Archive for јун, 2019


Налаз

Данас је толико леп дан
Да је грех осећати најмању жалост
Такви су дани ретки
Нетипични дарови
Директно са престола
Без околисања и слатких речи
Али знамен и поука више
Ако знаш да је најмањи ореол радовања
Утолико већи
Након страховитог искуства
Свих унутрашњих детонација
И сурових боловања
У којима ниси мучио себе ради себе
Него из љубави ради другог
Да он своје здравље нађе
А у тој потрази он чини
Налаз радости да у теби зађе…

Advertisements

Свако има своја гушења. Свако демоне које није бирао. Када чемер прекопа срце опстају само упорни да пребијени не гасе маратоне. Није велики човек онај ко по сваку цену избегава таласе депресије. Не. Велики човек је онај коме је пребијена душа али који не гаси Духа. Заиста постоје духовна крварења, али сва она постају најмање битна пред човеком који не зауставља своје кретање. Измучен невидљивим модрицама, обогаљен свим могућим и немогућим преливима измождености, он, такав, тврдоглавог корака, не престаје да се креће. Јер добро зна да ако буде стао – готов је. Данас људи пате од безбрижности и доконости. У свему траже неки проблем да би испољили џангризаву незахвалност. Нису услужени како доликује па свему траже ману. Али то нису велики људи. То нису страдалници који ратују са унутрашњим човеком да оног бољег пронађу. Не. То су само размажени људи који од досаде и празнине душе не знају шта друго да раде и кажу. Нису они меланхолични јер им нужно нешто недостаје, него од сувишка са којим располажу постају сетни и потиштени. Свако има своја гушења. Свако демоне које није бирао. Али када си превише заљубљен у себе, онда од лица само потиљак остаје у који само безличност може завирити…

Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…

Никада не дођох у мисао
нити испросих жељу
да неко може ићи тако далеко
да ми каже да је заљубљен у моју душу
Можда сам целог живота тако наивно
такав ударац одјека чекао.
Јер ја не знам да ли душу имам
и какав сам терет учинио многима
и колико само пликова раскопао
да бих због било чега могао вољен бити.
Ближим се четрдесетим годинама
ојађан и обогаћен многим искуствима
али након свега што сам доживео
памтим само две чари
које су ме дотакле
када ме нико није волео ни гледао:
странца који ми без стида греје руке
својим дахом на промрзлини
и странца који ми је пољубио душу
а да ме ниједан од њих никада
није видео ни познао…

Мера успеха се данас мери приливом капитала. Неки људи иду још даље па мисле да на основу капитала којим располажу могу да одређују шта је морално а шта није, ко вреди а ко не вреди, и да уцењују људе да ли су достојни запослења или нису.
Мера, дакле, властите имовине је полазна основа за преиспитивање квалитета & демантовање реалности другог.
Духовни капитал се узима за шарлатанство. Фикцију. Благодат за трагикомедију. Нажалост, поред приватних и иностраних оваквих постулирања и фактора, на исти капитализам су насели и неки црквени људи. Осећање престижа, власти и новца ствара сличну ауру властите, готово несмењиве, вредности положаја којом се нивелишу, ангажују, контролишу и одстрањују други „мањевредни“ људи. Осећање властите супериорности\позиционираности даје искуство да се други не види као ближњи већ као средство за стицање капитала под захтевом беспоговорне послушности као No¹ врлинске узорности (читај: демагогије).
Све то носи једно стравично vs психотично десакрализовање и сакаћење света другог. Ако други у нечему није талентован не значи да је мањевредан. Христос се није кретао међу успешним послодавцима и тражио беспрекорне извршиоце свог мисионарског налога. Али кога брига за Христа у данашње време? Продуктивност рада је некоме преча од емпатије, а дрскост је у томе што се лаж~емпатија промовише под поткрадањем нечије талентованости (искоришћавања зноја друог), чак и бестидној промоцији лаж~вредности (мотивисаној искључиво финансијским стицањем), само да би се властито осећање моћи компензовало\потврдило границама туђе немоћи…

Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка…

Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…

Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…

Неке ствари није досадно понављати као што човеку никада није сувишно се смејати. Игра мале деце нас увек подсети на једну невиност када нисмо познавали тајну зла и грч тескобе у зарађивању хлеба и крова над главом. Неке сигурности смо изгубили, неке друге смо у зноју лица свога задобили. Укусни погледи припадају малим залогајима стварности. Менталитет садашњице је изгубио могућност племенитог апсорбовања. Као да испијамо све до максимума а да не стигнемо да региструјемо ни мирис и укус прогутаног. Причам за догађаје, људе, оно увек тривијално које лукаво избегава часове монотоније, тих верних и подмуклих шамара једноличног. Данашњи нараштај је опасно погубио могућност дуготрајног сагледавања „чега/кога“, а самим тим и дивљења пред истом запремином. Као да се „свему/свима“ приступа готово инертно, површно, са некад летимичним осмехом који брже прође од једног дечијег намигивања. Налик човеку који узима највредније књиге света а само брзим погледима прелази преко њему небитних страница записаног. Контемплација је непожељна. Дозвољава се евентуално „флеш“ брзосензитивног. Као да влада неки недефинисани страх да се човек намерно лимитира на једну димензију која пак не мора да значи аутоматско застрањење, већ укорењивање и раслојавање за друге нијансе вишедимензионалог. Не вреди, човек ће почети да живи тек када целим бићем буде почео да се уноси у сваки сегмент другопостојећег. Уколико фрагментарна дегустација, половична и површна, буде доминирала на сваком нерву онога ко се својој флегматичности клања, дотле нећемо моћи да говоримо о човеку који је позван да целог себе продухови нествореном љубављу за све „друго/другачије“ од себе самог. Остаће само неки инстиктивни преживари у нама који ће до максимале сваке тупоумности делегирати најглупље безумље битисања. И гледај, већ се виде последице…ако смо у себи уништили најбоље…