Latest Entries »

Драги моји,
веома сам захвалан на приливу пажње које мом скромном стваралаштву указујете. Што сте ту вишефронтално: у поезији, на јутјуб предавањима, прози, теологији, итд. Што и сами вишедимензионално учествујете свако у ономе што му највише прија и што га мотивише и крепи.
Хтео сам само да сугеришем и замолим за разумевање. Уз велико поштовање према вашим приватним порукама, за које увек држим за свето место дискреције, напомињем овде и јавно за оне који нису упознати, или се можда због стида или незнања уздржавају, да на ваше дилеме теолошког, породичног, брачног, или било каквог другог карактера, могу одговорити, али да нити гарантујем властиту објективност (у ироничном смислу свете непогрешивости), нити такве ствари радим бесплатно. То не значи да нисам довољно компетентан да понудим разноврсност другачијих критичких ставова.
Није први пут да сам објаве оваквог типа већ постављао, па се и сада понављам:
Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца.
У случају да неко није схватио важан концепт предатог стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, сугеришем властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружам свој максимум, али не могу бити лицемер да обећавам нека загарантована решења и благостања. Нисам лајф-коуч, већ првенствено теолог којег највише занима конкретан свет сваког човека. Они који су сарађивали са мном могу сами да посведоче какав су третман имали. Заузврат сугеришем уплату на добровољној бази и према сопственим могућностима.
Поставићу инструкције за донацију и линк који показује каква питања углавном добијам и на која, надам се компетентно, дајем одговоре. Када су личне и интимне ствари у питању, ту сам много опширнији и посвећенији.
Хвала унапред за подршку!

Са поштовањем,
Никола Ђоловић
православни теолог, песник и писац

контакт: nikoladjolovic@gmail.com (или једноставно путем приватних порука на мојој фејсбук страници: Никола Ђоловић – православни теолог, писац и песник (клик на линк)

Линк за донацију: Подржите развој нашег пројекта!

Линк постављених питања од стране читалаца: Питања и одговори

Advertisements

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Драги пријатељи,

Након скоро десет година постојања као самостална уметничка страница и блог „Уподобљавање“, са преко 2000. објављених радова и преко 270.000 прегледа на  wordpressu (не рачунајући много већи проток уласком кроз facebook статистику где преко 8000. људи прати наш рад) успели смо са вама изградити један мали али изабрани кутак света у којој креативност има шансу да каже нешто ново под небом без честе рециклаже познатој свим стереотипним круговима који се заклињу у фразе и идеале а без реалног упоришта у свом животу осим мало брзих сензација и јефтиног публицитета базираног на цитирању.

Они који су са нама од почетка знају да се никада нисмо користили туђим цитатима, него да је све ницало као плод личног искуства које је аутор увек желео несебично да подели са људима добре воље писаним путем. Једино од чега смо се увек ограђивали јесте да не стојимо иза фотографије, али смо и њу користили као параван да би властитом мишљу, поезијом, теологијом, или неким другим сагледавањем, изразили још једну карику која у низу егзистенције свакодневнице увек некоме од нас на неком нивоу падања или узрастања недостаје. Са поштеним акцентом да аутор, колико год се трудио да постави добру плиму и ветар у своме писању – не бежи од тога да може бити погрешив. Зато овде нема месијанског лудила или неког професионалног претварања кодираног неким лаж-психологизмом и бомбастичним вокабуларом за јефтине или елитне масе. Пред нама је у нашем надахнућу и колико надахнуће дозволи увек човек такав какав је – без вештачких заслађивача стварности, али са жељом да се тај исти човек мотивише да другачије брани и гради властито постојање и да демистификује своје приватне психозе и идоле.

Ипак, због притисака са разних страна, неретко крађе умотворина, дошли смо до ситуације да морамо бранити ауторска права. Очигледно је да осмогодишње бесплатно даривање некима није било довољно, па су се неки досетили да себе потписују на разним местима а можда и да добро зараде евентуално мењајући само наслов или ред речи у своме плагијаторском умећу.
Ако већ тако стоје ствари, дужан сам да се као главни уредник и аутор огласим да другачије не могу интервенисати осим да и сам заузмем сличну политику. Ако, дакле, неко жели да му се нешто напише, прича, поезија, итд., било би коректно да понуди цену. Сваки је радник достојан своје плате, а овде, иза блога, нема доконих када се рецимо један смисао рађа у суровим условима и са атомском енергијом а да би неко други профитирао, стекао себи парче репутације, или се заголицао „клик-разонодом“ на туђ рачун. Што ће рећи да осим креативности на поменутим нивоима, могу да понудим и своје личне услуге у смислу ако је некоме потребан одговор или савет на одређену верску тематику која га занима будући да сам завршио Православни Богословски Факултет.

