Archive for август, 2017


Теона

Желим да ти кажем да не плачеш

Да не бринеш пуно о свему као што увек бринеш,

сада си још мала, немаш ни шест лета

али надприродно зрела, презрела, да се бринем

да баш због тога не отпаднеш прерано

са овог дивног света, са дрвета живота.

Пусти неке ствари нека теку…

Није све до тебе…

Веруј, доћи ће много болније ствари

од суза које ти сад гужвају лице.

Опусти се, насмеј се за тату!

Јер када играш, када певаш –

тада сам ја најсигурнији да је све у реду.

Немој плакати

када нас мали растанци поплаве.

Јесте, криви смо што ти мораш у вртић а ја на посао

али нико нам није крив

што се нисмо када смо сами осмислили најбоље.

Можда су ове паузе у којима се не видимо

само мале смрти које прете увек истим кидисањем,

али веруј, али знај

да Божија реч има последње место,

и да ћемо у Његовој Вечности

надокнадити све што сада нисмо знали ценити.

И јуче си ме пресекла питањем

као и увек болном неочекиваношћу свише,

питала си: „Да ли су ти се испунила очекивања

што имаш овакву децу?“,

и да ако нису да желиш да ми испуниш неку жељу,

а ја ти казах сасвим искрено

сасвим поносно

загледан у тебе и твоју секу:

„Добио сам више него што сам тражио

Немој се више трудити, јер

ви сте испуниле све моје жеље…“

Advertisements

Проналазак

Ноћ…
Добро сам…
Тишина као врелина крчи пут у мојим венама.
Јуче сам баш био болестан
Јуче нисам познавао себе,
Јуче сам ћутао пред пријатељима
Јуче је било јуче.
На прозору трепере звезде као свици.
Нема лавежа у мени
(чак ни у даљини).
Сигурно је дар, јер
Сувише сам лош човек да би овај мир долазио од мојих неона.
Деца спавају
Жена је спокојна
А у кући је хаос.
Ништа није на свом месту
Осим моје душе коју сам малопре –
нашао…

  • Да ли су животиње грешне колико и људи?

Не, животиње немају морални компас као људи да би имали осећање одговорности. Могу бити предатори без оптерећења о некој савести као код људи. Мада гледајући свет животиња, ствар није нимало наивна како то оци воле једнострано да одбаце у стилу да животиња нема разум, ни слободу, ни личност, итд. Животиње итекако брину ако је свет њихових младунаца угрожен. Скоро сам гледао снимак како „брачни пар“ слонова спасавају своје младунче од дављења. Ако су толико бесловесни, зашто уопште онда поступају по том неком инстикту, који постоји и код људи, када имају право према законима своје анималности да буду потпуно равнодушни? Имамо и оне парадоксе да једна дивља врста спасава другу врсту од своје врсте. Шта је тера на то? Наука нема одговор на ово питање. По виђењима неких светитеља, као и оних који су својом љубављу али и благодаћу припитомљавали дивље врсте, они не демантују свет животиња. Говоре о неким другим врстама које не могу изразити. Чини ми се да је Флоровски говорио да очекује да види свог пса поред себе по свеопштем васкрсењу. Ако се држимо Библије, тамо нигде ништа не пише о односу првих људи и животиња. Постоји само усмено предање непознатог порекла које говори о томе да је Адам давао имена животињама. Име овде није синоним да рецимо лав буде лав, него да добије име које би одговарало логосу и функцији постојања саме животиње, које би било у складу са читавом физиономијом и сврхом.

 

  • Зашто ђаво искушава људе?

Да се ми не бисмо успавали превише. Мислим да је позиција ђавола пренаглашена у хришћанском свету. Погледајте само садржајем јефтине хорор филмове који могу имати одличну продукцију и добру глумачку екипу попут Ентони Хопкинса. Мишљења сам да ђаво приступа само јаким људима. Шта да ради тамо где влада сујета када ту за њега нема посла, ни задовољства. Када види да неко поприлично напредује, или да чак доприноси да се и други људи оплемењују његовим посредовањем, Бог дозвољава „ултимајт-фајт“. Често ту човек изгуби, јер је слаб. Говоримо о сили несиле која је старија од постања света. Дакле, пред нама није наиван играч. Зна како функционише човек уздуж и попреко, јер има увид од нараштаја до нараштаја као што нама делује наивно поступање мале деце. Гледа да збуни човека. Тако се најбоље онеспособљава за акцију. Али, постоји тај парадокс да када човек изгуби да своју немоћ може да искористи као прамац спасења, да се смири. Тако кроз пораз побеђује онога ко је њега победио. Колико сам приметио сви духовно зрели људи избегавају било какве приче о демонологији, јер сама тематика уноси сенку тамо где је светлост Божија највећа.

 

  • Зашто постоје два завета?

Не зато што је први био несавршен, јер би се тако Богу нашао недостатак, него јер Бог бира властито откривање да тече постепено а не одједном. Уосталом, коначно лице есхатона још није наступило, нити су нам завети по сваку цену једини оријентири вере, јер нам онда Црква не би била потребна.

 

  • Да ли је грех ако можеш а не спречиш неко зло?

По речима апостола „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је“. Али се не треба залетати. Све зависи које зло стоји пред нама и које су наше могућности у том моменту. Нико није ваљда толико глуп да се игра хероја ако његов поступак може да жртвује све невине у окружењу. Постоје, дакле, моменти када се мора промишљати а да промишљање не постане сав циљ. Некада је, игром парадокса, пасивност најбоље решење док се не покажу боље карте за одређено делање.

 

  • Да ли је Бог могао да спаси Исуса?

Бркамо појмове. Иза питања као да се одриче божанство Исуса Христа. Питање позиционира Исуса само као човека. Као да сте питали: „Да ли Бог може да спаси Бога?“ Исус је знао шта га чека као Син Божији још пре него што је свет настао. Зато га пророк назива „јагњетом закланим од постања света“. Кроз старозаветна пророштва унапред се открива каквом смрћу ће Богочовек да умре. Дакле, причамо о великом временском распону много пре очовечења Бога Сина, Онога који је постао месо и крв. Који би онда био одговор? Христос није желео да се спаси од такве смрти. Можемо спекулисати о свесном Божијем самоубиству, али да не саблажњавамо наивне. Имао је једно колебање кратког интезитета у Гетсиманском врту где се може спекулисати да је по слабости тражио од Оца другачије спасење света, али ипак слуша Оца. На реч „слабост“ се овде не треба саблажњавати као да је она недостојна Сина, јер се Син, по некима од очовечења а по некима тек од крста, у потпуности „испразнио“ (добровољно лишио) своје божанске свемоћи.

 

  • Зашто некрштен не може да се причести?

Није да не може, али чему ако његово причешће није крунисано аутентичним препознавањем Бога као Бога? Ово питање се може преокренути и на другачији начин: зашто крштен не може да се причести? Опет бих исти одговор дао.

 

  • Зашто неке људе осуђују по вери?

