Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет. Осим одржавања блога тако помажете додатну мотивацију да се пружи неки нови смисао онима који су гладни смисла, а када би се прикупила средства можда би се могла и нека књига објавити.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Србија

Чудна је земља Србија!
Нико се толико брзо није одрекао својих корена
као они које је она са муком
вековима рађала.

Још увек постоје носиоци критичког мишљења
где је критика велика а мисао мала
не би ли њоме могли неки
свети народ чиме да постиде.

Чудна је земља Србија!
Мрска јој је светиња.
Са Богом увек има недовршена посла.
Под подсмех се ставља свако
коме је вера водиља.

Ко су ти људи?
Које то ране не могу да преболе?
Како им је баш православље
увек разлог
за примитивно и безнађе?

Далек им је Бог да Му објасне
своју слободу и права,
само да Он сиђе са Висине
обрачунали би се са Њиме.

Чудна је земља Србија!
Као и увек многи желе да носе одећу
коју им неки странац облачи и ставља
да би се похвалили тамо
где савест Духа радо је протерана.

Али док буде било појединаца
којима је Бог добитак а не мана
изгубиће победу онај
ко ликује над вером попут скота
јер ће му и гроб једног дана рећи:
Иди од мене, ти си
много већа срамота!…

Послушност

Добра је послушност
док си виновник у своме,
али када она постане опном
која ти другог разара
требаш се запитати:
коме си отворио прозоре
за свежину праскозорја
ако због твоје лојалности
једном систему
или палим духовима
цео један човек
или само град у њему
због твоје посвећености
самој смрти дугове отплаћа,
јер то је све што од тебе остане
док се твоја неправда
правдом зове…

Састанак

Звона Цркве
не престају да говоре!
Увек исти позив на сусрет
она предају на слушање.
Једно звоно Цркве надилази векове
чувајући свој одјек, ноту и мелос
за сваког који трпи рађање.
Једноставан звук
а испира њиме све нараштаје!
Јер није до звона
већ до Онога Ко њиме зове
на љубавни састанак
да човеку пода више него
што је пожелео растанак.

Напрезај

Постоје некад самоће
које су теже од сваког срама,
када и тамо где срца других
не престају да те воле,
а ти и даље настављаш да падаш.

Имаш осећај да ти је тада
утроба од камена
а душу као да ни немаш,
па те ошине још и љубав Божија
пред којом си заточеник
страшне равнодушности.

И што више гледаш радост других
схваташ да она није твоја
и да ти не припада,
и мада не завидиш
питаш се како то да ти
никад ниси био срећан
као они који ни не знају
да постојиш.

Једина чељуст која може
погубити овакву змију умирања
јесте претапати светлост
директним понирањем вере
уласком у најсакривеније дубине
духовног превирања.

И тек ту, у дубини пакла
спаљује се, одстрањује се
зао човек, без лица двојник
који може нестати само толико
колико теби није стало
до властитог потирања.

Стварање

А шта ако само онога
ко је заборавио на себе
Бог није избрисао
из Сећања?
Колико је узвишен онај
који и није свестан
својих доброрадњи
да и не зна
колико за Бога
има постојање?
Шта ако добро и зло
од овога света
за Бога нема неку важност,
већ само једна игра детета
које је у стварање игре
уложило исто онолико
снаге и смисла
колико Бог на почетку
у стварању света?

Вид

Нико не иде тамо
где би требао да ослушне
бат својих корака,
нико не жели тамо
где би душа хтела да ескалира
оставивши зло
иза леђа од сумрака.
Остаје само нека тиха сенка
од сировог преживљавања,
остаје само нека тајна нада
да ништа није као што јесте
не би ли човек нашао
поклич Духа
који га од детињства призива
да се не стиди светлости,
не би ли зграбио вид
који дише иза зидова немилости.