    • Ако, дакле, приметите крађу наших текстова на другим порталима, без навођења повратног линка, замолили би вас да нас контактирате приватном поруком.
    • Фотографија није у нашем власништву и свако је може преузети, будући да су је други бројни портали, укључујући бројне апликације, презентовали на више места непотписану или исто тако бесплатно доступну. Ако неко сматра да је ту оштећен нека нас контактира и ми ћемо је одмах уклонити или потписати.
    • Пословице које долазе из наше умносрдачне радионице и иду заједно са фотографијом – предају се бесплатно.
  • Поетски, прозни, теолошки и други радови и савети нису бесплатни и свака злоупотреба ће се регистровати. Бесплатно је читање изабраног и постављеног материјала, али не и дистрибуција истих без писмене сагласности аутора.

И друго, оно суштинско и главно у овом обраћању је молба:

Ако међу вама има људи добре воље који би спонзорисали развој овог званичног блог-места, даље креативности, могућност објаве књиге (јер има материјала за најмање пет наслова), ако неко има недоумицу или проблем личног или неког другог калибра – да бисмо били захвални да нас контактирате приватном поруком. Само наглашавамо да и такав вид комуникације има своју монетизацију на добровољној бази уз још већи нагласак да овдашњи пројекат није „лајф-коуч“ радионица, нити „онлајн-психотерапија“, али да може, и има могућност, постати чак и као уметнички пројекат – подршка у невољи!!! „Терапеутски“, односно, исцелитељни угао деловања не зависи само од аутора.
Стога бих још једном подвукао и замолио да ако неко жели да финансијски помогне рад овог сајта, уз горе поменуте друге примере даљег развоја, да нас контактира путем приватне поруке. Уколико буде обезбеђено довољно средстава, биће неких нарочитих пројеката, као што је већ покренут један од њих:

Уподобљавање на YouTube

У нади да нећу бити погрешно схваћен овим редовима – хвала унапред на разумевању!

Главни и одговорни уредник и аутор
НИКОЛА ЂОЛОВИЋ


Инструкције за донирање свако према својим могућностима:

УПЛАТЕ НА ДИНАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03


ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ
City, Country: BEOGRAD, VRAČAR, REPUBLIC OF SERBIA


контакт: nikoladjolovic@gmail.com

Pustolov

Nekim sumracima više ne mogu da pronađem cvetove. Gubim im trag, mada jasno naslućujem mirise. Imam osećaj da moje srce bez mene želi da napiše brojne svetove. I da u svaki posadim jednog čoveka kome je prvo stalo do sebe. Jer, ne srećem puno ljudi ovih godina a da za njih mogu reći da im je stalo do sebe. Stihije lome i najbolje duhove. Inertnost nagriza najsvečanije pustolove.

Bojim se da je svet ozbiljno otišao u materinu. I znam da to zlo nije od juče. U vazduhu se oseća trenje, otpor, da čovek pred sobom barem bolji od onog jučerašnjeg sebe bude. Ne vidi se to. Malo su mi dotužila dnevnička prenemaganja onih koji polaze samo od vlastitog percipiranja. Nije u tome zlo, nego jer se samo na tome insistira.

Danas sam radio mali test sa đacima. Rekao sam im da pišu šta zaista misle, da me poštede famoznog uvoda, razrade i zaključka. Porazilo me je koliko osedelih glava sam našao u njihovim redovima. I uvek isti ishod: svako misli da je samo on onaj ko se protivi masovnom ukalupljivanju i imitaciji, da samo on/ona misle kako treba svojom glavom, a da su svi drugi licemeri i buntovnici kojima do opšteg dobra nije stalo. Prebacim li takvu svest na moje okruženje, pa dobro, i na hrišćanski establišment kočopernih, poražavajuća je, i doslovno preslikana, logika da se isti modus rasuđivanja zatiče u svetu dece…

Uzdišem…Cigarete lomim kao nevidljivo grožđe…Bojim se da pustinja jede ljude. Da je praznina gangrenozno mnogo izraženija nego što se vidi. Ljudi su besciljni. Lutaju čak i u svojim odmorima. Dokonost je majka patologije. A ljudi bi pre umrli negoli da svojoj dosadi potvrde kamatu. Zapravo, nema pustolovina. Postoje fikcije. I malo ko ne živi zarobljen u svojoj fantaziji. Možda je upravo zato teško sresti čoveka pred kojem bez zazora možeš da prospeš dušu. Sve. Celog sebe. Da konačno obreteš onaj kutak svete tišine u kojoj ona sama ne mora biti u prisustvu drugog nelagodna.