Зато што немају паметнија посла. Колико приметих на својој кожи махом владају предрасуде. Занимљиво је да још увек постоје људи који неким видом сујетне сензибилности пројављују известан зазор, ако не и директан отпор, свуда где се, чак и индиректно, помене вера, Бог, Црква. Ако предрасуде ту не воде главно коло, сигурно је да глупост доминира. Занимљиво је да не мора неко бити неписмен, странац, или шта друго да би дигао свој бојкот, отпор, глас против вере, јер вербални шамари могу доћи и од стране оних које сматрамо најприснијим пријатељима. Зато је шок већи. Као да се човек мора осетити неминовно кривим само зато што је изабрао пут сведочења а да се чак то сведочење не бави било каквим богословским отвореним именовањима, него ускраћивањем говора о било каквој теологији. Ту се показује да ни нечија немост није довољан аргумент да се други не осети прозваним пред оним који бира пут одстрањивања речи. Некоме, дакле, ни ненаметање није довољно да смири своје демоне. Јер ћутљиви сматра да је љубав сасвим довољан аргумент. Међутим, такав вид љубави, свезан слободом вере Христове, чак и без речи постаје пролив киселине за онога ко се осећа неосновано нападнутим од стране некога ко се не игра убеђивања око неке верске херменеутике. Сујетан човек, надасве глуп човек, даје себи за право да подигне сваки вид бестидности којим би могао лупити шамар ономе ко се усудио да поверује Христу. Христос му ту дође неки вид сујеверне фигуре око које се ломе конзервативна схватања на штету света, државе, појединца. Ако је неко идиот – он ће од свега да направи глупост, јер му је такав доживљај свега што му се кроз искуство другог пружа, а други, колико год био пријатељ, добронамеран, ненасилник над слободом вере или невере другог – постаће једино оличење надмености (те прастаре и једине оптужбе свих ових ситномучних душа) коју по сваку цену треба изобличити и распети. Јер за убице овакве свести, истина, ослобођена од Бога, мора бити на сасвим другом месту…

 

  • Да ли човека који је нешто лоше урадио, а дозвао се памети, треба осуђивати ако он тврди да више неће то урадити а нико му не верује?

Не треба. Ипак, мало боде очи да му баш нико више не верује. То може бити показатељ да су људи због многих његових лагања, или неке друге зловоље, једноставно изгубили поверење у таквог. А да иронија буде већа, он се заиста може поправити пред собом и Богом, али људи сасвим логично не могу да поверују у његов преображај. Из Божије перспективе ствар је другачија. Бог грехове брише, више немају постојање пред њим, нити их Он помиње, али пред људима није тако. Код људи још увек може да живи неки грех који је тај неко већ окајао, али тако као да је за повређене тај грех још увек актуелан и жив. Још се помиње.

 

  • Како се треба понашати у Цркви?

Када си дете уче те како се треба понашати за столом и у гостима, а када одрастеш више те нико не учи, јер би било незрело за твој узраст да те неко опомиње. Тако је и овде. Ако људе поодмаклих година треба учити како се треба понашати у Цркви, онда такви људи, макар једном ногом старости били крај гроба, једноставно никада нису сазрели, па не само што не коригују себе, него нападају оне који им из обзира скрећу пажњу на понашање.

 

  • Како обичан човек може да буде светац?

Једино обичан човек и може да буде светац, али не према мери властите супериорности из чијег привида силе тражи неку надмоћност у односу над другима, него тако да према мери своје обичности и скромног мишљења о себи чини себе светим само онолико колико Бог такво искуство дарује будући да је само Он свет. Сада смо на пољу литургије. Сувише смо навикли да светитеље издвајамо као неку специјалну елиту којима се због неког комплекса „изабраности“ дарује још специјалнија наклоност воље Божије. Није тако. Ту су она фамозна трења између академије и пустиње или парохијске цркве и неких манастира. Свакоме ко лудо воли – даје се исти Бог према мери његове властите пријемчивости. Јер Бог не гледа на лице, дестинацију или службу, него на срце које Му се радује.

 

  • Да ли Бог може да нас казни смрћу?

Бог не може да нас казни оним што већ носимо у својој природи. Може само да нас избави. Ми смо већ кажњени самим постојањем, јер је само наше постојање већ протиприродно самим тим што је смртно.

 

  • Због чега је Бог створио лошу нарав код људи?

Погледајте малу децу када дођу на свет. Нико није рођен зао. Оно што стичемо током одрастања, по својој вољи или дренажи другог, то је оно што нас формира и обележава. Није, дакле, Бог створио ништа зло, него ми сами бирамо своје путеве како и на који начин ћемо се осмислити или пројавити. Зато свако из своје ризнице износи или оно најбоље или оно најгоре што има. А свет је једна велика пијаца где свако продаје и најгоре делове себе по најскупљој цени.

 

  • Да ли постоји разлика између пакла и раја?

Усуђујем се рећи да су синоними ако разумемо поглед посматрача. Рецимо један професор држи свој час. Они који га воле – слушају његове речи и не осећају притисак времена. Њима он прија као да су у рају. Они који га не воле – не слушају његове речи и осећају проток времена као казну, јер једва чекају да побегну одатле. Њима он не прија и јавља им се као пакао. Дакле, све је релативно, али ће у есхатону бити коначно.

 

  • Зашто је Бог створио људе ако је унапред знао да неће да Га воле?

Баш зато да би се и на тај начин показала неодступивост његове љубави када би Га сви одбацили. Ако бисмо посматрали Бога као некога ко љуби само док њега љубе а мрзи само док њега мрзе, тако бисмо добили неког трговачког Бога сујетног по нарави. Али наш Бог није такав. Људи јесу, али Он није. Он не мери Своју љубав, јер његова љубав не само што не зависи од тога да ли ће свет да га воли или неће, него је безусловна (ово би црквени естаблишмент требао прво да запамти када наплаћује и када условљава причешћем), и јер је, по речима апостола, Он заволео први. Није толико сиромашан у љубави да чека на иницијативу човека да га заволи, него му први излази у сусрет.

 

  • Зашто се људи крсте?

Ако мислите на крштење, неко због поштовања форме и обичаја а неко јер у крштењу види нешто дубље. Ако мислите не крсно осењивање, неко због сујеверја и навике а неко јер на тај начин исказује поштовање према сили крста (односно Распетом а не крсту самом по себи), али надасве јер на тај начин показује да се не стиди свог Бога пред другим људима. Ипак, нисам за неку театралну побожност да се по сваку цену мора видети по трговима.

 

  • Зашто људи нису бесмртни?

Да се не би догодило да је некоме бесмртност дарована аутоматски без питања његове слободе. Бог те сада пита да ли желиш бесмртност. Сви се позивају на оно да ниси питан да ли си хтео да се родиш, али овде имаш шансу коју ти нико други неће понудити. И то бесплатно…

 

  • Да ли је битно у ког Бог људи верују?

За равнодушног – њему је свеједно, за онога ко је ушао у богопознање – веома битно. Само без фанатизма молим.

 

  • Да ли је грех ако не верујеш у Бога?

А шта ако неко једноставно не може да поверује у Бога? Вера је дар а шта ако неко није дарован? Дакле, не стављам у фокус она фамозна разочарења о клирике и вернике да би то неко искористио као параван за свој атеизам, него ко ће њима показати дар ако им ми не сведочимо? Познајем људе које вера апсолутно не занима, али који показују невероватну сензибилност, интутивност, хуманост, истанчаност у свим другим сферама да ми је немогуће рећи да они нису хришћани – по делима. Са друге стране, полазим од себе. Док нисам почео да живим по Христу, и док ми је сфера благодати била у потпуности непозната, мене је мучило једно страшно осећање када је Бог нашао у мени места: колико сам година изгубио на тотално периферне ствари, људе, догађаје, жеље и очекивања, страсти и разочарења, а да ми је ова стварност Свете Тројице све време била пред носем?

