Latest Entries »

Сувише смо исфрустрирани да све знамо! 

То је болест! 

Људи на селима тако мало знају а кључају од љубави. И када смо озарени њиховом љубављу, нама је тако мало битно колико они знају јер созерцавамо и упијамо своју радост у пројавним енергијама њихових личности. Нашим душама је битно не само да нас неко просвети него да нас неко без осуђивања прихвати какви заиста јесмо. Шта ће нам било чије знање о нечему или некоме, макар то било и знање о Богу, ако нисмо пожељни онакви какви јесмо? 

Није знање непожељно али је љубав преча. Два човека могу бити генијалци али ће пре људи онога са љубављу неголи онога без љубави послушати.

Нађи у себи љубав и свуда ће ти добро бити! Небо је свуда исто! Па и Откровење и поимање логоса се не даје грубим интелектуалцима него онима безазленог срца. Сама интелигенција пати од притиска (не)знања. То је комплекс. И већини њих „самоелитизованих“ је сигурно стало не да их питаш: „Колико знаш?“ него: „Како се осећаш?“. Зато има толико усамљених и међу највећим умовима. Јер не пате они што нису само у некој мисли схваћени, него што нису ни вољени.

Љубав отвара срце и укида предрасуде. Укида негативне предрасуде изграђујући позитивне предрасуде (нпр. имати лепо мишљење о некоме кога тек упознајеш). Исус је имао добре предрасуде чим је изабрао баш оних скромних дванаест ученика за Своје апостоле. Можда су многи од њих били неписмени али Богу се допало њихово срце. А касније је на то љубеће срце излио и Духа Педесетнице да им и знање не буде у дефициту него да једно друго узајамно подражава и допуњује. 

Ко, дакле, чезне са Христом даће се једно али се неће укинути ни друго. Али ако и знање одсуствује – због љубави му се неће узети незнање као зло, док ономе ко има знање а нема љубав – таквом се и само знање узима као зло. 

Конвулзија

Христос се нервирао због људи. Немојмо ни ми давати својим нервозама сувише на значају осим ако је основано. Наша вера није бенседин али није ни нирвана да глумимо недодирљивост. Јер сујетан се може бити и када си непробојан а не само пробојан. Христос није носио неки апофатички панцир да би штедео Себе. Богочовек се нервирао. Како је то само у супротности са многим религијама или психолошким службама које заговарају седативну теологију или приступ човеку. Наравно, Христос није био неуротик – да не хулимо! – али није био ни Бог коматозе. Дозвољавао је Себи да Га обузму емоције. Као што рече апостол: гневећи се не грешите. Опет парадокс! Јер није циљ наше вере обамрлост и нирвана него акција и благодат без обзира на мало конфликта. Нисмо мумије него људи. Али јесте битно шта је мотив узнемирености у нама јер није сваки немир од Бога, али да парадокс буде већи – није ни против Бога. Тако бисмо могли разумети оне себичњаке који штедећи свој мир и енергију не желе да ревнују за већа добра у Духу Светоме или да некоме помогну када је најкритичније. 

  • Чиме се треба управљати, и шта треба да нам буде приоритет на путу духовног развоја? Вера и дужности према цркви или људима којима је потребна наша помоћ?

Можда је фундаменталније питање „киме“ а не „чиме“. Све што почиње са „чиме“ подразумева уздање у све што одсеца живу стварност другог бића. Списак приоритета је велики, али све зависи ко какве апетите и амбиције има. Треба разликовати духовно усавршавање од усавршавања у Духу Светоме, јер нам некако промиче да духовност (са малим „д“) увек посматрамо некако индивидуалистички и самодовољно, док Духовност (са великим „Д“) увек више посматрамо идеолошки или институционално без јасне распознаје да је акценат на реалном присуству Бога Тројичног (да не апсолутизујемо само једну Личност, овде Духа Светога, на уштрб Друге Две Личности). Дакле, стицање благодатног темперамента и партиципирање Царства сада и овде путем Литургије би могле бити основа доброг темеља за духовни развој. Веру и дужности према Цркви као и према људима не треба посматрати подвојеном диоптријом као да је посреди трење кланова. Потребно је једно, али да не истисне ни друго. Чини ми се да су се апостол Петар и Павле мало кошкали око тога шта је већи приоритет: да ли вера или дела? Богу – Божије, човеку – човечије. Једно и друго. Нема навијачког дриблања. Друго је питање да ли су посреди неке „техничке сметње“ омеђене временом, простором и обавезама. Јесте, приоритет је богослужење, али ако је некоме преко потребна помоћ, верујем да Богу не би сметало да неко чак прекине своје богослужење ради другог. Ово је наравно ексцентричан пример. Има негде у историји за неког епископа случај да је једном приликом напустио Литургију, јер му се народ почео тискати испред Цркве да би могли да причају. Он није желео да служи док сви не уђу поново у Цркву. Волео бих видети данашње епископе да тако ураде барем у време када Литургије нема, да изађу међу народ и покажу „сретење“ и на другачији начин.

