Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

Screenshot_2019-02-25-13-34-23-1

Advertisements

Драги пријатељи,

Након скоро десет година постојања као самостална уметничка страница и блог „Уподобљавање“, са преко 2000. објављених радова и преко 270.000 прегледа на  wordpressu (не рачунајући много већи проток уласком кроз facebook статистику где преко 8000. људи прати наш рад) успели смо са вама изградити један мали али изабрани кутак света у којој креативност има шансу да каже нешто ново под небом без честе рециклаже познатој свим стереотипним круговима који се заклињу у фразе и идеале а без реалног упоришта у свом животу осим мало брзих сензација и јефтиног публицитета базираног на цитирању.

Они који су са нама од почетка знају да се никада нисмо користили туђим цитатима, него да је све ницало као плод личног искуства које је аутор увек желео несебично да подели са људима добре воље писаним путем. Једино од чега смо се увек ограђивали јесте да не стојимо иза фотографије, али смо и њу користили као параван да би властитом мишљу, поезијом, теологијом, или неким другим сагледавањем, изразили још једну карику која у низу егзистенције свакодневнице увек некоме од нас на неком нивоу падања или узрастања недостаје. Са поштеним акцентом да аутор, колико год се трудио да постави добру плиму и ветар у своме писању – не бежи од тога да може бити погрешив. Зато овде нема месијанског лудила или неког професионалног претварања кодираног неким лаж-психологизмом и бомбастичним вокабуларом за јефтине или елитне масе. Пред нама је у нашем надахнућу и колико надахнуће дозволи увек човек такав какав је – без вештачких заслађивача стварности, али са жељом да се тај исти човек мотивише да другачије брани и гради властито постојање и да демистификује своје приватне психозе и идоле.

Ипак, због притисака са разних страна, неретко крађе умотворина, дошли смо до ситуације да морамо бранити ауторска права. Очигледно је да осмогодишње бесплатно даривање некима није било довољно, па су се неки досетили да себе потписују на разним местима а можда и да добро зараде евентуално мењајући само наслов или ред речи у своме плагијаторском умећу.
Ако већ тако стоје ствари, дужан сам да се као главни уредник и аутор огласим да другачије не могу интервенисати осим да и сам заузмем сличну политику. Ако, дакле, неко жели да му се нешто напише, прича, поезија, итд., било би коректно да понуди цену. Сваки је радник достојан своје плате, а овде, иза блога, нема доконих када се рецимо један смисао рађа у суровим условима и са атомском енергијом а да би неко други профитирао, стекао себи парче репутације, или се заголицао „клик-разонодом“ на туђ рачун. Што ће рећи да осим креативности на поменутим нивоима, могу да понудим и своје личне услуге у смислу ако је некоме потребан одговор или савет на одређену верску тематику која га занима будући да сам завршио Православни Богословски Факултет.

    • Ако, дакле, приметите крађу наших текстова на другим порталима, без навођења повратног линка, замолили би вас да нас контактирате приватном поруком.
    • Фотографија није у нашем власништву и свако је може преузети, будући да су је други бројни портали, укључујући бројне апликације, презентовали на више места непотписану или исто тако бесплатно доступну. Ако неко сматра да је ту оштећен нека нас контактира и ми ћемо је одмах уклонити или потписати.
    • Пословице које долазе из наше умносрдачне радионице и иду заједно са фотографијом – предају се бесплатно.
  • Поетски, прозни, теолошки и други радови и савети нису бесплатни и свака злоупотреба ће се регистровати. Бесплатно је читање изабраног и постављеног материјала, али не и дистрибуција истих без писмене сагласности аутора.

И друго, оно суштинско и главно у овом обраћању је молба:

Ако међу вама има људи добре воље који би спонзорисали развој овог званичног блог-места, даље креативности, могућност објаве књиге (јер има материјала за најмање пет наслова), ако неко има недоумицу или проблем личног или неког другог калибра – да бисмо били захвални да нас контактирате приватном поруком. Само наглашавамо да и такав вид комуникације има своју монетизацију на добровољној бази уз још већи нагласак да овдашњи пројекат није „лајф-коуч“ радионица, нити „онлајн-психотерапија“, али да може, и има могућност, постати чак и као уметнички пројекат – подршка у невољи!!! „Терапеутски“, односно, исцелитељни угао деловања не зависи само од аутора.
Стога бих још једном подвукао и замолио да ако неко жели да финансијски помогне рад овог сајта, уз горе поменуте друге примере даљег развоја, да нас контактира путем приватне поруке. Уколико буде обезбеђено довољно средстава, биће неких нарочитих пројеката, као што је већ покренут један од њих:

Уподобљавање на YouTube

У нади да нећу бити погрешно схваћен овим редовима – хвала унапред на разумевању!

Главни и одговорни уредник и аутор
НИКОЛА ЂОЛОВИЋ


Инструкције за донирање свако према својим могућностима:

УПЛАТЕ НА ДИНАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03


ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ
City, Country: BEOGRAD, VRAČAR, REPUBLIC OF SERBIA


контакт: nikoladjolovic@gmail.com

„Неки пар се исповедао код неког узорног аскете, Светогорца. Он им је забранио сексуалне односе. Јер су побогу израђали децу и шта ће им сада то даље у животу. То је грех и остале небулозе. Након неког времена почео је брак да пуца по шавовима, да се јављају свађе, нетрпељивост, итд. Досети се муж да посети и Старца Порфирија. Кад је Старац чуо шта и како, саветовао га је да под хитно иде кући и воли своју жену што чешће! Да се не забрањују једно другоме. То је било то. Васкрсли људи после…Други пут, исти свети Порифије Кавсокаливит рече: „Телесна веза мушкарца и жене у браку помаже духовној. То је тешко објаснити. Телесна жеља која их веже, преображава се у духовну. Не умем да ти то објасним. Јер њихова телесна везаност, не постоји само због рађања деце – она на свој начин помаже њиховом духовном везивању. Али то се дешава само са благословом Божијим и Његовом благодаћу. Ван Бога нема овога односа. Овако како данас млади живе не доводи до истинске духовне везе, него помрачује, и људи се много муче. Када делује благодат Божија између мужа и жене, они напредују, изграђују се, стварају и сједињују се и осећају велику љубав међу собом а да то и не говоре. Чак и када су јако удаљени…“

Да ли је сексуалност нешто лоше, па се човек мора уздржавати од ње саме као нешто што по сваку цену ремети саму светињу? У моралном погледу, манихејство је проповедало борбу са материјом ради ослобођења од ње помоћу постепеног умртвљавања тела. Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку. Изгледа да је се нисмо ослободили ни у 21. веку макар по питању телесног аспекта. Јер је логично, морално и чак теолошки недопустиво да се након толико векова, нарочито у црквеном амбијенту, изграђују неки преградни зидови који су одавно на нивоу табуа требали бити срушени. Осим ако сами ради глорификације својих психоза желимо да појачамо темељ и сигурност самих зидова да што дуже остану на сили и снази.