 

 

Човек се може уморити од сопствених пројекција о Богу а да Бог објективно нема додира са таквом поставком ствари. Ако се држимо св. Симеона Новог Богослова, он је понудио једну сугестију да некада није згорег лишити себе удела од литургије, али не ради глорификације умора, нити тријумфа неке обамрлости или вољом да се зло чини, него да би се човек више ужелео Бога. Хоће да каже да лењост, или неки други узрок, није последица растанка, него неки вид благодатне паузираности срца које ишчекује Онога кога се добровољно лишило до момента новог сједињавајућег сусретања. Дакле, чежња се не гаси чак ни на дистанци! Тако се поништава могућност отуђења, као и могућност да се један нормалан еклисиолошки однос (са свим ризицима униформне званичности) преточи у патологију безличне рутине где они који богослуже уопште немају реалног осећаја, ни свести о вредности присуства Онога коме служе. То је оно чувено а тако наивно и злурадо саплитање о недостатке свештеника или неких верника.

Ту су, такође, и страсти. Аскетска литература је помало досадна са тим пребројавањем и нумирисањем која се страст очитава у човеку, а опет, са друге стране, то не умањује њену објективност да понуди диоптрију да човек детектује која страст централно у њему највише заузима место. Умор може бити синоним унинија, пропадљивости природе, губитка животних сокова који су пресисали штиво, итд. Парадоксално, човек може бити уморан и од умора. Али, није сувишно поменути да човек копни, јер су негде срушена његова очекивања (која опет могу бити продукт здравог опомињања да је заправо негде срушен неки идол у човеку) која није успео да затекне у црквеној стварности било властитом несналажљивошћу и сазревањем, било грехом другог. Свакако, поред мегаломанске пројекције о властитој позиционираности унутар Цркве, ту су и они нецрквени који не осећају да било шта пропуштају у Цркви, па следствено, самим тим не осећају било какав садржај оличен пандемониумом умора будући да не остварују кретање ка Богу а онда немају ни због чега осећати последице умора. То пак не значи да нецрквени људи немају искуство да им је парче мира потребно, али је велики знак питања у којим сегментима траже своје место одмора када се на крају испостави да се на својим одморима само додатно уморе од избора који су уложили у жељу свога предаха.

Умор се уопште не мора посматрати фаталистички. Може бити производ конструктивне кризе која треба да роди новог човека. Јер, као што умиремо сваки дан, тако се и рађамо сваки дан, а ко је умро за свет – Христос му даје од Свог живота да се увек на нови начин изрази унутар тог света будући да „не постоји више светова него један свет а постоји више димензија“ (др Зоран Јелисавчић). Зато су и грешке у таквом оперативном систему са свим вирусима сасвим могуће. Нема загарантоване позиције у којој би се твоја врлина или дар Духа нашао фиксираним и осигураним. Умор, дакле, може бити природна последица логичког следа догађаја које полазе од манифестације одређене страсти, али са друге стране, умор не мора да носи никакав моралистички комплекс, нити теологију кривице да има било какав недостатак, јер је човек „пропадљива роба“. Ако један мобилни телефон не може без пуњача, колико мање може човек без црквеног „модема“ да би се конектовао на благодатни „вајрлес“? Јер се само у Духу, како каже апостол, може неко назвати хришћанином, нема то везе са тим ко какве дарове и службу има будући да је свима мера Христова понуђена, односно, усличавање властитог бића према мери односа којим Сам Бог љуби. Покушати да изразиш то искуство Бога који те је пољубио – то је теологија.

Да би се човек, дакле, рехабилитовао, „рестартовао“ за нова „богоажурирања“ није сувишно дозволити да теологија одлежи ћутке у човеку. Прекинути проток било каквог богословског штива, шупљег форумисања, монотоног наклапања, јалове рециклаже постојеће светоотачке мисли „копипејстоване“ још шизофреније у неодговарајући контекст или време, која се у данашње време не би пуно снашла, односно, атрофираном човеку данашњице не би пуно помогла да се осмисли. Треба повремено лишити себе удела од једноличног уподобљавања. Криза је закон. Криза је спас. Докле год има кризе имаће се на чему радити у себи, а тада умор неће бити солуција битисања. Напротив, они који себе држе за делегате воље Божије, за саветника Божијег чије мисли нико није видео, долазе до тачке слома када се умор губи као могућност преиспитивања. Јер, умисливши да су достигли крајњи ниво обожења, и да је све већ виђено, да су осигурали своју позицију помилованих, управо они упадају у стагнацију будући да не постоји за њихову равнодушност више ишта што би могло побуђивати њихову изненадљивост. Они себи гарантују објективност апстрактним духовним стажирањем, а управо је то клинч у којем се губи потенцијалност новосусрета. Другим речима, саботирају прилаз Духа да у њима нешто ново каже. Зато су неки „заробили“ Бога стриктно у границама теологије коју су други писали и живели, а не они, као што су Га неки „заробили“ искључиво у границама литургије.

Ако полазимо од јеванђељских протагониста, свих оних дефектних који су се сусретали са Христом, који су веровали у Њега и који нису, видећемо да умор није заузимао примат. Ту су биле много веће изопачености или неки други мотиви иза сваког приступајућег. Али, свакоме коме је требало исцељење, праштање, реч, сигурно је да је био уморан од свог стања, да се негде нешто дубоко унесрећено таложило у човеку. Реално, мишљења сам да само велики људи могу бити свесни овакве ситости и гадости о властитом лику и делу. Ако се држимо новозаветних егзегета, увидећемо да и апостоли мењају „плочу“. Очекујући да ће Други Христов долазак брзо уследити, као што и данас многи мисле да ће баш за време њиховог живота то бити јер не могу да замисле да свет може постојати након њихове смрти, апостоли улазе у прве кризе, мењају причу, припремају друге цркве за мисију у свету и нуде Христа (али и себе!) као образац на који начин треба живети, јер постају свесни „одлагања“ суда Божијег.

