Latest Entries »

Млади

Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често можда и прегрубо формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Advertisements

Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…

 

 

 

 

 

Где су границе између покривања и откривања нечијег греха? Са једне стране, хришћански императив љубави иде до максимале покривања нечијег недостатка, а опет, са друге стране, указује да не треба да недостаје критички и изобличавајући моменат ако бестидност другог, као и своја властита, узме маха. Ако се иде линијом покривања нечијег недостатка, то не мора увек да се протумачи као акт љубави, већ и као акт заташкавања.

Рецимо, неко не жели да се његова или срамота некога другог обелодани, па ради на прикривању неког злочина. Тешко да ту има врлине. За данашње правосуђе уопште се не полази том логиком. Узмимо за пример један случај од пре неколико година. Брачни пар је упуцан од свог 14.-шњег сина. Родитељи су преживели и опраштају му, јер не могу да живе без њега. Осуђен је на 17. година. Адвокат мисли да је природно да родитељи опросте, али проблем види у томе што оптужени не препознаје свој злочин као злочин. Родитељи, по тој логици ствари, и по мишљењу адвоката, морају да опросте, јер ако нису родитељи за њих неће бити смисла постојања. Мајка каже да не може да буде више мајка ако син није ту. Отац је укључио дуги низ година сина у све могуће активности, али очигледно све време није видео њега као њега. Колико моја маленкост примећује, момак је имао све што пожели – ту видим корен проблема. Да је овај случај окренут према некоме ко није из биолошке линије, та линија опраштања нечијег злочина, тек ту бисмо били на прагу хришћанске љубави. Овако више можемо да видимо осујећеност родитељске замисли о породици која се показала трагичном, и да праштање не долази као акт љубави него као могућност да се на неки начин окаје што је та замисао о породици пропала. Други случај, од пре неколико година, неки родитељ на суду, поред свих заговорника смртне казне за убицу његове ћерке, позвао се на Свето Писмо и на Христа рекавши да он даје опроштај. И једино је та реакција родитеља изазвала плач осуђеног који је дотад на оптужбе свих осталих био тотално равнодушан. Данашњи хришћани не праштају ни ситнице. Вербализују најбаналније могуће ствари. Како год да поставимо проблем, правосуђе не занима ни нечије кајање, ни нечије праштање. Оно је лимитирано према једном тренутном акту и према том једном акту мери и вреднује целокупног човека. Заправо, овако раде сви људи.

Вратимо се на постављени проблем. Откривање или прикривање? Можда ако је акценат на неком интезитету мањег протока грехова које можемо детектовати у свакодневним односима: лаж, клевета, оговарање, преједање, напијање, итд., (мада су и ту линије танке, јер у трептају ока лако и ови мали недостаци могу постати иницијална каписла да се неко веће зло деси).  Али, ако је реч о протоку већег обима дефектности, свако кокетирање у знак добре воље не чини корекцију другог, јер други не само да не препознаје свој промашај, него наставља да га чини тамо где је само привремено направио паузу. Ту га одобровољавање посредством другог уопште не оплемењује да постане бољи човек. Нема стид ни у наговештају а покајање је евентуално на нивоу неке далеке фикције – чак не на нивоу ни неке идеје.

Погледајмо молитву „Оче наш“. Она је експлицитно недвосмислена са оним: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али, постављам питање, да ли је свако ношење крста од Бога? Да ли је нужно увек ћутати пред нечијом пресијом, било да је она директно уперена против нас или против неког другог а да смо тога сведоци? Христос, као Син Божији, Богочовек, никада не поступа на исти начин. Пред Пилатом ћути, али пред Кајафом се буни. У храму користи бич и висок тон, али према блудницима налази помиловање. У Гетсиманском врту издајнику Јуди се обраћа љубазно, док на истом месту строго се опходи према апостолу Петру. На једном месту проклиње градове а на крсту разапет свима даје опроштај.

Дакле, тешко је ићи логиком једносмерне улице јер не постоји решење за сваку ситуацију. Можда је акценат на томе да човек не треба да се ослања на себе, већ на деловање Духа Светога, да ослушне Његову процену у себи према Христовом моделу у смислу да ће Дух дати речи (и реакцију) које човек треба да каже (или продејствује) пред парничарима. Можда тек тада, ако је и тада уопште време и воља Божијег деловања јер се Он не може штеловати као сат или интернет, дођемо макар у делимичну спознају како се треба владати, и да ли је нечије зло за откривање или прикривање. Али, који год пут да изаберемо, у сваком путу ћемо испасти саучесници. Било да ћутимо или да говоримо. То треба да нам буде прво и последње – јасно. Нема неутралне позиције. Не можеш бити равнодушан. Не можеш бити по страни као да те се не тиче. Јер све чега си сведок – већ си укључен. Затворити очи пред неким сазнањима значи блокирати одговорност која до нас стоји. Тако долазимо, коначно, до дефиниције неутралности: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15–16).

 

 

Сећање

Да ли је човек само сећање
Као вода која пролази кроз прсте,
Да ли жубори испричане приче
Које не може задржати под рукавом?
Или је човек тајна
Збир трагова по будућности
Које прошлост још није исписала?
Чему самообнављање?
Чему раслојавање?
Пита ли дрво маховину што је баш
На њега савила своја леђа,
Или му не смета што у његовој хладовини
Неко други одмара дисањем?
Није ли тако и са сећањем?
Зашто човек сакупља плодове
Које више не може да уједе,
Осим ако га не боли пролазност
Па се боји света који га не познаје?
Зашто човек толико брине
Да спакује слике и речи о свом постојању,
Осим ако смрт не припрема гозбу
Роштиљајући сећања
Где ће човек сам себи бити послужен као –
Последњи залогај?…