Са друге стране, владика Порфирије (дакле, не поменути старац већ тренутно митрополит загребачко-љубљански) је такође приметио пуритански и пијетистички поглед и презир брачника према телу који су ишли дотле да уклањају иконе Христове из собе током сексуалног акта не схватајући да тим чином велику грешку чине, а ишао је још даље па је поредио брачну постељину са Часном Трпезом односно Евхаристијом. Можда нам овакав либералан став делује чудно, али не заборавимо речи др Владете Јеротића који је говорио да истовремени оргазам мушкарца и жене током зачећа детета може бити једна бледа слика (али ипак слика) – сједињења са Богом!!! Дакле, по тој логици, металогици, ствари, сексуалност није никакав прљави акт, већ може бити једна од дубоких метафизичких рефлексија саме примљене светости. Ово треба опрезно сагледавати.

Помало је тужно видети након толико времена да се о неке ствари људи још увек саплићу. Чим се помене тема сексуалности, једни се саблажњавају, други додатно острашћују, а фамозни пуританци стварају своје фанатичне самоодбрамбене механизме чак и када их нико објективно не напада, нити у чему ускраћује. Трагично је видети нечија искуства у Цркви која су етикетирана сваком нечистотом зато што су се двоје заљубили, или не дај Боже, заједно спавали. Чак и ако су у браку!? Неке ствари се толико банализују, јер и тамо где нема проблема, девијантан ум проналази проблем. Узмимо за пример свету тајну брака. Где је њена светост ако се у неким, примера ради, монашким климама супружници посматрају као они који прљају свето место манастира, а други се још додатно труде да их тамо раставе, заваде и на крају из манастира избаце? Јер, авај, уносе „место саблазни“ за овакве „свете“ подвижнике. У питању је такав психотичан менталитет који да им сам Бог дође и лично каже: „Рађајте се и множите!“, они би се и пред Њим позивали на духовнике, каноне, неморалност, итд. Нешто не видесмо у Јеванђељу да је Христос имао проблема са блудницима. Не, напротив. Имао је проблема управо са моралистима и законицима. О овоме треба промишљати. Али, није сувишно прозвати и супружнике: где је њихова света тајна брака када изгубе љубав (а самим тим и сексуалну привлачност) једно према другоме? Не показујем прстом да је неко конкретно крив, али бојим се да ни сама Црква није довољно (или можда икада) размишљала о томе колико је бракова пропало управо због инсистирања на „братско-сестринском-у-Христу-односу“. А када се један љубећи други претвори у цимера, онда се осим вишка обамрлости не може пуно очекивати од живота у таквом односу.

Вратимо се на тему. Евидентно је да немају сви људи исти либидо. То је довољан аргумент који показује да и претерана апстиненција као и претерана неуздржаност нису одговарајућег, самим тим ни истоветног интезитета, по сваког човека (када кажем „човек“ не мислим само на мушкарца, него и на жену једнако). Био човек аскета у пустињи или породичан човек са више деце, нико нема исти либидо. Може се једнако страдати на оба фронта. Можемо спекулисати о могућности преусмеравања сексуалне енергије у стваралаче сврхе или као печат исконске људске чежње да се сједини са Богом, али то не значи да можемо наћи финално решење или саму сексуалну енергију посматрати као патологију једне нимфоманије. Можда је за некога светогрђе, али усуђујем се рећи да на један узвишени начин, про-телесно и про-полно, али и над-телесно и над-полно, водимо љубав у Духу Светоме на свакој Литургији са Богом Тројичним. Ово треба са страхом и поштовањем сагледавати.

Не знам. Људи су људи. Мушкарци једнако говоре о сексу и прижељкују секс као и жене. Увек ме је бринуло здравље оних који су у томе тражили табуизам и повод за непријатност и круто држање. Када кажем „секс“, не мислим на јефтину сексуалну револуцију, нити на неки банални блуд и порнографију, него алудирам на двоје које се једноставно – воле. Забрињавајуће је докле неке ствари могу ићи. Неки се уздржавају до ступања у брак а после постају „легализацијом блуда“ много гори , а други дозвољавају да им и однос и брак пропадну само зато што су се сексуално охладили једно према другоме. Рецимо, мени је и даље загонетка како је неким људима лакше да преваре вољено биће, неголи да налазе сексуалну привлачност у ономе кога воле? Шта, стиде се да узму иницијатву? Боје се да искажу своје жеље? Па онда ту нема љубави, јер у тајни љубави делује тајна слободе. Ако се устручаваш тамо где би требало да си најслободнији, онда је таква љубав упитног карактера. Наравно, неко ће то устручавање да преводи као свету уздржаност, морални императив, аскетски доскок у светост, итд., али ако човек мало дубље заголица пре ће набасати на изговоре за властите одлуке.

Сексуална привлачност има велику улогу у једном односу, па тиме и браку. Када волиш некога не волиш само део тог некога, него целог, цело психофизичко и духовно устројство тог другог. Сецирати који део некога ћемо да волимо а који нећемо показује фрагментарност наше љубави и наше подвојености. Проблем, ништа мање, датира од појединаца у мантијама на једној страни који живе за што више уплитања у нечији сексуални однос, и од оних који живе по таквом „благослову“ као у каквом кавезу где у постељини сада више нема два већ три сведока. Тужна поставка ствари. Али је много теже људима који фрустрирају себе разним псеудо-хришћанским и псеудо-канонским условљавањима, махом монашко-зилотског порекла, који тобоже живе за чистоту своје вере а мрзе све што је телесно, док насамо са собом не могу да нађу круцијална решења за своју нагонску страну природе – а то их додатно раздражује да постану још гори ревнитељи своје вере. Јер по нечијем гоњењу других се најбоље може видети каквоћа њихове вере и шта је то што њих прве највише гони изнутра. Зато у неким залетелим „активистима“ пре затичем ту сексуалну исфрустрираност и нагонску напетост, неголи реалну доследност својим „светим“ идејама и већ-каквој-„уради сам“-идеологији (не могу да кажем „теологији“ јер је нема).