Иначе, није сувишно поменути и ту психолошку призму. Човек је негде интуитивно свестан да живот којим живи није живот који је изабрао. Да нешто дебело није у реду. Не само зато што је смртан, него јер не затиче свет какав би волео да буде управо због присутности зла у свету. Да је већина у маскама и дуговима. Да мало ко примети лепоту сунца или вредност птице. Да Бог опасно недостаје у овоме свету. Зато је умор сасвим очекиван. Јер је само постојање, чак и када нема неке објективне околности која фрустрира човека, само по себи – неподношљиво. Јесте, постоје исијавања, постоје дарови, постоје пољубци Духа, причасност Христом која отклања сваки недостатак, али сама позиција човека је, хтео то или не, управо због фамозног „сада и још не“ већ подвојена, или, како воле неку ту излизану реч да употребе – шизофрена. Баш зато што се Бог не да поседовати, баш зато „отклањање недостатка“ никада није једном трајно и непроменљиво Богом изведено, а самим тим, ни тајна есхатона онда не би била потребна пред таквом непроменљивошћу. Докле год је смрти – шизофренија није превладана. А не заборавимо, смрт је за сада само Христос победио, због чега се и назива Првенцем из мртвих, док нама осталима она тек предстоји. Јер, осим смрти тела, ту је и смрт слободе будући да тело има некада вољу која је противна слободи човека. Трење је неминовно. А умор само може бити последица тих сударања светова у човеку који опет не морају бити окарактерисани као одступање од Бога, или незахвалности према Богу, него као могућност да се човек одвеже од сигурности овог пролазног света – надасве теолошких сигурности а потом оних материјалних…

Screenshot_2017-11-02-14-34-59-1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Престао сам да бројим туђа мишљења. Наравно, сујетан сам када машим синхро, јер импонује када знаш да ниси неку реч просуо узалуд и да је код другог, ко год други био, она сама нашла своје место утехе, осмеха, солидарности. Чега год. Требало је доста година да прође. Можда и она чувена смрт изнутра због које човек неће осетити другу смрт. Не знам. Ако је тако, драго ми је ако сам барем успео да зађем у тај плићак – да сам умро за свет, али да нисам остао равнодушан према њему. Мртвоме је лакше да сагледа свет живих. Живи често мисле да си као мртав нека утвара. Ваљда зато када излијем неко слово, а надахнуће или копни, или једноставно речи као да су ми све мање потребне, и надам се да је то дар, живи ме перципирају као неког мрачњака, огорчену монаду, песимисту. Мени је све то смешно. Чак и када напишем нешто окрутно. Не осећам да пливам у некој тами. Знам своје грехове, причам за то етикетирајуће расположење које ми неки намећу. Смешно, јер као да о неком другом причају. Уосталом, нисам толико битан да се било шта о мени говори. Ако сам сујетан, не морам бити нескроман.

Јутрос сам испратио децу до вртића. Нисам хтео да журим. Има се шта радити, али нисам хтео да журим. Журба поништава сагледавање туђе љубави према теби, а деца су ме задужила љубављу коју никада нећу довољно заслужити. Када изгубим из вида Божију љубав, љубав моје деце ме опомиње. Некада давно, када је мисао о неким приватним безумљима заузимала прво место свести, ту су била друга деца чија невиност ме је опомињала. И посрамљен њиховом чистотом, изнова бих се враћао. Моји ђаци су ме безброј пута спасили од губитка стваралаштва, јер и када бих копнио, њихова питања би ме попут таласа враћала на сигурно копно. Чудно је то, никада ниси довољно усидрен чак и када мислиш да си коначно дошао до Бога и да Он из тебе говори. У данашњој ери технотеолога, са читавим корпусом фуснот-цитатосвести, необично је да се уопште не полази од критичког става према властитом мишљењу. Неки претенциозно сасвим нормално (читај: ненормално) узимају на себе делегата воље и става Божијег. Мени се мој Бог сакрио. Ако од Њега уопште сведочим – јер од Њега узимам – не знам колико Га имам, јер се не да поседовати. Шта ће ми Његово ако Њега немам?

На свом примеру сам научио да нема ничега недоследнијег од себи од човека. Када се заклиње у неке идеале и људе, време га тотално разувери где је бацао своје време и енергију. И онда тобоже опет падања у нека наивна разочарења и јефтине саблазни. Сви нараштаји до данашњег дана су се клели у своје време, вође и идеологију као непролазне вредности. Код мртвог тога нема. Мртав је усмерен у тајну есхатона, јер одатле ишчекује проговор и додир Васкрсења. Код живих тога нема, јер је сва њихова тајна разголићена у страху од смрти у којој виде крајњу дестинацију и судбину свог света. Отуда све те страхоманије око посла, пара, егзистенције. Наравно, ако сам мртав, нисам без страхова, али уморан сам од бројања пара и конзумирања света на кашичицу (причам за скромност, не за причешће). И док сам се враћао из вртића, у покушају да одрубим себи лобању од рутине, отцепио сам свој поглед од себе и угледао сунце, ослушнуо птице, игнорисао туробан саобраћај. Све је некако без мене славило живот и уливање новог дана. Глувонеми облаци нису журили да забораве на Бога. Инсекти нису журили да се баве светом других. И то ме је посрамило. Јер сам због своје расејаности  и незахвалности био мањи од бубе.

Данас, ето, нисам почео дан са анализом утисака о нечијем психолошком профилу који ствара атомске последице по своје окружење, било на нивоу отрежњивања као што раде неки уметници и научници, или докрајчивања лица овога света као што раде неки политичари и криминални кланови. Данас прослављам живот и Животодавца. Дајем осмехе бесплатно онима који са муком читају моју смртовницу. И немам шта да додам, нити желим правдање, јер се и даље држим да ко год се правда прљаву савест има, али бих само волео да живи знају да ако је шта драмско подељено – да се ту не мора нико осећати мртвим. Не мора се смејати на силу, јер није добро према себи тако живети, али, ето, можда кроз ове редове заједно дођемо до неког притајеног разумевања о свакодневним корозијама које се глођу унутар нас и кроз нас са другима, а онда, растерећени – ухватимо мамац бачен од Бога кроз окно овога света, па се винемо мало више од досадних шаблона. Тако за мртвог, кроз прослављање живота, не постаје откровење само тајна Васкрсења, него, премијерно, попут доброг „трејлера“ за оно што ће тек бити, и тајна Вазнесења…

Никада нисам волео мутаве људе. Не нужно глупе, него оне који имају шта да кажу али бирају пут слепе анонимности. Могу разумети одсуство садржаја, и тада ми не смета нечије ћутање као што ми смета што у одсуству истог људи дишу за роптања и клеветања. Оно чувено узимање другог за таоца властитих психоза где дијалога и сусрета апсолутно нема. Многе сам уморио тиме што нису нашли доброг саговорника у мени када год би започели тај рулет. Тада бирам пут мутавог и ето парадокса. Али ако је то мутавост, верујем да нема исту тежину као ускраћивач добре воље и доброг саговорника, онога који пажљиво бира тему и речи, коме опсесија нечијим недостацима није једини приоритет проговора. Не мора неко да ми ласка и да ме тапше по рамену, али ако пазимо на оружије које почива на језику, онда не само што рамена неће бито далеко него ни загрљај неће окаснити. Добро, и загрљај може бити лицемеран, али ако смо људи не мора нам неко цртати шта претпостављамо под једним топлосрдачним укрштањем различитости. И ето, после скоро четири деценије још наилазим на мутаве. Оне којима кажеш „добар дан“ или понудиш осмех (који не подразумева никакав интерес за себе), а друга страна мумла, скреће поглед, или апсолутно не покушава да уложи ни милиграм напора да узврати на исти начин. Одмах ту сумња крчи неки пут да друга страна нешто хоће заузврат, па се бежи што даље од било какве односности. Колико неко мора бити искомплексиран, макар носио три крста овога света, да не може да дигне своју поносну главу. Али и то поштујем, јер тамо где нема живота нема се шта ни грдити…