  • Замислимо дан када нам је слава. Треба да спремимо јела за госте, имамо обавезе према њима, а црква налаже да се тај дан не ради ништа. Међутим, неко од људи које познајемо нас замоли за помоћ, да помогнемо и учинимо богоугодно дело. Да ли треба да то одбијемо или да прихватимо радосног срца што можемо да некоме помогнемо?

Нажалост, велика се циркусијада диже око држања обичаја у вези крсних слава. То „не радити ништа“ је апсурдно од дана када је то неко уопште смислио као изговор. И онај ко спрема славу и онај који координира са гостима заправо цркавају од рада. Зато долазе и до већег греха да једва чекају да гости оду како би се мало одморили. Не знам чему толико помпе око крсне славе? Ако је некоме стресно нека лимитира своје капацитете. Нека се ограничи само на своју породицу. Боље је да не слави уопште неголи да живи за одлазак гостију. Да је срећа да увидимо величину нашег православља, другачије бисмо мерили стварност. Лако је нахранити и напити пријатеље. Хришћански идеал је много провокативнији: треба нахранити и напити сиромашне. Да скандал буде већи: непријатеље. Сугеришем да не само што је похвално напустити крснославску трпезу ради помоћи другоме, него и да сопствену трпезу треба поделити са неким ко нема ништа и ко нам је апсолутни странац. Можда не можемо свакога позвати у свој дом, јер су зла времена и велика је стопа криминалитета, али можемо просјацима однети барем четвртину спремљене хране коју бисмо иначе послужили на столу. Данас смо у позицији да истичемо форму на уштрб суштине. Заправо, није нас много брига о каквим славама се ради. Једне године сам био присутан на слави у једној вароши, а гости су дошли до стадијума да су не само светост, него и реални историјат личности коју празнују демантовали да је икада постојала. Ако Христос истиче меру Суда у Јеванђељу да ће по томе колико смо помогли другима бити у првом кадру, не видимо у том опису да ће крснославски бонтони, па чак ни литургијска богослужења бити камен спотицања за самог Бога када некоме затреба помоћ. Један свети старац је лепо саветовао народ: ако има стреса око домаћинства, нека барем један члан породице оде на литургију да донесе благослов онима који имају друге обавезе. А верујем ни да Бог није ограничен, па да сад гости једног бахатог човека на литургији а неког другог који одваја своје време и енергију за некога а није дошао у цркву – тобоже не жели да позна.

  • Да ли мука може бити заправо благослов? Ово је нешто до чега сам дошао у размишљању па бих вас замолио за коментар око тога, да ли се то слаже са учењем по Христу или не? Оно што нас ставља у муку, није дело зла као што обично мислимо. То је дело добра. Јер нас то добро кроз ту муку учи. Учи нас највише о себи, о животу и о другима. Кроз то сазревамо и даје нам прилику да освестимо ствари о себи кроз оно што пролазимо, да ценимо више ствари, да их боље доживљавамо, да сам живот живимо другачије. Мука је заправо, бићу довољно храбар да то кажем, благослов.

