Latest Entries »

Screenshot_2018-09-20-09-22-26-1

Драги пријатељи,

Након осам година постојања као самостална уметничка страница и блог „Уподобљавање“, са преко 2000. објављених радова и преко 260.000 прегледа на  wordpressu (не рачунајући много већи проток уласком кроз facebook статистику) успели смо са вама изградити један мали али изабрани кутак света у којој креативност има шансу да каже нешто ново под небом без честе рециклаже познатој свим стереотипним круговима који се заклињу у фразе и идеале а без реалног упоришта у свом животу осим мало брзих сензација и јефтиног публицитета базираног на цитирању.

Они који су са нама од почетка знају да се никада нисмо користили туђим цитатима, него да је све ницало као плод личног искуства које је аутор увек желео несебично да подели са људима добре воље писаним путем. Једино од чега смо се увек ограђивали јесте да не стојимо иза фотографије, али смо и њу користили као параван да би властитом мишљу, поезијом, теологијом, или неким другим сагледавањем, изразили још једну карику која у низу егзистенције свакодневнице увек некоме од нас на неком нивоу падања или узрастања недостаје. Са поштеним акцентом да аутор, колико год се трудио да постави добру плиму и ветар у своме писању – не бежи од тога да може бити погрешив. Зато овде нема месијанског лудила или неког професионалног претварања кодираног неким лаж-психологизмом и бомбастичним вокабуларом за јефтине или елитне масе. Пред нама је у нашем надахнућу и колико надахнуће дозволи увек човек такав какав је – без вештачких заслађивача стварности, али са жељом да се тај исти човек мотивише да другачије брани и гради властито постојање и да демистификује своје приватне психозе и идоле.

Ипак, због притисака са разних страна, неретко крађе умотворина, дошли смо до ситуације да морамо бранити ауторска права. Очигледно је да осмогодишње бесплатно даривање некима није било довољно, па су се неки досетили да себе потписују на разним местима а можда и да добро зараде евентуално мењајући само наслов или ред речи у своме плагијаторском умећу.
Ако већ тако стоје ствари, дужан сам да се као главни уредник и аутор огласим да другачије не могу интервенисати осим да и сам заузмем сличну политику. Ако, дакле, неко жели да му се нешто напише, прича, поезија, итд., било би коректно да понуди цену. Сваки је радник достојан своје плате, а овде, иза блога, нема доконих када се рецимо један смисао рађа у суровим условима и са атомском енергијом а да би неко други профитирао, стекао себи парче репутације, или се заголицао „клик-разонодом“ на туђ рачун. Што ће рећи да осим креативности на поменутим нивоима, могу да понудим и своје личне услуге у смислу ако је некоме потребан одговор или савет на одређену верску тематику која га занима будући да сам завршио Православни Богословски Факултет.

  • Ако, дакле, приметите крађу наших текстова на другим порталима, без навођења повратног линка, замолили би вас да нас контактирате приватном поруком.
  • Фотографија није у нашем власништву и свако је може преузети, будући да су је други бројни портали, укључујући бројне апликације, презентовали на више места непотписану или исто тако бесплатно доступну. Ако неко сматра да је ту оштећен нека нас контактира и ми ћемо је одмах уклонити или потписати.
  • Пословице које долазе из наше умносрдачне радионице и иду заједно са фотографијом – предају се бесплатно.
  • Поетски, прозни, теолошки и други радови и савети нису бесплатни и свака злоупотреба ће се регистровати. Бесплатно је читање изабраног и постављеног материјала, али не и дистрибуција истих без писмене сагласности аутора.