Грађа

Жалиш се на океане?
Да се не уливају довољно у твоје крвотоке
Да је свет пресушио
Пред твојом правдом
И да су сви саздани од немилости?
Да ти нико није раван
И да си уморан од свега
Да ово није живот који си изабрао?…
Па шта?
Зар се све око тебе врти
Чак и када указујеш на буђење савести?
Нисам знао да си пророк?
Прореци онда ко се у теби рита!
Смири се мало!
Обуздај своје прождирање!
Па ћеш видети
Па ћеш знати,
Да су сви догађаји више него бледи
Невидљиви, небитни
Пред обновом снаге и лика
Које Бог у теби сваким даном са муком
Превија и зида…

Поздрав

Јуче сам био срећан
Данас исто тако,
Научио сам кораке да гмижу
По плочницима безбрижности,
Заправо, било ме је брига
За сваку мимику овога света,
Ништа ме није покретало
Било је важно смејати се
Држати адреналин само горе,
И све би било сјајно
Да нисам дошао до једне пруге
Чекајући воз који никада
Није дошао,
А са друге стране, на перону
Стајао је ђаво као гусар
И слао ми поздраве,
Рекавши руком да сам кул лик
И да само наставим тако…

 

  • Оне које највише волимо често највише и повређујемо. Док смо на интернету и у храму ултра-побожни, слободних схватања, ерудите из потребе а православци по убеђењу, код куће се често претварамо из фазе др. Џекила у мистер Хајда. Како се свакодневно борити са пројавама беса према ближњима?

Лепо запажање и питање. Прва реченица подсећа на Достојевског: „Кога највише волиш највише и вређаш!“. Могуће је да је Достојевски преузео то своје схватање које је учитао неком од својих јунака из оног библијског: „Кога Бог љуби онога и кара!“. Парадокс прикљештен иронијом, али чињенично стање свакако. Ако је човек иоле коректан према себи, у овом питању треба многи да се осете прозваним. Познајем пуно људи који продају својеврсни маниризам и свестраност пред јавним мњењем, али пред својим најрођенијима показују сво одсуство живота, радости, смирења, љубави, и свих оних врлина које се тако мизерно предају другима по бесплатној цени, док се својима наплаћује и најмањи жалац. Ту се тако јадно а тако болно види како све те панораме свезнања, компететности, ерудитских набоја, лако падају у воду, јер се пред својима, онима који те најбоље познају јер те највише воле, не може сакрити истинско наличје бића. Подвојеност је неминовна и мора да носи своје последице. Последице су, наравно, углавном агресивног набоја, и то можда не толико због искомплексираности о очувању своје репутације пред странцима, колико се оваква типологија не може помирити са „недовољним поштовањем“ које очекује од најрођенијих а управо они руше тог идола, ту митску громадну величину о властитој узвишеној вредности, које је комплексаш у себи подигао. Ипак, треба нагласити да „ближњи“ у овом случају не носи конотацију „ближих“ по биолошком преимућству које гарантује присност, него када Христос говори о љубави према ближњем алудира на сваког човека. Ближњи је други а не неко ко потиче из мог фамилијарног клана. Ако смо ушли у мотиве да „пророк није добродочекан у постојбини својој“, онда такав и нема неко регуларно право на отпор и бес. Беснило би овде представљало борбу за очување врлине коју човек не поседује, а чак и ако поседује, нема потребе да пада у ватру да би одбранио „правду“ од оних које воли. Може човек да буде несхваћен, али беснило није решење. Наравно, сви ми имамо „жуту минуту“, тачку пуцања бића, основано или неосновано, али друге борбе осим трпљења и преусмеравања свог негативног импулса, изнова и изнова, на стваралачки ниво – не постоји. У сваком случају, ако бих морао бирати између два зла, боље је да човек открије своју агресивну страну на време неголи да вара себе и друге промоцијом побожњачке мегаломаније.

 

  • Како жртвовати своје слободно време зарад деце и супруге/супруга? Како живети оно „да буде воља Твоја…“ Ово питање има две димензије: личну и ону која подразумева пуштање других у своју рутину.

Ако је време слободно, односно, ако је време ослобођено других обавеза на које човек свакодневно одговара, онда се нема шта ни жртвовати. Мало је дискутабилно да се слободно време жртвује зарад деце и супруга/супруге, јер се подразумева да неће искључиво користити управо то слободно време само за пудерисање своје себичности. Радним данима свако има своје обавезе, деца иду у вртић, супружници на посао, увече се мало виде, док једино викенд омогућава да породица буде породица када су сви на окупу. Може се увек човек склонити негде на страну са најмилијима. Уз мало љубави и анимације, нема ту неке жртве. Глупо је сваком минуту своје љубави према другоме штоповати време. Данас људи имају по два а негде и три посла, покушавају да омогуће најмилијима све што они нису имали, или умишљају да никада немају довољно јер расту са размаженим апетитима, али за то време чланови породице се уопште не виђају, не срећу, не познају. То није добро. Нека се смање апетити па ће се и они више виђати. „Да буде воља Твоја…“ подразумева рад на породичном и личном пољу. Нема ту фиксиране позиције, јер увек остаје неки преостали део сопства који вреба погодну прилику за бар мало сујетне, или чак отворено зле, саможивости. Властита себичност, самовољност, не и дар властите слободе, одсеца се са сваким удахнутим и издахнутим ваздухом. Нема ту стажирања, па је сад човек тобоже успео да освоји нестворене планине једном заувек неповратно. Шипак. За почетак, „Да буде воља Твоја…“ може представљати да породица почне да одлази у Цркву и да осмишљава преостали део времена према мери искуства дара који је сваки члан породице доживео и примио. Не мора човек живети монашки, нити од своје породице стварати амишовски гето који сада студира теологију и који бежи од злог света, да би се уверио да у оваквом малом подвизавању нема холивудских сензација, нити строгих Божијих очекивања. Пустити друге у своју „рутину“ (боље рећи свој простор присуства) је дар великог срца. Има она песма која каже нимало дволично: „Бесмртан је онај човек који време другом даје…“ Данас живимо у време резервисаности. Други је бачен на „стендбај“ да би се први осетио важнијим, јер подиже себи цену да је до њега тешко доћи, јер је он, авај, велика зверка на пиједесталу узвишености која има пуно обавеза. Сви ми имамо пуно обавеза, сви ми радимо, сви ми подижемо децу, плаћамо рачуне, али у ово време техноманије евидентно је да свима време итекако прелива када се време баца на људе и ствари којима дајемо већу важност од оних који су нам куцали на врата присности.

 

  • Како у 21. веку опитовати молитву? Пре свега мислим на личном плану у свакодневном животу. Да ли је то неопходно или је саборна молитва на литургији довољна за здрав духован живот. Како је могуће молити се непрестано?

Свети Јован Златоусти је дао већи примат саборној молитви неголи личној указавши да Бог ажурније реагује где је више сабраних у његово име. Руку на срце, код куће се не можеш причешћивати. Нема ту неке премудрости. Само мало логике. Ипак, не постоји загарантована позиција која ће одмах пресећи стварност, па рећи: „Ево, то је то и нема даље!“. Јер, реално, човек може бити стока и код куће и у цркви. Не помаже дестинација ако се унутрашњи дисбаланс не усредсреди ка аутокорекцији. Ако неко иде у Цркву а љубави нема, боље да је остао кући. Уосталом, Литургија се врши за цео свет, дакле и за оне код куће, а не само за оне са унутрашњих зидова храма. Како је могуће молити се непрестано? Да ли је уопште потребно? За све постоји време. Не могу се молити пред неким коме морам одговорити на одређени проблем. Познајем људе који се моле, али су некако аутистични за свет око себе. Њих не занима ни нечија радост, ни нечија жалост. Равнодушни су. Апатична им је еклисиологија и начин вероживљења. Неко од светих је рекао да се не треба молити непрестано (ипак је то аскетски и исихастички лајтмотив), јер када Христос дође онда молитва више није потребна. Они који су изабрали монашки начин живота можда имају могућност непрестане молитве (мада данас колико видим више их је на интернету неголи на молитви), али имају и већи ризик да одболују сваки додир са метежношћу овога света у којем ми свакодневно живимо са свим његовим турболенцијама.

