Обавештење о саветодавном ангажману

Драги моји,
веома сам захвалан на приливу пажње које мом скромном стваралаштву указујете. Што сте ту вишефронтално: у поезији, на јутјуб предавањима, прози, теологији, итд. Што и сами вишедимензионално учествујете свако у ономе што му највише прија и што га мотивише и крепи.
Хтео сам само да сугеришем и замолим за разумевање. Уз велико поштовање према вашим приватним порукама, за које увек држим за свето место дискреције, напомињем овде и јавно за оне који нису упознати, или се можда због стида или незнања уздржавају, да на ваше дилеме теолошког, породичног, брачног, или било каквог другог карактера, могу одговорити, али да нити гарантујем властиту објективност (у ироничном смислу свете непогрешивости), нити такве ствари радим бесплатно. То не значи да нисам довољно компетентан да понудим разноврсност другачијих критичких ставова.
Није први пут да сам објаве оваквог типа већ постављао, па се и сада понављам:
Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца.
У случају да неко није схватио важан концепт предатог стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, сугеришем властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружам свој максимум, али не могу бити лицемер да обећавам нека загарантована решења и благостања. Нисам лајф-коуч, већ првенствено теолог којег највише занима конкретан свет сваког човека. Они који су сарађивали са мном могу сами да посведоче какав су третман имали. Заузврат сугеришем уплату на добровољној бази и према сопственим могућностима.
Поставићу инструкције за донацију и линк који показује каква питања углавном добијам и на која, надам се компетентно, дајем одговоре. Када су личне и интимне ствари у питању, ту сам много опширнији и посвећенији.
Хвала унапред за подршку!

Са поштовањем,
Никола Ђоловић
православни теолог, песник и писац

контакт: nikoladjolovic@gmail.com (или једноставно путем приватних порука на мојој фејсбук страници: Никола Ђоловић – православни теолог, писац и песник (клик на линк)

Линк за донацију: Подржите развој нашег пројекта!

Линк постављених питања од стране читалаца: Питања и одговори

Advertisements

Подржите развој нашег пројекта!

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com

---

У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Реч уредника: обавештење о условима коришћења

Драги пријатељи,

Након скоро десет година постојања као самостална уметничка страница и блог „Уподобљавање“, са преко 2000. објављених радова и преко 270.000 прегледа на  wordpressu (не рачунајући много већи проток уласком кроз facebook статистику где преко 8000. људи прати наш рад) успели смо са вама изградити један мали али изабрани кутак света у којој креативност има шансу да каже нешто ново под небом без честе рециклаже познатој свим стереотипним круговима који се заклињу у фразе и идеале а без реалног упоришта у свом животу осим мало брзих сензација и јефтиног публицитета базираног на цитирању.

Они који су са нама од почетка знају да се никада нисмо користили туђим цитатима, него да је све ницало као плод личног искуства које је аутор увек желео несебично да подели са људима добре воље писаним путем. Једино од чега смо се увек ограђивали јесте да не стојимо иза фотографије, али смо и њу користили као параван да би властитом мишљу, поезијом, теологијом, или неким другим сагледавањем, изразили још једну карику која у низу егзистенције свакодневнице увек некоме од нас на неком нивоу падања или узрастања недостаје. Са поштеним акцентом да аутор, колико год се трудио да постави добру плиму и ветар у своме писању – не бежи од тога да може бити погрешив. Зато овде нема месијанског лудила или неког професионалног претварања кодираног неким лаж-психологизмом и бомбастичним вокабуларом за јефтине или елитне масе. Пред нама је у нашем надахнућу и колико надахнуће дозволи увек човек такав какав је – без вештачких заслађивача стварности, али са жељом да се тај исти човек мотивише да другачије брани и гради властито постојање и да демистификује своје приватне психозе и идоле.

