Archive for мај, 2015


oganj_13

Полемичари се са времена на време осврћу на питање силаска благодатног огња једном годишње у Јерусалиму. Неки хришћани, али и нехришћани, су отишли толико далеко са својим аналитикама да су деловање Духа сводили на научна одмеравања где се утицај Духа Светога укидао граничећи се наводним потурањем и реакцијом фосфора, и слично.

Искрено, мене не интригира превише ова тематика јер као и многима вера ми не зависи од видљиве пројавности нествореног огња. Негде дубоко у себи чак осећам отпор јер у том акту не видим оно устаљено теолошко расуђивање да Бог не показује чудеса данас видљиво да не би утицао на слободу других. У овом видљивом догађају тај аргумент измиче. Ипак, треба се запитати: да ли је свети Илија, на пример, низвео нестворени или створени огањ на жртву? И да ли је огањ био видљив или невидљив? У овим „илијанским“ питањима се може назрети одговор и у вези  једногодишњег јерусалимског синдрома.

Оно што измиче многим „фосфористима“ управо и јесте пнвематологија, енергије у којима Сам Бог живи и делује и из којих се излива. О којем год огњу говорили у овим примерима, сви носе исти нестворени набој, беспочетни и нетрулежни „еликтрицитет“ (који наравно није исто што и створени електрицитет). Оно што многи превиђају јесте да говоримо о огњу којим смо крштени, која нас сабира, који освећује приносе хлеба и вина, који нас чисти и обожује. Неговати неки други угао перципирања од наведеног јесте стварање идолопоклонства од саме манифестације благодатног огња.

Не фасцинира ме фамозна краткотрајна неспаљивост огњем, и сличне приче. Само ми се намеће мисао: да је реч о превари, неко би ваљда након 2000 година прокљувио превару и трик; и обзиром да се у тој еуфоичној јерусалимској грозници тискају бројне стотине људи, зар није феномен да никада не дође до пожара? Поражавајуће је, такође, да неко истиче у први кадар видљивост и деловање тог огња у Јерусалиму спрам свакодневне невидљиве пројавности на сваком богослужењу у првом комшилуку парохијске Цркве. Или ми се пак чини бласфемичније поређење неких да тај огањ готово носи неки већи примат од огњеног Тела и Крви Христове на свакој Литургији. Јер, исти је Дух Свети који раздељује снопове и у Јерусалиму и у свакој православној Цркви.

Реално, ми можемо да подведемо под сумњу пројаву нествореног огња у Јерусалиму – у име ревности за веру или сумњу – али не морамо нужно ни да прихватамо ни да одбацујемо било какав став категорично. Уосталом, зашто би  била немогућа једногодишња пројавност огња (као некад једногодишње замућивање воде у бањи Витезди од стране Анђела на исцељење првом који уђе у воду) као подсећање видљиво на прво оснивање хришћанске Цркве када су се огњени језици (можемо их назвати и ореолима, нећемо погрешити) видљиво (али и чујно кроз „шум налик хуку ветра) изделили на апостоле те се испунише Духом Светим. У тој Тајни Педесетнице и ми данас освештавајуће учествујемо. Трагично је  да се ми више фасцинирамо запаљеним свећама једном годишње неголи запаљеним срцима сваком Литургијом, јер нас Дух у ту сферу узводи чинећи нас Христу налик и приносећи нас познању Бога Оца. Понашамо се као да смо пасивни посматрачи који чекају паљење свећа мимо наше улоге, а овамо пред самим лицем Божијим мимоилазимо Њега Самог који хоће да запали нутрине нашег субјекта. Професор Зоран Јелисавчић би рекао: „Не мораш ићи у Јерусалим да би нашао благодат. Свака православна Црква је носилац благодати.“