И друго, оно суштинско и главно у овом обраћању је молба:

Ако међу вама има људи добре воље који би спонзорисали развој овог званичног блог-места, даље креативности, могућност објаве књиге (јер има материјала за најмање пет наслова), ако неко има недоумицу или проблем личног или неког другог калибра – да бисмо били захвални да нас контактирате приватном поруком. Само наглашавамо да и такав вид комуникације има своју монетизацију на добровољној бази уз још већи нагласак да овдашњи пројекат није „лајф-коуч“ радионица, нити „онлајн-психотерапија“, али да може, и има могућност, постати чак и као уметнички пројекат – подршка у невољи!!! „Терапеутски“, односно, исцелитељни угао деловања не зависи само од аутора.
Стога бих још једном подвукао и замолио да ако неко жели да финансијски помогне рад овог сајта, уз горе поменуте друге примере даљег развоја, да нас контактира путем приватне поруке. Уколико буде обезбеђено довољно средстава, биће неких нарочитих пројеката, као што је већ покренут један од њих:

Уподобљавање на YouTube

У нади да нећу бити погрешно схваћен овим редовима – хвала унапред на разумевању!

Главни и одговорни уредник
НИКОЛА ЂОЛОВИЋ


Инструкције за донирање свако према својим могућностима:

УПЛАТЕ НА ДИНАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03


ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ
City, Country: BEOGRAD, VRAČAR, REPUBLIC OF SERBIA


контакт: nikoladjolovic@gmail.com

Screenshot_2018-09-20-09-22-04-1

 

Advertisements

Лако је изнова се поткрепљивати агонијом несвестице у којој је разочараност главна реклама. Јести и пити из исте зделе у којој си се претходно више пута од исте резигнираности исповраћао. Разочараност је слом очекиваних жеља. Ишчашена диоптрија указаног. Креће се логиком инертног, јер је најлакше препустити се импулсу у којем не морају да раде кочнице. Самоконтрола. То значи да естетски домен одређује моралну рефлексију. Ако је за некога таква храна лепа на око, не доводи у питање какве ће последице таква дегустација донети. Као да је битно. Неки се унапред разочаравају. Плаше се да на неки догађај или сусрет другог могу бити пријатно изненађени или преплављени добром вољом неона у својој крви. Неко се разочарава касније, накнадно, када време и искуства преиспитају ниво водостаја смисла у човеку. За неког је то фатални угао гледања после којег нема даље, јер се не прашта другоме; док за другог неког разочараност може да постане одлична платформа за нови почетак у нечему или са неким. У сваком случају, где су велика очекивања од људи, а самим тим и уздања у људе, неминовно је изнова обнављати ране резигнације. То баш и није неки изазов за већи ниво осмишљавања.

Танке су линије између разочараности и огорчености, али ипак постоје. Разочаран човек, истина, може имати тај ризик да себе и своја осећања ставља у први кадар, да сматра да је нешто велико, и да му свет није вратио ни упола колико га је, наводно или реално, задужио, али од величине човека зависи да ли ће од своје разочараности да продужи даље у једну стабилнију ведрину, или, ће склизнути у провалију где га очекује огорченост. Тако да ако бисмо, онако лаички, тражили неку прекретницу, дистинкцију, између позитивне и негативне разочарности, као тачке разликовања између поучног искуства које мотивише и трагичног искуства које не стимулише, онда би се огорченост карактерисала као оним најгрозоморнијим видом људског самонеостварења.

Огорченост представља један вид датости, укопаности, чемерне зацементираности која се одликује најпре пуцњем заједљиве одступнице – било из близине, било из даљине, односно, каква је корелација човека као изоловане индивидуе и његовог перципирања света других у којима види само искривљену слику недостајућег. Огорчени човек је повређени човек, без обзира да ли се ради о умишљеним или реалним ударцима које је доживео. Феномен је видети колико човек објективно може пострадати од субјективних пројекција које се нису никада догодиле. Њега је веома тешко одвојити од унутрашњег садржаја којим се изнова потпаљује. Он није нужно глуп, површан и примитиван човек, не, напротив, може бити изузетно интелигентан, дубок и љубазан човек. Парадокс! Али у позиционирању властитог импулса на руинама огорчености, веома је тешко одвојити га од перцепције којом он првенствено себе, па онда друге, повређује. Као да се он сам плаши расцепа од огорчености, јер би у супротном познао своју празнину за коју је највише везан и кроз коју скенира сваки облик живота. Као да не би имао о чему да прича и сведочи другима ако би се одрекао негативног перципирања за коју премда свестан да му смета, ипак у њој, огорчености, тражи врење живота. Огорченост, дакле, инсистира на једној готово патолошкој самоуверености да је сваки човек претња или знамење неког старог ударца колико га сећање призове. За разлику од разочараног човека који има могућност да не остане у рукама стагнације, огорчен човек је искључив самом појавом. Не реагују исто на боловања при судару са светом других.

