Подржите развој нашег пројекта!

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com

---

У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Умотворне ескалације

Паметан човек прима критике а глуп никада. Али, паметан човек никада неће жртвовати своју памет да би живео за критику глупог.

Све философије света не могу да стану у срце једног детета које верује у Бога.

Онај ко те посебно нервира – открива у теби деловање неке страсти.

Неки проблеми се могу решити само искључивањем из њих.

Непријатности не морају бити без изазова.

Кога волиш – над њиме бдиш.

Игноришемо само оно што смо изабрали да нас не дотиче, али то не значи да нас оно што игноришемо не дотиче уопште.

Ко може да промени само једну злу мисао у добру – победио је свет. Другачије се свет не може променити осим властитом променом.

Најмања извештаченост уништава чистоту.

Открити се овоме свету сигурно је само за онога ко се сакрио у Христа.

Спонтаност, то значи дозволити Богу у себи да нешто ново у нама каже или кроз нас уради.

Промашен ум – сировина на делу.

Најнесрећнији људи нису они који су објективно у нечему оштећени, већ они који у својој горчини глуме осујећеност своје праведности.

Све теологије света ништа не значе тамо где нема љубави човека и благодати Духа Светога.

Чиме се заводиш – са тиме се изједначаваш.

Срце је ломљивије од стакла. Буквално!

По савет се не иде код лошег човека јер ће такво и дело бити.

Не падај на похвале него се учи од Христа: Кога народ брзо похвали – још брже га разапне.

Отуђења припадају хладнокрвним људождерима.

Коме је стало до правде – не плаши се приговора.

Страх је добар васпитач за интроспекцију.

Не завидети успеху брата једнако је стицању благодатне нарави.

Много је начитаних али је мало сналажљивих. Писменост није мерило врлине као ни оцена квалитета душе.

Након толико хиљада година свака нова генерација се рађа са свешћу да никада неће умрети. Или смо толико глупи као људска врста или је то једноставно један прећутани и фундаментални показатељ колико смо, чак и као несвесни, гладни бесмртности.

Који год пут да изаберемо – Бог је неминован на свакоме путу!!!

Где љубав царује поделе нема. Јединство се крњи тамо где почиње злоба. Иронија остаје: Сви су добри док се не појаве интереси. Отуда усамљеност у свету.

Ништа лепше од откривања својих светова и ништа загонетније од тајне непознатих делова сопства.

Агонија човека није толико до агоније колико до свести да пред собом види решење проблема до којег никако не допире.

Само оно што није доживело своју експлоатацију – само то је задржало своју првобитну природу.

Љубав је када обнажиш своје биће пред лицем другог а да се други твојим тајнама не наруга, него иде још даље па својим загрљајем покрива све твоје недостатке. Од овакве љубавне максимале нема већег разумевања за другог.

Између воајера и трачара танке су линије разликовања!

Потрошачка свест нас никада неће спасити од самоће!

Блажене су депресије које не одузимају наду!!!

Свако има своје демоне када је волети своју агонију лакше него волети друге. Али, у томе и јесте подвала – није лакше уопште!

Када си посвећен где треба – ни очекиване нада неће окаснити.

Неки људи те питају за савет не да би решили свој проблем и изашли из њега, него да би те увукли у свој проблем и да би те задржали усред њега.

Шта држиш за светионик свога ума – то ће ти постати оријентација за устројство твоје душе.

Људи су толико оптерећени обавезама да и не примећују лепоту постојања која им се од Бога дарује.

Какви су ти погледи – такви су ти светови!!!

Док се свет отима за свој утисак, похлепу и подле намере, далеко од њих се несметано неки тајни Живот одвија а да Његова невидљива лепота остаје недоступна охолима.

Гуши само она љубав која те хоће само за себе!

Да бисмо дошли до срца другог – у његов свет не можемо проваљивати. Љубав не познаје насилнике и обијаче туђих личности. Где се покаже ненаметљивост оног ко заиста воли – врата ће се сама отворити.

Увек је тако било: свет остаје слеп за лепоту у најмањим детаљима а за истину држи само оно што је толико очигледно да не поседује никакве лепоте уопште.

Када не бисмо превише сумњали у туђу љубав – нашли бисмо сопствену полетност у туђем загрљају.

Аутентичне детонације бића увек остају невидљиве. Лажне промене су увек видљиве.

Када потцениш своју веру – остаје ти само слабашно уздање у људе.