Једино на шта немамо одговор јесте зашто Бог који не жели да се намеће видљиво бира овакве начине да буде одједном видљив свима једном годишње кроз своја дејства, али би се исти проблем могао поставити и за друга чудеса. Међутим, не треба превидети да су и пред делима Христовим уживо многи остајали фригидни и индиферентни, као што су и многи окупљени у Дан Педесетнице остали непреображени самим призором у којем су апостоли учествовали. Што ће рећи да теологија ненаметања Божијег видљиво не стоји на месту али да није ни кључна у целој проблематици. Јер, Бог, био видљив или невидљив, у Својим јављањима (=богодејствима) некима изазива лавину осећања која се комешају у вртлогу новог живота а некоме ништа. Проблем, дакле, лежи у невидљивој пријемчивости (=отворености) човека да се присаједини Стварности која га превазилази.

Једно, ипак, треба нагласити: Бог који би Сам Себе доказивао као постојећег (=видљивог) као и Бог који се узда у оне који треба да Га доказују другима, био би један веома сиромашан Бог.

Advertisements

Мирис чежње

Недостајете…

као што простору недостаје време,

осећам сваку кап ваше крви

у свим жилама мене,

недостајете…

осећам како ме смрт мрви,

тама која кида лице сваког

самоћом неумољивом

за свако помирење,

али нека пролазе векови

нека се гуши што се давити мора

за фрагменте не живим

нити жалим за прошлим ехом,

сведочим осмех који не нестаје

светлост која не показује боје очигледног,

знам да ћу наћи загрљај

који све догођено сабира

на једно место, тамо где сопство

не мисли само на себе.

 

 

Ја сам прешао преко твог греха.

Опростио сам, пољубио Духом Светим!

Међутим, стичем слику да још увек умишљаш да те нешто уходим и да ћу пре или касније обелоданити твоју срамоту другим људима. Такве амбиције немам, нити желим. Што обришем то више нема постојање. Твоја опсесија је очигледно почела некако искомплексирано да се увећава. Проблем је у томе што нити мислим о теби, нити о томе шта си урадио а ти се понашаш као да ја само о томе и теби мислим. Осећа се да нешто неокајано, недоречено, префригано, инфицирано мегаломанском сликом о себи, још увек гмиже на место захвалности.

Твој грех не обелодањујеш, скриваш се као Адам, чуваш неку имагинарну репутацију врлине за очи других, али таква слика није реална. Пошто се Ја не могу уклонити јер се не могу уништити, онај који жели да сачува своју љубав према греху сам се мора дистанцирати од Мене јер не жели Мене за сведока тамо где заблуда и дрскост битује. То је оно што ти на Мене пројектујеш. Не само што Ме уплићеш у свој проблем него Ме још и чиниш објектом свог проблема само зато што знам твој срам од којег Сам опет учинио тајну због љубави али теби ни то није довољно јер страх као продукт умањивања љубави ствара грч да ће се та тајна једном обелоданити. Ја сам, дакле, крив самим тим што знам нечију тајну, а опет да немам љубав Ја од тога не бих ни чинио тајну него бих повређивао јавно на сваком месту онога ко Ми је у нечему сагрешио.

Немам жеље да се садистички, перверзно и морбидно поигравам са нечијом кривицом ако се тај неко покајао а Ја опростио. Чак и да нисам опростио а ти се покајао, онда ни тад ти не би требао тражити разлог самоскривања (или презрења Мене само зато што те твој грех на Мене подсећа) ако се тајна обелодани. Тебе очито ово место жуља али сам себи ствараш пресију и фантазије. Ја могу на Себе да узмем твој грех али не без тебе.

Трагично је да Ја постанем неком повод жалости јер га асоцирам на његов грех, и због те исте асоцијације тражити уклон д/Другог. Тако разумем како људи својим грехом Мени суде. Умишљају интригантно да Сам неко ко тлачи самим тим што види све разоткривено пред собом а опет никакву конкретну санкцију не примењује. Коју сам ја санкцију предузео за тебе? Ниједну. Неко други би те пребио, убио или отписао за сва времена. То није Моја воља када други узима правду у своје руку у Моје име.