Забрињавајуће је, дакле, здравље оних који говоре о сексуалној хигијени као о нечему одвратном, подлом и недостојном Божије светости. О нагонима се можда размишља када човек није довољно утврђен у додиру Духа Христовог и Очевог. Али ни то није правило, јер и срце пуно Бога не укида једном радикално и трајно своју нагонску сферу, нити светост мора нужно испаштати нагонски склоп човека, нити нагонски склоп нужно укидати светост. У сједињењу са Богом, нагони више нису битни (што не значи да су безвредни), него би се пре могло рећи да немају превагу над човеком у контексту „жалца у месу“ (да њима може управљати). Али, то не значи да су сами нагони нужно неморални и блудни ако се посматрају изван сједињења са Богом. Јер, авај, децу не доносе роде! Вештачки проблеми праве проблеме. Јер ће и примитивни духови рећи да је „након секса најмање битан секс“. Битан је онај ко остаје са тобом након вођења љубави. На који начин се налазите или мимоилазите: дијалогом, додиром, емоцијом, дељењем, итд. Проблем не треба силити, али можда управо због те једне нездраве навикнутости на присуство другог и долази до фригидности и равнодушности.

Са теолошке тачке гледишта, спекулативно је говорити да ли је нагонска сфера човека производ његове пале (читај: смртне природе) или је сама таква као створена природа (будући да је писано: „Рађајте се и множите!“ пре прародитељског пада). Мислим да се проблем уопште и не може посматрати библијски, јер то и није библијски проблем. Мислим да је проблем у нама људима. У препуштању искључиво нагонском свету који се базира на храни, сну, и сексу. Јер Духовни човек у нама, мада неоперисан од истих, не обраћа превише пажње на исти свет, али то не значи да их потцењује и сматра обавезним грехом. Бојим се да је недостатак искуства на том пољу довео до нагомиланих психоза у Цркви које су на крају завршиле у другој крајности – у једној сексуалној изопачености, сврставши и ону богомадровану сексуалну привлачност у исти кош са сексуалним девијацијама. Отуда дуализам код многих да воле оно што не воле, јер са једне стране у себи затичу жељу а са друге стране мисле да нешто лоше раде самом жељом. Наравно, зависи шта је подметач саме жеље, али то смо до сада ваљда већ апсолвирали.

Шта хоћу да поентирам? Да све те приче које оптерећују нечији сексуални живот могу опасно да створе нечије комплексе, осећање кривице, менталну аутокастрацију, итд., док са друге стране, и они који имају превише либералне ставове недовољно зрелима могу да створе невероватно одсуство одговорности за своје поступке (нпр., многи родитељи су у име љубави према својој деци неповратно оштетили саму децу тако што су им апсолутно све дозвољавали). Дакле, треба пазити и ништа није црно-бело. Али да се толико година воде истражитељски поступци (највише исповедног карактера у цркви) ко је са ким, када и како спавао, и да је додир нешто бизарно и недостојно Божије светости, не само да није теолошки утемељено – него није ни хумано а камоли нормално. Зато је наивна она црква која о томе труби као о највећем смртном греху, као што су смешне бројне генерације које у агресивном отпору према свештеним наметачима и манипулаторима кривице траже још већи ниво блуда како би се осветили Богу (руку на срце, ту су сигурно најсмешнији сатанисти и порнофили који кроз оргије мисле да запрепасте Бога). Јер, ако ћемо се играти теологије, неће нам мера суда бити које смо сексуалне оријентације били, и да иронично банализујем коју позу користили, него какви смо се као људи показали у димензијама када нас нагони уопште не дефинишу. Можда ми немамо петље да идемо до краја у неким стварима, али мислим да то и није проблем у данашњој теми који заслужује неко појмовно огољивање и сводивост на сецирање типа: поза, нагон, блуд, итд. Граница укуса је увек љубав између двоје, али је проблем што ће се увек ту неко, а нарочито људи монашког естаблишмента као и фамозни парохијски пуританци – мешати и бунити без озбиљног разматрања да ли сами не стоје у неком много већем греху од „греха“ двоје који се воле…

Веома је тешко не нанети себи депресивне ране када се једном свим бићем унесеш у свет политике без најмањег остатка. Веома. Ризично по здравље. Почнеш да носиш тоне мрака у својим костима, јер умислиш да чак и у име љубави према својој држави можеш на својим снагама понети један цео народ. Мали је човек за такав узлет…

Упознао сам многе људе који су остарили у неизлечивој депресији због тога што су веровали својим вођама а да нису задобили свет за који су гласали током целог живота. Можемо говорити да су многи од њих били непромишљени, неки сентиментални, али међу похлепнима заиста је било људи који су веровали у неку своју искривљену верзију љубави према својој држави. Зато што су многи од њих ишли толико далеко да су и рат прихватали. Жалосно је само што су многи од њих и своју душу прокоцкали. Јер, када видимо ко, када, како и колико дуго влада над једном државом, дефинитивно не можемо а не потегнути и тај аргумент коцкања са душом. Теолошки или не – небитно. Јер, пред лицем диктатора који санкционише сваки вид различитости, било путем медија, било путем владајуће политике, или неке треће дискриминације и дискредитовања, све је то маргинално будући да један народ испашта а да га „Велики Вођа“ присиљава да још буде захвалан на мрвицама које падају са његове трпезе. Терор. Сама поставка проблема је хорористична. Морбидоцентрична. Надмашује чак психичко насиље. Јер осим што се вређа интелигенција једног народа (која се, гле пародије, као на социјалним мрежама мери балансима статистике фамозном методологијом бројања по глави а што показује инфантилну позицију онога ко тако мери несвестан да је неком тинејџеру који скупља пратиоце налик), вређа се и људско достојанство. А не требамо заборавити да свака власт, дакле, не само тренутна, него и она која је била, и она која ће једнога дана доћи у лицу нових људи, најмање слуха показује за конкретне потребе једног обичног човека свакодневнице. Јер, осим што га прави глупим, користећи законе као играчке за санацију сваке пљачке, показује му зубе да треба да ћути и да буде задовољан оним што има.