 

  • Колико је секс битан у православном браку? Да ли је прецењен? Треба ли гледати порниће? И где је у свему томе подвиг?

Ако се двоје воле – битан је. Многима су бракови пропали, јер нису имали добар сексуалан живот. Није све у трењу и парењу, али код оних који се воле не постоји вулгаризација по том питању. Опет, забрињавајућ може бити и редован сексуалан живот а да он доводе обоје до неког нивоа равнодушности у смислу да је рутина задовољена. Има и оних, оптерећених аскетском литературом, па покушавају у браку да живе као брат и сестра. За младе и средовечне људе то мора донети неке последице. Старост није таква, либидо се гаси, тело мења инерције, али коме је пожуда све што има, без обзира на отпор или млитавост природе, опет ће, по мени незрело, покушати и ту да тражи начине да оживи прву младалачку глад не би ли преварио себе да може одложити своју смртност још који пут. Секс је негде прецењен а негде потцењен. Лако је порнографску душу препознати чак и испод најпобожнијег вела. Добро је ако се од тога ствара добар виц да човек не би сувише помрачио себе, јер мишљења сам да ведрина воље може боље од било које молитве да контролише нагоне. Порнографија је ипак тема за себе. Онај који гледа порнографију, чак и задовољеног инстикта, открива свој воајеризам. Ако није задовољио своје инстикте у односу са бићем које воли, очигледно је да му љубав другог недостаје па тражи компензацију на другим темељима промашено. Не верујем да се сада Бог нешто саблажњава. Мислим да је ту свет мало претерао са саблажњивањима, нарочито када се чује да у католичкој или православној клими постоји нека сексуална афера. Саблажњавању су склони они који прво воле да пољубе своје зло, јер у промашају другог чекају само окидач како би могли да оправдају своје зло. Просто имаш осећај да злоћудно вребају и луче перверзно пљувачку до момента када ће открити нешто ново, а по мом схватању, то је много горе од порнографије – то ишчекивање да други падне у неко зло. Подвиг је у сталној напетости да се личне психозе и инстикти  изнова васпитавају колико год пута човек падао. Искрено, по мом искуству, када човек окуси од пуноће Божије, сам долази до уверења да се не мора спуштати на ниже гране када је јео са оних високих. Али рећи да је сваки нагон од зла, онда би био зао и Онај који је у нашу природу положио нагоне. Свакако, оно што је најтеже јесте да треба разликовати нагоне који долазе од пале (смртне) природе и нагоне који долазе од неокрњене слободне воље.

 

  • Након посла и осталих богоугодних „времекрада“, остаје мало времена за „домаћу цркву“. Како сачувати породицу од духа овог света? 

Колико год човек имао добру вољу, није све у његовој власти, јер постоје и слободе других које могу да повреде сигурност једне заједнице. Не можемо сачувати породицу од свега што затичемо у овоме свету, али ако сами имамо оријентир, ако учимо из дана у дан шта је лево а шта десно, шта добро а шта зло, можемо да утичемо на развој своје породице, односно, на одређени спектар садржаја који она у себе посредством света прима. Није овај свет зао, него смо ми сами себи кастрирали погледе за сагледавање лепоте. Дух овога света, по Писму, не познаје Духа Светога, јер га у себе не прима. Апостол додаје да у свету влада „похота очију и надменост живљења“. Нема боље дефиниције у два потеза. Ми, дакле, можемо утицати и васпитавати оно што је до нас, али опет, ако остали чланови породице не желе у томе да учествују – не можемо ништа учинити више осим давања властитог примера да не буде веће зло од постојећег.

 

  • Одувек ме занимало – како функционише молитва за друге? Оно типа, неком мени драгом није добро, животно је угрожен или нешто слично. Који је циљ твоје молитве за неког мени драгог? Да ли је поента у услишеној молитви, мољењу ради уподобљавања без анализе исхода или у нечем трећем?

Ово је као да ме питаш како функционише Божије одржавање света у постојању или на који начин Бог излива Духа у овај свет. Не можемо знати, али је сигурно да можемо, када време покаже своје плодове, добити одговор да ли је наша молитва услишена или не. Искрено, мене више боли када се од Бога ствара синдром „духа из Аладинове лампе“. Молитва се онда перципира као загарантована стрела која треба да се зарије у Божије месо а онда нужно да заповеди Богу како да изврши неку жељу. Молитва би, по мом схватању, требало да представља вапај за Богом. Не за нечим од Бога, него за Богом. Он већ зна које су наше невоље, жеље, фрустрације. Посредоваће само ако Он, а не ако наша молитва жели да посредује. Заправо, Бог уопште није дужан да слуша наше молитве. Мало ко полази од ове перспективе. Неки чак својим молитвама дају неки заповедни карактер, јер услед заљубљености у себе сматрају да је Бог дужан и обавезан да покаже слух за њихове величине. Ако је нама несносно да нам неко досађује ко уопште не долази на ум да ради мало на себи, зашто би Бог показивао слух према онима који својим молитвама (да парадокс буде већи) уопште и не мисле на своје или спасење других?

 

  • Шта су у наше време аутентична Христова чуда? Има ли их и треба ли их уопште тражити? Колико је то заиста битно за живот у Христу?

Бићу субјективан. Алергичан сам на чуда. Разумем да слабима у вери треба нека потврда, али постоји превише људи који траже неки додатни адреналин вере на тај начин. Бојим се да је ту Сам Бог маргинализован пред Његовим чудима као када би неко похвалио јело а омрзао кувара. У Писму видимо на једном месту да Христос критикује ученике, јер нису пошли за њим зато што је учинио чуда, или што су веровали у Њега, него да би имали хлеб да једу. Тражили су сигурност а да их Он објективно није пуно занимао као Онај за Кога се издаје. За мене је чудо доживети благодат на свакој Литургији. Бесплатно. Опитно. Без обзира на моје смрдљивости и дефекте. Безусловно. Нисам за то да човек треба да обиграва од цркве до цркве или од манастира до манастира да би тражио чуда. Сматрам да чуда нису релевантна за спасење. Уосталом, ни Писмо ме не демантује, јер колико је само чуда Христос учинио пред многима, па је већина остала равнодушна. Данас када видим проток „чудотворних снимака“ на фамозном „Јутјубу“, ухвати ме нека туга. Нешто ту озбиљно није у реду. Чак ми није јасно како људи немају страхопоштовања или смирења. Постоји ваљда неко чудо од иконе Богородице Марије „која трепће“. Нека жена је снимала. Пиксели су ужасни, па се ништа не види. Чак и да није монтажа, није ми јасно како неко има петље и образа да држи камеру на 5 цм од иконе и коментарише трептање. А недавно је негде, заборавих где али сам видео снимак, лице распетог Христа на крсту отворило очи. Какво црно снимање. Вероватно бих се онесвестио или бих као Савле, касније Павле, у шоку боловао сусрет са Христом.