Није могуће да боловања не дођу, нашим или туђим упливом, али је могуће на дну најмање разочарности пронаћи лепоту која неће остарити у границама огорчености. Могуће је наћи искру, трепет, семе које ће процветати у нашим рукама упркос ранама. Неке разочарности ће нас оснажити, научити кад да подигнемо гард, кад да га спустимо, неке ће нас поучити да је постепено ослабљујемо док се у нама не зацари Дијалог Љубави, али тек када схватимо да смо од свих напуштени, да се немамо више у кога и шта уздати, настаје темељ ништине да на његовом подземљу пронађемо засађено семе Царства које ће нас ослободити од очекивања, а самим тим и разочарења. Јер ко је нашао благо које није видљиво у обручима света, постепено је постао невидљив за најбруталније обрисе огорченог човека…

  • У добром друштву нема грчевитих стега!
  • У подељеним хоризонтима нема корозије.
  • Када уђеш у суштину шта само једна твоја помисао може учинити, а камоли жеља, спознаћеш да је страшно дати својој слободи да њена реч буде последња!
  • Волети, то значи наћи не само твоју рефлексију у очима другог, него када узајамно нађете у вашим погледима и оног Трећег који вас је обоје пожелео!
  • Ко се не везује за пролазно обличје свега постојећег – не само што надилази своју природу него продире до Света који још није наступио.
  • Након сломова шта преживи у теби – показатељ је колико си као човек напредовао.
  • Људи раде на својим сигурностима, али да их поделе са неким – немају довољно креативности ако већ љубав недостаје. А управо нас то убија, јер презиремо све што личи на нас и наше а контрадикторно желимо по сваку цену да све и сваког претворимо у себе.
  • Љубав стиска само до оног момента када руковођена властитом безусловношћу добро зна када треба да пусти онога кога поштује.
  • Аутентична спокојност не постоји. Сразмерна је само нивоу адаптације твог имуног система да се одбрани од хладнокрвних односа и невоља свакодневнице.
  • Људи који нису захвални на ономе што имају никада немају мира, само на себе мисле и најбаналнијим стварима дају свети смисао као да је посреди нешто од чега сви други око њих треба да зависе.
  • У лошим условима само марљив дух не престаје са усавршавањем. Килаве душе остају килаве и када имају најбоље услове за рад.
  • Неки људи уносе збуњеност, неспоразуме и свађу само да би створили зависност од себе. Парадокс је да нису увек злонамерни у томе него просто намећу себе као за богомдароване решитеље проблема које сами први направе својим мешањем.
  • Многи говоре о чежњи за исконском лепотом али нико не говори довољно о чежњи лепоте за оним ко је не тражи уопште.
  • Лако је бити вољен. Тешко је одржати ту равнотежу ако се ослањаш само на своје снаге. За аутентичну љубав је потребно троје. Онај који невидљиво подупире. Ко даје свети баланс. И ова тајна је позната само онима који живог Бога траже. Где Њега нема, није мерило али је упитно колико свака љубав преживи и остане. Нарочито ако воли само једна страна док она друга балансира избегавањем да воли истим себедавањем.
  • Од онога што распиње направити спокојан доживљај – привилегија је само великодушних умова.
  • Нико не може радити на својој стабилности без мало прождирања.
  • И најмањем човеку је потребан мали укус задовољства на којем му неће нико набијати кривицу.
  • Не очекуј пуно светлости од лица безличних – нећеш се пуно усрећити. Али, разликуј да није ни свако лицемер ако ти душу олако не поклања – можда само пажљиво ради на одбрани светлости која му је дарована.
  • Погажени људи не остају без своје лепоте! И само када се њихове ране заједно окупе да неку прећутану нит узајамно размене, тада, чак и усред нестајања, настаје сведочење живота које светли на гомили као непропадљиво богатство.