Велика уметничка дела су долазила на овај свет кроз воденицу страдања. Страдање је многе терало или на безнађе и стагнацију или на надоградњу и осмишљавање. Чини ми се да неког трећег пута нема. „Или јеси или ниси лав!“. Међутим, ако се држимо догматске оштрице, која је изузетно прецизна, само страдање нема упориште у Боготројичном начину постојања. Бог пребива у апофатичком блаженству и еманира Свој одмор за све уморне једнако. По Христовом расположењу видимо да Он није баш тако апофатички недодирљив. Нервира се много пута на људску тврдоглавост и бестидност. Некада су му речи и дела веома „неумесна“ за једног Бога. Говоримо о Богочовеку, Сину, Другом Лицу Свете Тројице. Ономе коме мир сигурно није недостајао. Али није био имун, или неки равнодушан Бог задовољан само својим миром или одсуством страдања. Он у страдање иде свесно. Три године говори ученицима о томе да ће пострадати када дође тај час. Ипак, не знам да ли можемо бркати „бабе и жабе“. Дрво се по плодовима познаје. Ниједно зло не може бити добро. Без обзира да ли накнадно од тога можемо стварати неке лекције о сазревању. Али, Бог је Тај који наше страдање може да окрене у корист од искуства зла. Рецимо, „перфекцију“ тога како се грех зачиње у човеку, нисам учио из књига, него посматрајући најмрачније сфере и лавиринте своје душе (овде се ђакон Андреј Курајев не би сложио са мном јер он сматра обратно). Али, не могу рећи да сам се у тим часовима, када сам „студирао“ своје или туђе зло, осећао благословеним, као што се ни Христос на крсту није осећао благословеним, него је увидео сву агонију богоодсуства. Али и ту смо пред парадоксом, јер је Он Бог Син који осећа тајну одсуства Бога Оца. Овде не можемо умом прићи. Ваше искуство више подсећа на великог Сиорана. Његова философија се калила на страшним понорима безнађа, одакле је рађао у великим боловима невероватне поуке, али некад стичем утисак да он није могао живети без страдања уопште управо јер је свој начин постојања, односно блаженства, поистовећивао са ударцима страдања. Дакле, да резимирамо, само страдање није благослов (јер онда ипак упадамо у неки садомазохистички концепт), јер се благослов поистовећује са предавањем благодати, а онда ако о благодати говоримо тада сведочимо да је реч о нествореним енергијама које из Тајне апофатичког Одмора Тројице извире где страдања нема уопште. Не може се исијавати енергија која би била другачија од суштине. Од ватре добијамо топлоту, не добијамо зиму.

  • Да ли су свеци икада били свесни тога да су свеци? 

Сумњам. Ако им је било шта откривено верујем да су још више дрхтали од страха када је реч о сопственој величини, јер су имали опит колико је велики пад оних који сами себе пре есхатона прослављају. Ту су, примера ради, на великим искушењима данас свештеници и лаици који свој верски живот проводе виртуелно бројећи „лајкове“ за своје усавршавање. Верујем да ниједан светац није држао себе за светог него да је указивао на Једино Светог живећи властито уподобљавање као пример другима. Учење Цркве, још од апостола па наовамо, јесте у томе да смо сви свети, али само према мери причасности Једино Светоме, никако властитим напорима. Није реч о побољшаним моралним перформансама. Сви смо у умереним или испупченим дефектима – мање или више. Реч је о томе да на Литургији долазимо готово до тачке када се тело и његова сенка једнаким показују, односно, очишћење Духом постаје за човека уједно и његово освећење. Зато можемо себе сматрати светим али у Христу – никако по некој нашминканој егоцентричности.

  • Да ли се може рећи за Христа да је он био савршен човек према свему ономе што свако од нас у својој исконској природи тежи у својим врлинама? А да наравно није имао свест о томе да је савршен. Савршен човек у смислу развијених свих способности и вештини духа да влада, лечи друге, хода по води, а опет и савршен по скрушености, скромности, свести о грешности људске природе. Знате и сами сигурно моћ подсвести и аутосугестије. Да ли је то у реду мислити?

Морамо да пазимо да не упаднемо у замку „христомонизма“ где су други  истицали примат само Једне Личности, или чак само Његове људске природе на уштрб божанске, поред Друге Две унутар Бога Тројице. Он јесте савршени човек али и савршени Бог – Богочовек. Многи Оци су сагласни да нам се Он у свему показао једнаким осим у греху. Ово треба сагледавати. Верујем да Бог има свест о Свом савршенству, али да се не оптерећује тиме, нити да има неки комплекс, јер Га Његова властита природа, тиме и савршенство, не детерминише, односно, не условљава Га да буде Бог, јер онда би Он био најтрагичније биће будући да није слободан од Самог Себе, односно, од Свог божанства. Тиме што је Он изнад Своје природе показује да Он жели да постоји као Бог. На једном месту у Јеванђељу видимо да Христос експлицитно каже: „Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“(Јв 8, 23). Али овде није посреди игра сујете и власти у питању. Он своје порекло и право много пута запоставља да би нас ставио у први план. То видимо у многим Његовим јеванђељским причама где контекст није утемељен само на релацији Бог – човек, већ и човек – човек. Све што је Христос чинио, није чинио јер је имао велики интелектуални апарат, моћ подвсести или аутосугестије, него јер ниједан акт (колико год био чудотворан!) није хтео да учини Сам од своје воље без сагласности Бога Оца. Тако је и са искуствима светих подвижника. Нису они сами себе унапредили у видовњаке, чудотворце, итд., него само тамо где су имали „отворени пролаз“ у сагласности са Богом да могу деловати. Не можемо положити ауторска права ни на Бога, ни на Његове дарове. Аутосугестија је чудесна ствар, али је не треба мешати са деловањем које није од овога света. Када човек има веру, то није зато што је он сам себе убеђивао у своју веру, него што је добио потврду у свом искуству да је његова вера нелажна када му Сам Дух Свети сведочи за Христа као реалног Бога. Ако ово није потврда код неких који себе зову хришћанима, онда се опасно треба запитати које је порекло њихове вере. Другачије се оно апостолско не може схватити: „И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим!“.

