Archive for март, 2013


Нажалост, некад стичем слику да смо дошли до сујеверног стадијума поста чија проблематика се огледа управо у овим календарским етапичностима. Сада, или већ од када, када год наступи период Великог Поста,  јавља се неко фамозно и претеће „искушење“ као неминовност. То је пак жалосна, антипосна, перцпеција. Ако смо наелектрисани тако да је пост огледало само неких „пехова“, конфликата, мрачних ствари, трла-баба-лан-демонологије, онда никада нећемо доћи до благодатне рефлексије самог поста. Мени све то мирише на неки дуализам. Делити време на „пре“, „за време“ и „након поста“ може само неко ко нема посни карактер СВЕ ВРЕМЕ, и коме циљ поста није јеванђелизација сопства као начин доживотно-есхатолошког постојања. Осољење литургобитија.

Али толико глорификација од искушења, као и стварање култа од поста генерално, може само онај коме Литургија није битна. Наравно да Пост има своју улогу и смисао, проблем настаје када људи почну да селективно третирају  пост као „ултимат фајт“. Одједном они који га дотад очигледно нису ни неговали у себи, почињу тако театралним побожњаштвом да истичу механизме и рецепте патолошке сотериологије.

Суштина моје критике (не и критизерства) је у томе да се лепота поста огледа у богослужбеној реалности.  У усличњавању красоти Архетипа. Чак и када аскетски падамо. Јер куда ћемо лутати у својим безакоњима ако се нећемо вратити Ономе Који је Једини Права Мера Свега.

Ипак, установљеним Постовима се заиста видају ране. Полетност је дар. Акценат је само на избегавању профанизације и идолизације аскетских димензија. И није исто постити „на води“ или „на уљу“ али то већ може бити домен индивидуалног (субјективног) доживљаја. Шмеман је ипак заговорник извесне „полуглади“ проистекле вероватно из светоотачког „да треба увек јести толико а да останеш мало гладан“. Суштина је, дакле, у проналаску адекватне мере које не врхуни само у ланцу исхране него се одражава и на другим нивоима интерпостојања. Прави аскета не ствара дијетални програм од свог трудољубља  већ и са 20. кг мање телесне тежине од постојеће може поражено наћи жалац страсти који тријумфује у природи. О томе ће Златоусти најбоље говорити да ако срце није задобило љубав, а све друго је урадило – онда и сам пост пропада. Свакако, барена храна, руку на срце, неукусна је. Али и не треба да буде. Само тако се може разумети издизање личности изнад своје природе тј. господарење својом природом. Човек треба да шета пса а не пас човека. Овим поређењем не мислимо да обезвредимо телесно достојанство. Слично је и са телесним прохтевима којима очито не треба превише удовољавати. Детоксикација духа и тела је неминовна, исто као и борба. Без поста човек не може да овлада анималним аспектима своје природе: инстикт хране, сна и сексуалног нагона. Ипак имамо на делу дејствовање благодатног имунитета. Треба нагласити да је борба увек иста. Нема пуно моделитета у аскетизму. Оно што одложиш то можеш и да победиш. То је фамозна борба са нискоуземљеним страстопредлозима што двоуме срце. Која год позадина аскетизма била у питању (молитва, стајање на богослужењима, пост, итд.) свака подразумева жртву. Нема комфорног позиционирања унутар Духа. Али када се двоје воле, они заљубљено прожимају једно друго, па више и не обраћају пажњу на време, простор, да ли су изложени кошави, итд. Тако је и овде ако је у фокусу љубећи Други а не омрзнути Типикар најамника и робовласника. У супротном, сагледавање секундарног је неминовност, агонија и промашај, спрам оног Примарног у чему човек треба да учествује. Отуда толики акценат и код отаца и теолога на интерперсонализму. И само се тако, загледан у очи љубећег Другог, у Његово еклисиолошко присуство, може разумети парадоксалност онога који пости да се осећа као да не пости уопште.  Јер није концентрисан на „ускраћеном“ већ на Оном Који присуствује.

Ако неко има неке проблеме, то се не мора нужно уоквирити у доменима искушења, можда једноставно нисмо довољно дорасли изазовима живота па се саплићемо о своју неспремност, а не да то именујемо неким демонизованим интеракцијама. Нико, дакле, не искључује могућност искушења, али је оно постало пренаглашено, на штету Цркве, на штету сопства које маркира Христа као егзистенцијалну солуцију. И ко нам гарантује да искушења не би била истоветна и у периодима када установљен поредак Поста прође? Ако је акценат на „интензивној ревности“ онда је одговор потврдан само ако се подвижништво креће унутар персонализма тријадологије и еклисиологије. У супротном, и сам аскетизам поста ће се показати као деперсонализован, и већ много пута обојен фарисејски сценарио, који уместо да одапне стрелу постојања ка есхатологији завршава забодена у месо непостојања.

Треба нагласити да они који се труде у посту, као и они који се не труде никако – немају исти доживљај ни Васкрса а ни постваскрсне трпезе. Они који су се трудили више, чекали више, више и поштују укус Царства као и укус хране. Као да откривају своја чула на један нови начни попут детета које први пут открива укус чоколаде у устима. Толико се и само тело искристалише и измени поре којима дише. Као да Сам Дух Свети кроз сваку пору пролази споља и изнутра.