Ljudi ne komuniciraju. Nisu krive reči, ni ćutnje. Razmena traži mnogo veći nivo protoka doslovno na metafizičkoj frekvenciji. A danas nije baš popularno ni baviti se a kamoli živeti metafizikom. Bogom najpre. Teologija je demodirana. Eventualno, isprostituisana jeftinom mobilizacijom moralne superiornosti onih koji se prvim slabim u doslednosti pokazuju. Filosofe i književnike sam odavno prestao da slušam. Dosadni su. Lako je igrati se sa estetikom i metaforom slovoslaganja, teško je u sebi roditi Živog koji nadilazi znana i neznana područja u kojima tvoja bezglavost ne može lako poturiti sigurnost mišljenja. Jer, danas su ljudi zaljubljeni u svoje mišljenje više nego u lice drugog. Misao je dogma. Zato i ima toliko blasfemične kontuzovanosti zarivenoj i među najškolovanijim profilima.

Ne znam kuda ide ovaj svet. I da li se uopšte ikada pokretao? Isti instikti i padovi na prvim stranicama Biblije i danas među ljudima stoje. Mogu se ograđivati koliko mi je drago, ali podmuklo je od drugih ljudi eskivirati se. Nekada smo, čini mi se, kao zapečatirani brojevi na kockama koje nismo birali a koje neke tuđe ruke na sve strane sveta bacaju ne bi li ulog sveta bio u potpunom nestajanju dok neko malo nafiluje creva i svoje devizne račune. A to malo na kraju nekome oštećenom bude ceo život…

Jedem fragmente. Pijem ćutanja. U svima sam i nigde sam. Voljen jednako koliko i omražen. Kao da je bitno…Sutra počinje novi dan. Novi umak sveta. I večeras je načet a sada zagrcnut…ulovom vetra koji zakopčavam krevetom da bi prolaznost ostala rašivena. Možda večeras stvaram novi svet koji postojećem nedostaje. I sutra ću isto tako. Možda moj korak ošinut nemicanjem stvara oluju na drugom kraju sveta. Ne znam. Znam da moje srce ne miruje. Da sam budan. Da sam živ. I da pustolov u meni cedi fantazije ne bi li najbolji nektar nahranio nevidljivo korenje…

Voleo bih

da sam nemiran kao braća ljudi

voleo bih

da sam isfrustriran kao braća ljudi

voleo bih

da me sve tangira kao braća ljudi

ali ja ne videh

ni u jednom brata

koji srećan u sebi

prema drugom –

iskače iz grudi…

Нема човека који у нечему не греши. Нема човека који није некога изгубио. Јесте, болни су сукоби. Болни су растанци. Али онај који не опрашта а држи до неког свог достојанства по цену одстрањивања другог – у већој несрећи стоји спрам оног кога намерно оставља…

Свако треба да има свој свет саздан на перцепцији која не одриче рефлексију другог!

Свако има своју причу и свако може бити јунак или талац своје приче. Од нас зависи! Јер рука којом пишемо своју књигу живота није у власти других него је део нас и тиче се управо наше слободе.

Свако мора сам да открије шта је то шта га мучи и шта је то што га испуњава. На томе треба радити. Све остало су последице…

Када се суочиш са искривљеном сликом о властитом бићу – тада настаје корекција и преображај изгубљене лепоте!

Кроз неке портале могуће је само кроз хуманост проћи…

За аутентичну хармонију довољна је невиност душе!

Чисто срце не познаје велике жеље!

Пази се од кога примаш разумевање. Онај ко те жали тај те не разуме. Онај ко те воли тај те не жали али те разуме.

Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!

Ништа није изгубљено. Што је било не враћа се осим у новом доживљају. Само неки моменти траже кутак креативне стагнације. Јер да би нешто ново оживело у човеку – старо се мора сахранити…

Својим утварама немој да дајеш превише поверења – изгубићеш се.
Људима који траже ослонац у теби – не забрањуј се.
Глорификацијама одузми алиби – спасићеш се од илузије.
Нађи Бога у другима па ће други у теби наћи – своју светост.

Свако има своје снове за које тражи добру пучину и пристаниште. Немојмо долазити у ситуације да другима ускраћујемо ветрове само зато што су ухватили добар прамац. Да не бисмо доживели бродолом боље је да подупремо такве не би ли и своје олупине поправили. Јер њихов брод ће пре или касније доћи до циља али шта ће од нас остати?…

Твоје покајање је само твојој души познато. Тражење сведока за твоје ране проституише твоје суочавање. А чак и да није такав мотив посреди, несумњиво је да патетичним оспољавањем доводи до незрелости. Уклони сведоке и спознаћеш себе. Доведи масу да те жали и добићеш потврду да наставиш своје самосажаљење.