Незахвалан човек ни у свом материјалном изобиљу не може да реши проблем своје усамљености. Јер усамљеност се не може излечити материјалним многостицањем, него је духовни проблем будући да човек није створен само ради себе.

Људи нису књиге које можеш прочитати и бацити на полицу да хватају прашину. Тако и љубав и вера – не могу само једном даривати посредовањем па да буде готова прича док други не умре, него увек, доживотно, тражи доброактовање.

Неки људи мисле да су скромни јер се не експонирају и не говоре превише превише о себи. Може бити. Али, има и тог парадокса да они једном оспољени не мисле више о себи а да они који се држе по страни – држе још више своју егоманију на гомили баш зато што се нису још нигде испољили.

Музичар

Д. Р. Ђ. је био музичар. Заправо, Д. Р. Ђ. је био старкеља. Прошли су векови у његовом младалачком пијанству, дрогирању и разврату да би могао озбиљно схватити, у свом оседелом мудровању, да његово боловање никада није прошло. Као млад човек он је заиста веровао у револуцију слободе коју је музичка нота требала породити. У тим годинама он није могао рачунати на то да ће једног дана остарити као Буковски а постати ужасно џангризало када попије најмању чашицу. Био је још млад и наиван. Чврсто уверен у религију рокера и хипика – да је све дозвољено и да само јаке личности заслужују сигурну смрт са обавезним ореолом славе око главе.
Данас би се могло рећи да Д. Р. Ђ. има више поштовања и пратилаца него што их је имао у младости када су га због његове дуге косе и браде тукли по сваком ћошку клубова и забачених тротоара. Зато што је био добар и наиван? Не, зато што је смрдео на алкохол, зато што се није купао недељама, и зато што је поприлично знао психички малтретирати људе да би се уклопили у његову визију како јединство треба да изгледа.
Д. Р. Ђ. је тако живео деценијама као изгубљени блузер у земљи Србији заклињући се само верним идеалима уличних музичара и оних који су са светим страхопоштовањем стављали златне игле на крцкаве грамофоне. Добро, и по коју иглу хероина, али само да се Д. Р. Ђ. не би издвајао из масе. Наравно, Д. Р. Ђ. је пропутовао цео свет јурећи за звуковима најбољих музичара. Могао је то себи да приушти јер је имао богате родитеље за разлику од већине сиромашних пријатеља којима ни продаја земље у неким сеоским забитима није могло приуштити основне потребе а камоли привилегије. Тако је Д. Р. Ђ. живео деценијама, а да ни он сам није рачунао да ће до старости остати вечни панкер, премда се не може рећи да му такав вид задржаног младалачког бунта није негде импоновао. Јер, Д. Р. Ђ. је био сувише лукав да би се тако лако предао поклекнувши пред првим власима седе косе и искривљених бора по целом рошавом лицу.
Једнога дана, негде у периоду када је почео да схвата да ће постати родитељ, у Д. Р. Ђ. се нешто преломило. Почео је да тражи дубљи смисао. Схватио је да колики год идолопоклоник разних џезера био да се тако не може даље живети – да музика није довољна да га доведе до пуноће! Наједном му се све то његово познавање музичке индустрије и пажљиво архивирање песама, албума, плоча, група, чинило апсолутно бесмислено и као крајњи сувишак егзистенције. Његово биће је било болесно гладно!!! Потресно празно!!! Кризирао је до последње аутодеструкције!!!
А онда, негде на метафизичкој граници, загљављен дубоко између хероина и екстазе, али засигурно уроњен у дубоку зону смрти једном ногом, имао је виђење – указао му се Сам Бог лично. Срео је Христа!!! Он у то време није знао ни за религију, ни за Цркву, нити је икада расуђивања о Богу сматрао озбиљним предметом своје пажње. Бог се појавио тек тако. И положио Своје руке на све убодне ране на његовом телу. И Д. Р. Ђ. је осетио како кроз сваку његову, хероински избраздану, рану – топла небоземна светлост пролази уздуж и попреко са свих страна стварајући невидљиве шавове свуда где је светлост пролазила остављајући своје благодатне трагове. Тако је Д. Р. Ђ., у време када вера апсолутно није била популарна, нити део духовног тренда, постао хришћанин а да то није ни знао.