Ипак, због притисака са разних страна, неретко крађе умотворина, дошли смо до ситуације да морамо бранити ауторска права. Очигледно је да осмогодишње бесплатно даривање некима није било довољно, па су се неки досетили да себе потписују на разним местима а можда и да добро зараде евентуално мењајући само наслов или ред речи у своме плагијаторском умећу.
Ако већ тако стоје ствари, дужан сам да се као главни уредник и аутор огласим да другачије не могу интервенисати осим да и сам заузмем сличну политику. Ако, дакле, неко жели да му се нешто напише, прича, поезија, итд., било би коректно да понуди цену. Сваки је радник достојан своје плате, а овде, иза блога, нема доконих када се рецимо један смисао рађа у суровим условима и са атомском енергијом а да би неко други профитирао, стекао себи парче репутације, или се заголицао „клик-разонодом“ на туђ рачун. Што ће рећи да осим креативности на поменутим нивоима, могу да понудим и своје личне услуге у смислу ако је некоме потребан одговор или савет на одређену верску тематику која га занима будући да сам завршио Православни Богословски Факултет.

• • Ако, дакле, приметите крађу наших текстова на другим порталима, без навођења повратног линка, замолили би вас да нас контактирате приватном поруком.

• • Фотографија није у нашем власништву и свако је може преузети, будући да су је други бројни портали, укључујући бројне апликације, презентовали на више места непотписану или исто тако бесплатно доступну. Ако неко сматра да је ту оштећен нека нас контактира и ми ћемо је одмах уклонити или потписати.

• • Пословице које долазе из наше умносрдачне радионице и иду заједно са фотографијом – предају се бесплатно.

• Поетски, прозни, теолошки и други радови и савети нису бесплатни и свака злоупотреба ће се регистровати. Бесплатно је читање изабраног и постављеног материјала, али не и дистрибуција истих без писмене сагласности аутора.

И друго, оно суштинско и главно у овом обраћању је молба:

Ако међу вама има људи добре воље који би спонзорисали развој овог званичног блог-места, даље креативности, могућност објаве књиге (јер има материјала за најмање пет наслова), ако неко има недоумицу или проблем личног или неког другог калибра – да бисмо били захвални да нас контактирате приватном поруком. Само наглашавамо да и такав вид комуникације има своју монетизацију на добровољној бази уз још већи нагласак да овдашњи пројекат није „лајф-коуч“ радионица, нити „онлајн-психотерапија“, али да може, и има могућност, постати чак и као уметнички пројекат – подршка у невољи!!! „Терапеутски“, односно, исцелитељни угао деловања не зависи само од аутора.
Стога бих још једном подвукао и замолио да ако неко жели да финансијски помогне рад овог сајта, уз горе поменуте друге примере даљег развоја, да нас контактира путем приватне поруке. Уколико буде обезбеђено довољно средстава, биће неких нарочитих пројеката, као што је већ покренут један од њих:

Уподобљавање на YouTube

У нади да нећу бити погрешно схваћен овим редовима – хвала унапред на разумевању!

Главни и одговорни уредник и аутор
НИКОЛА ЂОЛОВИЋ

---

Инструкције за донирање свако према својим могућностима:

УПЛАТЕ НА ДИНАРСКИ ТЕКУЋИ РАЧУН
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

---

ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Account with institution / Beneficiary’s Bank
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Street: Svetog Save 14
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

Beneficiary
IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ
City, Country: BEOGRAD, VRAČAR, REPUBLIC OF SERBIA