Роб

Најгоре што се може
десити човеку јесте
да буде човек од обавеза:
за децу, посао , жену, пријатеље,
за светог Бога, Цркву и веру,
али да у дубини себе
не даје љубав нимало или половично уместо целу.
Замисли то, све што затреба
он одмах – ту је!
Жртвује се до краја
да готово ништа
за њега не остане:
до последњег залогаја, зноја, крви
а да ништа
апсолутно ништа то не чини
од срца, слободе и љубави.

Изненађење

Нова ноћ без сна.
Прва, друга, трећа
а иза треће ни последња.
У мени мук.
Она спава на обалама неостваривог.
Ја учим да ходам по води.
Свако у свом кавезу сам.
Деца кукуричу своје уздахе
умочена у непланирано саће
молитвом тишине.
Мирна је ноћ.
Све ће проћи па и не слутим
ко је у мени живео јуче
а кога ћу сутра у себи да пробудим.
Нека изненађење потраје
бар данас…

Једноумље ме никада није занимало. Полазим од тога да је Црква ризница различитих благодатних дарова и од тога да је сваки човек универзална стварност са мноштвом различитих карактеристика. Клановска расуђивања ме никада нису привлачила. Лепо је имати истомишљеника, али не по сваку цену. Нарочито, не по цену жртвововања нечије различитости. Јер управо у тим супротностима имамо залог узајамног надограђивања. Једноумље заташкава смисао и успоставља на месту стваралалаштва и изненађења место чамотиње и монотоније. Па ипак, нису све различитости потенцијали за то узајамно усавршавање. Постоје бестидности које не трпе узајамност, него само неку своју личну и навијачку исфрустрираност у име вере, истине, и ко зна чега све. Мене нечије неморалности не саблажњавају, али им и не дозвољавам да нада мном проливају чашу отрова. Брига ме за последице. Упорне у злу треба саблазнити, јер желе да им саблазан буде мерило сусрета, односно, антисусрета. Ипак, признајем да ме непријатно и даље изненађује количина примитивности. Када некима годинама дајеш нешто лепо и смислено, а заузврат добијеш шамар незахвалног. У реду, није проблем. Не тражим ништа заузврат, али ако некоме припремиш гозбу смисла и предавања неког већег искуства, колико неко мора бити монструм да ти као гост пљуне у гостопримство и тањир. Овде алудирам на предавање дијалога, смисла и вере, на оно што пишем, живим и сведочим годинама. И да још добијеш оптужбе да си лош домаћин, да ти је неуредан дом, да гозба није добро припремљена. А дао си све што имаш и најбоље што знаш. Није добро. Зато подвлачење граница за тврдоглаве не видим нужно као одбрану властите сујете, него исконског достојанства. Ту су и пуританци, морални чистунци, педантно лојални сваком слову закона, у потпуности неспособни за флексибилност, нијансе, на крају крајева прекршај једног крутог, дрвеног, начела у неким стварима. Ти самонаучени не дозвољавају никоме да их подучава. Они знају најбоље. Они могу без Цркве. Или још горе: у име Цркве да буду још гори! Увек су ме више привлачили погрешиви људи са топлином око срца, него морално јаки људи са ледилом око срца. Ови други су увек цедили у себи неког фарисеја не би ли се у очима околине, неретко надређених, показали као лојални извршиоци закона, реда, смисла. Уз незаобилазан декор оговарања и клеветања погрешивих испод себе. Мене то не занима. Верујем да Бог пре гледа управо у ове мале погрешиве људе који и даље умеју да искажу осећања, него што они други, самозагледани, даље од своје праведности не виде, па су осећања одавно сахранили не би ли у себи подигли још ког идола који им ласка да су добро поступили и да треба само тако да наставе.

Некада човек
кроз многе године
дуге као векове
преживи безброј смрти,
тако да и када дође тај неки
сурови дан
који нема манира у свом потирању
овакав човек
безмало светац –
било да је то смрт, болест, губитак вољене особе –
и не осећа неку већу промену
у свом духу
од дана када је много раније
умро без престајања,
па га и ова зла остављају на миру
посрамљена
што већ мртвог не могу
да доведу на гробље…