Latest Entries »

Писац

М. Р. је пореклом био из села Зајебине. Мало место, варош, надомак другог села Клеветника која се граничи са Сировина планином просечне надморске висине глупости изнад регистрованог. Пробате ли да нађете то место на географској карти несумњиво – зајебаћете се. Рођен је као лепо дете. Мајка му се колебала да ли да се породи колико га је само за себе хтела, те је са болом стискала ноге не би ли како продужила своју жељу. Отац је гладио бркове хвалећи долазак првенца сина који ће да му коначно подигне углед у Зајебини, јер га нису нешто тамошњи мештани превише поштовали. Шта да се ради, село као село! Свако је знао неку туђу бруку, а од оних узорних се као од ђавола склањало. И као што је то бивало у не баш тако стара времена, отац је рођење сина првенца обележио под шатором за многе госте уз изобилно печење, алкохол и живу музику. Ко год није пио ракију био је сумњив, а парола целе заједнице је сневала блаженство уз мото: „Коме ракија није мајка, томе Зајебина није отац!“. Све то оивичено горским венцем великих шубара, зимских груњака и поносних опанака у било које годишње доба.

М. Р. је брзо растао сваким благословом. Црна коса, црне очи, млечно лице. Увек је био насмејан и ведар. Добро ухрањен али никада гојазан. Веома љубопитљив и бистар не само да нешто разуме, него и да понуди неки савет. После разних неправди које су му чињене, током одрастања, ипак формиран као – пренагао, преке природе по нарави. Управо ће га та црта обележити за даље узрастање. Младост му је била најслађи фењер живота. Јесте, биле су то ратне године, као и код многих, али он је заиста волео свој живот некако романтичарски. Чак и када би скупљао сваки бисер депресије којом су други живели. Сматрао је да у тим мрачним бисерима исијава нешто изузетно значајно. Нешто што треба брижно чувати, о чему треба бринути са светом пажњом и мислити о томе по целу ноћ. Чије светлуцање треба одржавати упаљеним и са страхопоштовањем. И тако је М. Р.  од малих ногу почео да прати све негативности под небесима једне Зајебине. У међувремену је растао на стриповима, слушао вести, истраживао своје прве нагоне и реакције свих са којима је долазио у додир. Био је велики посматрач и слушалац. Није знао због чега је изабрао да чува бонтон са људима, али једноставно га је носила емоција тако да се најсигурније осећао међу пијаницама испред драгстора или код своје изузетно остареле фамилије. И од једних и од других је чекао да му баце коју мрвицу мудрости не би ли отишао од њих са бар неким сазнањем и поуком. Једном је чак ухватио себе како гледа имбецилне филмове са огромним радњама и дијалозима не би ли бар једну паметну мисао пронашао или закључак записао. Да, М. Р. је имао своје белешке свуда са собом. Увек би хватао и бележио одређене мисли којима је давао велику вредност. Због тога често није знао да се опусти. А неретко би га машта живог сахрањивала колико се уносио у одређене околности, доживљаје других, и још чешће у читаве ланце и сукобе са умишљеним јунацима и још умишљенијим агонијама његове лобање. Можда у том кључу треба тражити зашто је М. Р.  од малих ногу имао кошмаре. Ко зна, Зајебина је ту тајну однела са собом.

Дани пубертета су одавно прошли за М. Р.  Питање о постојању Бога се код њега веома рано уселило јер је васпитаван тако. Волео је и он сам да поштује обичаје. Није много мислио о томе која би суштина била каквог обичаја докле год су људи имали жељу да виђају једни друге. Без обзира на незнања народна, управо су народ спасавали пагански и полухришћански обичаји да се не отуђе једни од других. А и сами мештани сведоче да се никада слађе није јело него на сахранама и да је тада храна готово мењала свој укус до благодатне непрепознатљивости. Село је већ довољно поштовало М. Р, али он је желео да подигне улог. Маштао је о томе како ће једном постати свештеник у том селу и мотивисати народ да промени неке своје кодексе понашања. Као дете волео је да се усамљује и моли на неки свој начин. Заиста је веровао да његова молитва расеца Небеса. И ко зна, сигурно је да ни Бог није био равнодушан да чује неке прве вапаје и јецаје једног клинца у некој непроходној и блатњавој забити. Касније, једва измоливши благослов надлежног епископа уписао је средњу школу. Богословију. И сломио се брзо. Тамо није нашао супер-хероје из својих стрипова, нити борбе са чудовиштима о којима је читао и о чијем сусрету је маштао. Да не би потонуо у безнађе што му се очекивања нису остварила, почео је да се повлачи у себе и да пише прве фикције. У почетку су његове приче наликовале на мемоаре у којима је покушавао да кроз своје јунаке победи оне мрачњаке које у стварности није могао. Мало по мало, постао је помало искључив за стварност. Школу је завршавао више ради поштовања форме, али и као реалну могућност да напредује у свом звању које је љубоморно чувао само за себе. Макар на нивоу маште.