  • Да ли је битније шта причаш, или шта радиш?

Радити је корен. Причати је дрво. Цветови на дрвету – дарови Духа Светога. Какав је корен, такво је и дрво. Али није до човека какви ће плодови бити. Потребно је, дакле, и једно и друго. Човек је попрично подвојена стварност: једно мисли, друго говори, треће ради. Само нам Бог може помоћи да нађемо синхронизацију у нама. Све остало може бити демагогија или шупља прича у коју ни сами не верујемо колико год се правили паметни у очима других.

  • Ако је човек поштен, правичан, не суди другима, не оговара друге, помаже другима, свестан себе и света око себе, да ли он може бити ближи Богу од онога који иде на сва богослужења, слави сваки црквени празник, крсти се када звоне црквена звона, али зато варају своје жене, краду, другоме чине зла и од других окрећу главе?

Дискутабилно. Овај параметар се лако може поистоветити са оним фарисејем из јеванђељске приче који се надимао над цариником. Проблем са типологијом (и теологијом) фарисеја је у томе што је он заиста био побожан, што је давао „десетак од свега“, итд., али што због свог осуђивања, чак и поред толике побожности, није нашао покриће код Бога. Ако бисмо се сада осврнули на оно трење међу апостолима око вере и дела, ипак би изгледа победио онај апостол који је заговарао дела. Није био савршен не само зато што није имао благодат, која отклања сваки недостатак, него што једноставно није имао љубави. Данас је невоља већа јер и поред примљене благодати показујемо се горим од фарисеја. Онај који воли гледа да не упада са собом у конфликте када год треба да одмери и процени некога ко у већем злу лежи. Овде се сви саплићемо. Сви смо ту „праведне курве“. Хоћемо чист рачун са Богом, али морамо и својој проституцији мало да удовољимо. Да се вратим на питање. Правила нема. Може се бити озлоглашеним и унутар Цркве и ван цркве, као и већим верником изван цркве неголи у цркви. Проблем је у оку посматрача. Поглед је тај који уноси деобу. Нема потребе да се ствара вештачка дистанцираност у виду неке правичне побожности која не жели исти хлеб литургије са „шљамом“ да дели. Не заборавимо да је Христос јео и пио са највећим грешницима, али опет, не да би благословио нечије духовне и моралне туморе, него да би их спасио од њиховог начина постојања. Не каже ли Христос: „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас (правичних) ући у Царство …“. Ово је скандал који помера логику на већи ниво. А ту одсецања нема. Друго је питање како гледати на оне који заиста воле да живе изопачено, без обзира да ли су црквени или не, али неке судове препустимо Богу. Догматски став Цркве је да нису хришћани, колико год девијантни били, они који конститушу Тело Цркве већ Сам Бог. Само тако можемо разумети разлику између „савршенства хришћанства и несавршенства хришћана“ (Берђајев) а да не упадамо у неку шизофренију, маловерност и огорченост.

Да ли прави верник, онај искрени, који је у томе из срца, треба да отворено прича о својој вери јавно? Да ли треба да се хвали тиме и показује другима ко је и шта је?

„Уста говоре чега је срце пуно“. Ипак, нисам за пласирање неке театралне побожности. Лепо је ако неко сведочи Христа јер има потребу да подели радост своје вере. Друго је ако неко глорификује идеал вере само да би могао другима да пресуди. Ко год да стоји иза лица сведока, лице је оно што га открива какво је његово сведочење. Нису то само речи. Лако је елоквентан и у стварима богословским бити. Тешко је сведочити мир и радост у Духу Светоме. То лице не може сакрити.