  • Колико ли је човек бруталан према себи ако почетак сваког новог дана посматра као казну за своје постојање.
  • Слободан човек све своје са собом носи – поробљен човек пушта корење на само једном месту управо због немогућности да било шта у себи понесе.
  • Безлични људи личе на крпе са којима само треба обрисати своје чисте руке.
  • Што је мање дете у нама – веће су шансе да се људска душа разболи од неслободе…
  • Да ли су све неизвесности амбиси који нам прете ништавилом или само прозори који доскоком погледа треба да нас изведу на много већу тајну егзистенције?
  • Није природно за ембрион да остане у својој љусци. Живот тражи рађање. За човека је тим мање природније да остане затворен. Мора се отворити према другом. Ако жели постојање.
  • На нечијим лицима не видиш старост него боре у чијим браздама можеш провести године а да из свих тих намучених прича више никада исти не изађеш.
  • Ништа није лепо само по себи него свој укус ствара из племенитости која се са другим дели.
  • Добре мисли подижу се високо до неба али од њих користи имају и они који на земљи стоје.
  • Према сразмери чистоте – душа испија своју безбрижност.
  • Обавештења, позиви, поруке…помогли су човеку да једино сам себе не чује…тек онда почиње излуђивање.
  • Неки дани су сиви само због тога што чекају на твоје уношење светла.
  • Једно је хранити се приливом сензационалних вести које махом уништавају душу а савим друго је хранити се упијањем смисла који зна каква утеха је човеку потребна.
  • Слепоме не можеш говорити о Богу јер не жели да Га види, а опет, има таквих слепила којима интуиција јасно говори да свет који познаје није све што има постојање.
  • Много тога поробљава човека али ниједан притисак нема силу да обузме светлост која из човека еманира.
  • У храму ћеш наћи све осим самог храма – ако желиш да видиш.
  • Не постоји мртва природа. Постоји само обамрлост човека против чије жалости чак и природа устаје у одбрану.
  • Свако има своје подвојености али само упорни проналазе властити синхро, макар и он трајао кратко.
  • Деца су ме хиљаду пута спасила од смрти – неосетљивости.
  • Вера уноси нијансе у свету који не познаје боје.
  • Мрак се умањује пред блицом муње. Тако и суморну свест треба прекидати са светлостима ума које тама не може обузети.
  • И када човек удовољи свим својим фантазијама – свакоме празнина на крају каже да је боље бити здрав на неком другом месту неголи будала у освојеном.
  • Мања би аутодеструкција била у човеку када он не би тражио публику за своје самоповређивање.
  • Сваки систем се гради на ућуткивању сиротиње која се још лакше компромитује само зато што верује да не заслужује и не вреди више.
  • Ако нема другог – човек је болесно задовољан својом интроспекцијом.
  • Неки снови никада не полете а неке чежње не престају да маштају бар о једном крилу.
  • Ера информатике је имала за циљ да човека приближи другом човеку али је учинила само да се човек додатно отуђи чак и од себе. Зато незадовољство опстаје јер ниједан тастер не може да доведе до слободе кроз прозор монитора.
  • Не жалости човека толико неки проблем колико свест да празнину у себи мало чиме може испунити.
  • Докле има радозналости биће живо и дете у нама.
  • На крају ће бити као на почетку: свако ће стати пред дрво познања добра и зла и јешће плодове којима је постао најсличнији.
  • У подводним сферама непознатог – човек треба да тражи откуцаје свога бића, јер тек када тај импулс пронађе, изрониће на кисеоник живота да сунцем наде прослави рађање новог човека. Сваким даном…
  • Када своје мисли стопиш са Небесима – постанеш толико једносливен да је твој властити ум тешко разлучити од садржаја који носи и којим је ношен.
  • Било да живиш сам или имаш неког – опстаћеш само ако постоји једна узвишена вредност за коју сте сви једнако везани.
  • Све повластице овога света не могу стати на једну столицу – толико је свака моћ привид истине и гаранција сигурне пропадљивости.
  • Од злурадих људи у потаји не очекуј пуно потисака за неке спознаје.
  • Када човек заборави или потцени разлог свог постојања – ту је природа да га подсети и одобровољи.
  • Ништа страшније од марша преозбиљних аналитичара.
  • У почетку новог дана гледај да се распршиш само на узвишене ствари и вредне људе.
  • Основа сваке јаке личности је да не очајава баш онда када има највише разлога за то.
  • Када си спокојан – није важно куда путујеш, јер си већ у себи достигао крај и циљ свих кретања достигнутих миром.
  • У техноманији човек губи најмање пола идентитета.
  • И најтврђе срце може припитомити туђа љубав, само ако није толико сујетан да игнорише предавање осећања другог.
  • Чудно, док неки улажу велику веру тако да могу ходати и по води, други толико жале над собом да не могу ходати ни по сувом.
  • Имаш једноставан избор: или ћеш помоћи својим даровима да се развију и да те прославе, или ћеш их уништити тако што ће у теби да пресуше за било какво добро.
  • Докле год се имаш ослонити на некога – нећеш се помрачити, нити проћи…
  • Они који лажу себе да је све у реду само да не би изгубили свој себичан мир – први пуцају.
  • Докле год буде игре – биће и детињства. А само маштовити људи никада неће дозволити себи да остаре.
  • Сломљени људи увек покушавају на погрешан начин да утоле своје незадовољство због чега и не долази до корекције.
  • Никада комплекси нису знали за умереност јер им је апетит јачи од доследности према себи.
  • Бог је спреман растопити све што је створио за наклоност љубави човечије, али човек је тај који његову љубав не познаје јер истој леђа окреће.
  • А шта ако они за које сматрамо да су нам непријатељи који нам деру кожу – да су нам пријатељи, јер нас својим цепањем само одвајају од непотребних садржаја и страсти за које смо чврсто везали свој идентитет?
  • Ако не поштујеш вредност новог дана – научи се од деце, она ће ти показати како…
  • Људи на већим позицијама увек продају фекалије онима на нижим позицијама, али веће зло од овога лежи у чињеници да они који стоје потчињени под одређеном инстанцом воле свој пакао који им се предаје и намеће.
  • Бог те подиже до једне границе када си још слаб, а када ојачаш после идеш пешке сам…
  • Изгубљеност, перспектива је мозга. Лавиринт, изазов је духа.
  • Љубав ће победити свако нестајање…
  • Људски апетити су абнормални када је у питању простирање жеља. Комформизам је само природна последица. Мало ко полази од перцепције скромности. Јер није битна величина остварених жеља докле год постоји довољно светлости да и кроз најмање окно од човека прође. А онда? Онда, у обасјаности својих нутрина, указују се степенице које придржавају кораке ка сигурном усавршавању, а тада више није битно колико си стар и колико си пролазности сахранио.
  • Ко није спреман да напусти своју јазбину – овековечиће се у изолацији од својих ставова.
  • Излишна су сабрања где нема човека који би поклонио пажњу другом човеку.
  • Овај свет није зао – само смо себи кастрирали добре погледе уроњавањем у све што лепота није.
  • Када добијеш а не када обијеш слободу другог – онда други више нема могућност да затвори себе, јер је парализован твојом љубављу.
  • Само велики људи немају страх од стајања на ивици јер имају довољно искуства у својим крилима која их чувају од сваког падања.
  • Људским снагама је дата велика власт – да се уздигне изнад небеса и да достиже неслућене висине. Умор је неминован али је награда велика.
  • У оптерећености над финансијама – деца прва испаштају…
  • Што те није разнело – само те је просветило…
  • У себичним помамама за приватним екстазама – искључивости су веће а мождане активности мање.
  • Што су веће маске на појединцима већа су и отуђења међу људима.
  • Самовања претварају живе ране у росу чије злато ништа не може компромитовати.
  • Када се две пустиње пронађу – љубав међу њима кроји светлост која отклања празнину.
  • Да би неко познао своју наготу мора бити надпросечно интелигентан јер са тим познањем долази и осећање срамоте која је почетак преиспитивања и самокорекције. Код малоумних такве перспективе нема. Идиотизам је тесно повезан са осећањем бестидности а када се они уроте онда нема поставке питања о могућности погрешивости и поправљања.
  • Од срушених илузија о нечему или некоме – колико год било болно – нема бољег перформанса за здравље своје душе.
  • Дефлорисаност бића мора донети неке последице. Некоме су оне конструктивне а некоме по идентитет фаталне.
  • У спокојству дома почивају добра сећања.
  • Једино аутентична вера даје аутентичну рефлексију. Све остало су идоли и фикције чак и под паролом а не само демантом вере.