У јединству различитости сукоба нема. Неразумевање увек долази од оних који би друге да претворе у своју перцепцију и доживљај.

Мудрост се стиче од раног јутра, а благодат живота налази само оне којима је до мудрости стало. Лако је бити неразуман. Ту човек не мора ништа да ради осим да буде инертан. Треба само мало напора да се буде човек. Јер ко живи разборито, добро зна да је мудрост неодвојива од љубави. Где нема љубави питање је колико има мудрости? А то свакако не значи наивност у питањима добра и зла.

У тајни љубави увек настаје ново стварање света!!!

Докле год је свако у праву – дистанце остају непремошћене. Ономе ко уме да воли није стало да увек буде у праву. И то је једини пут да се тврдоглавост другог разоружа. Осим ако и пред тајном љубави другог види само своју истину а не оног ко се према њему пружа.

Свако има своје ништавило али због њега не вреди убити се!

Између подршке и подметања танке су линије разума. Још тање љубави…

Свакоме је потребан краткотрајан кутак у којем неће бити више ни досадних питања а ни самопоузданих одговора.

Дивљина наше природе се може укротити само на изворима који својом нествореношћу надилазе наше агресивне инстикте. Јесте, човек може вежбати своје умирење, али некад се и такве вежбе граниче са парализованим умртвљавањем. Аутентичан мир увек припада надприродној димензији, јер само у сфери где Бог живи човек може наћи кутак који му недостаје.

Ко се никад није напио тишине заувек је остао угашен у секундарним стварима. Јер када човек напуни батерије у тишини постаје заљубљен у све оно невидљиво што вири заробљено усред метежности.

За љубав постоје само два искушења: притисак немаштине и одсуство пожртвовања. Све остало су последице које из ова два темеља исходе.

На путевима безнађа није добро бити сам. Али, каква год да те мука притисне, не закопавај се, не веруј превише својим мислима, само настави да се трудиш и ходаш, а онда ће се и добра воља за животом твојим корацима придружити. Ниједна агонија није вечна!!!

Лепота постојања света је важна само ономе ко налази лепоте у себи. Ко не воли своју душу тешко да ће наћи било какве лепоте у свету. Тако се показује да примарност сваке естетике зависи од угла унутрашњег доживљаја сваког човека. Лепоме – све је добро, ружноме – све је зло!

Одговорни а не незрели оптимизам покреће свет!!!

Када душа нађе крај својој жеђи то значи да савија себи гнездо тамо где пуноћа никада неће проћи.

Некада ми се чини да је човек усамљенији међу људима него када је сам са собом. Нису људи криви него се показују да и њих бије ветар, те се и сами показују дезоријентисани. Да ли је добро бити међу људима? Да, ако је љубав темељ. Не, ако се пустоши душа ради испразних ствари.

Сваки човек има своја лутања, али само мудар човек у њима не види финалну дестинацију. Свако има своје промашаје, али ко год је мало поштен према себи зна да у њима не може ликовати. Тријумфалност која не трпи охолост почива на вечним истражитељима смисла, јер само разуман човек зна да аутентично остварење бића не трпи фиксираност. Јер човек се остварује само докле се креће, све друго је осигуравање својих заблуда и изговора. А живот се слави једино светим немировањем!!!

Не привлаче се супротности. Шта има вода са ватром или лаж са истином? Привлаче се различитости које не укидају другог самим разликовањем ако им је покретач љубав а исходиште познање пролазности.

Ка чему се узносиш у томе се усличњаваш. Мрачни људи постају још мрачнији а ведри људи свлаче са себе дела таме. Свако према своме узношењу налази синхро и одјек са којим се поистовећује. Мрачни у томе желе да нађу снагу која им недостаје, а светлосни људи љубав која их потврђује.

Ако отвориш своју душу ниједна заблуда се нема где задржати. Можда ће то искуство бити болно, можда ће неко то злоупотребити, али не треба у томе драмски фатализовати каквом наивношћу која се каје за неко добро. Јер, све је то посве маргинално пред указаним хоризонтом искуства које ти се дарује.

Када нађеш оно што је души потребно – онда се више не расипаш на оно што уништава најбоље делове тебе.

Волети свој живот упркос невољи – достојно је само великих духова. Прослављати сваки нови дан као нови почетак постојања упркос падовима – достојно је само захвалних. У свему налазити љубав упркос окрњеној владавини зла – достојно је само побожних.

Добре присности не траже обрачуна, јер добро знају да саме присности вреде својим миром више од било каквог сукобљавајућег калкулисања. Коме се, дакле, мир усладио – познаје вредност другог, а коме се огадио – непознавањем нема ни поштовање другог.