  • Љубав се употпуњује само када се већи смисао предаје…
  • Године иду, али све ми се више чини да је илузија да се човек мења. Осим недостатка садржаја, људи користе једни друге само да би налазили поводе за огорченост. Да испод највећих бора не само да искуство некога није оплеменило, него је учинило да су људи и даље нека повређена деца коју носе са собом од малих ногу. Комплекси су остали да увијају шило у живо месо незрелости. Све остало су последице…
  • Када спознаш таштину света схваташ да је у својим глупостима боље путовати сам.
  • Ако желиш једном финално да порастеш и сазриш у неким стварима, онда мораш бити спреман да познаш ништину овога света и да га откачиш са свог врата док му се као одрасла личност поново не вратиш и не промениш га примерима оног што ти је у осами даровано.
  • Радити на својој репутацији без искрене глади за властитим усавршавањем – мора кулминирати у пресеку усамљености и изолације код човека који болује од недостатка љубави и несхваћености. Све остало су последице повлачења која се као сигурна тврђава код немоћних брани једино цинизмом. Јер је то све што је од снаге остало.
  • Највећу снагу поседује не онај који тлачи него чија се великодушност ни у властитим страдањима не умањује.
  • Одважити се у нечему – пола је убиства одустајања. Учинити нешто смело док други оклевају – цело је убиство неодговорности.
  • Сваки човек има неке фантазије, али само мудри кроз своје фикције налазе бљесак истине коју људи без имагинације нигде не налазе.
  • Свако има неки таленат. Можда није свако генијалан у своме таленту, али је сигурно да ако се нешто ради од срца да ни потврда креације неће окаснити.
  • Добро друштво не познаје кланове.
  • Нису сва отпадања од живота погубна, нека нас само опомињу како треба да пресвучемо одело своје душе да би могли опет да процветамо настанивши се још целовитије са места где смо изгубили нешто.
  • Када сакупиш развејане мисли на место где им припада – у том чвору ћеш наћи починак којем не треба никаква расправа…
  • Откровења не припадају толико радозналима колико онима који у својој безазлености ни не познају закон надменог мишљења. Њима је сав инстикт положен у држању себе за велико ништа. Зато им је пуно дато а да са дарованим нити тргују, нити знају вредност дарованог. Толико ништа у њима станује а да опет никад нису познали тајну празнине. Јер већа Тајна чак и од њих сакривена у њима влада и царује тако да једино могу о пуноћи да ћуте неким светим преиспитивањем.
  • Шта те највише покреће – за тиме прво чезнеш…
  • Блажене су депресије које не гасе светла…
  • Узалудним напором се некад чини да док покушаваш да скренеш пажњу на себе – други само тражи поглед којим може да фиксира одраз у којем нема тебе…
  • Какви су твоји унутрашњи светови – такво је и њихово оспољавање међу људима…
  • Отуђења су најсвечанија тамо где смо најприснији…
  • Многи односи остају неразвијени, јер увек једна страна остаје да чека да буде препозната.
  • Што свет није успео прогутати – невиност је очистила.
  • Предах припада сломљеним духовима…
  • Неки људи нас држе за руке и воде са собом не јер нас заиста воле него јер нас жале (а жале и себе јер су везани за оне које сматрају беднијим од себе), па дупло зло бива и на страни онога ко води и онога ко бива вођен а да ту нико не воли никог осим свог самосажаљења. Тако под маском алтруизма паразитира оно што опструира најмањи покрет љубави. А парадокс је такав да ако неког хоћеш заиста волети, мораш га напустити или дозволити да будеш напуштен. То је прва зрелост слободе која се зарива у скандал оностраног. Остало су последице присуства или одсуства вере…
  • Где си распорио најтананије делове себе – тамо си направио царски рез, прозор, отвор да неко други кроз тебе уђе…