Advertisements

Антипод

Могуће је да други буде не само потврда твог сопства него и негација. Ако ти желиш да будеш то што јеси усисавајући духобрижношћу пневмољубави другог, мораш бити спреман да налик Христу бдиш и испред затворених врата другог. Јер драматичност слободе тебе и другог се огледа у нефиксираности, у боголикој непредвидивости, која не допушта једносмерно кретање. И мислим да нема ничега мизернијег од прве асоцијације при погледу на другог неголи да видиш његове чељусти и руке упрте у тебе. Али некада је то неизбежно. Некада је то једини објективан поглед колико год био афективан. Односи се не могу силити. Некада стварно једеш агонију убијањем твог бића од стране другог. Он те не жели, не воли, не отвара се. Свака твоја мисао може бити атак на њега само зато што си другачији а не зато што му мислиш зло. Најгоре што ти се може десити јесте равнодушност. Али је још веће зло да трпиш неравнодушно оног равнодушног поред себе, који је све само не одражавајући други, некомуникативна влага, него бесни зид који нити се помера, нити дозвољава да га други помере. Ништа ту не користи ни вулгарност, ни Духологија. Последња вера у палу аутономију сопства му је то да има не тебе већ само свој став чија последња мора бити. То је сав његов пакао: бити само свој. И када то знаш, остаје ти само Христово ћутање пред Пилатом, јер аргументи су одавно изгубили своју част, а мудрост је остала сахрањена пред Хоразином и Витсавејом. Али ти гледаш даље, у анти-антипод, у есхатолошког другог који није овај афективни сада-док-траје-пред-тобом други, но рефлектујући други, којег Бог обасјава Својом нествореном еманацијом. Границе твог крста су усмерене у тој перспективи. И докле год патиш, знаћеш да си на правом путу, јер ти је стало до другог. Али ако ти није стало до другог, и твоја патња је ту ради патње, ради самококетирања чак и у име Коначно Другог, онда су крсту одсечени кракови и немају се за кога својим небоземним рукама ухватити.

Рука

Имам Те, као и увек
Не отимаш Се
Пружаш нове видокруге
На увек исти начин
Дајући укусе свим изненађењима
Да отисну дахове
На све што се опире паклом
И ако постоји неки грех
Што тиња и мори
То је светлост згажена
Обликована дететом Свише
Па се укаже лице домаћина
Човека, богопримца
Који без срама скида руку са рамена
Онога који га воли
Такав какав јесте
Те му злурадо отпоздравља:
„Могу ја и без Тебе!“.

 

 

 

 

Сваки човек
Има кретње
Говори, разуме
Окреће се
Око осе сопства, другог
Али када сапутник наиђе
И препречи му пут
Чак и ненамерно
Већ мило као јагње
Одмах креће бујица
И ток палог
Показује где је жариште
Ког се још јутрос одрекао
А већ у подне, потресно
Узима са каматом
Да своме злу дода
Жртву другог и нестајање.

 

 

Да не заборавим, Господе
Укусе свих Твојих добара
Којима украсио си ме,
Да не превидим суровошћу батргања
Између ларви и трулежа
Свако ново јутро
Којим пробудиш свих плућа свет,
Да не закасним једном
(оним „једном“ што се често понавља)
На увек исти сусрет нестворени
Којим капаришеш
Да ужегло обрете ново постојање
У којем црв не бунтује,
Сети ме се, Господе
Не заборави кад заборавим Те
Удари шамар трезвености
И кад не очекујем бат корака
Којим походиш пролазност
Да се не усудим да ме нема
И да не заборавим укус Духа
Који срце сваког хоће да милује
А оптужују Га да би само да мрви
Мислећи да Бог на њихово злодејство личи.

 

 

 

Жал

Само за туђу радост знам
Јер моја у мени не живи више
И нема више ничега што би ме
Подићи могло изнад даха
Све је жал, смутња и пакао
И немам речи ни за ког
Најмање за кушаче мог поверења
Помислим и на Христа понекад
Али немам силе којом бих се приближио
Јер моја слобода дуго чека знаке
Све је тајац и чекање
У овој старој кући на селу чији нисам домаћин
Да ова зебња у костима прође.

 

 

 

 

Точак

сви смо ту, између сете и наде

заривени у подножије незаустављивог

жалим све што не уме да воли

лажне благодати свих напретек.

 

и ти си ту, жељан вере твоје

да и ја задобијем твога Бога

грлићемо се још док кочнице не откажу

а онда зна се – небо је свима дато.

 

и ко зна шта ће бити

на овом точку ишчекујућих громова

данас се стежемо рукама миловања

а сутра нови свет стари мрви.

 

 

ту сам

на полици од сећања

стално бројим возове

прилике многих

откровења у помрачини

и надам се

у борби и страху

да ништа не умире

да није узалуд

сажет  у миру

Његове датости

дара Божијег постојања

у којем видим

учим да видим

учим да учим

видим да видим

изнад свега сноп од камена

који нежношћу све разбија

и дрхтим у зноју

бунцам, муцам, бледим

у болу, у болу

од захвалности

за једење природе Његове

распет између :

Оца и Сина и Светога Духа.

 

 

мислио сам да сам важан

и да ме нико не разуме

да нико не зна ко сам, шта осећам

и да волети само ја умем

а онда се догодило

сишао је са неба огањ

ударио просвећењем

и у мени заридао је

поклич истине

да сам као сваки човек

усамљен и ништав

и да што се мени догађа

свакоме исти живот побуђује.

 

 

 

Штета је, трагично
што само неразум иштемо
што се само шепуримо
за очи целог света
као да је то показивање наивног
све што умемо и знамо
те нам више није битан
ни други ког затичемо
у пролазу, раскораку
и не увиђамо значај Вечног
Завета неизменљиве Љубави
да ништа није тривијално
и да оне што знамо а које
очигледно игноришемо славољубљем
или подизањем цене
свим армијама мегаломаније
још данас смрт може узети
и не вратити крхотинама сопства
са којим увек кокетирамо.