Тако је почело његово прво парче славе да се манифестује. Временом, многи су препознавали његов леп стил писања. Редовно је писао добре проповеди и тако крепио народ. Било би му ужасно криво ако би се који свештеник китио његовим трудом читајући проповед као да је М. Р. није написао. Други пут су му објавили радове на неком конкурсу али ни ту му нису поменули име. Када је упознао социјалне мреже, помислио је да ће ту наћи одговарајући амбијент где би могао бити схваћен и прихваћен, али брзо се показало да му и ту поткрадају радове никада га не потписујући као аутора. То га је стварно избацивало из колосека и одузимало дахове. Доводило до нервног растројства. Заправо, велики је знак питања колико је његов допринос уопште био аутентичан, јер су кружиле гласине да и он сам поткрада туђе радове или им само промени ред речи кроз неки свој стил изражавања у нешто треће а онда прогласи монопол и ауторска права. Али, није одустајао од свог писања. Када је дошло време за упис на факултет, он се већ ишчеличио на који начин и којим стилом може да допре до публике. Да буде крадљивац пажње. Ловац на људе. Знао је која тематика је народу најпривлачнија, јер је пуно боравио међу људима пратећи њихова интересовања. Није давао себе, али је проучавао друге светом пажњом. Наравно, увиђао је велики јаз између онога што је учио и стварности са којом се сусретао, али имао је претензије да освоји свет, тако да га мало кошаве није узнемиравало превише. Имао је дар писања дефинитивно, али је крио од себе робовање речима. За њега су речи биле сувише свете да би их могао игнорисати. Сматрао је да његов дар долази директно од Бога и да се све пречице до Царства сажимају у његовом бићу и таленту. А својим расположењима је давао посебан пијетистички поглед као да је његова агонија другачија од агоније других и да посебно њему Бог има нешто много важније да саопшти или да му посебно преда дар љубави за разлику од других. Ту негде се упецао, а да није приметио мамац.

М. Р. је завршио Богословски факултет у рекордном року. У међувремену је објавио пуно поетских и прозних радова, богословских студија, да би се не крају оженио. Заправо, објавио је свега пар радова од неколико страница, али он је веровао да је тежина сваког његовог папира вреднија од многих дебелих корица које су многи писци пре њега оставили у аманет другим нараштајима. Веровао је да се све одвија како је желео. Почео је да стиче славу, путеви су се сами отварали, неки су га признавали више, а у Зајебини сви су знали да је М. Р.  коначно успео јер је недуго затим почео да ради и у школи као вероучитељ. Међутим, иако је напредовао, позиција свештеника му је стално измицала. Када год је требао да дође ред на њега, на његово рукоположење, неко други би дошао пре њега и измакао му столицу. То ће почети да га гони наредних десет година, док се и тих десет није преиначило у педесет. А тако се млад оженио и испунио тај предуслов!Међутим, никога то није пуно занимало, као што ни он никада није искрено запитао себе да ли се оженио из љубави или ради користи да би могао напредовати до ове службе. Јер своју жену нигде није помињао, нити ју је ко видео. Увек је само себе постављао у главни фокус. И када болује и када се радује, веровао је да Бог кроз њега више осећа и делује неголи кроз друге. И у чему год је напредовао, никада није споменуо да ли му је супруга негде помогла у нечему. Неки су спекулисали да му је жена много начитанија и писменија од њега, да му лекторише и дописује радове, али да таква срамота не би испливала у јавност, јер би се тако његов рејтинг умањио, он је гледао да је што више држи негде са стране. То је правдао неком врлином скромности, чувањем приватности. Ко ће га знати. Позивао се на Јеванђеље да ко види њега види и његову жену, те следствено да не треба нико да се труди да скине тај вео ако он то не жели.

