Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Летаргија

Како се ми људи опасно играмо са пасивношћу да је то неподношљиво страшно!
– Мале нам плате? Не бунимо се.
– Лоша нам власт? Не бунимо се.
– Отимају нам светиње? Не бунимо се.
– Загађен нам ваздух? Не бунимо се.
Поред блиских тумора које удишемо и немаштине којом годинама живимо, остаје једино да се још неки рат деси јер једино он на списку недостаје. Можда се тада покренемо. Ако останемо дотад живи.
Стварно не знам у ком смо више фазону да тако идиотски и равнодушно ћутимо као највећи мишеви за све. Годинама!!!
Чега се толико плашите да ће вам неко узети када сте већ све изгубили?
Колико нечијих подлости морате да извештавате и узорних људи цитирате да бисте схватили колико бедно живите?
Није до оних који тиранишу него до нашег дозвољавања.

Загађење

Већ дуго сањам кивоте
Који подрхтавају слутњом васкрсења.
Већ дуго кашљем обрисе
Који најављују дневне и ноћне вести.
Мој дом је на ветрометини
Доступан сваком погледу уљеза.
У мени Бог открива
Од богаља до благе дијагнозе мој пад
И колико ми још остаје да се очистим
Од онога чиме сам везан.
Усред сна сећање: деца и море
Кад смо били сви под епитрахиљем реке
Крај калемегданских ветрова
У хладовини Духа
А сада: загађење.
Народ обојен маглом протестује:
Три деценије грешисмо
Са опоменама
А сад треба да опомињемо себе
Да не опомињемо иког више.
Ноћас сам мазио тигрове као пријатеље
Али после ми је неко отцепио цркву шпаклом,
Други пут глас ми рече:
Ако само једног спасиш
Послаћу ти гласника да остане са тобом.
Испред мене живо прорицање:
Потоп – ужас!
Испит – ништа нисам знао!
Икона – на крхком дому постављена.
У себи видим немоћ како прети:
Признајем,
Сви сте очишћени!
Сви осим мене,
Нема Духа за мене!
Ваше коњице су освојиле три небеса
И ја вам заиста завидим.
Прошла су моја времена
Када сам врио даривањем.
По осуди: бубе излазе из мене!
У мојим сновима што сам више прљао чизме
Оне би се се све више саме од себе чистиле,
Али бих жалио и непријатеље
Сваки пут када би у њих ушао демон
Јер ми је дато то да видим.
Изван храма као у храму
А на улазу невидљивим мастилом стоји написано:
Пусти твоја извињења и Моја праштања
Него отвори очи
У добродошлицу Моје љубави.
Без молитве у молитви:
Бојим се Господе и пред тобом и без тебе бити
Али се највише радујем
Што ћеш моје зло и зло другог
Увек надмудрити.
(у даљини чујем векове на арамејском који скандирају:
„Распни га, распни!…“)
Господе, сакриј ме под Твоја присуства!
Ако има у мени уопште нешто од твога наслеђа
Узми од мога
Да свима добро буде.
И ја добих руке којима ћу исцељивати мртве
И распон крста као плату за свако
Моје неверовање…

Ћутња

Ако моја ћутња
нема ништа против твоје
И ако твоја ћутња
нема ништа против моје,
Реци ми:
Шта нам је више потребно
Ако се тако љубав
Не ускраћује
Када је мир који дишемо
Свети обед
Којем ништа не дугујемо?
Зашто да
Један другог ломимо као хлеб
Мислећи да је ћутња другог
Оно што нам се не испоручује
Па да треба да се поједемо?
Веруј,
Загрљај вреди више од свих расправа
А убиство сумње гради поверење
Да све вене осим помирења
Док се два човека у Једно стапају
Синхром сабијајући трења
Јер се у Светлости преклапају…

Да ме неко погрешно не схвати, подржавам заиста од срца сав овај хришћански бунт поводом дешавања у Црној Гори на ком год месту да је одбрана светиња лоцирана. Пажљиво пратим свакога дана новости по том питању.
Али имам један проблем. Видим да неки глорификују побуну београдских навијача и сличних. Све то стоји, има донекле
смисла ( „донекле“ јер не видим у чему је масовна логика да се оспорава црногорска власт а да се овдашња не демантује уопште)
Ипак, једно не капирам: годинама трпимо насилно одузимање мозга, плате, достојанства, итд. И нико се не буни против власти. Ово са отимањем светиња у Ц. Г. је само увертира, или продужени сценарио, за отимање Косова. А нешто свих ових година не видесмо да се неко бунио превише са претњама на том нивоу.
Дакле, подржавам отпор, али све ове хиљаде (не знам да ли још дођосмо до милиона) које изађоше на улицу треба добро подгрејати да на исти начин изврше отпор према власти.
Да је бесрамно шта се чини јесте, али да је сада то нешто више болније и мањебитно од онога што годинама трпимо у Србији није. Исти напон, резигнација и грађанска непослушност треба да се покаже и на овом нивоу. Јер је то иста власт која дуги низ година не отцепљује само наш новац и здравље већ ће нашу децу исто тако.
Треба нам већа револуција.
Волим Цркву али замерам ћутање црквених пред политичким перверзијама.
Бојим се да ће као и обично побуна бити угашена малим манипулацијама великих превараната. Или, ако отпор и опстане да ће само на томе да остане а да ће владајућа псеудо-елита од политичара и њихове демагошке тортуре остати на власти.
Овде није питање само одбрана светиње већ опасна порука свим владарима на овим просторима шта се може десити ако сав народ устане.

Мета

Неки чудни дани над мојом природом
Као сунцем проткани над гробом…
Дешавају се осуђивања
Мимо моје воље
Чак и усред светиње,
Или, да зло буде горе
Када светиња ври усред мене
Небоземно тихим жуборењем…
Често се растајем од себе
Не бих ли најбоље исповести
Баш за душу сачувао,
Али често губим за собом
Најбоље трагове
Тако да не знам ни где заврших
А ни где почињем…
Преморен липтим несанице
Дегустирајући немани као дете чоколаду.
Све иде како не иде
А опет у свим хаосима нестајања
На ђубришту пролазности
Пронађем који цвет
Који још мирише на мене…
Па ипак, ужасан је град, село и море
Ако у свима празнинама цигле, сламе и воде
Нема још ког цвета
Да мирише светим удварањем
Тако да само живот тријумфује
А смрт остаје осакаћена мета…

Шта ако је сваки
покушај сведочења вере –
заблуда?
Јер, прима ли Бог
сведочанство и потврду
од људи?
Можда се многи од нас
губе тим
месијанским уношењем
у бољу верзију света,
јер шта ако веће зло бива
нашим уплитањем
да га бољим учинимо?
Да ли је онда непотребно?
Да ли је свака ревност лицемерна?
Не, само треба да нас чува
да не мислимо високо о себи
Док сасвим несвесно
Мислећи да вољу Божију творимо
Рајем пакао садимо.
Можемо ли јести тај парадокс
Бавећи се непријатељима?…