 

  • Бог је дошао код тебе на кафу и дозвољава ти да му поставиш било које питање из православне теологије као и једно питање по твом избору. Шта ћеш га питати?

Прво бих га питао какву кафу пије. Ако пије слатку вероватно би ми се тресле руке док бих му стављао шећер. Питао бих га из теологије да ли је истина да му толико смета „Филиокве“, а по избору: „Да ли ћемо се сви спасити?“

 

  • Постоји нешто што се зове луцидно сањање. То је ситуација у којој смо свесни да сањамо и можемо контролисати снове тј. бирати шта сањамо. Шта бираш?

Увек ми се враћа она сцена из Јеванђеља када ученици плутају чамцем са Христом на бури док он спава. Немам чак асоцијацију ни када Он као дете спава. Не знам да ли је Бог сањао, али волео бих знати ако јесте  о чему ли је сањао. Сумњам да се Он бавио луцидним сновима. Можда ми зато питање није толико ни блиско. Ако бих се играо мало хипотетичких могућности, бирао бих оно што свако дете жели од малих ногу на јави – да може да лети.

 

  • Који је твој став према смрти? Да ли си имао искуство исте у непосредном окружењу у смислу неког кога волиш? 

Свако од нас је некога изгубио. То нас прати од детињства. Некоме постепено а некоме одједном. Некоме су то најблискији а некоме најдаљи. Има заговорника међу неким родитељима који би по сваку цену да сакрију од мале деце саму замисао да смрт постоји. Погрешно. Тако се учимо властитој пролазности. Тако долазимо до вере. Мој став према смрти? Бојим се, са једне стране, јер ми је непозната. Нисам од оних хришћана који стално потежу аргумент да је смрт побеђена. Јесте побеђена али само за Христа, јер је до сада само Он васкрсао. Као да се сви праве луди, јер олако заборављају да се и Христос плашио смрти у Гетсиманском врту. Јесте Он Бог, али Бог који треба да прими у Себе нешто што Му по пореклу и природи уопште није својствено. Са друге стране, не бојим се смрти толико колико се бојим да оне које волим никада не умру. Родитељи најбоље познају тај страх у односу према својој деци да им се шта не деси или их ко не угрози.  Животна искуства су ме толико шамарала да сам престао да бројим своје гробове, али морам да кажем да сам за свако своје сахрањивање, било упливом других или по сопственој глупости, био захвалан, јер је свако доносило за живот ново устајање. И ово не мислим метафорично. Смрт покушавам да сагледам као непријатеља али и као пријатеља који ће ме одвести пред Бога. Било би глупо да желим видети Бога а да нисам спреман умрети. Да поентирам са Буковским: „Сви ћемо умрети, сви, какав циркус! Само то би нас требало натерати да волимо једни друге, али то не чинимо. Тероришемо једни друге глупостима, поједе нас ништа.“

 

 

 

 

 

 

  • Ако си приморан да из једне вере пређеш у другу, да ли то значи да си издао Бога чак и ако је то било против твоје воље?

У првим вековима хришћанства, док је благодат тек крчила свој пут кроз бојна поља историје са свим могућим политичким и многобожачким перипетијама, уз ризик да је можда ипак негде идеализована преданост светих да свој живот по цену страдања предају Христу само да не би мењали своју веру, данас, када модерна и постмодерна мисао крче свој стил битисања, осим тамо где верски фанатизам не пролива крв другачије – немамо оваквих сведочења. Са једне стране, да, јесте издаја, а са друге стране, не, не мора се посматрати проблем једнодиоптријски. Може се тактички живети Христом притајено чак и под спољном маскарадом самоиздавања под неком другом вером ако је посреди неки вид сукцесивне колонизације или насилне узурпације. Говоримо можда више о перспективи будућности а то ипак може бити притајено сејање и очување примљеног семена које би донело род у време слободе када окупације или насилног привођења у другу веру не би било. На крају крајева, немају сви исту меру. Ко може да остане постојан – остаће доследан чак и по цену жртвовања, а ко је слаб – не значи да не може да поврати своје достојанство Духа. Шта год је против слободне воље – не може се посматрати као да је учињено по слободној вољи.

  • Када би морали да бирате између Цркве и слободног живота (као слободан грађанин), шта бисте изабрали?

У овом питању лежи неразумевање позиције слободе човека. Питање је подвојено а слобода се посматра из перспективе “ослобођења” од Цркве као да Црква тобоже насилно асимилира нечију веру. Треба преокренути перспективу. Потребно је искуство. Доживљај Духа Светога. Улазак у Цркву. У ток богослужења. Тек онда ће човек видети колико је био мало слободан. Не мора се нужно уводити трење између црквеног и световног начина постојања. Сви смо ми световни. Живимо у свету. Нисмо изван њене воденице смрти. Слобода и вера се истоветно прожимају како унутар Цркве тако и унутар света, али од човека зависи остварење те слободе и унутар Цркве и унутар света, јер се неко не сналази са својом слободом на обе равни постојања.

  • Имате ли некада осећај да вас посматра неко од ваших предака који није више део овога света?

Искрено, нисам пуно мислио о томе. Немам одговор. Можда је пожељније освестити перспективу пажње да Бог увек просипа погледе по нама, јер је заволео први, а да ми немамо увек вољу да му узвратимо погледом на ту његову љубећу иницијативу него скрећемо поглед а самим тим одсецамо дијалогичну рефлексију као потврду могућности самог сусрета.

  • Да ли мислите да човек може да опере своје грехове тако што се стално моли?

Зависи. Бог зна. Није акценат на многим молитвама него на осећању срца. На сензибилности усмереној ка другоме и на познању своје ништине. Фарисеји су били велики молитвеници по трговима, али ниједан није био по вољи Христовој. Молитва је негде прецењена а негде потцењена.

  • Зашто је важно постити?

Ако не умеш волети и праштати – није важно.

  • Да ли Бог увек услишава наше молитве?

Ако га не посматрамо као банкомат – наравно, али бојим се да ми ни не знамо за шта треба да се молимо, нити имамо увид шта је за нас корисно.

  • Да ли су друге религије путеви до истог Бога?

Све судбине, независно од концептуалности и садржаја религиозности, су путеви до истог Бога, јер је он Алфа и Омега свега што трпи постојање. Али, неће сви желети да буду на истом путу. Ако бисмо се послужили метафором, можемо рећи да су све егзистенције под овим небом као неурони у једном божанском мозгу, али не жели сваки неурон да ствара нову мрежу. А сигурно је да Бог неће толерисати закрчене судове који саботирају проток Духа.

  • По чему човек заслужи да иде у пакао?

Тиме што се заљуби у свој пакао.

  • Зашто свештеници траже велике своте за своје свештенорадње?

Да би смиривали народне џепове када већ не могу језике.

  • Зашто будуће генерације испаштају због грешака својих предака?

Свако је одговоран за себе. Пред Богом нема такве рђаве математике. Може се, мада опет неосновано, испаштати недужно ако неки потомак не може да опрости неке злочине из прошлости које је један нараштај радио његовом нараштају, али то није питање неке „правде“ у испаштању, него злог срца које не само што не прашта нечију садашњост него не може да смисли ни нечију прошлост и будућност.