Чисто срце не живи за охолост силе, нити твори њену демонстрацију. Чисто срце никог и ништа не поседује, осим што моли Бога као најбољег пријатеља да му покаже у сваком трену најбоље путеве кроз које његова безазленост може без нечијег повређивања да неопажено прође.

Коме видљиво није довољно као потврда Невидљивог, томе ни Невидљиво као видљиво неће бити довољно да разувери своје сумње.

Ако имаш са ким посматрати умирање света, онда имаш са ким уживати и рађање живота!

Ниједна реч нема право да буде изражена, још мање записана, ако претходно није прошла кроз најдубље поноре најинтимнијег искуства. Када бисмо знали моћ речи, не бисмо се тако лако обасипали и расипали њима. Јер, истина је, ако се речима поверује – човек лако може наћи и своју смрт и свој живот.

Свако има своје демоне. Приватне психозе. Личне јазбине прећутаног или отвореног пандемонијума. Разлика је само у томе што се неко бори са својим демонима, а неко им указује најсрдачније гостопримство.

Уздиже се само оно срце које може другима да понуди најбољу рефлексију!

Блуд је за аматере, вечне почетнике и никад дозреле личности. Аутентична привлачност је увек интелектуалног набоја. Глупима је такав вид естетског наметање комплекса, а мудрима занос који не тражи еротско доказивање.

Имати само једног крај себе са ким се можеш поделити без глуме и маски – сасвим је довољно за остварење живота…

Онај ко те се не стиди јесте онај који те највише може разумети.

У откривању властитих светова битно је не удавити се…

Никада љубав према другом није подразумевала истомишљеност која би се гравирала до тачке једносливености у којој се обе стране губе. Љубав јесте јединство различитости у којој двоје постају једно тело али без укидања засебне универзалности. Колико се различитости привлаче толико и одударају, али истинска криза не долази ни због синхронизације, ни због раштимованог односа, већ због жеље да једна страна претвори другу искључиво у себе.

Човек ће се увек осећати усамљено тамо где међу другима не може да пронађе сопствену рефлексију.

Чудно, неким лепотама нису потребне расправе и убеђивања, него им се човек одмах препушта јер их препознаје као пожељне госте. Имати дар препознавања значи имати дар синхронизације са стварношћу другачијом од себе. Колико год се човек осећао ружно изнутра ако није равнодушан на лепоту која му се дарује, показатељ је да лепота у њему није умрла чим постоји искорак поистовећивања. Одговорити на лепоту немим препознавањем знамен је човеку да воли живот који му је дарован. Зар је то мали благослов?

Аутентичан однос не трпи компромитовање. Може да постоји несклад али никад по цену жртвовања туђе љубави.

Пратећи животе светих можда нећемо успети да постанемо свети, али је сигурно да ћемо пуно утехе добити од властитог уобличавања у видокругу њиховог достигнућа.

Једна искрена молитва саткана од пар једноставних речи вреди више од пасивног препуштања свим својим лудилима.

Неким јутрима ништа осим добре воље није потребно. Неки људи имају цео свет али је веће благо ако имају свега неколико душа са којима могу поделити себе.


Пред укусима трансцендентног везаност за обличје овога света модификовано је уздижућим валовима љубави Божије. Тако се човек преображава у сразмерности колико дозвољава да љуби и буде љубљен а да сам свет, таквом синергијом, постаје лепше место.

Ко ради на себи – пакао му не може ништа…

Док Бог не озари сваки је човек као хладан камен који пребива у тами. Када Његова благодат проспе сјај, онда и човек постаје жива рефлексија покренута сенком топлине.

Егзотичан ум у свему налази рефлексију свога Творца кроз којег надилази властита ограничења. Примитиван ум у свему налази неуспели апетит хедонизма, јер што је већа незахвалност тиме се и проблем менталне скучености јавља као проблем.

Ко је власник свога мира? Онај ко зна када треба а када не треба да одустане…

Човек може процветати само ако своју усахнулост веже за стварност која га превазилази. Узалуд се људи окупирају праменовима лепоте ако и даље вену изнутра. Када се човек утемељи тамо где је и његовим дисањима спокојно, онда ће и суво сопство донети плодове да лепота добије коначну целину.

Предахнути, то значи пронаћи кутак мира у којем властитог безумља и непотребних садржаја неће бити. Никада нас свет сензација неће довести до спокоја, него ће само налазак сопственог мира бити сведочење свету немира да отпочине од своје несреће…

Добра перцепција и врата Царства отвара!

Какав је унутрашњи човек такве су и последице! Свако расцветава оно што највише поседује. Једни укусне врлине, други заносне отрове.

Где се различитост светова без замерања додирује – ту се јединство присности додатно утврђује!

Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде..

У подељеним самоћама екстатичко јединство дише!