Заправо она црта из детињства М. Р.  се одржала до његових средовечних година. Остао је нагао, хировит, усијане главе. Када су прошле бројне године у чијим кризама идентитета се ломио и сазревао, где је свим својим падовима и устајањима давао посебан побожњачки мирис у смислу да је више вољен од Бога, на крају је, уласком у тридесете године, престао да симулира своју преподбност. Можда је и разочараност неоствареним свештеничким позивом томе кумовала. А можда и то мало немаштине га је уморило да цео живот себе и своје другове гледа како се крпе за сваки динар. Ово друго ће му можда направити много већи комплекс. Комплекс неоствареног богаташа. Никада није желео да спусти сидро у некој забити да буде обичан чобанин који ће радити на њиви, у винограду, који ће кувати ајвар у галонима по потреби или окретати прасе цео дан када се неки празник ближи. После таквих нервних сломова, постао је помало бахат. У сировинском маниру, нити је умео, нити је хтео да уздржава своје цинично понашање. Дословно, све што би му пало на ум одмах би бацио пред људе у лице. Желео је да се осећају непријатно. Правдао је то жељом да љубав није лицемерна и да ако га неко воли – волеће га такав какав јесте као што и он воли. А није волео. М. Р.  је сакрио ту страшну истину од себе. Није волео ако не нимало, онда није волео довољно. Оно мало је вероватно задржао само за себе и своје писање. Почео је да живи за конфликте. Ту је нашао адреналин који му је одувек требао да напуни батерије за своје надахнуће како би његови писани јунаци могли ноћу да оживе тајно и да му сипају довољно барута у пенкало. Папир је ту само био пасивна проститутка над којом се он иживљавао. И ако би се папир опирао са надахнућем, он је сваку курву цепао и бацао у смеће.

Роман. М. Р.  је живео за свој роман. Своју прву књигу. Заиста је веровао као дете да ће његова књига да промени свет. Толико је себе уложио у њу да је заборавио где је граница између стварности и фикције. Чуо је глас опомене у себи, и то често, али није уопште желео да мисли о том гласу који се пита и који га пита. Роман је требало писати. Живети неку туђу причу. Причу која није свакодневни М. Р. већ М. Р. који ће свемоћно прекаљивати лице света као алхемичар. Доста му је више било теологије која није донела промену коју је желео себи и свету. Јесте, био је помоћник у Цркви једно време, као што је и дуги низ година провео за певницом, али фикције су за њега биле дејственије од силе молитве. Или, налик молитвама. Запослење у школи је посматрао само као повод да проспе понеко откровење или да заради коју годину стажа на сигурно. Тако је и ђаке користио само као темељ његове властите сујете,јер других сведока није имао. Једне ноћи је написао своју прву страшну причу. Када ју је зваршио мислио је да је скренуо са ума. Плашио се чак сам са собом да остане. Некада би палио светло током ноћи јер му је недефинисан страх јежио вене и кости. Јавила се у њему прва могућност да некога заиста може озбиљно да повреди. Враћао се упорно свом роману. Ту је другачије постављао своје фигуре и сценарио. Није живео за срећан крај. Страшна прича га је научила да може и да квалитетније паралише своје читаоце. Да их саблазни, хипнотише као змија да би могао да их поједе као доброг купца који ће славити његов лик и дело. Роман је писао годинама и обавештавао редовно јавност о ономе што јавност није много ни занимало – докле је напредовао. Ипак, притисак егзистенције му је често висио над главом, и он је велико време и енергију трошио на доконо слушање музике или позивање на револуцију против власти. Сматрао је да заслужује више. Да је преквалификован, па сходно томе и да заслужује бољи живот у пуноћи свог хедонизма. Да има основно, макар парче свог острва на којем би као апостол Јован могао цео живот да пише и одашиље спасоносне вибрације за постојање света и његово помиловање.

Ипак, ништа се од тога није дешавало. Остао је мизеран и бедан. Огорчен монадично самим постојањем. Кријући се иза мастила свог пера као највеће страшило које симпатише друге само до тачке пресека када ће да им припреми главе за одстрел. А своју жену и даље није помињао осим када би постајао резигниран када га неко упита зашто нема децу. Онда, ако не би имао петље да неком одмах сломи главу, мада се ту често питао зашто одлаже своје колебање, почео би са том причом о немаштини и како ни држава, ни црква немају довољно разумевања. У новцу је почео да види свако спасење. Новац му је био потребан да њиме реши сваки проблем који му је јео дахове и нерве. А новца није било никако, никада, игде, бар не за њега довољно. А имао је више него довољно.  Није то смео својој размажености да каже. Навијао је, не више ни тајно као пре него отворено, да му жена не затрудни никако. Ко ће поред умишљених јунака још и о деци бринути!? Деца би му побила све јунаке о којима је имао највише бриге. Није било лако записивати и бринути када је који јунак устао, шта је јео, како је изгледао, у какву интригу, страст и сплетку је упао. Ехеј, требало је са тим изаћи на крај! То је за њега била најсексипилнија осмосмерка! Али, знао је добро, негде у подсвести, ако не већ свесно, стари вук М. Р. да оног дана када буде завршио свој роман, да ће изгубити све своје изговоре. Да ће морати једном да и то дође на дневни ред и питање. Да ће морати да одрасте. И баш због такве одговорности која му је годинама претила, а више није био ни млад, јер је прошло више од десет година како се оженио, М. Р. је донео страшну одлуку. Да свој роман никада не доврши и не напише, не би ли као и његова мајка која је стискала ноге да се не роди и он сам стисао своје срце да никада из себе не изађе.