    City In the Sky Photo ManipulationPhotoshop CC Tutorial

 

  • Док си свестан лепоте која ти недостаје – ни твоји путеви неће бити у потпуности изгубљени и тешки.
  • Што те није разнело само те је саставило!
  • Није битна величина једног човека, јер удружено јединство је оно што ствара велике кораке у историји.
  • Између познања свог ништавила и своје боголикости тачку разликовања једино човек кроји.
  • Једном се мораш подати својим сновима ако желиш наћи кутак слободе.
  • Нема већег бесмисла живота од човека који робује послу који не воли. Нити види лепоту око себе, нити сме да мисли о празнини која га прождире.
  • Пази да оно што те тренутно прождире не буде оно што те крајње одређује.
  • У каквим световима се крећеш – у таквим световима се откриваш!
  • Ка чему уздижеш своје биће – у томе налазиш своје прослављање!
  • Када поништиш најмрачније делове себе – из онога што си сахранио просијаће нов живот и нове вене.
  • Кад спознаш крхкост свега што градиш – познаћеш тајну сваке несигуности.
  • Не буди превише строг али ни превише попустљив према себи. Ниједна рана неће проћи докле год не научиш да пронађеш златну средину од које нећеш ни ти а ни други испаштати.
  • У чему си заробљен – у томе не можеш наћи своју рефлексију.
  • Коме су омилеле Божије енергије – такав не престаје да тражи љубав у свима и свему. Јер добро зна да онога часа када буде потценио дар љубави да ће истог трена и луча његове душе бити угашена.
  • Коме самоћа није пријатељ на краће стазе – неће му бити ни друштво на дуже стазе.
  • Где су дела надахнућа – ту ни уздизање неће окаснити.
  • Неке самоспознаје нису вредне ни рефлексије другог а камоли његове потврде.
  • Шта те чини опуштеним – у томе се назире најмање половина твог бића.
  • Сувише смо мали да бисмо открили колико смо битни.
  • Некоме самоспознаја даје полетност да позна још више своју унутрашњу лепоту а некоме само појачава осећање згрожености и жељу да само још више погази свој одраз.
  • Малим људима нема се ко дивити.
  • Пусти су домови оних којих се сви стиде јер баш у таквим напуштеним зидовима станују оне великодушности које би свима све даровале без цене и уцене.
  • Каква ти је самоћа – такво ти је срце!
  • Лако је мотивисати се. Надахнути. Тешко је примљену ватру сачувати.
  • У чему си замишљен гледај да не будеш – непромишљен.
  • За оног ко те не воли – то је као да немаш постојање.
  • Начин којим те неко поштује открива или пријатеља или насилника.
  • Само маргинализоване лепоте не трпе компромитовање.
  • Некада у жељи да сретнемо друге људе набасавамо само на пластифицирану и извештачену реалност лепе али неживе природе.
  • Велике људе никада нећеш затећи очигледним.
  • Са ким делиш најлепше делове себе – са таквим додирујеш непознате светове као саставне целине нечег универзалног.
