Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Са протоком година очекивао сам веће комплексе код себе када је у питању манијакално поштовање другог или разобличавање оних којима људскост као и елементарна култура и васпитање недостају (уз спознају разликовања да многи знају културне домене, али остају бестидни на другом нивоу). Изгледа да сам остарио! Не кажем да сам затајио, али умори се пас и од свог лавежа…
Да ли од вере или неког другог искуства, не знам, али досадило ми је да слушам људе који се труде да задрже огорченост по сваку цену и да је оправдавају разлозима против других. Схватио сам, можда и сувише касно, да само зрели људи имају способност да се боре са собом и да без сујете прихватају проклетство оних којима је драже да се клањају својој умишљеној праведности и свесном отуђењу. Признајем да су ми још увек феномен људи који први негде направе зло и проблем а после се још вређају што им се други не извињавају за њихова лудила. Али, кога брига?… Досадни су људи који свуда траже проблем што им није подигнута већа цена, јер све што знају и имају мере тиме колико морала за неморалне цене могу да продају.
Не смета ми више ни фамозно отуђење, ко бира пут намерног игнорисања или не, јер своје срце увек питам да ли сам дозволио да макар једног човека у њему изгубим, а опет не гоним ниједног ко жели живот без мене и у томе заиста видим благослов који не подиже замерање. Могу рећи субјективно да је свет и миран осећај када се твоја сујета не подиже против сујете другог. Када си усмерен на много озбиљнију и ширу причу своје вере, јер тада добро знаш вредност благодати када не тражиш своју вољу. Људи нажалост остају људи…усидрени у својим малим животима са чије антиметафизичке дистанце могу безбрижно да траже репутацију за себе и осуде за друге. Досадно је то! Таштина! Траћење времена и смисла које не води апсолутно нигде осим у осипању најбољих делова сопства. А ако нека човечност након распродаје Духа преживи, биће то право чудо и изненађење…а тамо где Духа није ни било, биће права загонетка шта је уопште у човеку остало за преживљавање…
Апостол није погрешио, можемо имати мира колико до нас стоји, дакле, колико нисмо злим разлозима других покретани. Диван је Бог онима који се не пореде са другима и који се не мере страстима на рачун људи! Између Христовог: „Останите у мени и остаћу Ја у вама!“ и „Каквом мером мерите тако ће вам бити измерено!“ сами бирамо која стварност ће постати претежнија и доминантна, односно, она стварност која нас највише раслојава и приказује. Нико други није крив а дрво може имати разне гране, али се заиста по плодовима познаје…
Што се мене тиче, све су ми пријатнија моја ограничења и познање да све што јесам дугујем Напону који долази из неке Друге Приче…

Принос

Да не заборавим принос захвалности
Оним што јесам сваким недостајањем
Када сам дане провео гутајући непорециви камен
Испијајући пољубац бесмисла
До хируршке прецизности на свакој кости.
И не нађох у себи жара да барем тиња
Нити се потрудих да нађем сапутника који би пријатељством да влада.
Не, све је било живо нестајање!
Све што јесам и знам неко безоблично надвијање
Над страхом, кривицом и осветом
Тежак себи сваким кораком и дахом
Као да је повраћање душе
Све што разумем.
А онда, ни због чега знам
Или можда ошинут молитвом непознатог странца што циља са даљине
Данас обретох милост
Данас нестало је све!
И ја пољубих поноре као онај којег подиже нада
Што се магновењем дрзну
Да у мени подигне човека
А усред њега стуб којем не умире име
И натпис над светим ветром:
Када опет будеш помрачен
Не заборави да упалиш светло!…

Законици

Устрашени људи
Робови положаја
Кочоперни гласници и красноговорници
лажног морала
Усидрени зазором од свега
Што њиховим пословима
Може да науди.
Људи од правила, потпуно нехумани од закрштавања
У част онога што први не поштују.
Једни су лицемери да не би без украденог остали,
Други су послушни гадови који пазе да ниједно зло не ураде
Да се овим првима не би замерили.
Најгоре су купљени људи од манира
Што годинама махинације збрајају
Па мислећи после да љубе закон моле Бога да избрише сећање другима
За оно што су радили.
Истина, устрашени људи
Најбоље раде свој посао
Али због лојалности закону
Сахрањују другог врло радо
Само да они остану на власти
А људскост нека иде на другу страну…