Неке душе најбоље расту када их нико не гледа!

Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…

Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте – човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…

Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…

Ако имаш осмеха, реч и љубав за цео свет а за само једног човека немаш, веома је упитно колико су твоји осмеси, речи и показивање љубави валидни ако само тај један човек засени све твоје даривање. Јер други може бити можда погрешив, злонамеран, али баш зато управо он може бити мера твог тестирања и колико је твоје себедавање непристрасно. Да ли то значи да треба све толерисати? Не, него да се ти испиташ колико ћеш се са туђим лудилом поистовећивати.

Путеви живота су најлепши док се откривају.

Где браздиш своју душу ту простиреш своје царство…

Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега. Када урониш у неограничено једини залазак мисли почива у растезању духа да прими смисао који га надилази али га не спутава.

Свако би требао да има своје ментално пристаниште. Јер ко није спокојан у себи сасвим је логичан след да нигде не може наћи свој починак.

Ко те воли не тражи разлог без тебе да живи!

Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…

Сваки је човек усамљен док не расцвета своје плодове. Треба се угледати на дрво. У њега је посађен потенцијал да увек рађа. Не љути се коме прави хладовину. Не отима плодове само за себе. Не наплаћује кисеоник који ствара. Тако бива са сваким човеком коме је вера почетак стварања.

Свако има своје снове у којима је тешко бити схваћен и подржан. Али докле год се снови прате ни жеље неће окаснити да се остваре. Колико год се свет опирао да покаже разумевање – задржи доследност само за себе. А онда? Онда гледај плодове… 

Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка.

Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…

Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…

Чисте душе не познају своју беду. Охоли људи су склони да и у своме изобиљу нису никада задовољни и захвални на ономе што имају. Намеће се питање: ко је ту већи бедник? Јер неће се људима судити по томе што нису помагали немоћне, него јер су се ругали њиховој невољи. А да парадокс буде већи: остаће ускраћени за тајну испуњења које само скромни у богатству душе познају.

Непроцењиве су самоће које не заборављају на другог!

Лепота једног света може зависити од твог начина постојања!

Са ким и како делиш своја јутра са њим стичеш енергију за предстојећи дан!

Добро друштво не мари за то ко је први а ко последњи.

Да би једно пријатељство фунционисало, пожељно је да један у њему буде потпуно ненормалан 

Само уједињена лепота брише границе небеског простирања… 

Света су она јутра која отварају унутрашње пролазе за Онострано… 

Мало природе промени човека а добра воља орасположи негативне мисли да само лепоту налази и види.

Свакоме је потребан кутак мира у чијем предаху неће мислити на нечије демоне.

Многе су лепоте презрене јер други себи дижу цену да су их недостојне .

Неким стварностима ништа више од онога што је дато није потребно.

Оно што те додирује даје могућност да постанеш оно што те исцељује… 

Док свет упорно живи за то да обнавља своје ратове, ти се труди да упркос његовом беснилу сачуваш љубав за оне најмилије. Другачије се свет не може бранити од зла осим својим примером. Макар он трајао колико залет једне кратке емоције..

У стиснутим погледима нема уточишта.

На саборима бездушних анонимности најтеже је задржати особине човека!

Отворити се за Стварност другачију од себе пролаз је до Оностраног које се успоставља самим отварањем.

Само су људима без снова путеви непроходни. Упорнима да живе снове сами се путеви отварају… 

Када своју прошлост будемо оставили на миру, онда нећемо морати више да тражимо амбисе пред напуштеним односима… 

У подељеним радозналостима пуноћа нема конкуренцију!

Загрљај укида ништавило!!!

Онај Ко те учитава Јесте Онај Ко се у тебе инсталира…

Они који инсистирају само на позитивној реалности поплочавају своје путеве корацима једноличности. Може се игнорисати оно што заиста човеку недостаје, али је велики знак питања колико ће човек као такав издржати.

Узалуд откривени светови ако се немају са ким поделити..

Стварност коју тражиш је већ у теби – она само чека на твоју иницијативу.

Онај који себе сматра путником у овоме свету затиче Духа на свакоме месту…

У добром друштву не постоје страсти које би човека могле приволети да зло воли више од лепоте која му се указује…

Свакоме су потребна лица у којима не мора тражити своје поноре и парче Неба да зашије ране у којима је киптио највише.

Какве трагове смо за собом остављали, такве смо стварности пред собом градили…

Неким синхронизацијама речи нису потребне. Јер сигурност која рађа утврђење љубави размењује бића на много узвишенијем нивоу.

Неким присностима осим сазнања да је други присутан ништа друго није потребно..