  • Колико год био мртав, постоје моменти када током твоје духовне смрти долази Баштован који није од овога света, да на твом лешу посади најлепше цвеће како би по твом буђењу тебе најлепше изненадио а твојим исцељењем другима замирисао.
  • Где се љубав базира на другима – такав ланац тмурна времена не могу поколебати.
  • Када пронађеш свој таленат – стисни га чврсто и немој пуштати…
  • Добар човек ствара светлосне мостове са целим светом – ако се и усамљује чак ни тада не прекида комуникацију.
  • Докле год има бар мало наде – ништа није још мртво.
  • Узалуд човек гради одбрамбени механизам са билион сигурносних заштита ако је и даље толики идиот да не може да схвати да се за неке ствари не иде – главом кроз зид.
  • Када дођеш у познање своје ништине онда не остајеш беживотно статичан него потпаљујеш кораке свог постојања да пронађеш Онога ко има власт да од твог неминовног нестајања направи скок у ново постојање.
  • Човек робује само оним фантазијама које одговарају природи којој је најсклонији да се са њом поистовећује.
  • Када се невиност душе сусреће први пут са могућношћу свог умирања – тада почиње прво сазревање.
  • Уроњавање у властите дубине је почетак спасавања крхотина које су од бића остале.
  • Сваки човек, ко је бар мало поштен према свести о властитој пропадљивости, без обзира на подземне хороре свога наличја, дубоко у себи гаји бар неку минималну свест о потреби и чежњи да достигне лепоту која га надилази, а у којој, опет, тражи назнаку, могућност, надање да ће у усмерености за извор нетрулежности наћи и своје незалазно сијање.
  • Брзе су ноге ажурних на сваку бесмисленост и још брже на сваку лојалност рутине која се по цену још већег бесмисла мора поштовати.
  • Када се границе између мушког и женског пола изгубе – добије се савремени свет где су улоге изопачене.
  • Немогуће је стражарити над сигурношћу другог а бити у потпуности равнодушан пред светлошћу која није од овога света.
  • Оностраност има своје упаде у овопропадљивост на увек исти начин али то је не угрожава да својим огледалом приказује право лице ствари.
  • О чему мислиш – у томе пребиваш и јеси.
  • Дивљу природу само чисто срце може припитомити.
  • Наивне су интроспекције у којима нема места за очи другог јер тек из позиције другог можеш имати моћ да сагледаш своју гротеску.
  • Заљубљени углавном траже стварност која на њих личи, иако прећуткују сарказам постојања да они сами ни на шта не личе. Љубав није тако неодговорна да пребива само у фантазму каквих неостварених жеља или надреализму која би стварност свакодневнице себично игнорисала.
  • Жедног већег смисла напојиће и капи ако се потруди да нађе право место, јер када нађе право место неће се више борити за капи будући да ће имати познање да извор није само од малих ствари саткан.
  • За твој преображај је већ све учињено и спремно – до тебе је само да дођеш и приступиш.
  • Не узимајте медије сувише озбиљно ка срцу јер што је било јуче – данас више нема постојање. Тако ће и сутра бити.
  • Некога ни сва светлост живота не може отргнути од заљубљености према властитој депресији.
  • Можеш обићи цео свет али тамо где си положио љубав своје душе – ту стварност осећања своје домовине носиш свуда са собом.
  • Људе занима само онај тираж који може удвостручити њихову таштину.
  • Многи људи имају таленат који би хтели пројавити али су углавном неки други испред њих који би да их у томе спрече.
  • Спекуланти лове у плићаку, а посвећени не беже од дубине јер знају где је богат улов. Ко воли пецање смисла, не кокетира са тривијалним.
  • Свако тражи Бога који ће да га нахрани. Зато и настају идоли…
  • Сумњиве су радости где пријатеља нема…
  • Неодговорно је бити спокојан у време неизвесности а пошто нема ничега извесног онда нема ни времена када је спокојан могуће једном трајно бити.
  • Човек зна само да јадикује и жали над собом зато што не зна да поштује себе. Отуда зло у свету. Јер надмени као и очајни једнако не воле себе. А када би знали да су сада само као гусенице онда би им се отвориле очи да је само питање времена када ће постати лептири. И већ би то донело мало утехе. Јер обличје сваког човека пролази али аутентична метаморфоза припада Вечности.
  • Сваки нови дан није заробљени круг где човек попут пса јури, или попут змије једе, свој реп већ изазов да продише на нов начин који је старом човеку претходног дана недостајао.
  • Истинска љубав не мери своју пожртвованост…
  •  Живот за тебе почиње када све почне да се руши, јер тек када почну да падају сви идоли и да кризирају постојећи односи и вредности, тек тада прави део тебе долази до изражаја да у заласку ништине сване у новом искораку.
  • И најмањи од овога света очекују нешто. Очекују другог, другачије, чудо. Било шта. Јер чак и најнеписменији људи овога света, чак и животиње које немају фамозну људску словесност, у дубини себе, сасвим интуитивно, знају да све што знамо и све што јесмо – није последња тајна овога света.
  • На крају сваког менталног ходника наших нутрина увек остаје избор између наших холограма од зла и наших прозора до слободе.
  • Не брини се превише јер оно што ти видиш као препреку за наставак свог животног пута, само је рачвање и раслојавање другог пута који иза њега сакривен лежи.
  • А шта ако они које сматрамо зверима пред којима се осећамо угроженим немају ништа од крволочности него их наш страх таквима чини?
  • Човек свагда покушава да нађе излаз из свог лавиринта, из својих застрањених неурона, а не види да оно што он тражи да је управо он сам у средишту своје потраге. Тек када му Бог отвори очи – он може познати ову тајну. А када ово позна онда више неће трагати за собом већ за Оним ко му је тај поглед дао.
  • Вечност је смрт ако нема другог и Вечност је живот ако има другог. Окретање смисла није у људским монадичним рукама него у жељи да сретне некога другачијег од себе. Из таквог угла се открива да ли је вечност за некога Рај или пакао. И ову тајну само љубавници према човечанству познају, док они заробљени својим прорачунима настављају кретање једино у ништавилу.
  • Сваком је потребан звук тишине да ућутка метежност која одузима здрава тиховања. А када се човек миром напије потребан је другоме који од немира болује. Зато ниједан мир не може бити себично стечени капитал већ је његова мера да се пода бесплатно ономе коме недостаје.
  • Људи стрепе од разних утвара али врисак своје душе не препознају као вапај за спасењем, јер је то једино од чега се треба плашити.
  • Човек је више биће имитације неголи креације. Изгубивши критички ум, човек инертно усваја само понуђене моделе које затиче у спољашњем свету али зато губи познање какву карикатуру прави од себе ништећи унутрашњи развој којем такво плагирање није потребно.
  • Није ти непријатељ свако ко не мисли твојом главом. Често су нам највећи пријатељи они који нам делују чудно са својим углом разумевања.
  • Иза пиксела на монитору видимо промоције разноразних и доброћудних протагониста али иза маске самопројављујућих мало ко од нас има увид какво наличје заиста председава.
  • Има нечег поражавајућег да човек који је већи и од неба и од звезда – своју судбину темељи само на потрошачкој свести и преживљавању.
  • Како децу навијамо таква деца постају. И наравно свако наше незадовољство дететом није последично увек до детета него управо од узрока у самом родитељу које осуђује развој управо тиме што властито дете посматра као механизам уместо као живо биће.
  • Само аутентични боеми познају тајну живота јер само у њима ниједан комплекс нема право на преживљавање.
  • У промени перспективе – затвора нема!
  • Када пресечеш пупчану врпцу са неодносима и искуствима који нису донели очекиваног плода – тада почиње твој живот, и та фамозна слобода.
  • Ко није научио да ослушкује себе – тешко да ће научити да буде добар слушалац других. А у тим гласовима је све – и добро и зло. Свако чује оно што жели да чује и према тој мери свог наличја тумачи себе и друге.
  • Ко поштује даровано на дневној светлости – ноћи претвара у свечане дијаманте које скупља у духовну ризницу…
  • Аутентична љубав не сумња у ослонац који проналази у другоме а други потврду своје снаге налази у љубави коју сам даје и којом је сам љубљен. Ето у чему је тајна здраве узајамности!
  • И док нечији угао посматрања умишља да си ленштина која се излежава ризикујући здравље своје душе, мало ко има твоју перцепцију колико се напињеш да савладаш у себи најгоре.