Ето, каква је Зајебина, место где се пре пола века никада није родио, нити постојао млечнолепи М. Р.

 

 

 

 

Advertisements

Брзак

Нисам ја разочаран добри мој
Да бих само о свом болу певао,
Сујетна је то игра
Нема ту ни грама смисла на гомили.
Уносим се у другог као стара будала
То је мој проблем,
Што пратећи другог на свим његовим пустоловинама тражим да га сретнем.
А када успем након толико пређених километара
Не нађем ништа осим његове оптерећености неким трећим
Који му је остао дужан нешто.
Можеш ли замислити такву пустињу
У којој сви милиони света јуре један за другим,
А онај други јури неког трећег?
И сви се тако мимоилазе
А нико никога не среће,
Те и ако га сретну макар на трен
Помисле да тај осет није битан,
Па само допитају ухваћеног у том брзаку:
Да ли је онај кога траже туда прошао
Да би знали куда њихово злопамћење даље да крене…

Пратња

Можда је анимално
Можда вулгарно
Сигурно да има чељуст трговине
Или барем покушава тако,
Да ли је болест младих
Или свих догробних двоножаца – не знам,
Али, не миришем
И не пратим љигаве трагове змијоликих
Који очекују да им дам сваку пажњу
А они мени ништа осим њихове досаде:
Како су провели дан
Издробљено од јутра до мрака
Наренданих детаља
О свему и свачему
О ничему и никоме.
Јер ако их питаш са ким су били
Показаће ти њихову слику
Увек сликану из истог угла сваким даном
Некад и трипут дневно на гомили
За доручак, ручак и вечеру,
А прећутати хорор да су само са собом били
И да им није стало до тебе никако
Јер им улазиш у кадар објектива
Баш када су се намештали најбоље…

Христос, цар славе
Царује славом ништећи се!
Јер не тражи своју вољу
Тражи човека самоизгарањем.
Као да му је то икад било потребно
Као да па и сад потребује!
Никако, никако!
Али, то је гест његове слободне воље
Тиме се храни,
Да свакоме добро учини а не затражи
Ни проценат учињене наде.
И нема свађе у његовим капиларима
Ту бриди само злата светло,
Његово је да се понуди
Да преда своје тајно јело.
А коме није драго, или тражи суровијег Бога
јер његова ревност не жели нежно
таквом припрема другу свадбу,
И неће ускратити ниједну гозбу ни весеље
За оне који су изабрали тако.
Отклониће им сваки недостатак
И поклонити савршенство,
Дар на дар преливаће док човеку не позли од врлина архивираних под џепом.
Али таква гозба уз поклич музике и весеља
Уз гибање костију у презвучној игранци
Мада плаћена његовом банком
Неће без монотоније бити,
Јер њега неће занимати да буде тамо
Где није прихваћен
Као што Он љуби неколебљиво заувек.
Дух у даљини поје:
„Бог плаћа све рачуне
Али не пије са сваким,
Бог ће дати све шта хоћеш
Али ти себе неће наметати…“
Небо за трен ћути а онда два громогласа детонирају небеске планине:
„Бог је шмекер!“, певају на једној гозби анђели…
„Бога нема!“, жваћу на другој залогаји…

