Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет. Осим одржавања блога тако помажете додатну мотивацију да се пружи неки нови смисао онима који су гладни смисла, а када би се прикупила средства можда би се могла и нека књига објавити.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Муња

Ужасан дан…
Ниједан блок мисли није налазио своје зглобно пристаниште
до потребног здања душе…
Данас је тамније од мрака
данас сам себи странац
без топлине, загрљаја, зрака…
Ужасан дан
а ни грам самосажаљења
нити поклича у име меланхолије
која живи од кича роптања,
све је било као што увек бива
само мене није било у себи
када не познајем црва у месу
који се стиди лица у продавници света…
Данас желим да нестане данас што пре
још даље иза заборава,
данас не пристајем на данас
докле год у мени бриди
муња
који легион прославља…

Визија

Синоћ ветрови
сломише четири велика учитеља
којима беше дат задатак
да испитују лице света…
По њима је ударало
онолико годишњих доба
колико њих самих беше,
али мада у боловима
ниједан није одустајао
од напора
да испитивањем лечи студен, жегу…
И ја се полакомих
да како спречим патњу учитеља правде, суда,
али нечија рука на мене паде
па рече:
„Не мешај се!
Стиже зора у којој ведрина
не познаје
ничији пад и беду!…“

Опклада

Знаш ли
и да ли те је брига уопште
да испратих човека
тешког по нарави
топлог по срцу
тамо где неко на месту престајања
он види само осмех
а не освету?…
Знаш ли
и да ли те је брига уопште
да постоје људи
вреднији од злата
који не гасе љубав
онда када сви на освету
и злопамћење позивају?…
Знаш ли
и да ли те је брига уопште
да има људи који
себи нису ускратили хуманост
тамо где сви само
на својима интересима,
пословима и страстима
почивају?…
А где сам испратио, питаш?
Тамо где живот и смрт
у Тајни неизвесног
бацају опкладе
чија ће Вечност
прва а чија последња да буде…

Мислим да је данас
барем пар стотина душа
и још толико њихових исповести
са каматом
прошло кроз завесе моје душе
и да нема ниједног
апсолутно ниједног
у којем нисам пажљиво
ослушкивао Христа, брата
а опет, док сам очекивао
исходишта Оностране воље
на трагањима другог
нисам познао време
да бејах слух
у којем бејах похођен Духом
да другима будем реч
која у мени тражи
знак и савет
да пронађу Христа, брата…

Ноге ме убијају
као што сенке носе тегове
око сваког мишића,
прелома, мрака…
У мени плач глувонемог
а концентрација нула
тик до ишчезавања свести
као крај потонулог сидра, блата…
Нахватах се неке хладноће
у поглављима кости, нерва и крви
као што се успомене лепе
за најтужније куће…
А око мене…прегласне
слике и звукови
на нивоу хипнозе,
на нивоу бљештања
на нивоу халуцинације…
И ништа ми не треба
нити се коме пожалих…
Све је добро
баш онда када ти се цео свет
руши до темеља
са сваког почетка и краја тебе
јер на дну ништавила
Бог је тај
који у теби тебе и цео космос
побеђује…
а бол што нестају у осмеху
они које волиш
само је одроњавање смисла
да на другу страну Вечности
и ти једном пређеш…
Благо помиренима између себе
јер је њихово Царство Небеско!
Благо онима који
на време познаше
да ништа своје под Небесима немају као своје,
јер, сви ћемо умрети
и познати додир Љубави
која само Себи налик
потврђује као своје…

Светлост

Ова недеља је била тешка
а ни сутра не нуди осмеха довољно,
па ипак, добро сам
упркос падовима таштине
упркос невољама
да свима добро буде…
Чудне оптужбе добијам ових дана
тамо где дарујем искреност
и оспољавање…
Кажу ми гласови да сам
живи чемер
и да пуно горчине
испија код мене страшне здравице…
Шта ја знам
никоме не судим
али се склањам од свемудрих,
тешко ми је да носим
туђе свести око свог врата
о неком мом мраку
јер док неки од њих нишане
у мени брата
ја само чезнем за миром
где станује Бог
у чијој Тросветлости
просим наду присуства
чијем додиру, љубави
приносим сопство
по којем Он не познаје
моју таму
већ увеличава снопове до неподношљивости
да бих од других сакрио
њихову душу саму…

Да ли знате зашто људи воле реалне хероје? Зато што су супериорни и недодирљиви? Безгрешни и без слабости? Не! Ни због чега другог него зато што су спремни да покажу пркос и отпор у име већег смисла и врлине тамо где сви ћуте макар изгубили посао, здравље и живот. Што су спремни да се жртвују за узвишене вредности чак и када сами немају довољно врлина а да не жртвују друге за глупе ствари. Што су, по онима који љигаво ћуте, тобоже глупи, јер се експонирају на своју штету у име правде.
Пљујем на живот где поданички и кукавички трошиш деценије на стаж само да би због плате ћутао на колективно лицемерје које се саглашава са девијантним одлукама оних који владају. Наравно да ћутање може бити акт сагласности са одређеним пропустима.
Увек ми је била мрска елитна углађеност оних који тобоже лојално извршавају своје „свете задатке“ да би у име „функционалности“ преко ноћи знали да прегазе оне који су их до јуче у свему подржавали.
Чак су и свети људи добро познавали ту тајну како се злочин гнезди у срцу оних који се компромитују а да нису хтели са тим ни да живе, ни да се саглашавају. Погледајмо само библијске пророке са којим светим бунтом по цену свог живота (а данас се плаче за фамозну каријеру) иду против одређених власти!
Човек треба да је узвишенији од задаха лицемерја и смрдљивог страха!
Јер ако је цена прогреса да човек ћути на колективни идиотизам само да би напредовао у каријери, или макар задржао мрвице беде коју сматра изобиљем, или достигао једногодишњи кутак хедонизма, боље је да живи скромно али да има чисту савест и мудру смелост да увек може и већима на положају нешто свето и истинито на њихову бестидност да каже…
Нема тог прогреса и плате због које човек треба да убије свој мир и своје здравље!!!
Толико…
Мислите о томе!

Тишина

Неке тишине знају бити
неподношљиве
до светог гравирања бола:
када Бог шапуће
када душа мирује
када ћутиш са оним кога волиш
када те прождире тајац онога ко живи за твој пад,
а опет, неке тишине исијавају
најсветије моменте
громогласним немовањем
да си просто сам себи загонетка
колико у дубини себе осећаш
присног Странца
толико да се питаш незнањем:
Ко је Странац
који се у тишини над тобом огледа,
и да ли је Он Тај који
испред твојих очију стоји
или иза очију љуби и заседа?…