Године нису имале манира да поуче Д. Р. Ђ. како се даље треба осмишљавати. Морао је сам да открива светове и да компонује такве ноте новог смисла. Лако је било свирати гитару и играти се са мелодијама, али овде је устројство бића тражило много узвишеније и одговорније композиције. Дефинитивно није могао да остане равнодушан на даровану визију која му се, директним посредством Христа, указала. Желео је да упозна тог мистериозног госта који је баш њега, таквог никаквог и бедног, дошао да посети у пандемонијуму свих његових лудила.
И тако је започео пут боготрагања за Д. Р. Ђ. од проучавања Библије, преко обилажења разних манастира и разговора са многим духовницима. Баш је лутао сироти Д. Р. Ђ. јер је на сваком ћошку добијао другачије савете. Бог му се због тога чинио крајње неухватљивим, јер чим би Д. Р. Ђ. дошао до једне локације имао би осећај да је Бог већ отишао на другу адресу. Није сада могао да дође до онога Који га је пре тога Први потражио. И после првих година свеже продуховљености, сада је за Д. Р. Ђ. дошло страшно време кризе да се допре до првог искуства благодати. Али о својој визији није никоме причао. Држао је то искуство љубоморно само за себе чврсто верујући да Бог за њега има специјалан план и попуст и да га припрема за нешто велико.
У том убеђењу да га Бог припрема за нешто посебно Д. Р. Ђ. је живео до дубоке старости. Наравно, Д. Р. Ђ. није дангубио. Истина, остао је доследан својим рокерским сновима умоченим алкохолом у мало блуза са три мере хипика док није нарасло до пуноће бунтовништва. У међувремену ниједну литургију није пропуштао. Као што је некада до болесне перфекције знао сваку ноту, текст и албум неког музичара, тако је сада наизуст знао свако слово и стих Библије, јер је пажљиво знао записивати и архивирати, од речи до речи, сваки вид канонског довијања не би ли себи купио алиби када год је требало мисионарити међу онима којима до вере није стало. Највише се наслађивао када је улазио у полемике са хришћанима, јер је унапред имао спремне томове и томове преголемих светоотачких записа за сваку животну ситуацију, теолошку недоумицу и проблем. Просто је Д. Р. Ђ. сам себе сматрао необоривим доказом о постојању Христа са читавом армадом невидљивих фолдера у глави спремних за окидач и одбрану у сваком тренутку.
Данас је Д. Р. Ђ. поприлично остарио. Седи у својој овешталој и дебелој фотељи уз довољно топлоте колико може да плати рачуне. Редовно има заседања са својом чашицом и флашицом док у позадини интимно свирају највећи астрономи музичке сцене у целом његовом животу. Д. Р. Ђ. је остао негде заглављен у другој половини двадесетог века. Никада то није себи смео да призна, јер је одавно престао да прати било какве модерне токове. Одавно је престао да одлази у Цркву на богослужења осим када баш потражи себи лека од свежег мамурлука. Ако би га неко питао зашто не долази више у Цркву као ранијих деценија, он би по уобичајеном дисциплинованом поретку одмах извадио своју бележницу и започео са цитирањем светих. У светим оцима је увек себи налазио одбрану. И потајно се надимао што има аса у рукаву који је другим смртницима био ускраћен – а то је да је имао виђење Христа. По томе је мерио своју побожност и сматрао је да има привилегије које други људи немају. Мада је непоштено рећи да у свом том његовом Џоплин – Хендрикс начину битисања није дуги низ година проповедао универзализам спасења за највеће грешнике и за припаднике других религија. Д. Р. Ђ. је знао тежину пакла на својим леђима и зато никада није могао да поверује у Бога који кажњава паклом било ког човека. Оно што је остало сакривено чак и од Д. Р. Ђ. је што до данашњег дана, када је смрт ближа него јучерашњи дан, да ли је његово виђење Христа, Којег је доживео као Живу Позивницу, било заиста аутентично или последица узимања различитих дрога. Вера код њега никада није била проблем, али то питање како је до вере дошло – никада није смео себи да постави. Јер је добро знао да ако га буде поставио да ће се јасно указати…Ко? Христос? Не, Христос га мање занима колико га занима страшна помисао да он није део никаквог посебног плана, јер му је мишљење да је он припремљен за нешто посебно било много присније, а да ни он до данас не зна – да ли од Духа или хероина?…

