Advertisements
Latest Entries »
Призивам, дозивам све мртве од постања света!
Све, сваког, да ниједног не заобиђем
погажене, посрамљене
убијене као фетус преко сваког физичког злостављања.
Призивам сваког понаособ да из свог неписаног гроба врисне
дозивам назад да сваки леш нелеш постане
јер желим да их све видим опет живе
у Твојој руци Господе, сад, спрам мене.
Доста је!
Не могу више да дишем потапања,
Не могу више да једем крволиптања.
Овај свет ме стиска обручом киселине
који не прашта спокој и тиховање најмањем детету.
Кидање, кидање, Господе!
Они који страдају њихови зубе моле за милост у мом месу.
Како да им помогнем када нисам крај њих у своме становању?
Чујеш ли све те векове у којима су Те гласови немоћних
данима, ноћима, годинама изнова дозивали?
Знам да Твоје свето ћутање није брзо на осуду
и верујем да ће свако тело Вечност загрлити,
али, тешко је Господе, тешко гледати
ко кога прождире, убија и продаје годинама.
Кад ће се променити лице света?
Кад ћеш нам у госте доћи?
Чујеш ли пратњу свих сахрањених?
Чујеш ли мој вапај и Твоје истраживање?
Мора ли свако од нас бар мало зао бити?
Мора ли се лице охолога хладнокрвно над лешевима церити?
Кажеш да човек мора умрети да би Те видео?
Усмрти ме, само да видим спасење свих уништених
које Си сакрио тамо где реч не допире.
А ако ме и не примиш тамо где врим
дозволи да се и сада мало обрадујем
ако иза сваког пакла у Твоје Царство смем да провирим…
Ако ти није стало до љубави
Да имаш мир и да се осетиш живим
Не мораш заиста ништа чинити.
Нико те неће зато осудити.
Довољно је да трпиш своју непогоду
Да преживаш чамотињу
Са неком сакралном незахвалношћу.
Шта те брига?!
Сматраш да нема мртвих.
Избор је твој, препусти паразиту
Да крчи пут војевањем.
Нека екран преузме стварност!
Да се још више бавиш онима
Који те не занимају нимало.
Нека свако седи на својој столици
Далеко од ближњег
Који хвата прашину на твојој
Менталној полици.
Ако се једном пак
исповраћаш од таквог задаха
Запитај се: да ли заиста живиш
Или је слађа бљувотина
да не мораш у океану инерције ништа чинити
Ако је све што јеси пукотина?…
Чудан дан над Београдом
Угриз морске соли на усни по снежном мраку.
Данас су ме многи волели
Данас сам видео колико некима пуно значим,
Јер само тако умире презир себе
(чак сам и самог себе збунио
Које сам противнике све пољубио).
Хронично неиспаван као у каквом
Другом телу
Без јасне разлике да ли је дан сан
Или сан дан,
И како је то питање сасвим небитно
Ако знаш према коме се отвараш.
Прате ме разне смрти
Које тек треба одболовати,
Као да нисам већ довољно уморан
Од ове досадашње.
Не клањам се људима,
Гледам иза сенке.
Разговорам са неким пророштвима
Да ли би се догодила откривањем
Или не би уопште самим упадом.
Ништа не знам, драмујем.
Али је света утеха када сви обриси
Утискујућег прођу галопом
Да непогажен у мени остаје
Алфа и Омега
Док напољу нека деца плачу због кошмара
А друга јер се тек рађају…