Где су ти широм отворена врата чувај се гостопримства које крије своје зубе… 

Додир љубави не подразумева потапање већ разумевање другог. Где су велика набијања кривицом од стране онога ко није пао показатељ је ништа мање грешке одсуства позиционирања на месту лежећег.


У једноличним путевима изазова нема. Само Тајна Бескраја мами узрастањем…

На кога и шта се угледаш у њега и то се претвараш. Подражавање не значи исто што и имитирање. Подражавати значи у другоме се одразити. Наћи свој израз, став и таленат. Имитација нема пардона, јер било добро или зло посреди, она има таленат само да краде таленат другог.

У јединству различитости стега нема јер љубав чини стиска загрљај. Где јединство одсуствује остаје само сукоб песница где мржња не зна за опроштај…

Узвишена увиђања не дозвољавају ограђивања од света другог!

Када достигнемо да животињска сфера у нама буде преображена једним узвишенијим нагоном, онда ће се и тријумфалност новог човека пробудити у нама једном узвишенијом доксологијом!

Неки бродови долазе и одлазе. Баш као људи. Баш као време које немилосрдно мрви својом сетом. Свако одређење вапије за својим циљем. Што се више човек усличњава души детета његова пловидба не престаје, него тек почиње тамо где сутон никада не губи шансу да подари неку тајну са оним ко му предаје своје погледе као најлепша очекивања и снове…

Не повлаче се сви људи у осаму због вишка сензибилности, него јер дивљина у њима штеди друге због вишка снаге коју они не могу поднети..

Вера тражи ризике а сама вера никога не жртвује!

Вредним хармонијама полемике нису потребне… 

Свако аутентично препознавање и освешћивање себе јесте уједно и ново стварање себе…

Неких ореола су најмање свесни они који их носе. Ако уопште постоји пут детекције нечије светости, онда је сигурно да свети човек најмање о својој светости зна, осећа и размишља.

Спокој припада дистанци која нема ништа против кога!

Са малим могућностима усудити се на велика дела – особина је жестоких духова!

Живимо само у сећањима оних које ми прво нисмо заборавили. Свако друго очекивање да неко мисли на нас без наше иницијативе није ништа друго до заблуда и дизање себи цене… 

Ко те воли тај те се не стиди. Проблем неких односа је у натезању ко ће чије проблеме и очекивања да реши. Љубав није превише захтевна. Јер ако се њене последице очитавају у плодовима мира и радости, упитног је карактера где се љубав простире изван таквих сигурних граница…

Спокој природе нас као добри чувар здравља увек опомиње на губитак мира који смо презрели због небитних ствари, и својом лепотом нас подсећа на повратак лика у себи који смо зарад ничега ако не изгубили а онда поприлично удаљили од себе и оног суштинског што не трпи сводивост и распарчавање… 

Скучени умови не познају оно што их превазилази…

Човек од визије не мора бити пророк. Не мора бити ни роб интуиције или талента. Довољно је да воли то што ради. Да не гаси своју ревност у ономе где се осећа најиспуњеније. Можда му такав импулс неће донети зараду, ни похвалу од људи, нити променити лице света са његовим свакодневним сивилом, али је сигурно да ће добру вољу испунити сунцем изнутра. А када од његовог стваралаштва нешто прелије на друге пролазнике…ко зна…можда још неко други почне своје угашене потенцијале тражити на бољим адресама.

Ако уопште постоји добра кривица морала би се огледати само у томе како да човек исправи неку грешку а да не омрзне себе..

Између скривања и стапања танке су линије одговорности…

Није сваки закон од врлине, ни од чувања поретка. Божије законе су укинули закони људски. Закони људски су бруталнији од закона Божијих. Христос је разапео закон на крсту да би највећи криминалци нашли помиловање. Не крши закон увек неко ко је бестидан и охол, него ко је слаб и сатеран у ћошак безнадежне егзистенције. Бог може живети са тим парадоксом. Људски закони не могу. Отуда толико бирократије и правилника на свакоме месту. Инсистирању на законима претендују више они који га крше неголи они који у њему стоје. Тешко свету са толиким законима и законицима јер и они добро знају да је ситне преступнике лако хватати спрам оних великих и недодирљивих којима и сами служе. Јер није сваки преступник лопов, наркоман и убица, већ има и таквих које су сви презрели а да због глади за љубављу и домом ништа нису стекли, нити имали а на крају због малог прекршаја су им и то што немају одузели… 

Увек је све до срца. Закључаном човеку све је одбојно. Отвореном човеку све је привлачно. Ипак, узвишени смисао припада само онима који нису постали неспособни да омогуће продор. Могао би некад затворени човек макар да из пуке радозналости провири – можда се пријатно изненади пронађеним… 

Какви су ти пријатељи – такве су ти утехе!