  • Јутра састављају оно што је јуче било разбијено. И коме сломљеност није једина солуција постојања – подиже весла за нову пустоловину дана који тек предстоји.
  • Човек је као оловка. Једно крхко створење. И човек се попут ње ломи често када год жели нешто добро да напише на страницама свог живота. Али ту није крај. Док има оловке имаће се и који смисао нарезати. Грешке у писању као и сломови живота су неминовни. Али када кризе прођу јер морају да прођу онда ће када човек нестане остати смисао који ће други читати за своје узрастање. А ту је разлог много већи од разлога тренутног слома.
  • Чисто срце увек има неке специфичне пријатеље са којима дели најлепше моменте.
  • Уједињена љубав пробија два зида. Један је зид отуђења а други зид који препречује Онострано.
  • Снови доносе најлепше дружење са символима који станују или са другог прага свести или са другог света који не познајемо довољно али га по дару наслућујемо. А ко уме да сања неће окаснити ни да пружене символе преточи у стварност свакодневнице. И добро је знати да само мислимо да смо будни јер право буђење је Догађај који ће тек наступити…
  • Сви су жељни одмора. Од нездравог посла. Од нездравих односа. Од поремећених вредности. Али је највише човек уморан од празнине и зла своје душе. Када би се потрудио да отвори своју душу унео би свеже ветрове да проветре неред и прашину. Надасве, изненадио би се пријатно запремином видокруга и мира које би нашао у себи. Јер без овог отварања узалуд се ко чвари на сунцу и мору ако је у себи и даље дубоко несрећан и незадовољан.
  • Када се двоје воле – светлост је само последица љубави. Ако се двоје не воле – сећање на светлост их може поново зближити.
  • Не постоји крај света. Постоји само ризик где ћеш усмерити своју душу. Одатле почиње перспектива која устројава постојање.
  • Углавном мислимо да нисмо као други људи и да еманципација чува своју неутралност, али ретко примећујемо да док ми проучавамо друге неко и нас са леђа гледа а да зло буде горе – постајемо део оне климе коју осуђујемо.
  • Светлост Божија најтеже пролази кроз скучене људе којима је тесно чак и у самима себи бити.
  • Неки људи толико дају своје срце да не стављају на њега ни заштитну браву, али зло долази од одсуства жеље да кроз та врата прођу они који су позвани из највеће љубави.
  • Када скупиш све мисли под једну сталоженост – светлост ума прожима сав видокруг.
  • Савремени човек може решити готово сваки проблем али усамљеност не може тако лако преболети.
  • За бездушне људе Васкрсење Христово ништа није променило него им је сва егзистенција остала упрта у страдалника који је остао на крсту.
  • Прозреш ли у људске неодносе, увидећеш где сва та гламуризација и помпезност на крају завршава.
  • Када се укажу есхатолошка окна – немој се колебати да кроз њих прођеш јер спасиће се само оно што је претрпело преображај док оно што је остало равнодушно остаће у својој пропасти неизмењено.
  • Човек добија на величини тек када спозна своју мајушност!
  • Божија љубав непрестано чини да ставља небеса под наше ноге.
  • Добра утврђења одолевају највећим ударцима света.
  • Чудно, они који нам се највише пењу на главу – у нашем трпљењу траже свој спокој…
  • Онај ко те храни тај те не контролише већ своју исхрану из љубави црпи да је твоја сигурност на првом месту. Ако је такав закон инстикта положен међу животињама, колико више би требало тако међу људима бити?
  • Искорак ка Оностраном је већ успостављање Њега Самог у овостраном а ту сваки страх од непознатог престаје са сударом Лепоте.
  • Подељени погледи увећавају хоризонте…
  • Када би се твоје срце ротирало само око светлости – ниједног човека не би изгубило.
  • Мало који проповедник није оболео од месијанског синдрома а ту су лудила загарантовано присуство у одсуству публике. Каква времена иду још мало па ћемо и своје виртуелне налоге тако користити – ако већ нисмо…
  • Неки људе мере друге људе по томе колико су ништавни а не виде, нити мере колико ништавне нешто мучи. Није коректно своју супериорност мерити спрам инфериорних. Узалуд таквом правда и врлина ако својим здрављем болесне проверава само да би их дотукао.
  • Прави учитељ се никада не надима над својим учеником а прави ученик никада не одмерава своје снаге са учитељем.
  • Ноћи су дивне за сваког оног мистика који не мисли само на себе.
  • Узалуд неки подижу границе и појачавају зидове јер ће аутентична љубав увек наћи могућност како да их превазиђе.
  • Постоје радости због којих се не опомињеш жалости. Дивна су јутра која се не опомињу тешке прошлости. Дивна је нада која у свежим ожиљцима више не осећа бол јер само безнадежнима бол је све што имају и желе.
  • Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија – увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.
  • Није свако воајер ко себе скрива јер колико год изгледало необично постоје људи који су сачували своје здравље болујући од стидљивости.
  • Када Бог подмаже срце – нема места за корозију и баговање…
  • Од заједничке празнине нема веће пропадљивости…
  • Нека лица су сасвим безазлена док се иза погледа њихових открива сав чемер слепила само зато што су све зенице у одмеравање положили.
  • Нема несрећнијег човека од оног ко остаје равнодушан на сливање радости која му се предаје.
  • Свако има своје демоне али их се само разуман стиди док их други са поносом показује сваком.
  • Чудно, неке ствари процветају тек када неки људи оду из нашег живота а још чудније је да и други људи процветају када остану без нашег присуства.
  • Добро смо док се не покаже другачије…
  • Све се пореметило. Због техноманијакалне везаности за виртуелно изгубиле су се све границе где човек почиње а где престаје.
  • Погледи невиних у нашој пажњи траже ослобођење…
  • Човек се рађа у оној води где игра мами стваралаштво истом удицом којом стваралаштво пеца игру.
  • Сада свако подиже своја лудила по трговима као молитве.
  • У потражњи за гламуром овога света тешко је човеку наћи властиту рефлексију…
  • Где су присности велике – опажања других су загарантована.
  • Танке су линије између просјака и онога ко ти себе пружа…
  • Где је велики напон субверзије – велико стваралаштво подиже фреквенције…
  • Не може се уским путевима врлина ходати ослањањем на старе заблуде.
  • Ко не зна за боље од себе остаје доследан својој утопији.
  • Да би дошао до Истине – сам мораш срушити зидове својих заблуда.
  • Када научиш да ослушкујеш – онда ће ти и мртве ствари проговорити.
  • Нема већег изненађења, ни радости, до ли када нађеш други свет и небеса отворена тамо где најмање очекујеш.
  • Ако нема доброте у нама, чак и чежња за њом, упркос властитим ограничењима, успоставља добро у нама. Јер где има стакла да прими пробијање светлости – ту ни отварање прозора неће окаснити.
  • Колико год се испрљао неке ствари мораш урадити сам. Ако је то цена сазревања онда нећеш много пазити на оно секундарно што би те од тог пута могло одвући.
  • Сваки дуализам почиње од армаде отуђења а ту су исходи саборности могући једино у крвотоку ништавила.
  • У здравом усамљивању све је шаптај другог као што морски таласи шапућу камењу најдубље тајне.
  • У срушеној вери – потомства нема.
  • Нека сећања не треба дирати…
  • Постоје невиности које не треба дирати као што постоје мисли које се једино чистотом срца могу прославити.
  • Неће нас Бог питати да ли смо постили, или се молили, или богослужења похађали, али ће нас питати шта смо урадили са овим светом, са својим животом и колико смо били ту за оне којима је најпотребније…
  • Од метежности и динамизма живота не чујемо прасак тишине који би да нам подари једну детонацију која не узнемирава нервни систем већ предаје једно топлосрдачно искуство које није од овога света.
  • Ниједну битку човек тако вољно не изгуби до ли од онога кога највише воли – себе…
  • Блажена су јутра која почињу срцем детета!
  • Глуп човек увек тражи различите углове доказивања само да би своје промашаје одржао на снази.
  • Спокој бића тражи добро друштво али мир свој стиче када својим рукама непријатеље међу собом учини помиреним.
  • Једино отискивање од себе одводи човека до себе…
  • Где је смисленост постојања раштимована – ни стање човека се не може одржати…
  • Неки сву своју људскост налазе само у черечењу туђе људскости за своју нељудскост.
  • Нису људи толико отуђени једни од других колико се само осећају напуштеним. Али нема веће утехе од острва где се ниједан бродолом не помиње пред тајном интимног рађања пријатељског односа.
  • Докле год постоји макар делић светлости која долази споља – властита пропадљивост неће тријумфовати.

