је први населио јазбину. Ако си први пустио корење, за сваког долазећег имаш право да ровариш по најинтимнијим деловима душе. Било је и оних који су одвећ окорели у својој саможивости због такве првонасељене ауторитативности.

Зграда као зграда није била велика. Можда свега три или четири спрата ако осакатимо импровизовано поткровље за нечије имовинске малверзације. Било је ту разних станара и наравно других подстанара. Било је непријатно колико су зидови били танки да се чак и вибрација нечијег телефона могла чути. За младе се није налазило много разумевања пред свеже обријаним пензионерским брадама који су за све имали понеко гунђање. Ипак, три породице су у међусобним трењима волели да се играју светих доминација, и све три су готово до неприродности боловале од феномена гојазности укључујући и њихову децу. Ту је био један брачни пар са двоје одрасле деце. Жену никад нико није видео али се свађа између мужа и жене редовно чула. Супруг је имао неки чудан обичај да се намеће као љубазан и предусретљив, док би у стану неговао другачије манире који су се често граничили са најгоре замисливим погрдама. У другом стану живела је једна бака и њена ћерка која се одавно ближила педесетим. Ћерка није имала ни мужа ни децу. Један кочоперни пас је био сав свет који поседују и брзо је задобио је статус млађег детета којем се у свему мора повлађивати јер је ипак син јединац. Из тог стана су се такође често могле чути свађе. Трећа породица је живела изнад новопридошле породице. Она је била најспецифичнија и најгласнија у целој згради. Отац је радио по цео дан и зазирао од своје жене. Од како се мајка породила никада није изашла из зграде и никада није извела дете напоље а да је већ прошло више од две године од рођења детета. Да зло буде горе, ни пас којег су имали никада није изашао напоље. Та жена је боловала од великих напада агресије. У домету од пола километра свако је могао чути њену галаму и демонстрацију свезнања. О свом псу би причала телефоном сатима, док се у свом односу према детету није чула ниједном. Стицао се утисак да се дете омамљује јер је по цео дан спавало а будило се негде између 22 и 23ч тик до поноћи. Тада би почело играње са њим јер је отац скоро дошао са посла. Остало је нејасно за ове три породице ко је загонетни љубитељ оближње шуме који некад усред дана а некад усред ноћи баца големо смеће по дивним караванима природе.

Млада петочлана породица је живела своје животе. Било је немогуће расипати се на животе других поред живота своје деце и других обавеза. Ипак, свима је било упадљиво зашто се та породица стално смеје и зашто често воде децу напоље. И зашто, дођавола, сваке недеље иду у Цркву?! Заправо, још упадљивија је била добра воља деце да свакога угосте или позову на игру. Мало по мало, сваки сусед је, не само у тој згради, него и у улици, почео да живи за пролазак ове породице, јер би се увек одобровољили пред лицима њиховог проговора. Једино што је бунило овај млади брачни пар са троје деце је мали Л. којег никада нико није видео а који је живео са бесомучном мајком изнад њих. Прошло је већ годину дана од како су се доселили а осим увек истих откуцаја затрчаних ногица у подне, бринули су за здравље тог детета. Јер његово трчање је знало трајати сатима а мале кломпице би одзвањале од зида до зида. Било је више него јасно да дете, као и другим случајевима, постаје оличење стварности којим га родитељи граде. Надасве, да постаје болесно. То је изузетно бринуло оца ове петорке који често због тога није могао спавати по целу ноћ. А дете је плакало често, неприродно, и у неколико наврата се могла осетити статичност мајке да устане из шкрипавог кревета и утеши дете.

Када је осванула друга година под туђим кровом, млада петочлана породица је решила да потражи нови кров. Кирија је постала неумољивија него раније, а триада суседских кланова је затегла узде неодносности више него иначе. Па ипак, када је ова петорка у свечаној ненаметљивости напустила улицу са својим новим пртљагом, а да многи то нису ни приметили, видело се на лицима неких скроман ударац сете што таква занимљива дружина напушта њихов суседски престо. Неки су њиховим одласком нашли себи повод да преиспитају своје животе, неки да наставе своје рутине, а за неке се ништа није променило јер нису ни дали шансу да њиховим посредовањем направе у себи место добре воље. Ипак, једно је утешило оца ове петорке. Након две године успео је да види лице малог Л. Било је страшно бледо и страшно дезоријентисано. И страшно жељно игре која му се никако осим у четири зида није давала осим на кашичицу. Срце се стезало у грудима одлазећег суседа. Успео је само да га помилује и да у том брзом полагању руку изусти молитву за унесрећено дете. А онда је написао песму коју је адресирао свим поштанским сандучићима те зграде, јер су сви знали шта се дешава а својом пасивношћу су правдали своје саучесништво да се један такав живот развија на маргини у најгорим девијацијама. Јер било би страшно нечовечно напустити дом а да се глуми незнање пред тајнобићем једног крхког детета које није могло бирати своје родитеље.

Ипак, мало ко је запазио једну више него стару баку која је на увек исти начин седела погрбљено испред своје куће са погледом на улицу и зграду. И нико није знао о чему ли говори њено ћутање јер никада није језик посекла речију, нити кога у очи погледала. А само је Бог знао да је у њеној појави послао Анђела који је пажљиво записивао понашање свакога. И за све те деценије бакиног ћутајућег седења, једино када је показала покрет и мимику, било је када је погледом и осмехом испраћала ову петочлану породицу из улице. Јер ова часна породица није знала оно што је само она знала, као и Божија воља у њој, а то је да је управо она Промислом довела ту породицу у миријевску улицу како би се неправда над једним дететом коначно исправила. Песма коју је овај отац написао направила је велики одјек по целој Звездарској шуми да су се чак и све птице узнемириле и одавно у знак протеста престале да насељавају крошње, а неки говоре да се у пола ноћи у хуку ветрова могу чути повремени одјеци стихова:

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
годинама слушам његове малене кораке
који трче по стану иритирајуће, бесомучно
као да ништа друго нити уме, нити разуме,
а знам да је жељно игре – одаје га полет
открива га снага коју нико не усмерава,
и знам да би собом открио пролеће
које у својим недрима чува детињство сваког.

Шта је са тим дететом?
Зашто се не игра и не проговара?
Зар је трчање све што он бићем представља?
Види ли кад сунце, децу, парк?
Проучава ли кад додиром небо, биљке, животиње?
Окреће ли макар нехотице неки лист књиге?
Или је само дресиран немовањем и прекором
мислећи да је екран једина стварност
којим га дрогирају ради свог мира или хира?

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
само чујем његово несрећно трчање
како својом буком неуспешно покушава
да позове родитеље у његов свет
и да их ућутка у њиховим свађама…