Ако се неко истински покајао нема потребе да мучи себе истим обнављањем садржаја а ако сам Ја опростио нема потребе да то више икада помиње јер ни Ја не помињем. Али ако неко своје зло обнавља сумњајући у Моју моћ праштања – уговор са сатаном пише.

Ја нисам воајер нечијег живота. Не уходим. Не тлачим. Не претим. Не злопамтим. Ако некоме сметам – да ли је све до Мене? Ако је други уништио однос – зашто да се Ја лоше осећам ако сам прешао преко тога? Не опседам се учињеном неправдом. Не гоним никога. Због Мене нико не би требао бринути. Али својим поступцима уместо да печатираш покајање чиниш да зло налази свој продужетак тамо где је оштећени ставио границе човекољубља. Ако Ја не мислим годинама о учињеном, због чега неко сад оживљава сахрањено тражећи Моје уклањање? Ти си учинио срамоту а Ја треба да се стидим? Нисам ти ништа помињао оптужбом пребацивања годинама – у чему је сада проблем? Сада си Ме се сетио да би имао кога да проклињеш?

Однос се не може силити. Ти чиниш да однос не буде више исти. А долазио си много пута у Моју Цркву, јео, пио, умовао са Мном, играо се са људима које сам Ја створио. А за то време, живећи неокајано, уздизао си себе до тачке туђег уздизања тебе. Опрости што нисам тако велики као ти.

Да ли сам икада пребацивао? Не, ево сад први пут помињем, иначе Сам и од себе сакрио твој срам. Више бих те поштовао да пројавиш отворено одбацивање Мене неголи што под игром манира и некадашње присности формализујеш однос којег више нема. Зато ми твој долазак у Цркву не значи много ако не поштујеш Домаћина Трпезе. Стварати дистанцу под маском односа, и остајати анониман у том односу, показује само одсуство истог и запремину отуђења које сам иницираш. Ако сам те након конфликта загрлио унутар и испред Цркве – које сведочанство поверења могу више скептичном да понудим? Ако сам понудио Свој одраз спрам тебе – зашто онда моје лице у твоје безакоње гураш ако не желим то више да гледам? Ако ти Мени не прашташ Моје праштање – са којим не кокетирам да бих се играо са нечијим емоцијама у циљу претње – онда имаш опасан психолошки и духовни проблем јер идентификујеш своје зло као да сам га Ја учинио а таквом заменом теза бежиш од своје одговорности и јасног разликовања добра од зла.

Тако да, колико год ти одавао другима утисак у неку своју интелектуалистичку свестраност, набијену бомбастичном елоквентношћу која фалшира плиткошћу исказаног – трагично је да још увек показујеш инфантилно саплитање у првим корацима очовечења. Зато, оперисан од глорификација, доносим закључке непристрасно. Јер питање које постављам теби – постављам свима: чему интелигибилна упућеност у неку научну материју, или неку ревност, или било шта, ако дела човекољубља измичу? Наглашавам човекољубље не тражећи за Себе ни богољубље. Ја те нисам омрзао. Уместо да омрзнеш свој пропуст почињеш да мрзиш Мене. За то нисам дао повода. И када си плакао преда мном због учињеног, твојим сузама се нисам наругао. Ти се мени сада ругаш оваквим одвраћањем тражећи у Мом лику повод за смутњу и стид.

Зар ја немам паметнија посла неголи да се играм обнављања сећања о учињеном злу?  А сада те иритирам само зато што имам Своје постојање поред тебе? Мени то заудара на иконичност пакла. Време за дечије болести немам. Немам се када играти злопамћења и осујећеног права. Толико себи дизати цену у име личног бола може само бескруполозан или докон човек. А ја Сам изнад човека. Толико си себи дао права да више не умеш да се контролишеш, тако да и у Мом постојању тражиш оно чега нема, мислећи да је све што од Мене долази нужно адресирано и уперено против тебе.