Вене

Замисли колико си велики човек
Ако у твоје једно мало срце може стати лице сваког?
Није човеку дато да буде пијавица свог меса а да не пребије радост.
Зашто би онда оклевао у било чему?
Зашто измишљао разлоге?
Да ли знаш уопште да је свет диван
Или ти је само неко други рекао?
Када си последњи пут помирисао дан
И по њему просуо сва убиства жеље?
Знаш ли тајну мира?
И да је одсуство очекивања
Од било чега, кога
Одмор који се налази на сваком блоку?
Да ли си посматрао у скорије време своје зенице,
Или макар неуроне једног листа згаженом јесени по бетону?
Кажем ти да нема лепшег ореола од зеница обојених смолом и неоном
Под кишобран-плаштом
Стиснутих у двоје или троје.
Када си се последњи пут насмејао некоме у лице јер заиста мислиш тако,
Или пак замислио о јачини стиска нечије тврдокожне руке?
Знаш ли колико векова живи под нечијом борама,
И колико океана требаш препливати да би освојио нечије срце?
Кажем ти, васиона савија лице над амбисом свакога од нас да нас повије.
Да ли си макар једном намигнуо звездама, махнуо облацима, помиловао зидине које су старије од тебе?
Видиш ли оног просјака са хлебом у устима?
Веруј, за њега нема ничег слађег од дана који је примио тим залогајем.
Окрени се, види децу у парку иза тебе!
Када си се задњи пут заиграо са световима који ослобађају од светова
У којима нема туге ни беде, најмање тебе?
Да ли ти је сада јасно шта ти је дато?
Ако није, држи се на мојим раменима
Док те боље у Небо не заријем.
Ако јесте, остани нож да расечемо утробу земље
Не би ли како посадили светлост
Да из тебе никну латице –
За гроб света да се залије
Кроз твоје вене…

Ниједна теологија није толико убила Бога у људима колико она лаж-теологија која је препречила пут ка Богу и сједињење са Њим у име позивања на поштовање прописа, канона, свете оце, аскетско минирање о страстима, итд. па чак и догмата (колико људи уопште зна Тајну Тројичног Бића?).
Коме је заиста до Бога стало, као крвоточива жена из Јеванђеља ће прекршити све законе не би ли додирнула Бога. А када наступи исцељење као производ тог додира, онда Сам Бог у човеку показује шта и ког треба да поштује тако да му ниједан пропис, канон, или шта друго не треба. А на крају, Сам Бог установљује догмат о Себи кроз онога коме се открива јер се са Њим директно упознаје да би човек знао у Кога верује и Кога сведочи.
Све остало је препуцавање ко је ком оцу, аскети или теологу ближи – јер се и они међу собом разилазе у ставовима уносећи кризе идентитета у онима који се са њима поистовећују – док са друге стране јединство у Цркви, као и сама Црква, испашта због ових верних суштинама и формама које не умеју да примене на властити живот.
Теологија није у кризи због недостатка бављења шта је који светац у ком веку рекао, или који теолог кад-шта рекао, већ управо зато што се бави тиме шта је кад ко рекао док лично узрастање за то време одсуствује. Лимитирање теологије почива на својатању Христа за неко своје позиционирање према мери наклоности или матрице из које делује (политика, философија, свети оци, уметност, итд.). Друго је инспирисаност Христом да човек унутар неке своје позиције, талента или службе, делује, али су танке линије где почиње а где престаје подударање које јесте или није у складу са Бићем Божијим.
Када човек буде почео да обраћа пажњу на властито уподобљавање, почеће и теологија у њему да говори нове ствари. Дотад остају само шизофреније и расправе док је Бог маргинализован негде далеко на сасвим трећој страни и помиње се евентуално само као фуснота да се одбрани лична психоза усидрена на неким туђим искуствима а да сами нису дошли до тог искуства.
Јер, ниједан светац, теолог, научник, аскета на крају крајева, није тако неодговоран да позива на подражавање њега, нити на његово или њено практиковање прописа, канона, догмата, итд.,већ је увек Summa theologica његове теологије била у томе да покуша да понуди свој доживљај у Христу а да је Христос тај којем треба следовати.