Последњих недеља, ништа мање месеци, а поштено рећи година, сведоци смо различитих утисака на дневнополитичкој сцени. Од фарсе до демагогије а конкретне политике између редова у једном исконском смислу речи – нигде! Лажно је рећи да никада више није било лажи. Увек је било лажи. Само се маскирала кроз различите форме свог политичког ангажмана који данас није чак ни ангажман колико трагикомичан и псеудополитички али обавезно патетични перформанс. Пред замишљеном публиком је ваљда много лакше стварати лажи, него стајати пред живим лицем народа који се на слаже са тиранином. Верујем да на том тесту падају сви диктатори и тоталитарни режими. Погледајмо само такозване новинаре који пишу или извештавају преко одређених медијских јавних сервиса, или чак, погледајмо само одабир тема којима се баве када игноришу другачији глас улице. Човек би помислио када слуша толику количину дрске глупости да јесте тако, да живи у савршеној држави и да боље од тренутног не може бити. Лако постане човек инертан. Не треба му политика да га на то подсећа. Препусти се стихијама једне свакодневне рутине где поштено плаћа своје рачуне и зарађује своју мизерну плату престрашен да и у томе не погреши превише. А за живот и децу колико остане…

Истина, опозиције нема. Или је ускраћена за своје право гласа у јавности. Или је и сама негде „коалиционо“ компромитована чак и као чиста са „плејлистом“ нечистих у својим редовима. Јер овај народ, срспки народ, ако и излази на протесте, то није зато што је нужно груписан и исцепкан у нечије таборе, што су наводно присталице ове или оне странке и опозиције, него што су уморни и сити свега. Јер овај народ скоро пуних тридесет година излази на улице да се супротстави власти (и не само властима него истим политичким фигурама које само мењају место) која не испуњава минимална народна очекивања. И тако увек буде која год власт дошла на указану позицију. Као што и страначки опоненти увек обећавају нереално а после када добију своју шансу да владају – забораве лако на своја обећања. Од тога је народ уморан. Као што је уморан од глади. Од крпљења за основно. Свакога дана годинама. Јер и они који протестују греше ако су и даље гладни дијалога и препричавања туђих дијалога по улицама. Не шета народ да слуша више дијалоге. Народ очекује конкретне потезе и конкретна решења. Многи су спремни да пређу окромне километре и прихвате разна одрицања ако ће њихово присуство на тај начин, макар на трен, да укаже управо на тај вапај једног појединца и једног народа. Вапај! Протести су добри ако нема повређених, али не може се бесциљно шетати годинама. Не може се годинама просипати шупља прича о нечијим махинацијама, малверзацијама, демагогији… Мора се прећи на конкретно. Јер човек је трошно биће које лако копни…Довољно је направити експеримент на себи. Само један дан од јутра до мрака испратити све вести са политичког терена…Шта радити са таквим информацијама? Чекати нови дан да се понавља иста прича? Бавити се новим девијацијама противника а да се ни претходни пропусти нису решили? Данима, недељама, годинама?…Па то је убијање у појам. Није здраво ни за једног човека. Измишља се топла вода….

Проблем је што народ има кратко памћење. И што лако одустаје. Што се нико не бори довољно за себе а очекује да други уместо њега реши одређени проблем. Ако и постоји неко ко ће уместо њега говорити и заложити се за њега и испред њега (а данас ни тога нема довољно), што мора да носи стрпљење за промене које га превазилази. Јер чекање на промене може трајати годинама. Али, треба имати разумевања. Након тридесет година „пешадије“ и „отпорисања“ човек не само што се умори чекајући на другог коме је доделио подршку или глас, него изгуби поверење. Ми смо као народ потрошили деценије на лоше људе и лошу политику. Сигурно је да је илузија да постоји идеалан политички програм и идеалан политичар без мане, али негде се мора почети. Од исконског бунта положеног у незадовољство сваког човека који не сме да остане никако инертан. Независно којој политичкој струји и странци нагињао, или још боље, не нагињао уопште. Јер је само такав аполитичан и страначки неопредељен бунт – чист, некомпромитован и свети бунт! Који мари за опште добро а не само за своје. Можда се неће ништа променити, али треба показати зубе. Тужно је видети да и интелектуалне елите којима унутрашњи преображај није непозната димензија не показују петље. Макар негодовање. Али не, ћути се и трпи јер свако брине о својој позицији. Стога, док се не обједине све институције и синдикати до тачке колективне и грађанске непослушности и обуставе рада, док се не огласи сва интелектуална елита из сваког сектора – неће се ништа променити!

Слична паралела је на црквеној сцени. Као да се исти политички манир селекције „непријатеља“ само прекопирао на ту раван (у институционалном, не и у светом смислу). Ко мисли другачије, аутоматски постаје етикетиран, „таргетован“ и санкционисан. Ако се иде логиком примитивног маниризма, дотичан се у најбољу руку јавно жигоше као незахвалан са обавезним позивањем на његову „грешну“ прошлост (ако таква оптужба недостаје додаје се нестручност, или измишља трећи разлог). Између два блиска политичка раздобоља дели нас ипак један занимљив социолошки увид и феномен. Некадашње владајуће структуре СПЦ нису толико кокетирале и флертовале са властодршцима да би само на своје интересе мислиле. Народ је можда негде и донекле остао примитиван, али је задржао највеће поверење према Цркви, и да буде парадокс већи – упркос небулозним поступцима неких (не свих!) који представљају глас Цркве. А велика је уметност од толиког кукоља задржати веру према Христу, јер управо кукољ чини да се Христос не види уопште. Оштра пророчка реч је остала само у појединцима који се нису компромитовали и који су донекле имали срећу да финансијски не зависе од оних које критикују. Али је и то тужно видети да само појединци могу слободно говорити. Они који те плаћају чине немогућом мисијом да буду критиковани уопште. Други тихо негодују само ако нема више од два сведока будући да они који их плаћају – они и врше контролисање. Они трећи, на најнижој лествици црквеног друштва, чаме и живе неке своје незадовољне побожњачке приче позивајући се на летаргију аскетике и козметичку моралистику којима сами себи не дозвољавају критичко расуђивање. Страх, лицемерје и непотизам се дакле уселио на свакој равни постојања. Данас је насмејани човек упркос малом буџету и малим правима – привилегија за само лице света навикнутог само на поделу власти и поделу имовине. Ако се неко и даље држи оног да је свака власт од Бога – греши, јер ми смо као народ одговорни каква је власт будући да смо је ми као народ бирали, а ако нисмо онда смо дозволили да се она као звер осили. Ту се не можемо ограђивати неком узвишеном неутралношћу…