---

контакт: nikoladjolovic@gmail.com

О тужној радости и радосној жалости

Свемир

Некада је лепота овога живота попут свемира. Неухватљив. Неограничен. Недоступан чак и усред крвотока. Свемир је леп, али не даје рефлексију. Не можеш се огледати у звездама за које не знаш ни да ли постоје више. У чему се огледа лепота галаксија када не можеш ниједну звезду убрати са друге стране зеница? У ваздуху трепери нека безличност. Не нужно одсуство већег смисла. Али, продирање једне хаотичне неизвесности и неког фрагментарног бледила прожидре планетарну егзистенцију управо сценаријом невидљивог разигравања. Јер, од како је света и века, нема човека да се није запитао о метафизичким питањима. Други су отпутовали линијом инертности строго укотвљени инстиктивним расуђивањем. Неки трећи скупљањем мрвица својих претходника. И само се неки нису заробили. Али, ниједан није побегао од властите смрти. Зато, колико свемир подсећа на иконичност једне Вечности, ништа мање не подсећа на плутање непознатим ништавилом. Узалуд ту астронаутска довијања. Живот не може купити себи време. Свемирска логика даје илузију одсуства времена. Отуда многи мисле да су аутоматски бесмртни самим рођењем. Некада ми се чини да се у свемирским стражама сакривене хармоније и конфликта преклапају сви векови. Прошлост, садашњост, будућност. Све је ту. Као никад изграђене колибе под Таворским обасјањем. Некад ми се чини да је Бог потпуно далеко од онога што именујемо добрим и злом овога света. Пробај да направиш експеримент: не осуђуј никога само један дан и видећеш ванземаљску металогику како се кроз твоје вене саопштава. Можда је то треперење непостојећих звезда које својим светлосним сигналима путују до твојих дисања? Могуће. А могуће је да си и ти нечија звезда која одавно нема постојање, па неке друге зенице примају твоје путовање ка њима. Јер, некада се чини, да мора проћи пуно светлосних година док те неко схвати а да си ти одавно зашао са друге стране постојања. Можда је то оно Христово да неки „другу смрт неће видети“? Могуће. А можда само овај свет, као и било који што долази, није довољан да покаже да ће сваки страх нестати једино када смрт у тоталности умре. Дотад смо робови парцијалног. И питање је ко смо уопште, колико се познајемо и колико смо живели…Нагнеш ли се над космички амбис – нећеш сазнати. Нагнеш ли се над амбисом вере – створићеш наду. Ипак, неке наде могу бити опасне као што трансцендетно некад може брутално да измиче. Јер да би прескочио логику овога света, мораш се одважити за скок у „црну рупу“ непознатог. А то већ значи сигурну смрт. Смрт која даје живот а не смрт. Умеш ли тако умрети? Чак и ако не знаш шта те са друге стране чека и да се твој мислени брод у океану интергалактичког може опасно и неповратно полупати? Јер, ни свемир није толико страшан колико ризично може бити да се човек изгуби у властитим нутринама а да се више никада не врати…

Час

Јуче сам сахранио
све своје осуде
Усред храма
И усред тела и крви
нашао брата,
А онда искренут
небоземним сјајем
Набасах на пса
претвореног у лава,
И чим је почео
кожу да ми дере
На његов успон
Опонашањем мога гласа,
Ућутках му скок и ругање
Закрштавањем власти
његовог часа.

Опомена

Овај свет ћемо учинити бољим местом једино ако будемо имали барем толико љубави да свако буде човек према другом човеку и да гледа своја посла без минирања другог. Људска свест се није пуно променила од времена Исуса Христа. Народу је сметало уздржање Јована Крститеља једнако са неуздржањем Исуса Христа. То ће рећи да се људима не може угодити.
Сви смо овде створени на краће време да бисмо се обесмртили дотеривањем света и његовим приносом Богу. А у Вечност неће ући оно што је остало непреображено. Зато је крајње време да убијемо у себи сваку подмуклост и дволичност и припремимо се за врло брзи сусрет са својим Творцем. Не заборавимо апостола: „Ревнујмо за веће дарове!“ као и Христово: „Тражите и наћи ћете!“. Све остало је губљење времена на то када је ко неко зло урадио, а дела зла, као ни обнављање сећања на зло, неће преживети деловање Духа када се пуноћа Бога Тројичног на овај свет излије.
Немилосрднима и тврдоглавима остаје опомена: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити!“ – немојмо се заваравати да ће нас ту нека декларативна побожност херметички заштитити на основу униформне привилегованости. Јер неће!