Пуританство

Мислим да је религиозни фанатизам скроман или продужени вирус спрам профила једног аутентичног психопате оперисаног од најмање емпатије. Чистунци, детаљисти. Ту креће зло. Чистунци пре суда, читунци после убиства. Чак је и најмањи облик егоизма ништа у поређењу са патолошким нарцизмом таквих. Умоболни хигијеничари а заправо морални фашисти. Поред зла остају очарани идеалним вредностима до којих сами не допиру, али ће вам зато без гриже савести сасвим хладнокрвно одрубити главу јер нисте нашли лепоте у њима…

Јадиковка

Свет је незахвалан. Зато јадикује. Неко има на чему да се пожали али бира пут ћутње и достојанства. Не чека на сажаљење. Наставља да живи. Да преживљава храбро своју борбу. За то време они којима ништа не недостаје – осим захвалног срца и добре воље – хукћу и ропћу у својим сујетним нервозицама на све што се не уклапа у њихову слику света. Презирачи свега што дише а који дају славу људима мањима од прашине. Свет почива на скромним јунацима. Њиховој анонимности и страдању припада слава а да свет за ту тајну не зна. Нити жели да зна. Они ће бити суд вашој топлој постељини! Јер у њиховим безбрижним сновима нема кошмара којим неки од вас прождиру друге…

Сведок и сведочење

Какво треба да је сведочење вере у Христа?
Дискретно, ненаметљиво, антисекташки оријентисано сваком неусиљеношћу наметања и подилажења.
Нема бољег сведочења од свог примера!
Бројна правила и строга типикарења само одбијају људе од Цркве.
Фокус је на љубави, опраштању, стицању Духа Светога.
Све остало је фанатизам!
Чак и аскетизам може бити повод за девијације ако нема доброг темеља.
Да ли то значи да треба бити пасиван ако се неко руга нашој вери или је чак отворено напада? Не! Такав отпор није мерило фанатизма, већ одбрана односа који имамо са Богом. Ако неко не воли када му се најрођенији узимају у уста и вређају – иста сензибилност и овде постоји. Због фанатизма? Не, већ због љубави која је уложена у један однос.
Ако ми је Бог пријатељ – а Он се не брани ни када Му се ругају, када Га туку и убијају – онда реакцију одбране оправдавам на такав начин премда свестан да Њему ни као Васкрслом а ни као Богу моја одбрана није потребна. Али, тај начин не сме бити фанатичан да иде до смрти непријатеља. Христов начин сведочења је приговор пред Пилатом и Кајафом, али и добровољно умирање за непријатеље. По таквом усличњавању се може видети каква је наша ревност и сведочење:
Да ли смо саткани од фанатизма или љубави која не тражи своју вољу?

Обећање

Преморен, уморан, мртав
Хронично изможден
По ко зна који пут, дан, ноћ
Годинама несаницом нахрањен.
Не знам шта је посреди?
Да је бар сведочење стваралаштва
Које и другог изграђује
Па да ми не буде жао.
Да ли кривица, страх или
Које већ изгарање
Него што не знам питање.
Имам осећај да ми двоструке очи
Избијају на сваки део лобање
И још толико бесних муња
Када треба да дочекам свитање.
У мени никада мировање
Али да мир не познајем обмана је,
Али ако се стари човек новим мрви
Макар као нада – утеха је.
Данас је свирало лепо богослужење,
И сутра ће!
Ушао сам у свест Мојсија
Знам како се осећао на врху планине!
Знам да ми нема уласка,
Али разумем и обећање Божије
Да је Његова љубав већа од царине…

Родитељи, деца и замена васпитне вредности!

Репутација

Не мораш у свему бити савршен
Дете моје!
Јер шта ти вреди сав напредак
Ако љубави посустане
Ако смирење одустане,
Ако бахатост, грохот осуде
И сваке надмености
Преузме кормило немилосрдно?
Не мораш бити савршен
Мада ревност похвална је.
Боље је да ти свака врлина пропадне
И част међу људима,
Неголи да наудиш своме миру
И сахраниш живе кости
Само да би живео илузију:
Да си беспрекоран
Да је твој свет освећен изобилно
И да напредујеш тек толико
Колико те глас другог потврђује.
Јер, веруј –
То је комплекс који стиска и мори
(вртлог врлине пандемонијума)
Који те лаже изграђивањем
Да си јутарња звезда на небеској кори!