Сировина

Дуго сам тражио дефиницију сировине. Шта она претендује да значи када се прилепи као етикета за неког човека. Дуги низ година сам веровао да је посреди неки неук човек, бахат, неко са ким не можеш ући у неку дубљу причу, ко је ментално ускраћен да се дубље промоли као човек јер нешто просељачки, црнопаланачки, мора да виори из некога ко ствари посматра плитко, једнолично, критизерски, са великом дозом заједљивости. А онда, баш ових дана, уђем у откровење да сировина може бити и учен човек, рецимо просветар, доктор, теолог, ко год, а да се у океану тог неког полуинтелекта, или пак јаког интелекта, провуче патуљак, црв, мрав, никоговић, баш као нека паралелна стварност или црни двојник, а да једноставно буде на дистанци карактером од своје професије или става који је дотад животним идеалом бранио. Сировина, мистички речено, је одредница за човека који нема шлифа.Који мада начитан – може и даље бити глуп. Који мада сензибилан – може и даље да буде безосећајан. Који мада љубитељ високих вредности – може и даље да буде љубитељ ниских вредности. Који мада урбано перципиран и културно васпитан – може и даље да буде – само обична сировина од човека. Није, дакле, акценат на неком дуализму, јер је дуализам премда неприродан ипак својствен свима, већ је реч о истрајности нарави да буде злурад на све што поред њега или ње трпи постојање. И то опет не јер се дотичном чини нека неправда, мада и тога има али не у тако фаталистичком обиму, него јер за таквог не постоји неки дубљи садржај постојања којим би се, макар на нивоу хипотетичких могућности, могао бавити у животу. Зато, да би неко био сировина од човека, мора претходно или да буде толико незахвалан и докон или озлојеђен и подмукао, али има и таквих сировина којима злурадост не долази до изражаја не јер је не би хтели него јер су толико глупи да не знају ни за њу да би требало да се определе. То је тек парадокс над парадоксима…

  • Да ли људи требају да верују у Бога?