Други заговорници иду неком другом логиком, па говоре да док се човек не промени изнутра да не треба да се уноси и да учествује у бољем стварању света. Међутим, по тој логици ствари, људе за које знамо да су преко двадесет година лојални својој врлини, а неки и вери и стваралаштву, не дођоше до промене света уопште. Зашто? Јер оне којима је промена прво потребна а налазе се на власти – њихова унутрашња промена их не занима уопште. Док се сачека на унутрашњи преображај – тирани прегазе државу за читавих три деценије. Кустурица је то добро приказао у филму „Подземље“, јер наше друштво је остало закопано далеко уназад и испод земље захваљујући онима који труд народа само за себе уновчавају држећи их у незнању у каквим условима живе. Не, овде смо пред већим проблемом: други не дозвољава никакву промену уопште док он не донесе одлуку о томе. Понављам, како у држави – тако и у Цркви. А то су веома опасни ставови. Јер на њима почивају диктаторски комплекси и тоталитарни третмани који се не устручавају да некога одстране или санкционишу трајном селекцијом. Зато што ако данас негујеш критички став то није ствар дозвољене демократије, него аутоматског сврставања у исти кош са „фашистима“, криминалцима које смерају државни удар, неподобнима за одређени политички пијетизам, итд.

Шта се, дакле, данас дешава? Оно што се дешава деценијама, јер нам је кратко памћење. У страху за радна места људи су жртвовали своју слободну вољу. Свој глас. Свој отпор. Људи се генерално плаше и тај страх је донекле оправдан, јер многи имају своје породице које требају прехранити. Иронија је у томе што многи, дакле, прихватају најмизерније плате да би сачували своја радна места. Посао је битнији од плате – на томе почива ужасан виц страховладе. Цена отпора је скупа. Отуда пасивност. Отуда страх. Зато данас нема толико људи по улицама по својој вољи. Излазе на улице принуђени који треба да подрже власт која је оковала њихове послове и породице. Ако је тако при највећим врховима, шта ће тек са обичним људима бити? Зато треба спознати ужас времена у којем живимо. Понизни и плашљиви пред лицем/безлицем тираније. И што се након тридесет година опирања још увек не осећамо сигурно као народ да ће неко наш глас да подржи. Отуда пасивност. Отуда летаргија. Отуда сва та људска устрашеност. А да је патологија дошла до крајњег лудила, људи су постали уплашени од најмање промене чак и код куће када су насамо са собом. Зато није довољно да се и оно мало опонената деру са бина, тргова и домова својих кућа. Мора се ићи на радикалнија решења. Проблем који се отвара је следећи: шта ће се десити ако диктатор не жели да сиђе са свог трона по слободној вољи? Докле може ићи? Шта може предузети? Да ли је навијање за проливену крв све за шта он живи? Јер, ако је један Нерон био спреман спалити цео град за собом, зашто би данас било другачије? То је оно што треба да нас брине. И ако неко недужан испашта што мисли својом главом, а сутра га смене или казне – где ће људи бити да таквог човека подрже? Јер равнодушност је данас узела маха у страховитим размерама. Можда нам зато тако добро и иде…

Ипак, колико год ствари текле килаво, човек се по намирисаном страху најбоље познаје. Зато се тако у тим сумњивим таборима параноидно и рапидно предузимају „мере опрезности“ које би „непријатеља“ оспособиле при првом залету. Данас смо, као и одувек уосталом, сведоци са каквим научнофантастичним самопоуздањем иступају налогодавци ове или оне власти. И како се маестрално, готово до демонске генијалности, замењују тезе и пројектују властите девијације у лицима оних који се опиру да таквима буду налик. Ништа ново под капом небеском! Осим задаха било које власти која себе сматра вечно несмењивом. Али, треба нагласити, ако постоји и најмањи страх у онима који владају – онда је темељ пољуљан. Можда је то мали земљотрес, али учестале детонације стварају мале али озбиљне пукотине. И када се пукотине укажу, постепено, отворено, све више и више, све веће и веће – ту ће свако успети да направи довољно широк пролаз за своју величину да прође и направи преображај… Ако је након тридесет година опирања још међу живима и још даје напон за властиту промену…

Дуг

Знаш ли да постоје људи
Који ти помогну
И спасе од смрти
таман толико
Да би могли још више да те муче
Када захваљујући њима
Спасиш главу?
Мислиш да је то зло?
Није.
Има и веће.
Које, питаш?
Спремни су да те убију сто пута
И да ти још сто пута сто убризгају реанимацију
Само да би могли да са неким болест деле
Само неког кога би хтели овековечити
Својим мучењем
А да никада не одеш
И не престанеш им бити све
Што они сматрају да им дугујеш…