Постојање као Божији дар

Нисмо ни свесни чиме нас је Бог Тројични даровао! Добили смо као људска врста сасвим бесплатно способност и могућност да постојимо на Његов начин – да имамо слободу и личност! Да поновим: имамо слободу и личност попут Бога! Само на тај начин можемо рећи да колико смо сви слични у неким карактеристикама да смо радикално другачији једни од других.
Ми смо мала интелигентна бића која се у овоме свету и овоме телу изражавају и са-односе као што Бог чини у Своме ТроБићу. Ми смо Његови директни потомци! Не носимо део Њега већ Целог Њега. Њиме се изражавамо. Апостол иде још даље, па каже: „Бог је Онај Који чини у вама да хоћете…“. Његовим материјалом у нама и кроз нас се изражавамо, артикулишемо (ум, разум, срце, итд.) чак и када о Њему не мислимо, или, још противуречније и скандалозније – користећи Његове дарове у нама да се Њему, свесно или несвесно, противимо.
Ми не познајемо Бога ни као Творца а камоли као пријатеља и Оца! (Прво Лице Свете Тројице).
А Бог нас се није постидео чим је Бог Син (Христос) као тело постао један од нас.
Само постојање (биолошки, ако ћемо тако да поставимо проблем) је већ дар. Ми смо као људска врста чудо природе и врхунац Божијег стваралаштва. (Ово треба сагледавати!).
Нас не дотиче чудо самог нашег постојања (чак и када смо егоцентрични) а камоли одушевљење стварношћу другог спрам себе. Равнодушни смо. Летаргични. Убијени у појам самим постојањем. Незахвални. Сами себи смо небитни чак и када се заклињемо да смо себи најбитнији. Сами себе не поштујемо. Са собом чинимо као што чинимо са смећем. Дословно. Поједемо себе па сами себе одбацимо! А све је дар! Сами себи смо највећи дар од Бога. (Ово треба сагледавати!).
И Син (Богочовек, Исус Христос, Друго Лице Свете Тројице) је постао и остао заувек у телу као један од нас. Не привремено, него неповратним човеколиким трајањем укалемљен посредовањем Своје Божанске природе. А Бог се није постидео ниједног аспекта наше психологије и анатомије будући да их је Он Сам као Креатор конструисао као живоделатне. Својим Очовечењем, Христос нам је дао пример како можемо да користимо своја чула. Не само чула телесна, него и чула духовна. И још прецизније: унутар нашег састава даровао Духа Светога (Треће Лице Божије) да се у најнежнијим и крхким нутринама нашег бића, између кости и меса, између духа и душе, између ума и разума, пројављује у најдиректнијим манифестацијама. Да један другога чинимо Царством!!! Сваким својим нервним завршетком. Сваким својим психофизичким посредовањем. Додиром. Речима. Погледом. Управо је то била замисао Божија шта Црква треба да постане – да човек човека чини Царством! И ово треба сагледавати, јер након толико векова – то још нисмо схватили.
Можемо чуда да стварамо, али не метафорично, не неким експлозивним и романтичарским заносом, или драматургијом патетичног, него буквално, посвећено, реално, јер је већ само наше постојање чудо по себи.
Па, када је таква тајна положена тамо где исповедања вере нема, колико веће чудо ће бити онима који раде на својој духовности борећи се за новог Христовог човека у себи?…

Половина

Могу да кажем
Да сам пола живота провео у читању
И још половину слушајући савете.
Могу да кажем
Да сам половину провео
Творећи послушност
У послу најмањем.
Могу да кажем
Да сам цео живот посветио људима
Да њима у себи добро буде
И још једну целину живота
Одувек сањајући недосањаног Бога.
Сада сам сит од искања и давања.
Глад остаје непромењена
И кад дајеш и кад узимаш.
Не желим више читање
Нити примање савета.
Не желим да сам дежурни конобар
За најмањег човека
Који презире промене.
Одбијам чак и реч теологије
Ако и на светом месту Цркве
Само ослушкујем претње.
Желим да у својој вери нестанем!
Не делимично или новом половином
Већ потпуно, целим дисањем.
Хоћу да ми Христос
Стоји тамо где ми срце спава!
Желим да Он буде моје ново мастило
И које пише и које се саопштава!
И које ради и које посредује
Тамо где помоћ бриди искањем
На месту савета и на месту послушности.
Уморан сам од половичности
Уморан од пасивног читања
И саветовања!
Када будем у Њему умро
Продисаћу Живот
Који се сам унутар себе сведочи и –
Распламсава…