Зависи шта очекујемо од Бога. Како га пројектујемо и компресујемо у своје перцепције и жеље. Одатле креће или лудило или аутентично откровење. Већина људи полази од Бога као бунара жеља, па када виде да им се жеље не остварују одвраћају се од своје вере. Мало незрело. Сваком човеку је потребна нада као базични регулатор свих кретања да би некако преживео. Вера ту не може да буде вишак. Осим код оних који и од ње стварају платформу да на другима лече своје психозе и комплексе. Али, реално, Бог нема ништа са тим.

  • Шта заправо неку особу чини “светом”?

Понављам се. Не постоји неки рецепт. Бог није машина. Вера није банкомат. Благодат није шалтерски службеник у похлепној банци која чека на добру камату. Човека чини светим једино присуство Божије. Зато је задатак сваког хришћанина да ради на властитом уподобљавању (усличњавању) према мери светости Христове. Светост, дакле, не исходи из неке људске супериорности помоћу које је човек дисциплиновао своје нагоне или усавршио рационалне операције, него једино као могућност односа да љуби и буде љубљен. Са битном разликом да само Божији пољубац оставља траг светости. Тек из таквог угла можемо говорити о стеченој “светости” коју предајемо другима. Светост се, дакле, не исцрпљује у категоријама нечијих мошти, чињења чудеса, великих моралних дела, званичне канонизације или увршћивања у фамозни црквени календар. Не постоји светост као једном заувек стечени капитал. Довољно је радити на личном узрасту у Духу Светоме. А наш Бог није много захтеван. Довољна му је наша љубав и Он на њу неће остати равнодушан. Отуда је благодат бесплатна и зато Писмо каже да Бог не гледа ко је ко.

  • Људи чине добре и лоше ствари у животу, и свака особа би требало да контролише своје акције, али зашто над нама беснило некада превлада?

Не само беснило. Ту су и друге страсти које се у човеку непрестано смењују. Зато што смо слаба бића. Зато што негде подмукло тражимо онај угао кретања где бисмо били невидљиви за сведоке а где бисмо у тајности могли неометано да учинимо неко, ма и најмање, зло. Доста људи се позива на неку праведност у својим реакцијима, али много чешће тражи верификацију свог промашаја да би могли без гриже савести да наставе да бунтују и цепидлаче. Нема контроле јер не владамо довољно над собом. Значи да се нисмо усавршили у својој слободи. Савршена слобода не мора да брине о разлици између добра и зла, јер својом добротом све поравњава пред собом као добро. То пак не значи да је слепа за зло и да оправдава зло. Наши параметри нису такви као Божији. Још смо подвојени и разједињени јер смо још заробљени границама смртне природе. Морамо непрестано да бдимо над својим унутрашњим човеком да се не би десило изненада чак и по нас да из нас нека лавина зла крене у много већим обиму него што смо хтели.

  • Да ли нас афективне реакције чине лошим људима или је то нека врста греха?

Грех је сваки пропуштени моменат Божијег присуства. Наравно, без неке сурове моралистике на релацији Бога као немилосрдног судије и човека као патолошки окривљено биће. Није свака афективност мерило неког зла. Неко може бити афективан и у добрим стварима па да тек накнадно освести шта је урадио. Човек је инстиктиван у добру или злу само онолико колико је учинио себе подложнијим једној од те две стварности да му буду ближе.

  • Чим се родимо ми почнемо да старимо и полако умиремо. Тако да је то смрт. Зашто ми то онда зовемо животом?

Сада сте на прагу хришћанске теологије. Јесте, хришћанско становиште не полази од смрти на крају живота него од тренутка рађања. Свакога дана умиремо али то не примећујемо јер наша смрт иде постепено, те онда умишљамо због килавог протока времена да никада, или барем не скоро, нећемо умрети. Ту су и други фактори који могу радикално пресећи један живот. Зашто га зовемо животом? Зато што за други не знамо. Не маримо за нови живот у Христу који се обликује од тачке поистовећења са смрћу и васкрсењем Христовим. А ко је ко у Христу, не каже ли Писмо да је нова твар? Ту је можда тачка пресека са другим смртима. Једни умиру јер у томе виде сву фаталност постојања, а хришћани су већ умрли те сада ишчекују Други Христов долазак и васкрсење. Велики је знак питања колико су и хришћани тога свесни – да гледају на себе као на већ умрлог.

  • Да ли добро или зло може да превлада код свакога од нас или то зависи од нашег животног искуства?

Искуство је једини проверени учитељ живота, са акцентом да не треба бити резервисан на примање искуства другог, али нема гаранција да смо од неког зла аутоматски осигурани. Може да превлада и једно и друго у зависности чему и у ком моменту човек даје предност. А онда, зна се, долазе и последице.

  • Да ли је са разумне стране уопште паметно веровати у митове?

Зависи шта подразумевате под митом. Мит и митологија није исто. На Христа се може гледати као на реалну легенду од чијих прича се може живети, али то не значи да Га можемо поистоветити са другим фиктивним боговима на начин легенде као да Он никада није имао реално постојање. Ако Бога спуштамо само на неки ниво празног мита, или митологије каква је била позната у многобожачком свету, наравно да ћемо се разболети од паганизма. Тема је велика, па препоручујем да прочитате дело од Богољуба Шијаковића: „Mythos, physis, psyche“.

  • Ако је Бог “добар” као што многи кажу, зашто би онда пустио да његова деца пате? То онда значи да Он и није тако добар?