Ко још плаче за оним што се није догодило?
Да ли у мени кључа анксиозност?
Пљујем на све што стрепи од будућности.
Видим време испред себе
А опет видим само загонетку и ништавило.
Хоћу да загрлим све векове као мајку
А Самога Бога као најбољег оца
Којег нико од нас није имао довољно.
Не плашим се смрти.
Престао сам да бројим умирања.
У мени ништа осим да добру свету буде није остало.
Захваљујем Богу
за сваког залуталог у овоме свету
Који је код моје утехе залутао.
И блуднику, и наркоману, и расколнику
Свештенику, монаху и сваком обичном
Јер сам се у тој Витлејемској пећини Духа
И сам много пута родио.
Хвалим Бога који ми се открио
у овој долини свих немуштих
да дођу до свог гласа
Поробљени немовањем
да буду то што јесу
Уштројени несхватањем.
Хвалим Бога за моје родитеље и све непријатеље
Јер без њих ма колико завађен бејах
Не бих знао ниједан пут који ми се одмицањем откривао.
И даље стојим иза тога
да ништа не знам
Да све је таштина одмах по месту исказаног.
Само се надам да неке од вас не изгубим
У Онај Дан када се Он буде примакао.
Ко још плаче за оним што се није догодило?
Само човек који се супротставио свему
Да би својој души и души Христа
Најбоље дотакао…

Са неким људима можемо, са неким не. Ништа страшно. Није сваки отклон другог демант љубави према другом. Погрешно су нас силили и учили. Пред парадоксом смо. Тако можемо разумети зашто са неким можемо делити, примера ради, своју веру на литургији а да са таквим и даље немамо ништа заједничко; кутак неке узвишене мисли са неким а да други и даље не прима оно што му је дато; зашто нас муж или жена највише не разумеју када је најпотребније; итд. А са друге стране, нађемо се у некој причи, емоцији, енергији, на улици, у кафани, на пијаци, на интернету, спонтано, неутрално, без посебног очекивања или срачунатости на добитак – са неким који нам је потпуно различит, а да се срца проналазе како доликује, како је срцу најпријатније у властитом синхру. Има ту неке ничим искварене исконске тајне која не трпи сводивост и огољивање.

Дакле, правила нема. Присни могу бити странци а непознати могу бити на границама наших најинтимнијих душевних и духовних оса. Нити је сад то неко неповратно становиште које не трпи промене. Трпи, наравно. Јер, искуство потврђује да ниједан човек не трпи измене. Наравно, друга је димензија рада на својој постојаности, али и она може да изневери. Јер, није ни свака доследност себи критеријум загарантоване безгрешности. Сетите се и сами када се за некога каже да је тврдоглав, јер упорност у нечему не значи увек постојаност у некој врлини. Отуда разочарења и у лицу оних које смо држали за идеале. Зато што и они одступају. А разочарења нас брзо уче да пазимо на своје заблуде. Да нико није непогрешив. Да и најбољи падне. Да и светац може бити највећи грешник и највећи грешник – светац. Самим тим, да не мислимо високо о себи. Јер, ако постоји нека здрава лекција од многих нездравих односа, онда је то увежбавање сопства да не мисли високо о себи. То пак не значи добровољно и непромишљено залетање у туђе малтретирање. Али, може да значи узимање свог крста.

Реално, живот често заудара са неким односима у које смо се до јуче клели. Нешто и време немилосрдно мрви, јер нема манире пред најездом смрти. Дакле, неки однос се пустоши не јер је неко обавезно кривац а други оштећени праведник, него јер време, као одбљесак смрти, чини да се неки однос постепено гаси. Наравно, то не значи да треба љубити отуђење, и кретати се инертно, али није ни свако манијакално хватање за одрживост односа на силу нешто што ће обавезно укинути отуђење и смрт. Јер неће. Може чак да продуби проблем још већим пустошењем. Узалуд љубав тада само на једној страни адресе. Зато нас и Сам Бог поучава да љубав није навалентна и да мада наклона да пожртвовање понесе – не намеће се ни као учитељ који поштује другог, ни као инспектор који би да коригује другог.

Ако је веровати неким истраживањима неки експерименти са плодовима природе су рађени не у циљу овладавања природом или надилажењу природе, него да укажу на једну јединствену повезаност између људског, биљног и животињског света ако се третирају са поштовањем. Допунска мисао теологије би рекла: са одговарајућим благодатним третманом, захвалношћу и познањем логоса Божијих положених у самој створеној природи. Не улазим у то да ли је следећа прича истинита, али свакако може бити поучна. Један експеримент је ишао у смеру кретања људског гласа према положеном пиринчу натопљеним водом у три одвојене зделе. Пред првом зделом глас се понашао нежно и са поштовањем; пред другом – са увредљивим и гласним речима; пред трећом – без обраћања пажње уопште. Након месец дана резултати пиринча су били следећи: прва здела се умножила и није изгубила ништа од своје боје и квалитета; друга је потамнела и смежурала свој садржај чинећи да је он сам постао неупотребљив; а трећа – потпуно нестала са својим садржајем. Овде не могу а да се не сетим оног Христовог, парафразираћу, да пазимо да нам не охладне срца пред лошим односима са другим људима.

Овај пример, без обзира на валидност приче, одлично показује моћ и одговорност нашег универзалног постојања у свету. Сада и овде. Како и на који начин, са којим емоцијама и речима, енергијом и деловањем, показујемо опхођење једних према другима: у браку, у породици, међу пријатељима, у Цркви, на радном месту, било кад, било где и са било ким. Ово је нешто што треба да нас опомиње свакога дана и трена. Слична аналогија постоји у Христовим јеванђељским параболама о баченом семену, али је контекст ту постављен на много узвишенијем нивоу, јер је релација положена између Бога и човека. Дакле, данашња прича о пиринчу се лако може надовезати на некадашњу причу о баченом семену. Са том разликом, што овде можемо мало више спекулисати о позицији есхатолошког човека: о онима који многи род доносе; који закопавају; који можда на крају будући неспособни за било какву обнову потпуно нестају (али је то сувише смела тврдња, јер здрава хигијена вере ипак навија за спасење свих).

Дакле, оно што ми сматрамо можда најмање битним може бити једино битно под небом другог који крај нас живи. Замислите сада како један глас усмерен према онима које волимо или са којима имамо неки проблем, може да створи разорне последице, или, како може да изгради читав један свет у лицу другог. Није ли то исто оно Христово када говори: „Гладан бејах…у тамници бејах…обиђосте ме…“ поистовећујући се Он Сам са агонијом и позицијом свакога човека? Третирање другог. Поштовање другог. Не нека јалова куртоазија и продавање финоће, још мање неко сентиментално и ласкајуће глуматање, него искрено, једноставно а потпуно и свето поштовање другог. Тек на том темељу можемо говорити како се стварају и требају стварати здрави односи. Јер, ако непоштовање влада: у браку, па муж не поштује жену, нити жена мужа; у породици, па деца не поштују родитеље, нити родитељи децу; у Цркви, па свештенство не поштује народ, нити народ свештенство; у држави, па политичари не маре за потребе народа, итд. – о каквом онда афирмативном стварању света можемо говорити? Јер свет нема финалну димензију. Он се још увек ствара. И заједно са Христовим довршавањем тог стварања свако од нас је позван да учествује у бољој верзији света.