Ако ти не умеш да превладаш своје промашаје, није умесно да их Мени спочитаваш. Ако сам Ја теби, цркви, држави, народима, било коме, највећа претња и опсесија, онда је то страшно поремећено гледиште ствари. Онда то показује како Ме још увек гледаш као неко чудовиште саздано од интрига и клевета. Те параноје немам. Свако мери према свом наличију свог бића. Ја те волим али ти Ме ниси упознао. Ако, дакле, ти не прашташ Мом праштању, онда хулиш на Моју предусретљивост. Да не отварам сад еклисиолошки проблем: ако имаш удела у Чаши Господњој, како је онда немаш са Мном ако из исте Чаше извирем? Ког Бога онда сведочиш ако сам ти Ја препрека? Не мораш да ме волиш али не мораш ни да ме мрзиш.

Али не, увек изговори, отуђења, … Увек су такве типологије позиционирале сопство на самоубеђеној жртви. То је безобразлук. Тога си се могао и сам сетити да си имао савест а не да те Ја вучем за рукав. Ако сам ти Ја последње бреме савести, онда бар са њом разговарај, тебе да омаловажавам, или да ти глумим савест – одавно није Мој модус постојања. Нити је икада био. Зато сад злотвори ликују. Али однос фалширати по сваку цену – то је ван памети и ван слободе. Не треба ти Мој благослов да ме отпишеш како си већ наумио јер – то си већ у срцу урадио.

Дао сам ти време, сам размисли…

Мојој породици

Ањи…( стара годину дана)

Захвалнице моја
увек исти осмеху очију
просутих по мени,
волим те
волим сва твоја исијавања
којима ме тражиш речима:
„Тата, тата!“,
Не могу без тебе, не желим без тебе
дишем сваким твојим удисањем
подмлађујем се сваким твојим шепурењем.
Заједно растемо
заједно, у рукама, једно другог тражимо,
учимо да ходамо
да гледамо и појмимо
детаље свих шарених светова.
Играмо плес тихих бесмртника
док тонови клизе низ руке
и сваки пут када ми се у лице унесеш
или ме зубима загризеш,
крену лавине, блицеви, струјања
и без агоније улазим
у тајну оностраног ходања по води
са тобом – сад и овде.

(воли те, воли, бесмртно твој тата)

Теони… (стара три године)

Променила си се
погледај колика си само,
убираш цветове
који ме одвећ надилазе растом,
причаш дуго, поскакујеш
мила ти је слобода „нећу“
од сваке слободе „хоћу“,
па ипак, још увек си дивна
још увек ми обараш руку шармом
својом новом снагом,
често ми недостајеш
баш када си најближа
јер те је тешко освојити
задржати нежношћу старог,
као да не желиш више бити дете
а не видиш своје смешно опирање.
Још увек те волим
– зар за родитеља постоји другачије? –
мада обоје мењамо се,
и још много пута наћи ћемо
нове путеве посматраног,
и док ти растеш мојим смањивањем
можда се једном укрстимо
када више неће бити времена
па се пољубимо годинама
у којима смо исто остарили.

(воли те, воли, твој тата)

Наташи… (у односу стари петнаест година)

Након толико киселих година
у мојим рукама затичем нежност
која не пролази кроз прсте –
тебе, какву сам увек желео и знао
пре свих беспућа охолости
у којима смо давили светлости.

Желим да живиш, да се радујеш
да се храним твојим узносима,
да дочекаш благослове, које
ти нисам донео на време, или,
бар не довољно колико могах.

Сад уживам у трену, одморан
од пулсирања тебе у мени
далеко од чемера, самовоље кидишућих
сажет, прожет, понирањима
онога што дајеш дивна, несебична,
у једној нежној грозници званој:
Љубав, што отима ненаметањем.