Ако вас родитељ пусти да погрешите иако вас је пре тога хиљаду пута упозорио на последице – чији је то грех? Ваш или родитељски? Очигледно вас је после толико упорности пустио да се сами уверите какав је укус убраног плода када већ савет не примате. Са друге стране, проблем се усложњава када је у питању неправда која се над неким недужним чини. А шта ако се чини само да би се испитала наша позиција? Да ли ћемо помоћи некоме или остати равнодушни? Бог је добар независно од перспективе добра и зла у свету. Не каже ли Златоусти да Бога ниједна хвала не може узвисити, нити једна хула понизити?

  • Ако верујеш у Бога, да ли је неопходно да га волиш?

Мало је бесмислено раздвајање вере од љубави. Онај ко воли не поставља овако проблем осим ако вештачки тражи прибежиште да може негде удаљити и оно мало присуства Божијег. Када ви волите некога не тражите дистанцу од тог некога. Тада вам ни вера није потребна јер знате да је ту. Шта ће вам вера ако љубави немате? Шта ће Богу ваша вера? Мени не би импоновало да неко верује у мене а не жели да ме види, ни воли. Запитајте се, како бисте се ви осећали? Одстранити од Бога љубав а признати Га за врховног ауторитета, значило би да Бог није Бог јер је љубав него јер је император. То није хришћанско учење.

  • Да ли је бескорисно надати се да Бог може да нас чује?

Ниједна нада није бескорисна. А имајте мало вере – Бог није глув. Можда само чека погоднији тренутак када ће одговорити на ваше прозбе ако су оне саме уопште за ваше добро. Рецимо, сигурно је да ћете ви игнорисати нечије жеље које од вас очекују да посредујете као актер неке злорадње или неке интервенције за коју прогнозирате да није за добро онога који од вас то тражи? Онда разумите “пасивност” Божију. Јер се њему не жури да помогне тамо где нема воље његове.

  • У којој мери можемо користити стране (нехришћанске) изворе да нас они не би саблазнили, односно, учинили да скренемо са правог пута за сопствени раст?

Ко је злурад по природи своје инертности – такав ће живети за сваку саблазан не би ли како нашао оправдање за своје девијације. Став Цркве је ту мало једносмеран, али опет само због бриге да ко не залута у неке секташке и произвољне манифестације. За онога ко ради на себи и ко проверава своје мисли Светим Писмом и богослужбеним искуством Цркве, ко најпре ради на свом смирењу (не мисли високо о себи) и не верује свим својим мислима – неће бити опасности од застрањивања. Дакле, чисто срце може да користи све изворе, јер неће у њима тражити повод да развија у себи таму већ да развејава светлост. Погледајте монашки естаблишмент данас? Више проводе времена на интернету неголи у келији. А на интернету има доста повода за саблазан. Значи да од нас зависи које садржаје бирамо, или ако изаберемо и оне скандалозне – на који начин ћемо их интерпретирати.

  • Да ли мистицизам и рационално размишљање могу ићи једно уз друго или је неопходно да се међусобно поништавају?

Огромна тема. Ендрју Лаут је уложио атомски напор да напише своје дело: „Извори хришћанског мистичког предања“. Обавезна препорука за читање. Нема потребе за трењем. Владика Николај Велимировић је покушао да појасни мистицизам кроз аспекат персоналне узрочности самога Бога. За мене је он велики мислилац али није успео да одбрани овај појам теологијом пред неким научним круговима (који на мистицизам, по њему, гледају као на скуп сујеверја) колико је и сам не знајући успео да га одбрани у неким својим књижевним делима. Цитираћу Лаута, обратите пажњу на редове, а ви се потрудите да код њега загребете мало даље: “ Мистицизам није религиозни феномен својствен хришћанству, и разматра се да ли је он уопште битан за хришћанство. Али он може да се окарактерише као потрага за непосредним односом са Богом и као искуство тог односа. Мистик није задовољан тиме да зна нешто о Богу, он жуди за заједницом са Богом. Заједница са Богом може да значи више различитих ствари, од буквалног поистовећивања, где мистик губи сваку свест о себи и апсорбован је у Бога, до заједнице која се окуша као испуњење (савршавање) љубави, у којој онај који воли и онај који је вољен остају веома свесни и себе и другог. Потрага за Богом и невољност да се са било чиме мањим од Њега буде задовољно, потрага за непосредним односом са оним за чиме душа чезне: то би изгледа била суштина мистицизма“.

  • Да ли човек икако може судити Богу? Чини се као да је Бог по питању морала непобедив.

Према веку садашњице човек се махом буди изјутра и леже увече као судија свима. Бог је заборављен од толиких парница под небом. Евентуално га неко опсује. Хипотетички, човек може судити Богу само за то што не суди свету. Али, по мом мишљењу, то је залетање. Бог је изнад морала. Непобедив је у сваком смислу. А опет, погледајте љубав Исуса Христа, учинио је себе намерно победивим дозволивши да се са њим учини најгоре. Ту се Бог одрекао своје силе да бисмо се ми осилили његовим устајањем из мртвих. Човек је дакле већ судио Богу пре више од 2000 година, а Бог је на крсту разапео сваки морал да би сваки човек нашао покриће од својих недостатака.

  • Да ли је сумња позитивна или негативна ствар када је вера у питању?

Волим да кажем: “Сумњам, дакле, постојим!”. Морам да будем субјективан. Мене су моје сумње довеле до Бога. Можда је проблем мотив, наличје душе. Чему је човек подложнији, пријемчивији. Банално речено, неко никада није видео Бога па је победио све своје сумње, а опет неки су Га гледали лицем ка лицу, па опет никакве славе, ни лепоте не нађоше на њему. Сумње су им остале. Нису ли апостоли чак и након васкрсења Христовог првобитно имали сумње међу собом? Ми смо подвојена бића. Неки аутори чак и самосвест именују поводом личног дуализма. Можда нису толике сумње упрте чак ни против Бога колико сумње у личне вредности. Поражавајуће је да Бог има веће мишљење о нама него ми о себи. То значи да ни себе не поштујемо довољно. Ко зна, да не сумњамо толико у себе, можда не би сумњали ни у Бога.

  • Да ли можемо рећи да је Бог зао због тога што је створио оне које чине зло – са сазнањем унапред да ће то зло радити?