И ако у нашем окружењу којим случајем нема никога ко би могао упалити бакљу врлине онима у тами, не тражи велики напор ако свако од нас крене да мења прегорелу сијалицу Духа испред своје куће. Можда то неће други поштовати, можда ће неки као по обичају покушати да обезвреде, али временом ће се и сами запитати искуством натерани…Јер, како буду једни друге третирали такав ће и њихов унутрашњи живот бити. Не заборавимо поглавље о пиринчу: како ми можемо да растемо и да другог учинимо да расте; како другима можемо да отрујемо душу и како они нама ако им то дозволимо; и коначно, како можемо проћи ако ми заборавимо некога коме смо били можда најпотребнији и како ће проћи онај ко намерно брише сећање и пажњу на другог човека, јер је ту смрт најизраженија. Већа смрт од ове је живот у браку, са пријатељима, у Цркви, итд., а да смо љубављу и душом једни другима постали странци и потпуно небитни самим постојањем као непостојањем. Држимо се прве посуде у којој садржај не губи ни вредност, ни квалитет, јер ће само тако здраво дете у нама достићи висине богова који неће владати другима, него покушати да направе лепше лице света…

Посета

Назови то депресивном фантастиком
Или како год хоћеш, али
Није добро бити на страни мога лудила!
Зато и позивам многе да се повуку још више!
У мојим световима причам са птицама од оклопа и гласа
Које овај свет још не виде
Једне наговештавају ратове
Друге победу и неодустајање.
У мојим световима не верујем превише сеансама погубљених
Који се дробе за абровима доконости, интереса и штете.
У мојим световима џиновски херувими долазе са небеса у ватреним куглама
Правећи се непријатељима
Док не обећају смрт која ослобађа за Оног
Који их надилази самим постојањем.
Једног сам замолио да буде нежан данас када ме буде убијао.
А он је испао толико увиђајан
Да распоривши ме светим болом
Од којег тек учим сузе и знање
Није ми ни открио како је то учинио
Већ је само оставио траг да је био ту
Да сам умро
Да сам опет жив
И да је долазио…

  • Нема човека који није подвојен, можда само то добро крије.
  • Расејаност може бити проблем немара, бестидности, али и неспособности да се човек фокусира на одређени садржај или присуство другог.
  • Аутентична хармоничност бића долази једино од могућности да афирмативно апсорбујеш свет око себе.
  • Оно што те додирује пуноћом укида фрагменте пролазног испуњеног сетом.
  • Велико срце многе изгубљене под своју љубав скупља!
  • Неке ствари не могу бити схваћене одмах него тек усходећи током пута.
  • Чекамо да нам неко каже шта је наша судбина а не видимо да она увек на нама лежи.
  • Потирање љубави долази од посесивности да другог учинимо себи налик, а ако у томе и успемо – баш тада нисмо задовољни ликом који смо по своме створили.
  • Оно што је некоме асоцијација за настраност, другоме је мотивација да пронађе слободу.
  • Пречице се некад чине наивне а проходни путеви за инертне. Ко не жели да робује клишеу бесмислене рутине, свакога дана тражи нови изазов за властито постојање.
  • Када почнеш да верујеш – самоћа нестаје!
  • Можда развој једнога дана, као и свакога дана, зависи од употребе и прилива сензација које апсорбујемо у себе. Треба само пазити да се унутрашњи човек не жртвује. Јер се лако може десити да због оних ствари у које се уносимо, превидимо присуство много бољег света којем нисмо дали шансу ни да га запазимо.
  • Без другог – немогуће је спознати своје подвојености!!!
  • Ако си отворен за парадоксе онда ћеш лако схватити да постоје прљави путеви који воде до светости.
  • Ко негује искривљену слику о сопственој вредности – не може бити срећан ни у властитој стварности.
  • Душа се умиљава у ономе у чему се испуњава!
  • Кад пожелиш немогуће – могуће се присутним спрема. Тада слабости нема. Нити су битне снаге. Одлука да се буде – чини постојање. Дивним. Тихим. Полуноћним сјајем. Тада израња један украдени сноп. Бисер који се не баца свињама већ рибама. Јер рибе знају чувати тајне. У себи. У најдубљим амбисима подводних светова. Неме а спокојне. Само тако можеш бити ловац људи ако их не каниш упецати. Јер ако благодат имаш – сами ће доћи…
  • Ко уме да се нада – победио је мит!
  • Лепота коју је свет погазио не остаје без свог мириса. Нису сви погажени људи безнадежни. Можда су маргинализовани, али остављају најлепше и најдубље трагове у свету.
  • Пријатељ не фалшира емоције. Не фалсификује један однос да би светост игре заменио подлим подривањем. Бити са неким у искреном односу значи бити у потпуности демаскиран присуством његовог пријатељства. Све остало је поигравање које кад једном донесе кризу сазри у обличје истине где плагирање и имитација поштовања постаје апсолутно несносно и немогуће.
  • Када напустиш туђа искуства тада почињеш живети.
  • Свака криза је напрслина идентитета која се може зацелити само на ивицама стваралаштва.
  • Бог није банкар који живи за трансакције и кредитни биро. Бог чини добро и праведном и злом. Он је непоштени управитељ, баш као што пише у Писму. Тај скандал Божије неморалности треба да нас мало више провоцира, јер ћемо се само тако смирити са својим праведничким гневом који многе обузима. Усуђујем се, дакле, рећи да Бог не само што не враћа добро доброме, него му га и одузима да онај ко чини зло у потпуности од добра не осиромаши. Проблем је само да ли је наше око зло на такву праведност. Сетимо се јеванђељске приче о радницима једанаестог часа. Ту се саплићу и највеликодушнији.
  • Када би свако радио свој посао како треба, нико не би морао некога да подсећа на обавезе. А када се нешто ради од срца – свака дужност као обавеза престаје.
  • Потрага није увек недостајање, већ може бити и установљење онога за чиме се трага.
  • Где тражиш свој спокој ту налазиш своја утврђења.
  • Колико си заљубљен у себе толико великог демона у себи подижеш.
  • Што се више људи тркају ко ће коме ко да личи, тако поништавају властиту универзалност. Напротив, јединство различитости није тако снисходљиво да ради у корист једноумља које на крају врхуни у непомирљивом сукобу. Синхро се креће много једноставније.
  • Када спакујеш сва своја уздања на сигурно место, нема разлога да бринеш да ли ће неко покушати да ти опљачка срце.
  • Потрага за топлином је половина промрзлине душе.
  • Љубав не мери запремину нечијих талената, него истом тежином сусрета додирује висину самоприношења.
  • Загледаност само у властите доживљаје није гаранција објективне а још мање аутентичне егзистенције.
  • Где је велика љубав ту је и велико страдање да се такви светови начине невидљивим за оне који би је могли угрозити.
  • Добар однос не ствара предуслове. Аутентична љубав не тражи изговоре.
  • Где полажеш своја уверења ту растапаш свој идентитет.
  • Сањарење и занесењаштво, прва и последња брана и одбрана креативних духова.
  • Неким идилама није потребно пуно осим мало маште и љубави. Свечаност је само природна последица аутентичног дружења.
  • Кога метежност града није преварила – нашао је сигурно пристаниште.
  • Између поделе осећања и поделе отуђења танке су границе.
  • Не боли усамљеност већ чежња за другим.
  • Бесплодно је само оно у шта се верује да је бесплодно. Зато многе депресије скрушавају човека.
  • Утученост још не значи предају живота. Напротив, може бити мобилизација преиспитивања за увек недостајући смисао.
  • Чему се надаш – ка томе се уливаш и извиреш!
  • Није проблем лењост већ равнодушност према свима и свему. То су две различите стварности…
  • Када љубав постане притисак – она престаје да буде љубав која оплемењује.
    Када загрљај постане омча – он престаје да буде додир који испуњава.
    Када присност постане безнађе – она престаје да буде унија светова која ослобађа.
  • Како балансираш – тако опстајеш!
  • У чему си несхваћен то још не значи да не можеш бити пронађен.
  • Где су жеље неостварене – љубав отклања сваки недостатак.
  • Бити узор другима немогуће је без заузимања за друге а опет обе димензије су немогуће без друге две димензије које варниче у љубави и добровољном прихватању бола које таква љубав носи.
  • Желети да стане нека пресија у души још не значи помирење са собом, јер треба спознати да си у нечему погрешио и да није добро а не само да те не боли нешто више.
  • Неким кошмарима фантазије нису потребне.
  • Ако ти не знаш, дозволи телу да ти каже где је твоје место одмора.
  • Неке страсти су само привидно охоле. Јер и на дну најострашћенијег човека почива неко ко тражи мало нежности и разумевања за себе.