  • Ко поштује вредност сваког дарованог дана – ништа га не може ограничити да проналази сагледавање лепоте у свим стварима.
  • Оно што те дотиче – то је оно што те покреће.
  • Топлина једног дома зависи од љубави станара. Живот једног града зависи од добре воље становника. Ипак, док се једна друга Нежност, која није од овога света, не улије у најпомраченије делове душе – не може бити светла које је најхладнијим људима потребно.
  • Само за очи вере човек опитује невидљиво као видљиво.
  • У чему венеш у томе се најбоље откриваш и показујеш. Али мораш знати да ниси усамљени случај, да и други пролазе кроз сличне, ако не и исте, ситуације неког притајеног или отвореног страдања које се неретко граничи са преживљавањем. Оно што је важно за тебе и друге је да не треба глорификовати своје боловање у нечему које би довело до отуђења међу вама.
  • За љубитеље заблуда нема лепше авантуре од затворености за другог и другачије.
  • Вера се не огледа у ходању по води, него се одражава у самом човеку који се усудио да живи по њеном модусу упркос бурама овога света.
  • Пред почетак сваког једноличног пута, чији сваки милиметар добро познајеш, не гледај на дужину пута него на лепоту која га окружује. Тако ће свака рутина изгубити своју опкладу а ти ћеш сваким проласком истог пута увек налазити нови повод за бољи доживљај и искуство.
  • У добрим усхођењима само те зловоља може саплитати. Отклониш ли зловољу – пола твог бића је већ настањено са оне стране жељеног.
  • Кад познаш лепоту у којој си рођен, кад познаш благодат која ти је дата самим твојим постојањем, не мора те нико учити којој вери треба да припадаш ако ти сам себе устоличиш празновањем срца које се завршава захваљивањем.
  • Слепило хедонизма се показује на увек исти начин: докле год је неко очаран собом и својом имовином не видећи колико се врти у круг, дотле остаје ускраћен за сву ону лепоту која се око њега простире јер само на своје интересе гледа.
  • Показати разумевање, солидарност и подршку никада није почивало на размени многих речи, на демонстрацији супериорности и властите интелигенције. Не, никад. Ако волиш онога коме твоје разумевање, солидарност и подршка треба онда не мораш чинити ништа. Осим да будеш ту и волиш без страха од силаска у туђи пакао.
  • Можда је највећи пораз човечанства управо у томе да све олакша човечанству. И шта ћемо рећи ако живот припада највише онима који себе сматрају изгубљеним а не могу или не желе да се адаптирају и укалупе тамо где је за неког најприродније да нешто употреби и узме.
  • Када постанеш свестан своје пролазности – наслутићеш тајну Вечности. А онда ће ти се сви тријумфи зла и понижења добра у свету учинити крајње релативним категоријама.