А шта ако се Бог одрекао свог свезнања од дана када је створио свет? Није ли слободан од своје предвидљивости? Ако је Он лимитиран властитим божанственим силама – онда је најтрагичније биће у универзуму. Можемо само да спекулишемо да је знао, али његова мерила нису исто што и наша мерила. За нас је, на пример, нехумано да се учини један геноцид. Колико их је само било од постања света до данас? А бибилијски речено, Бог је експлицитно против било каквог проливања крви. Па ипак, Бог ствара свет, јер не само што ће видети оне добре унапред које зли неће угушити, него ако себе назива и омегом а не само алфом, онда је евидентно да нас не посматра из неке фрагментарне приче, него из вечности о којој не знамо ништа а по којој, логиком вере, опет кажемо да нас Он све види као своју жељу – као васкрсле. Можемо и другачије да поставимо проблем. Рецимо, линијом поређења, да једна мајка носи близанце. Зна да ће једно бити добро а друго зло. Не сме да убије једно у стомаку да тим чином не би убило и оно недужно. Родиће обоје. И неће се јер је мајка одвратити ни од оног злог. И њему ће дати исту љубав као доброме. Али, и ово поређење није довољно да изрази суштину проблема, јер реално нико се не рађа зао на овом свету. Може само да постане оно што изабере као трајни носилац свог бића. Мајка са тим нема ништа. Учинила је све што до ње стоји. Тако је и са Богом.

 

 

Место

Дошао је до мене глас:
„Гори си од камиље длаке!“,
И ту сам оптужницу
Слушао до касно, сасвим заслужено
Иза преклопљених казаљки сна –
Када је поноћ крила свој престо.
И желео сам да отворим срце и реч
Са људима чијој слави мантије
И круне – нисам припадао
Који су хтели моје изгнанство и смрт
А чија власт је показивала избор:
Врата или хапшење.
Али када сам пожелео одбрану
Када сам хтео подигнути главу
И наздравити реч ка другом,
Загрмеле су певнице светих
(да ли мени или њима као опомена –
не знам, глас зна)
И са њих отпојале бесомучно:
„Вратите мошти на своје место!
Вратите мошти на своје место!“

Свако од нас има искуство да када се неки мириси увуку под кров дома да их је веома тешко проветрити. Ваздух дође када се раскриле прозори, али у зависности од јачине мириса, чак ни ваздух не може да их неутралише. Рецимо, узрок може бити неко презачињено јело, или, мемљив стан. Ту промаја не може неутралисати тако лако проблем који се тесно приљубио уз зидове и плафон, уз окачену гардеробу или положени намештај.

Шта ћемо тек рећи за људе? За њихова недела? За наша злодела? Колико ли се тек ту устајали мирис трулежи и безвредности уселио под кожу? Под кости? Под нерве? Под крвоток? Под, коначно, дух и душу? Наравно, за Божији Дух није тешко да проветри и почисти неуредна места унутрашњости која су чак и од човека самог сакривена, али немогуће је рећи да нема јаковљевог синдрома – да нема рвања са Богом. Можда би у том чвору могли тражити неке агоније које неки од нас опитују на Литургији или у осами? Јер, дословно а не метафорично, агонија искрсава у првом кадру као реална борба између духа човечијег и Духа Божијег. Човек се туче. Опире. Једе изнутра. Као да не дозвољава да Други учини промену у њему. Реално, ако је човек толико себичан, затворен и агресиван на утицај могуће промене коју други човек изазива у њему (а опет је то само производ девалвације љубави), шта ћемо тек рећи за исте острашћености ако се човек тако понаша када Бог покушава у њему да нађе мало места за Себе? Ако се опоменемо оног апостолског става да ће се спасити само онај ко претрпи деловање Духа, онда у таквој поставци ствари можемо наслутити одакле долазе и куда иду наше разједињености. Чак ће и психолошка мисао рећи да је човек подвојен самим постојањем. Апостол је на то указао пре више од две хиљаде година.

Бог, наравно, жели да уцелини човека, да сакупи његове подвојености под једно место, да човек, коначно, искуси дар хармоније у властитом месу. То је, дакле, онај мир који није од овога света, нити трпи козметичко промовисање за лаке погледе других (од „лајковања“  преко „аутолајковања“ до „дислајковања“ у сфери вулгарно-једносмерне употребе интернета). Да човек, коначно, осети да није сам и да постоји Неко ко га воли баш такав какав јесте. Око тога се врте сви конфликти под небом. Јер човек не верује да га неко може волети такав какав јесте, или још горе, може да се намеће да буде вољен такав какав јесте у свим могућим опструкцијама врлине где своје недостатке не само да не доводи у питање него се још њима поносно дичи. Тако настаје злосмрадност. Мирис који отворено пројављује не мирис као мирис парфема него мирис као подсетник за властиту пропадљивост – смрад. Тај мирис се веома тешко одстрањује. Постаје део природе. Саставни део инстикта по којем се човек влада и врши рационалне операције.

Може се човек вештачки украшавати, купати, радити на спољашњем човеку као што су некада Јевреји радили на свом телу мислећи у границама плитке теологије да се тако купује очишћење душе (сетимо се само прекора које Христос добија што ритуално није опрао руке пре јела). Али, душа је ту остала маргинализована. Дефлорисана. Обесвећена. Пут ка дубљем смислу – ишчашен. Душа, коначно, постаје леш и мамац за црва и лешинаре. То је све што од човека на крају остане. А он постане мртав и пре смрти мислећи да је жив само према мери опслуживања своје физичке конституције или свог материјалног угођаја. Тек, дакле, када човек постане свестан у шта је претворио свој живот, и да фекалије узимају примат над слободом његовог бића, да су мириси у њему почели да заударају на одрицање постојања (уместо вечите борбе против смрада овог света оличеног у разним побунама и протестима!) – онда ће почети и брижљив рад на себи. Макар и само због једне једине преживеле латице у њему којој је потребна највећа могућа нега: људски труд и Божија благодат. А ако нема довољног труда, барем искорак и чежња човека – да види Бог да је барем човеку стало…

Предлог

Имам предлог
За твоја постпоноћна шапутања:
Зашто не бисмо мало поштедели свет?
Оставили га да дише
Са својим малим недостацима.
Није ваљда свака постеља ове ноћи
Наквашена плачем умрлих?
Може се за промену добар бити!
Онако, без рачуна према сваком
Без пардона, бестидно стид чувајући
Наслоњен миром као лактом.
Да ли си видео скоро уопште лица људи
Када не мисле ни о добитку
Ни о свему што су изгубили?
Кажем ти, нема лепших лица
Под јесењем покривачем.
И када би свако само на ту
Пуноћу празнине мислио,
Нашао би коначно тај ненасмејани осмех
Од којег би и најсветија драма –
Ћутке задрхтала.
А опет, тајна остаје да набија силом
И сваком животном куцавицом
Само ону вену која се није прикљештила
Чемером искања, или –
Огољеним пласирањем.
Дивна је ноћ.
Пољуби погледом све које спавају…