Био је свети дан убризган сунцем
Када сам чекао да кост од моје кости
под небески аутобус пристигне
Остављајући за собом димне завесе
Расуте по облачним спиралама.
И ту, крај Вуковог парка
на станици под сенком ветра
Умишљеног дрвета од смоле
чију сам хладовину густирао пажљиво
Указа ми се жена у црном на свега пар метра
Која је лајала на пролазнике, глумила кораке, извијала тело као змија бесомучно.
Уста није затварала.
Крила се иза степеника којег је само њен ум налазио
И ударала камењем о стену које је само она видела.
Можда је брушила неког у себи непознатог човека да лепши буде?
Не знам, навијам да тако буде!
А онда ме је погледала!
Као што су ме гледале раније
још неке залутале душе
избезумљене од сумрака.
И ја осетих како се против моје воље
Шуња хладан талас који додирује кости као пољубац смрти који живо скамењује.
А онда је почела молитва.
Моја против њене.
Баш као у сновима када бејах дете.
Нико није приметио невидљиво ратиште на плочнику усред гужве
између два кипа тог дана.
Трајало је дуго
док се нису исцрпеле све снаге.
Док није у мени малаксао Христос
као у Гетсиманији пред страдање.
Јер након те борбе
нисам навијао за своју победу
него да тој жени добро буде,
А страдање ме је чекало тек одласком одатле на другу страну обавезе.
После је мистериозно нестала
Као што увек нестају чудаци који траже моју главу,
А ја не могу да се не запитам
Чак и освежен након сусрета:
Да ли где грешим
Ако сам таквима омиљена пажња
Магнет и храна
У коме лудилу своме
Траже утеху и кутак разоноде?…

Можемо се играти жмурке
са својим свестима унедоглед
Али ја и даље верујем
да на дну сваког човека спава светац
Потенцијал, сунце, гром или убица
И да свако поред свог неоткривеног генија
Драми, тихује, епилепсијом невоље.
У човеку путеве крчи ветар
И њему је властити свемир загонетка
А унутрашња бразда килограм хармоније
Док јури за умиљатим сновима
Док открива све димензије
несигурним пипањем.
Човек је сам себи довољан да открије
Величанственост егзистенције
И да када дијамант у себи пронађе
Разлог, метаразлог је више
да другог пољуби и поштује…

Цвет

Не желим да си несрећна
А већ тако дуго видим нека твоја туговања
Нешто неухватљиво у етру
Као да носиш сву жалост неисписаног света
Као да носиш крст који тек треба да процвета.
Чудна си…
Навикнута на непозваност у игру
Навикнута да не мораш бити вољена
Навикнута да не волиш женско друштво
А држиш своју драму као поносну стражу
Са толиким „не!“ на сваком кораку!
Не желим твоје осмехе као салутирања
Да по сваку цену морам чути
Да је све у реду што теби није…
Дозволи да поновим:
Мени је твоја срећа битна
А за оно што ми се не свиђа
Нека у неком другом свету станује.
Зато ми немој говорити оно што бих ја волео чути
Само ми реци једно а да пуно не бринем:
Колико си срећна
И да ли под твојим плућима дише цвет
Који због нечега тугује?…