Паразит

Обожавам људске дуализме. Нарочито од хришћанских духова. Када те откаче најсрамнијом грозотом јер си крив за зло које су они починили.
У чему је онда твоје зло ако си недужан? Нема га. Измишља се острашћено. Крив си јер ниси погрешио. Крив што својим добром, самом појавом, макар и прећутано, подсећаш другог на зло које у себи носи. Био би грех према себи поверовати таквим наметачима кривице!
Колико незрелости хара чак и код академских духова! Колико сујете поједе и најпосвећеније мантије!
Да ли се онда треба осећати поражено? Не, ако је сујета посреди. Да, ако ти је стало до здравља другог. Али како ће други бити здрав када бежи од исцељења? Бежи код Бога да се иза службе сакрије?! Добија велику благодат али сам себе од заблуде свесно не растерећује? Пред другима где продаје манир и побожност своју срамоту крије, али зато презир пред оним где се оспољио и оголио своју срамоту не крије.
Имао сам част упознати неке велике људе који су сами себе касније смањили. Да мени откривају најинтимније и најморбидније делове бића а да ме се после стиде јер сам их пустио у своје срце. А пустио сам их баш зато што их нисам осудио, а сада они мени суде јер се нисам њиховој „истини“ уподобио од чије грозоте сам их хтео одвојити. Ни то не би сметало да нисам постао сведок да свега што им у души смета ради гласа народа и добре репутације крију на најсрамнији начин, јер народ је преварен а да то не види и не зна. Ни то не би било толико зло да не потхрањују својим злом друге сведоке да већа бестидност и злонамерни неспоразум настане.
Замислите колико је зло да неко користи своју црквену службу на такав начин?
Да промовишеш себе као узорног и страдалног чак и на светом месту где уопште ниси целим срцем? У служби за коју си својим опредељењем можда од почетка зажалио?
Да ли, дакле, судим? Не. Само не желим да ми неко замењивањем теза саботира оно мало чистоте и елана. На крају крајева, не кида ли се тако Тело Цркве?
Мени је до смрти жао, а такви нека раде како хоће…Уствари, када мало боље размислим: Срам вас било! Али ће увек тако бити: пут аутентичног хришћанина је да црвени од стида тамо где зло другог паразитира а у којем се он осећа осиљено и бестидно! Берђајев је био у праву када је посумњао да ли са таквима истог Бога дели…

Напрслина

Постоје напрслине душе
Које сузе не могу исписати,
И постоје ћутања Божија
Која су неумољива
До свих коштаних сржи.
Свако трпљење је гареж
Који дими и пече нестајањем,
Али је теже љубити оне
Које не можеш усрећити
Ни најсветијом борбом
Сакривеном од света,
Када се наивно заклињеш
Да више нећеш грешити
У новој промени лета.

Коров

Силеџије неће оплеменити твоја љубав. Варваре односности не занима нека дубља прича. Ко целог живота паразитира у колотечини једног бесмисла, тешко да се може одобровољити за неки већи смисао. Верујем да ту само директна интервенција Божија може деловати, или, неки снажни слом бића. Али и једно и друго је димензија непредвидивости пред којом човек не може бити пасиван у неком болном чекању на милосрдност другог.
Последњих месец дана срећем људе, различитог генерацијског узраста, који се у љубави уопште нису поправили. Који и даље дволично показују присност док ти је не откажу једноставно неким бестидним поступком. Није проблем, али није добро ради здравља живети у близини таквих људи. Можда неће сломити тебе, али могу окренути оне које највише волиш против тебе. Што рече један мој пријатељ, свештеник, „није проблем праштање него што други у својим подметачинама постаје непоуздан“. Не можеш се, другим речима, никада опустити пред таквим човеком, јер познавајући његове недоследности никада не можеш знати које ти ново зло спрема. Нема ту пожртвовања са твоје стране јер ће му се унапред наругати. Уморан сам од лажних гостопримстава. Немојте се људи трудити да угошћавате некога кога пре и после сусрета настављате да оговарате. Веће лицемерје чините него да нисте никога угостили. Уморан сам и од људи који годинама кукају на исте људе и ствари а да никада барем једном нису покушали да најмању ситницу промене.
Не верујем људима који су од нечије несреће профитирали. Још мање људима којима дечији осмех није битан.
А за најтрагичније људе сматрам оне који су имали неко болно искуство у животу па им је оно постало изговор да својим новим греховима купују алиби да би тлачили друге.
И да не заборавим „љубав“ неких који су одустали од свог усавршавања и педагогије своје деце. Шта год вам се десило, ви сте тај бачени кључ који се пред најездом туђег зла никада није осмелио за другачију позиционираност.
Свим другима који траже утеху у бављењу туђим животима, као и онима који су се оглушили о било чију молбу – не поручујем ништа. Коров треба пустити да расте јер ће на крају сам себе угушити. И у томе не видим своје ликовање, него потајну наду да ће неко и кроз такво страдање пронаћи коначно у себи људскост која му од других целог живота недостаје. Верујем да тек у таквој детонацији испаштања настаје аутентично крштење оболелога, док сва друга страдања нису производ ситуације и природе које нису бирали, већ управо зла које су изабрали за начин свог постојања у којем се увек показују незахвални, несрећни и раздражљиви.