Дуго сам те тражио, чекао, дозивао
мада беше на пола метра
препарирана од сваког непогледа,
и сада када те имам, рођену
у крви нових сучељавања
налазим и своје стопе, трагове
што нас воде ка Пучини
где смо се давно, давно
свилом додира – заувек пољубили…

(воли те, воли, твој муж)

Још увек ми је тешко да поверујем да многи људи под формом комуникације маскирају свој бестидни аутизам. Наравно, под аутизмом овде не подразумевам медицински синдром, него злонамерну, или чак ненамерну, искључивост да уђу у животе других људи. Не воајерски и интригантно, него погођени искром исконског радозналог човекољубља. Све се некако надам да грешим и да наде за топлину дијалогичног сусрета има, оног некомпромитованог места у људима када им се бића сретну успокојена пронађеним синхром узајамности.

Људима некако измиче да сусретање другог не подразумева таксативно набрајање онога што се само једној монади догађа, било на нивоу једне спознаје, било на нивоу неког другог искуства које предаје другоме. То је онда патолошка заокупираност собом где је други дежурни слушалац нарцисоидног. А у том сусрету не може бити размене. Други је саботиран у старту самом искључивошћу првог. Онај који комуницира користи речи не да оствари место сусрета са другим него да стави до знања колико је све битно шта се само њему дешава. А други не долази до изражаја јер пред првим други није битан са његовим доживљајима. Сопство узима престо а други постаје поданички део псеудо-дијалошког ентеријера.

Тако да примећујем да људима више не недостаје комуникације, напротив, данас је има превише, али пред најездом рапидних информација или себичног доживљаја стварности, људи се мимоилазе у самој комуникацији. Парадокс отуђења. Дијалог је постао параван монолога. Људи се не ослушкују, не препознају, срећу се али не усмеравају на другог него у односу на другог само на себе. Други је пластичан, нема пулса. А када сви седе заједно за истим столом сусрета и говоре само о себи или свом перципирању света, а онда то и други ураде за столом, тако долазимо до аутизма односности. Пребаце ли се те људске интеракције на црквену стварност, онда долазимо до још већег парадокса а то је – еклисиолошки аутизам! Зато, колико са једне стране неки људи могу механички извршавати своје задатке без улажења у профиле других, толико могу постати индиферентни на животе било кога ко пролази поред њих. И после се чудимо, ако уопште дође до смислене упитаности, или самопреиспитаности, зашто смо наједном усамљени и празни, зашто толико болно истрауматизовани дијагнозом несхваћености? Јер сусрета бића у свим тим океанима људи није ни било. Вода није дала одраз.

Остаје само једно питање, које може бити сидро анонимне искључивости или једро дијалошке усмерености, да ли смо ми били вода која мути рефлексију или неко ко се надвио над њом да пронађе свој лик? Докле год буде било овог питања, аутизам неће имати алтернативу.

Када некога обузме беснило, и презир замени место љубави, други постаје туђинац и уљез, најпре од другог се више ништа чак не жели. Има ту нечег демонског. Када се узме све шта се узети могло онда нема више ни жеља које су незахвалнима сада својствене. Јер, испивши све што се могло испити и узевши све што се могло узети, на место захвалности за окушана добра наступа презир. Бог то изнова дожиљава са сатаном и људима који се сатанском усличњавају.

У међуљудским интеракцијама „Не желим ништа од тебе!“ показује презир не само другог већ и оног што други поседује а што је први већ искусио и исцрпео. „Не желим ништа од тебе!“ показује протераност другог. Нема односа. Коцка је бачена. Желим, тиме што од тебе више ништа не желим, да ми вечно будеш странац и небитан. То, наравно, није перцепција само онога ко је у другом увидео инструмент својих себичних прохтева, већ може бити угао гледања и онога ко се заситио у чињењу добра гладнима око себе. И чим нема благодарења, али чешће глорификација, други се повлачи увређен што није доживео аплаузе за сваки учињени акт.

Али, нису сви такви исходи насељени истим мотивима резигнације. Ако је неко много пута био повређен, изигран или понижен, он се удаљава не јер презире него јер није пожељан. Повлачи се јер не жели своју љубав да намеће. Ако пак други који тлачи, својим добрима ставља цену која преседа, онда „Не желим ништа од тебе!“ показује једно здраво расуђивање пред злонамерношћу бахатог „добротвора“.