  • Шта дозвољаваш да те прожима – то је оно са чиме се поистовећењем одређујеш.
  • У чему се отискујеш у томе се изграђујеш!
  • Не изгони сваки страх љубав напоље. Неке душе су сувише сензибилне па се не излажу превише.
  • Када слабије од себе понесеш на својим леђима – љубав ти не дозвољава да их осуђујеш због њихових немоћи.
  • Када растопиш своје заблуде – поставићеш своја утврђења као сигурна гнезда у којима не мора бити заседе.
  • За промену перспективе ума није потребна лукавост већ безазленост.
  • Замишљени идеали најчешће не одговарају затеченим пропорцијама.
  • За сензибилног човека свуда је место савести!
  • Добра су лутања у којима знаш да никад не можеш себе да изгубиш!!!
  • Пронаћи ехо своје душе у којој има места и за све друге – задатак је и задовољство само великих духова!
  • У чему се уздижеш – за то се везујеш…
  • Ако себи желиш далеке снове – не гаси тајну детета да у теби делује.
  • Можеш се пријатно изненадити пронађеним световима за које ниси ни знао да поседујеш.
  • Нема кајања тамо где је свима све опроштено…
  • Ако желиш добар улов – пази да ти није пробушен чамац. Тако бива и са сваким оним који срцем скупља све шта стигне а умом се расејава.
  • Чему се клањаш – према томе се повијаш…
  • Где си једном осетио да те неко истински воли – њега не престајеш да тражиш.
  • Када једном уђемо у дубину погледа којим нас неко жељно тражи и ишчекује, тада ћемо доћи у спознају да ће нам такве зенице бити мера суда над нама.
  • На који начин неког или нешто чекаш – на тај начин показујеш шта побуђује у теби онај или оно што чекаш.
  • Свако би да нађе неку пречицу до благостања.
  • Узалуд хармонија ако су њени путеви једнолично поплочани монотонијом.
  • Дубине припадају заљубљенима.
  • Неки људи су само привидно бесплодни јер њихове крошње нису од овога света.
  • Где год да одеш – све своје унутрашње демоне са собом носиш.
  • У чему смо остављени – на то смо осуђени.
  • Свакоме је потребан кутак мира у којем нечија радозналост неће копати по приватности.
  • Ко тражи поданике – нема пуно искрених људи у своме окружењу.
  • Притајени људи не дефлоришу ореол откидањем од себе за оног коме није стало.
  • Оно што некога боли разуме само онај коме не смета нечије наслањање када ту бол саопштава.
  • У неким скривањима леже најдубље поруке.
  • Рађати друге људе за већи смисао превазилази сваки други начин постојања.
  • Дивити се оним што те доводи до тачке упитаности – то значи постојати.
  • Чежња за Оностраним припада само онима који су са таквом Стварношћу већ имали љубавни састанак.
  • Наличје овога света не престаје да слама обличје човека, али што већи слом по праведницима бива – то је тријумф духа израженији.
  • Свако има нешто што му недостаје и свако тражи топлину која га највише мотивише.
  • У чему се тражиш значи да се у свему проналазиш.
  • Бити доследан неким својим ставовима не значи да треба круто држати властиту мисао тврдоглавом тамо где постоји изузетак.
  • Када утихне светлост метежног дана – ноћ се показује као најлепши шаптач да нам каже ко станује у нама…
  • У каквим тајнама боравиш – у таквим стварима показујеш своје држање.
  • У чему кризираш у томе можеш наћи мотивацију да напредујеш!
  • На којим изворима напајаш своје биће – на тим темељима градиш дом своје душе.
  • Добар човек не живи за своју рефлексију. Он своју лепоту црпи из дивљења над постојећим а постојеће као знак захвалности рефлектује своју потврду тако што доброг добрим чини.
  • Оно што највише узнемирава твоју душу – биће детонација која открива где твој живот највише почиње.
  • Свако би да купи квадрат Раја на земљи!
  • У чему волиш да се губиш – не очекуј пуно пријатеља.
  • Танке су линије између усавршавања и назадовања. А да парадокс буде већи – сваки проблем почиње када почнеш мерити колико си напредовао а колико назадовао.
  • За некога је уновчавање талента или знања сва сврха постојања. За неког другог је сва археологија смисла постојања марљиво радити на ископинама своје душе.
  • Дистанцирање није увек презирање. Може бити боље сагледавање и дивљење пред лицем другог и другачијег.