Маска

Питаш, како сам?
Или само одговараш на моје исто питање
Немајући иницијативу, ни став?
Немам обичај мерити свој умор, јер
Не стижем често да мислим на себе.
Авај, не прелива ми време!!!
Не тражим ту неку дубоку теологију
Докле год ми је добро са другим бити.
Нема човека да нечим не мори се
По својој вољи или директиви другог.
Закони, шта ћеш, стара работа!
Мало ко није склон робовању
Али се ланци не затичу када знаш због кога гинеш,
Осим ако си толико рањен да нема слађег од лизања крви које нуди самосажаљење.
Ако ме већ питаш,
Гледам да свакоме пружим руку
Без продавања образа и части,
Без да потурим неко лице правде
Које маска у мени најмање поседује.
Не гледам на сат када се дајем другом
Доста ми је јадања приватних неуроза
Не журим више нигде.
Задовољан сам мрвицама!
Не, заиста, што се смејеш?
Не јер за целе хлебове немам снаге
Напротив, само сам задовољан
Чак и када би незадовољство радије преузело примат наде.
Глупо ми је да помињем како ми тече дан
У чему сам вредан а у чему тражим компензације,
Да ли коме помогох или се огреших када није било потребно ни најмање.
Нити теологији лупам глазуру као апостол на бројању рана, неумесно је.
Одустао сам да пратим неке људе
Не јер их не волим
– Не колутај очима неверице! –
Него да би нашли сазревање.
Упознао сам безброј људи и све њихове светове уздуж и попреко
Али сам се и тог знања одрекао
Да бих сачувао тајну о њима
Чије дискреције су се у време огољеног сами одрекли 378 пута дневно најмање.
Ако те баш занима, нарушио сам много пута најлепше хармоније
Дајући се тамо где није било места за троје,
А није требало толико пазити на манире
Када би други одвраћали поглед злурадо.
Више не гледам ко је ко, али ипак поштујем као светињу сваког оног у чије сећање се нежно заријем.
Ето, како сам.
Ако те уопште занима док ме погледом тражиш свуда осим тамо где сам понајмање…

Драги моји, треба ми ваша помоћ или сугестија.
Наиме, указале су се неке хипотетичке могућности да објавим књигу на предлог и подршку мог пријатеља Јована Благојевића.
Са обзиром да су неки од вас (да не кажем многи јер ће звучати нескромно) изразили жељу да након свих ових година дочекају коначно неку моју књигу, имам један технички проблем.
Шта бисте прво желели да имате у тој објављеној ризници? Јер, будући да сам писао теолошке радове, пословице, поетику, приче, питање је следеће:
Да ли вам је пожељније да прва књига буде концпирана само на теологији?
Или на поезији?
Или на пословицама?
Или на причама?
Или комбиновано?
Мени је ово последње (комбиновано) најмање пожељно, али хтео бих и вас да чујем.
Поред објављених има доста необјављених материјала а када се све скупи – унапред се већ бринем због броја страна. Брошуре никада не бих ни покренуо као замисао. Књига је књига.
Не бих сада да покрећемо тему када ће и да ли ће то бити у скорије време. Само правим анкету.
Ако би прва књига имала уопште неки одјек, лако бих неке друге, отом-потом, концептуално испратио са другачијим одабиром и садржајем.
Хвала унапред.

Прича

Покушао сам да одгледам један филм – није ишло.
Преврнуо сам све телевизијске програме – није вредело.
Пустио сам свој омиљени бенд – ништа нисам осетио.
Дохватио омиљено штиво за читање – ни тамо ме није било.
Напињао сам се да нешто ново напишем – таштина је одмах потапшала раме: „Узалуд!“ немим узвиком.
Покушао сам да једем – залогај је журио да што пре престанем рекавши: „Није ми стало!“.
Пожелео сам да се улијем у сензације интернета – увек исте празнине и којештарије,
Јер, ако човек није нешто више од самопромоције
Онда узалуд тражи потврду на другој страни.
Потом сам прелиставао сећања – сви су били ту али никога крај мене.
Сваки дом је гробница када нема никог
И још већа смрт на смрт када онај кога волиш болује од немира
за разлог чију срамоту, да не би испао слаб, не сме да помене.
Онда сам погледао цео свет умом –
Није ми стран али није ми ни пријатељ.
На крају сам прелистао именик у телефону
да бих спознао да умрежени свет у времену отуђења нема сврху.
Схватам, сваки човек је светиња и мало ко ми није драг поред тајних освета,
Али, мада свестан да Бог никада није отишао из овога света
И да ниједну душу нисам избрисао из одбаченог искорака –
није на мени да живим туђе приче…
…осим једне која се сада збива…
Док посматрам успавано гнездо милих
У којем и сам налазим своје место…

Ко је упознат са мојим вишегодишњим радом, добро памти разноврсни корпус различитих тематика које сам као православни теолог а више као слободан мислилац износио као предмет истраживања и критике. На блогу је до сада објављено преко 1500 радова, али ниједан није неког великог обима, нити у академском аранжману. Више у неком дневничком амбијенту свакодневних сагледавања. Било је ту свачега. Од прозе, богословских радова, преко критике институционалног домена Цркве до њеног светотајинског поштовања. Некада сам био вероватно немилосрдан. Превише субјективан. Несумњиво пристрастан. А негде, надам се, довољно поштен да се бар блиц неке објективности могао назрети макар у наговештају. Сада сам се лоцирао у поетском набоју који ми једноставно највише прија и одговара спрам километарских теза и антитеза око одређене проблематике. Искрено, немам више тај ентузијазам и енергију као пре. Речи су се потрошиле пред одрицањем силе оних које сам затицао и затичем. Иста прозивка важи и за мене. Било би лицемерно да прећутим моја свесна одрицања.