  • Ако је Бог створио све, зашто не може да контролише зло?

Да се не би претворио у диктатора. Ипак, ми немамо увид на који начин Бог одржава свет у постојању и на које све начине интервенише у свету. Шта ако је овај свет, без обзира на црнохроничне вести које затичемо свакога дана, најлепши од свих светова, јер је без Бога могао да буде још гори?

  • Зашто Бог допушта да страдају људи који верују у њега а никоме нису ништа згрешили?

Посматрамо проблем зла фрагментарно. Из Божије перспективе зло је већ побеђено а настрадали су већ прослављени.

  • Ако у самоодбрани убијемо некога, да ли је то грех?

Пред Богом није, али пред судовима овога света јесте. Ипак, ако пажљиво осмотримо неке светоотачке и аскетске идеале, многи од њих су пре бирали добровољну штету над собом неголи да се бране. Христос је такође имао могућност одбране али није посегао за њоме у Гетсиманском врту.

  • Ако демон опседа човека, зашто онда Бог не опседа нас?

У данашње време, мишљења сам да је човек сам ковач својих опсесија. Нема то везе ни са демонима а ни са Богом.

  • Ако Бог прашта свима, зашто смо онда од рођења грешни?

Јер је посреди смртни а не морални проблем.

  • Зашто је неопходно да се човек причешћује?

Јер тек у тој перспективи може да упозна свог Бога. Његову нарав. Да постане несливено сливен са њим. Питање је помало банално. Као да иза њега стоји нека предрасуда базирана на условљавању човека. Не постоји уцењивање. Као што ти је кисеоник потребан да дишеш, тако је и у стварима духовним. Рецимо, мало ко перципира литургију као гозбу коју Бог припрема за своје људе на којима дели своје дарове. Ако бисмо полазили од такве свести, онда би редовни долазак у цркву и захвалност за примљено били већи.

  • Како можемо да знамо да Бог постоји?

Линијом доказивања – не можемо. У старту губимо на тим теразијама неке „научне оправданости религије“. Позиција хришћанина је, као што раније рекох, лудачка. Верујемо у Бога којег нико није видео. За којег верујемо да је постао човек. Који је обећао васкрсење и Царство за које не знамо ни да ли ће доћи. Заснивамо, дакле, свој идентитет на исказима „неког-тамо“ Исуса који је „ваљда“ живео пре више од 2000. година. То је довољно скандалозно за рационалност. Па ипак, и ако немамо доказа који би био отелотворен кроз неки научни оглед (у чему би се дакле и Божији дар свео на неки ниво обесправљеног заморчета спремног за сецирање и анализу), благодат у нама ствара доказ о Божијем постојању које је до крајњег унижења апсолутно ненаметљиво по лице света. Али, тај „доказ“, да парадокс буде већи, није нешто што се може оспољити другачије до ли кроз линију сведочења оличених у врлинама које нису производ јаког морала већ сједињења са Богом.

  • Зашто се клањамо иконама ако је Бог рекао да се клањамо само њему?

Клањање је овде синоним поштовања, као што се прање ногу код Јевреја сматрало великом љубављу према другоме, да не дође неко на ум да Бог воли робовласничке односе. Мада заљубљен мушакарац нема проблем да се поклони пред својом драгом. Није, дакле, проблем власти у првом кадру. Истина, може се од икона креирати неки вид фетишизма или идолопоклонства. Не обожава се дрво, нити уметнички рад, нити уметник, нити било ко од светих заиста има такво постојање будући да није било фотографије која би верно пренела израз лица. Иконописац покушава својим талентом да дочара позицију светог из есхатолошког угла какав ће тек бити. Имате милион икона, слика, скулптура, фресака, итд., са Христом и Богородицом на којима су они свуда различито приказани, али ипак, без обзира на разноврсност стила и израза лица и тела, онај ко приступа икони предочава себи оком вере другу стварност а то је да пред њим стоје Христос и Богородица. Верујући не предочава себи искључиво емотивно-естетски занос посредством отиска боје на платну него најпре идентификује ко је онај ко је отиснут на платну. Можемо и другачије поставити проблем. Онај ко воли другог поштује и његове ствари. Не ствара идола од ствари вољеног, али их поштује. Слично је и са иконама, само што, ипак, икона одражава стварност самог вољеног као неки вид огледала пред којим не видимо свој одраз већ лице другог, а онда лице другог омогућава сусрет и са самим собом.

  • Ако се случајно уради неко зло – да ли је то грех?

Случајност нема исту тежину као намера. Није исто, на пример, случајно оборити чашу и намерно гађати њоме некога. Ипак, човек мора да ради на свом немару да се не би десило да унапред оправдава себе пред властитом трапавошћу због које једног дана могу да се јаве много веће последице не само за њега већ и за оне са којима он долази у контакт. Постоји једна тешка животна прича једне мајке која је пре неколико година оставила малу децу саму кући. Била је зима. Лампице на јелци су изазвале пожар. Ниједно дете није преживело. Можемо сада рећи да је мајка крива, да је јелка крива, да су кинеске лампице криве, да су инсталације криве, итд., али ништа од тога неће вратити децу назад у живот. Можда је то био случај у којем нема греха, нити кривих. Можда само опомена свим нашим немарностима колико смо крхки чак и када не мислимо да учинимо свесно неко зло.

  • Зашто се човек не сећа свог рођења?

Јер се још није развио апарат којим би човек имао сећање као дете. Данас човек има сећања, али неко не зна шта је јуче било. Некоме су сећања све што има, јер свој реални живот игнорише са свим одговорностима које он носи. Ту су и друге последице попут опијата, потенцијалних болести, итд. Како год. Докле год је човек здравоментално биће, надасве ако је биће вере, има одговорност да не изгуби сећање на Бога. Јер ту је чвор из којег он црпи свој живот или га поништава. Али, ни то није мерило спасења, јер ће се спасити само оно што је заузело место присности у сећању Божијем.

  • Да ли је могуће да се помиримо са оним ко је умро?

Мислите ако сте били у завади док је други био жив а онда је смрт одузела могућност да се помирите? Не знам. За помирење је потребна пуна слобода обе стране а не само једне. Нудити помирење мртвоме не чини ми се као неки уступак на који друга страна може слободно одговорити. Није сувишно молити се. Човеку данашњице је лакше нудити помирење мртвоме неголи што би му опростио чак и да васкрсне.

  • Да ли човекова душа лута после смрти?

Све што не признаје и не живи Бога – смрт је и лутање.

  • Да ли може да се предвиди одређени развој живота?

Колико интуиција и Божије откровење омогуће. Ипак, треба уживати у загонеткама, непознатим садржајима, да би човек задржао захвалност за свет који сваким даном открива увек на нов начин. Замислите какав би пакао за вас био када бисте унапред знали све што ће се догодити у вашем или животу другог? Не бисте се имали чему радовати, јер не би било садржаја који би могао побуђивати изненађење код вас. А нема горе смрти од равнодушности макар човек био највећи пророк.

  • Да ли постоји нешто “веће” од Бога?

Коме Бог није довољан, увек ће то “веће” тражити на другом месту.