Страст

Сваком паду претходи
Борба, колебање, избор
Независно од исхода.
То значи да нема слободе
Јер слобода не трпи
Борбу, колебање, избор.
Бити слободан
Значи бити слободан од тлачења
Ове триjаде,
А пошто дише у венама, крви, природи
Велики је знак питања
Ко је слободан уопште.
Јер докле год је у телу
Које трпи промене
Без обзира на повремено благостање
Слободних нема,
Зато је смрт тако подла
Зато се мора живети за избављење.
Да ли је, дакле, тело криво?
Није већ онај ко њиме не влада.
Да ли је трагедија изгубити контролу?
Да, ако ће било ко због тога да настрада.
Како бити слободан
Ако смо унапред свезани инстиктима природе
Која се против воље ума диже?
Својим снагама никако!
Осим ако души не приђе неко ко је разоружава
Да самој себи буде ближе…

Немам појма како људи живе!
Дошло време да осећаш срамоту
Што не можеш да одвојиш неке паре и за здравље,
Да је јефтиније ишчупати све зубе
Неголи макар један поправити како доликује.
Радим поштено,
Ради и жена.
За кирију смрт,
Расходи дођу као несрећа.
Боли ме сваки нерв бесмисла.
Увек недовољно!
Увек крпљење!
И тако ево већ четврта деценија…
Кажу да је некад било боље –
Мени није никад.
Кажу крива је власт –
Мени ниједна није донела промене.
Кажу да се треба бунити –
Али сиромашни се не узимају за озбиљне противнике.
Буни се онај ко има власт и коме претиче да се са њом обрачунава и раздире.
Црква ми је једина оаза мира,
Тупе многи да она није ескапизам
Јер јесте –
Бекство од глупости свеопште.
Зато не разумем свештенике и вернике
Којима осмех недостаје а да нису гладни
Нити им шта недостаје.
Нећу да идем из ове земље!
Нећу, и тачка!
Нећу да радим три посла да не проживим
Детињство оних које сам родио,
Нити ћу престати да грмим писањем и причом
И да невољнике попут себе подстичем.
Само истичем
да овај свет ја нисам бирао
И да капитал није оно што ме одређује.
Али како преживети
Ту ниједан аскетизам нема право
Да ми шта приговори,
И како се не огрешити у време зараде
Ту ниједно поштење нема гласа
Да ми најмање дошапне а камоли упути
Критику обрачунавања.
Само не разумем од чега људи живе
Када могу размишљати у великим износима
О којима је неке и срамота говорити,
Јер док све исплатиш не остаје ни две лепте,
Само празна душа за олтар у својим приносима
И понеком каматом јер те нема
У туђим осмесима…

Бојим се да нису неки добри јер желе тако. Него јер су неикусни у разликовању добра и зла или јер су уплашени да не искажу отпор тамо где је зло доминантније због могућих последица.
Бог је некима потребан не да буду добри него да се испитају воле ли добро само у добру или и у злу.
Дати некоме да буде паметан, проницљив, итд., значи улити му пуноћу добра и зла у вене. Ту се човек треба видети какав је.
Са друге стране, некоме је доброта дар за који не мора уопште ревновати, затечен у својој природи, док други неко за тај дар треба уложити много већи напор и одрицања да би достигао доброту која му недостаје. А опет, обе стране, промисаоно, непотпуне добрим самим, имају за непрестани циљ да достижу Доброту која је откривена у Христу. Уз ризик да увек једна страна може завршити на позицији не ни дарованог, ни оног који се труди, него на сасвим трећој страни онога ко је у потпуности равнодушан да буде добар уопште.

Верујем да сваки човек има макар једног пријатеља. Пријатељ је за мене прескупа реч, али верујем да има. Јер ако злочинац има савезника међу својима, упитно је да добар човек нема. Самим тим, пријатељ ће наћи време. Странац се изговара за сусрет. Тако да ако постоји потреба за разумевањем, загрљајем, дијалогом – он неће окаснити. Пријатељ препознаје муку другог као своју.
Верујем, такође, да молитва може смањити пресију дистанце. Ко год подизао брану. Тада се чежња за другим јавља као растерећење. Љубав Другог чини да у нама делује љубав која укида сваку нелагодност, потребу и отуђење. Указује се оно једино потребно.
Видех многе удаљене од света који нису постајали малодушни а ни закидали своју љубав према свету, а видех и многе сакривене међу људима а да се нису никада довољно одобровољили да отворе своју душу и заволе другог. Од нас зависи.
Тако да лице пријатеља, игрим парадокса, никада нема једно лице, јер се његов спректар присутности може манифестовати на више начина у зависности од тога какво је срце човека. Без обзира да ли човек живи неким усамљеним или друштвеним поретком, његово срце ће и из близине и са даљине, према мери себе и свог квалитета, или његовог одсуства, тако доживљавати свет. Као пријатеља или као непријатеља…