Овај наслов сам одабрао као антипод свим мојим досадашњим радовима. Ако су рани радови врхунили у одбрани црквене позиције, али и критици онога што Цркви по природи не припада, укључујући некад можда и помало вулгарну конотацију да допрем до врха Цркве али и до религиозних фанатика, сада сам преокренуо перспективу. Не у смислу да се одрекнем неких својих ставова, него да их преиспитам. Тим више да спрам уобичајеног приступа да се „исправе Дрине“ код оних које вреди критиковати, преусмерим оштрицу према онима који критикују. Наравно, уз нагласак да треба разликовати да није на истим теразијама критика и критизерство, нити да ми је морална перспектива главна преокупација на којима темељим ову анализу. Требало ми је дуго да схватим колико је сва та моралистика, чистунство, аскетски грч, некад и књижевна патетика, сахранила суштину самог бића Цркве, али и оне који су нас дресирали да чувамо своју доследност „канонским утопистима“ или одређеном „црквеном кружооку“ у чију меродавност се није смело тобоже уопште сумњати.

За човека данањшице, црквеног човека најпре, постоје довољно сведочанства како се просечан живот једног верника одвија. Осим мојих радова и многи други су говорили о бројним девијацијама које се могу затећи у Цркви, односно, уношењу властитих пројекција и психоза у њено свето пулсирање: сујеверје, кривоверје, демагогија, похлепа, изрежирана преподобност, глумљење врлине, итд. Много већи играчи и професори су у складу са својим знањем могли себи да дају слободу да критикују начин служења литургије, као што су се истим проблемом бавили на накарадан начин бројни православни екстремисти. Све је то већ речено. Апсолвирано. Међутим, за човека данашњице, и ту сада долазимо полако до постављеног проблема, налазимо се пред неким видом „проверене побожности“ која аутолегитимно даје себи за слободу и право да критикује и лоботомизује „сумњиву побожност“ као да су дошли до неког вида „благодатног алгоритма“ тако да могу обарати туђе системе који не живе по том моделу. О чему се ту ради? Каква типологија људи је посреди? Нису у питању одређени ауторитети у чије компетенције епископског или професорског знања се не сумња (мада ни ту ниједан није аутоматски оперисан од додатне критике само због позиције коју поседује), већ је у питању неки тип, да тако кажемо, „просечног верника“ који је после много година рада на својој црквености дошао, да тако кажемо, до неког вида „разбијених илузија“. Где је онда проблем? Зар то није био циљ властитог уподобљавања? Проблем је у такозваном „духовном стажу“ којим неко себи даје за смелост и право да новопридошле, или још увек духовно незреле након пуно неуспешних година проведених у Цркви, приводе пред стуб срама. До сада се ишло једноставном једначином: постоји јерархија и поредак којој треба следовати и постоје они који се томе противе – премда обе стране истог Христа желе да сведоче и деле. Оно што је прећутано је да обе стране могу сличне девијације да деле, иако по питању догматског или аскетског набоја једна страна делује супериорно.

Шта сада чини тај „духовни стаж“? Доводи човека до извесне обармлости и рутинизације властитог постојања. Он се више не креће према Богу премда није лишен удела јер наставља свој „побожњачки ток“, али сада своје место припадности у Цркви, спасење, јединство, итд., не темељи толико више на „подразумевајућем присуству Бога“ колико на скенирању народне свести. Други поред мене постаје деградиран пред идеалом моје побожности која је за тог поред мене недостижна. Други можда пребива у неком проблему или застрањењу, али моју „проверену побожност“ то много не занима, јер моја побожност је мерило ствари, и још горе – мерило Цркве. Дакле, ово је тачка пресека где се не требају осетити прозваним само људи девијантне побожности, него и људи који стичу свој легитимитет „непогрешивости“ на основу службе на коју су постављени и коју чине. Другим речима, ништа мање девијантно понашање може испољавати епископ, свештеник, ђакон. Ако нечија служба не греши, не значи да је самом службом сачуван од психотичних напада или других девијантних облика побожности. Како другачије, примера ради, објаснити појаву депресивних свештеника? Не морамо се увек кретати логиком ниског морала, великих порока, итд., зато поменух депресију.