Спонтаност

Живот не трпи програмирање!
Неки снопови се хране
Само на отпадији спонтаности,
А свака усиљеност ствара одмазду
Да пољубац човека нађе свој ред у месу.
Увек сам се питао:
Шта би се догодило да се људи мање труде да поправе свет?
Да ли би он био заиста бољи,
Или је све гори сваким новим покушавањем?
Бирам пут незнања
На чијем крају неосуђен сваки стоји,
Док на понорима другог
Дишемо панораме разумевања.

Позивница

Свакоме је потребан дом у којем се може осећати пријатно, сигурно, да пребива у топлини а да га нико не осуђује и узнемирава. Многима је тесно, нажалост, чак и у својим породицама. Многе су куће пусте, друге су велике али без љубави. Људи су ове године, као и сваке, ишли на одморе, али је знак питања да ли су се вратили још уморнији него што су били. Или постају депресивни због нових обавеза и отплате кредита. Ипак, у свом том многокретању, око нечега, а често ничега, питам се да ли је неко обишао неке светиње или макар повремено одлазио на неко од богослужења у своју парохијску Цркву. Можемо причати шта год хоћемо, искуство је ипак паметније, коме је омилела благодатна нарав Божија, лудачки заљубљена у сваког човека без разлике и селектовања, могао је, и још увек може, да пољуби свети одмор сваки пут доласком у Цркву, по могућству на Литургију. Ако Цркву не доживљавамо као свој дом, кућу, породицу, простор у којем можемо бити прихваћени какви јесмо и растерећени од сваког слома, одморени и радосни, онда је упитно на чему базирамо своју веру ако у Цркви видимо само калемљење на страно тело. И можемо отићи још даље, у парадокс који није дат свакоме, ако и неко не може да оде у Цркву нека му барем она, чак и са дистанце, буде мерило и провера да ли на добром темељу стоји. Када то буде утврдио, онда ће и ван храма у свему и свакоме видети храм, па када ојача Духом онда ће се и тело само приклонити да се одазове на Христову позивницу.

Беда

Човек слободан од глади не разуме гладног.
Човек слободан од немаштине
Не разуме оног коме недостаје.
Човек својег крова
Не мисли о киши, зими и жеги
Нити о незаштићености
Оног који је ударан са свих страна
Нарочито када највољеније
Не може да заштити
Само љубавним заузимањем.
И бојим се да је то поглавље присутно
Од постања света
И још већи ужас пара
Што ће бити присутан
до краја историје света.
Није истина да је сваки богаташ безосећајан
Јер има охолих и међу сиромашнима.
Беда има много лица
И није неморалност што се неко
за хлеб продаје
Јер му нема ко подати,
Него је неморалност и беда
Када је човек охол
Усред изобиља или немаштине
у којем не познаје недостатак
потребе или смисла
А упорно себе
За беспрекорног издаје
На рачун ближњег прекопута…