Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет. Осим одржавања блога тако помажете додатну мотивацију да се пружи неки нови смисао онима који су гладни смисла, а када би се прикупила средства можда би се могла и нека књига објавити.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Одзив

У дубини мог греха
Не могу да мислим о свом греху
Већ тражим тебе Господе
Неуморним искањем.
Дотужила ми је свака правда
И поданичка безгрешност моје лукаве немилости.
Досадна је свака кривица
И свако битисање, Господе
Која не зна
Како је успокојено у Теби таворити.
Зар безлице пандемонијума
Мени треба моје лице
Какво јесте показати?
Није било, нити ће икад бити!
Можда ме нећеш у Онај Дан примити
Ни препознати као Свога,
Али те само једно молим док
Стојим сада пред дверима срца
И док још могу умиљато
Да куцам и гостујем у незатвореним вратима Раја Твога:
Ако и у паклу завршим
Ако изгубим трајно своје име и лик
Нека моје сећање на Тебе
И Твоје на мене никада не престане
Док се у Вечности не поправим,
Јер Си Ти мој Пријатељ
И Господар мога мира од чије
Љубави и радости не желим
Да се никад раставим!

Прошлост

Јуче сам обишао станиште
прошлог живота…
Јуче сам хтео да потражим
своје некадашње покрете
И да помилујем сенке онога што је било и преостало…
Али, затекох исти зид од мемле
И исте катанце од непријатне тишине
Коју носиш као одело скинуто
Са каквог непознатог покојника
Из неке заборављене земље.
Ништа није остало!
Ништа није преживело!
Мислећи да јурим светињу прошлих амбиса као дарове за које се требало још једном борити
Тукао сам мрак који не одјекује…
Не затекох ништа…
Осим свог гроба
И на дну његовог ковчега
Апсолутно ништа како ми лежи у крилу
Заљубљено у мене,
И баш тада сам сазнао
Да је ова смрт умрла давно
Када није ни приметила
Да сам се од станишта несличности
Заувек растао…

А шта ако
У киши упаљених луча
Што из Небеског Олтара
Беспоштедно лију
На врху само једног
благодатног снопа
Стотине хиљада
Милосрдних анђела стоје,
И шта ако
на крајевима свих снопова
Што обрушавају походима
Неуништене градове
Још толико стотина хиљада
У само једном зраку
Савијају своје хируршке прсте
Да под сваку рану
Сваког човека
Одседну, пољубе, очисте и
Прођу –
Неће ли то бити тајна Цркве
О чијем захвату операције
Ни онај ко служи
Ни онај ко се зацељује
Ни онај ко не дође
Неће ништа знати
Док кости из гробова не устану
И пред Бога дођу?…

Живот има такав убрзани темпо, да готово да нема околности која не стресира човека. Наравно, све зависи од става самог човека. Неко је сам себи тежак тако да и тамо где нема метежа он је сав пометен. Неко други пак воли сваку врсту изазова, те због љубави коју улаже у свој рад не осећа притисак на негативан већ на позитиван начин. Укратко, када човек оконча све своје обавезе, једва чека да се повуче у неко своје фамозно царство мира. Међутим, када мир досади човеку јер нема неки конкретан садржај услед лењости, губитак своје сврхе проузрокује осећање мира као доконост и одвратност – другим речима немир. Ако, дакле, човек није некако окренут ка другима, било по љубави или по служби, сам себи умножава терет. И опет, ако није окренут ка Богу, толико се фокусира на себе да даље од својих брига и непотребних помисли не види. Богоконцентрација омогућава усредсређеност на Личност-и Бога Тројице. То није пуки психологизам ако остаје у неограниченим границама Цркве. Без умног посматрања Бога, човек не може да се ослободи усредсређености на махом промашене садржаје. На оно што без Бога дарује сваку врсту немировања. А мир се не познаје по осећању празнине и монотоније, већ по осећању пуноће коју му благодат Литургије омогућава. По мени, најгоре што може човеку да се деси јесте чамотиња, у којој не постоји помак ни за добро ни за зло – иако је већ непомак за добро само по себи зло.
Проблем нас људи је што смо безосећајни. Утрнули смо за узвишене вредности које добијају своју рефлексију у Христовом искупитељском промислу које се догодило и које још траје актуелизујући се на Литургији сваки пут као нови и саборни догађај. Било да говоримо о црквеним или нецрквеним људима, проблематика као да се тиме не смањује. Човек се показује као слабо биће непостојан на свим путевима својим. Нема човека који не греши. Ни светитељи нису били безгрешни. То треба да нас рестартује за нове напоре врлине. Проблем је наша ушушканост у колотечину. Сигурни смо само у малим стварима. Одусуство садржаја је оно што изједа сваку личност ако нема онтолошког садржаја за који би се, макар и очајно, ухватио. Зато човек почиње да копни на свим фронтовима свог постојања. Неко постаје килав за грађење односа са другима, неко постаје килав за морал, неко за посао, неко за учење, неко за Цркву, итд. И све наводно у име очувања своје слободе – а слободе нема. Робови проповедају слободу. Егоизам изједа поре сваког друштва и појединца. Опет, ту су и политичке прилике, људи су се уморили од обећавања. Можда су коначно схватили да идеалан свет не припада овој сфери али, бојим се, да опет тиме не виде ни сферу Царства Божијег. Зато се као човечанство не помичемо од старозаветне свести која каже: „Једимо, пијмо и веселимо се јер ћемо сутра умрети!…“