Исконска невиност ће живети од плодова свога срца…

Чисто срце које у Богу има најбољег пријатеља чак ни у смрти не види највећег непријатеља…

Једно правило као да се никада не мења: што је више човек склон песимизму и негативном осуђивању других – то ће више штете само себи правити док не постане у потпуности неспособан да собом установи мало ведрине свету у којем се затекао.

Никада валови овога света неће престати да шамарају биће човека. Али докле год у себи човек буде неговао благодат која му је дата, макар и помрачен био, неће престати да буде светионик онима којима је највише потребно.

Ако живот свакога дана дословно доживљаваш као дар и као изазов да никада не укротиш свој радознали авантуризам, откривајући детаље као најбогатије светове, никада нећеш дозволити себи да жртвујеш свој живот кроз несхваћеност и самосажаљење…

Људе покорава пустиња неодноса и празнине. Али докле год негују оазу којој се могу увек вратити дотле неће бити основа да ниједна брига преживи свакодневним умирањем.

Тек у додиру Другог одмор је једино могућан!

Свако треба да негује своје светове у којима не треба никада да престане да се изненађује…

Суштина

У суштини
Ја сам задовољан својим животом…
Нисам нигде компромитован…
Имам пар људи
Којима ништа што радим
Није трун у оку…
Жену и децу сам сваким дисањем
Сваког дана на увек нов начин
Прославио…
Бог, тај духовити Бог
Верни метафизички пријатељ
Посадио ми је душу
Међу најсветије маргине од људи…
Поносан сам на једног атеисту
Који ме на увек нов начин
Осваја човекољубивим шармом…
Поносан сам на једног анархисту
Који је од свих стечених знања и људи
Баш Христа изабрао
Као модус постојања…
Поносан сам на све копаче смисла
Које свет није узео под своју букагију…
И драго ми је да од свих векова
Баш сада делим Небо са таквима
Баш сада и ван Цркве
У њима видим Цркву
Далеко од форме
Сахрањен есенцијалном анегдотом
У којој ћутња
Пред сваком тајном
Дискретно побеђује…

Спомен

Увек иста тама…
увек невидљиви глумци
који долазе са маргине
да ти покажу како треба да живиш
како треба да волиш
како чак и децу да чуваш…
јер они знају боље тајне
они желе да су неодољиви
да уживају у плачу деце
када им сенка нестаје на вратима…
они воле кругове у којима нема
добродошлице за тебе
да би те понизили још више
узимањем најбољих делова
оних које волиш
само за себе
јер ниси пожељан
ни као жив, ни као мртав…
по њима, треба само радити на себи
тако да ако деца остану без твог спомена
они ће брзо утећи да им обришу сузе
само да би што пре остао заборављен
јер они знају боље
они познају тајну памука и осмеха
којима се стичу идеје и знање
као тек научени плес код инструктора
док се увијају тела
над твојим гробом…
толико је уметност покварена
толико човек нехуман након столећа…

Благослов

Не разумем дефиниције успеха
Али знам колико зло настаје
Када се поређењем рашива.
Не знам да ли коме помогох довољно
И да ли окајах прошле дане
Како доликује.
Нисам пуно постигао у животу.
Знам да се од колевке до сада
Лагано ближи пола века
А да је некоме још пола од половине
Био цео живот па нестајање.
Немам свој стан
Немам свој ауто
Пријатеље и даље
на одсеченим прстима
Набрајам јер понестају отмено.
Рођен у беспарици
Нисам поштеним радом ништа стекао
Нити када обиђох свет.
Али наласком Христа
Не видех да шта пропустих
Јер и са дванаест година знах
Да је Небо свуда исто
Зато молитву научих сам
И када то није било популарно.
Могу само да кажем
Да волим свој посао у школи
Да ми је сваки ђак био ближи
Него фамилија
Да сам поносан благословима
Моје жене и деце
И да највише волим своје писање
Као нестворено даривање другом.
Стога, знам да нисам пуно
Постигао у животу
Али волећи то што радим
И волећи оне са којима живим
Мени је добри Бог даровао више
Него што могу да примим…

Не волим људе
који могу од јутра до мрака
Цео дан пити –
Мени је довољно две флаше
Ако ћу сјајем жуборити,
Нити људе
који цео дан могу говорити –
Два сата дијалога ми је довољно
до умора, превише,
Нити људе који воле тачку
Или тлаче голотињом чамотиње
Јер довољан ми је мој пакао.
Шта онда волим?
Човека
у којем други није препрека,
Али да му не користи
Да превише даје себи свега
У име искрености
Или патетичног самосвођења,
Јер чим дође јутро, зора
Настаје кајање које устаје
Против кајања
Од срца љубав – откинута кора…