Вратимо се на тему. Између обманутих (који трпе критику) и поткованих (који не сумњају у своју „провереност“ зајамченом „типиком“ академштине), трећи тип „побожних“ су такозвани: изобличитељи (премда могу седети на две претходно поменуте столице). Колико неко мора бити очајан да темељи своју теологију на скенирању туђе заблуде а да се то чини у име Христа, или да идиотизам буде још већи – да се под паролом вере Бог не помене скоро ниједном? Управо је то чвор сведочења. Христос. Јер у Христу не гледаш другог као на застрањеног него као на онога који са тобом, чак и у свом недостатку, конституише Тело Цркве. А не детекција нечијег пијетизма, побожности, итд. Шта уопште значи реч „побожан“? Онај ко живи по Божијој вољи? Шта је Божија воља? Љубав? То знају и деца, али шта је Божија воља сваког удахнутог трена? Ко је побожан? Ко по Божијој вољи да би могао уприличити своје „стручно“ одмеравање у име побожности која изобличава девијантни облик побожности? Колико неко мора бити очајан? Где је ту теологија? Који Бог се сведочи? Чиме се сведочи? У каквом односу стоје предавач и примач вере? Колико је неко докон да само анализира људе? Зар треба цртати ако се да препознати када је неко застранио? Зар се само сведочи мрачна хемисфера? Није ли та слика огледало онога који сведочи када му је сва псеудотеологија у том кључу? Такав не сведочи Христа, него људима говори о људима, или још даље – у лице им се руга. На који начин „проверени побожњаковић“ нуди разумевање другог или помоћ осим понеким ругањем и глуматањем? Неки нису дошли ни до прве сензибилности у Духу Светоме, а већ им се говори да су обманути. Да је њихово искуство Бога ни мање, ни више него – демонска маштарија? Какве су то приче да ко иде у храм да ништа не очекује? Не иде ли се код Христа у госте? Ако си позван у госте, зар нећеш барем кафом бити понуђен? Ако је Црква место Педесетнице, ко може да не очекује наилазак нестворених енергија? И тако даље.

Зашто је ово битно? Зато што у овоме заиста видим убијање наде. Човек данашњице, али и онај ко мисионари или носи мантију, као да нема јасну визију да се људи нису оспособили ни за, назовимо је тако, „основне емоције побожности“. Да се са неким људима укрштамо и радимо са њима ненаметањем своје вере годинама, да би, управо у трену када смо их можда поколебали да се Једино Добром одазову, измилели ови мрави не само од дефектних него и „проверених“ теолога вере и доживели одмах прву духовну ампутацију.  Несумњиво је да многи људи имају шта да понуде, али немогуће је да се било коме „нормалне побожности“ (и даље стојим иза тога да не постоји нормалан човек!) она сама темељи на одмеравању побожности другог. Узалуд тада и најбоље али неуротично излагање или проповед са добрим одабиром компарација када тема остане промашена за оне који су тек реанимирани – додатно анестезирани. Оваквој поставци слике можемо захвалити још увек јаком монашком естаблишменту са типичном „металогиком“ глупости:  наметнута монашка монополизација трезвености спрам лаичког покушаја доживљаја светости. Сви они имају времена на претек да улазе у туђе породице и кревет, да се позивају на аскетске радове о страстима, демонима, итд., али да помену барем једном Христа, или саслушају без критике другог, након два сата монолога – немају воље. Имају времена да читају књиге и да гледају филмове, све у корист своје службе да би негде измузли добре метафоре, али и тим „провереним“ људима (теолозима?) сваки доток информације не прераста у мудрост када је Христос први из предавања таквог назови дијалога у старту – искључен. Јер се сви извори или анализе изводе само из једносмерне улице – искључиво из погрешивости другог. А само да су бар једном одморили пажњу на листовима Старог и Новог Завета (који помињу само по потреби и када им је воља, а ни ту цитирање није прецизно већ парафразирано или осакаћено), видели би да ниједан верујући или свештенствујући никада и нигде није био без неког недостатка – чак и усред олтара. Поред толиког богатства материјала о Христу, говорити уместо о Њему другима да је сваки њихов покушај, макар и погрешан, да разумеју, осете и доживе Бога у старту пијетистички, неисправан, девијантан, може само да још више заоштри или фанатизам у људима, или да их у тоталности одбију од оних пар првих корака направљених у Цркви.

Зар се неко није запитао да ли нису неки још девијантнији због оних који су умислили да су достигли побожност коју заговарају и бране од девијантних? Од тих што бране православље је танка линија лудила као и код оних који је нападају…