  • Зашто се каже да треба да будемо богобојажљиви? Зашто треба да се плашимо од Бога када је то контрадикторно самом Богу? Када Бог не кажњава, када кажњавамо сами себе тиме што се од њега удаљујемо?

Разлика између страха Божијег и страха основаног и страха патолошког је очигледна. Једно је родитељски страх. Бојиш се да не изневериш љубав и поверење онога ко те воли. Страх Божији је почетак мудрости кажу свети оци. Ту нема простора за неке маније и богофобије. Бог не кажњава. Једнако воли добре и зле.
Основани страх је када ти је живот угрожен. Чак се и Христос плашио пред своје хапшење тражећи од Оца да га чаша стадања мимоиђе, али ипак слуша вољу Оца, неће по Својој вољи да помера „сценарио“ спасења на неки други начин иако има ту власт. Иде, дакле, против Себе иако Га прождире страх, или боље рећи, упркос страху, јер на дело полази али Га страх не напушта. Зато Га је после Анђео у Гетсиманском врту крепио.
Патолошки страх је последица неке психозе или јаке маште. Онда се непотребно Бог уплиће у неки фиктивни сценарио који нема реалног покрића. Ако је психоза – није наивно, јер човек може учинити неко зло; ако је машта – нека не гледа више хорор филмове.

  • Какав је став цркве по питању животиња, зар нису сва жива бића подједнако вредна? Зашто би живот пса био вреднији од свиње?  Да ли је злостављање животиња у реду, или их треба бранити, али како онда правити избор које ћемо јести а које убијати? Чуо сам причу када је неко од учених људи саветовао једну монахињу да моли пса за опроштај да би се са њим помирила. А пас је чувао свиње које су за јело. Да ли је требала да моли и свиње за опроштај што ће их појести? У неким културама људи одају пошту духу животиња што ће их убити да би се нахранили њиховим месом, што мислим да је веома важна ствар, јер ако намеравамо бити искрени према себи односно Богу, не можемо неке ствари одбацивати већ гледати им у очи. Или је поштеније стремити вегетеријанству?

У историји Цркве било је неких полемика на ту тему. Неки су, ако се не варам, замерали чак и св. Василију Великом што је жртвоприношења демонима од стране неких посматрао кроз „прехрањивања“ истих путем дима спаљених животиња. Критичари су му се заправо дискретно ругали, јер су сматрали да демони немају потребе за јелом (мада је он имао и друге испаде). Нисам нешто данас приметио неки став Цркве по том питању. Бојим се да Црква још учи прве кораке како треба да се воли човек а камоли животиња обзиром да на том тесту падамо већ вековима. Свети Јован Дамаскин је говори о томе да животиње имају душу, али не и личност. Постоји, дакле, нека селекција установљена Богом. Животиња није потцењена јер се ствара пре човека, док човек долази на крају као круна свега. Ако се држимо старозаветних предања и писане речи, Бог у почетку даје Адаму власт да свим животињама подари име, а касније, када је прародитељски грех уништио хармонију па се животиња окреће против човека али и звер против звери, видимо да се Бог није никада бунио за жртвоприношења (животињског порекла) осим ако је човек животињу користио само ритуално без жеље да реално коригује свој живот према мери своје вере. Има једно занимљиво место у старозаветној историји када се Бог љути на једног свештеника и његове синове јер су на олтар лоше делове спаљивали за Бога а боље делове узимали себи. Ту су и чувене старозаветне поделе на „чисте“ и „нечисте“ животиње“, односно, које треба јести а које не. У Христу су такве поделе превазиђене. И апостол на једном месту каже хришћанима да једу без испитавања све шта се постави пред њих (овај део потиче због многобожачког шкропљења крвљу посвећене идолима како би се разоткрили хришћани у време гоњења Цркве). Наравно да није злостављање животиња у реду. Поставља се питање где су границе злостављања, јер претња смрћу је за сваку животињу злостављање, али она нема морални параметар као човек да процени штету у којој се она сама налази. Али се ипак опире. Чак ни за њу није природно да умре. Вивисекција чак и у научне сврхе није посматрана једнодимензионално. Па ипак, увек су се животиње прве користиле када се тестирао неки медикамент који је тек требао да заживи на тржишту. И ту смо опет пред парадоксом, убијамо животиње због тестова са лековима а да ти лекови опет са друге стране помажу човечанству (на страну сада фармацеутска мафија, друга прича али не и наивна) или да бисмо једноставно имали ланац исхране. Имамо и кружни циклус: животиња једе рецимо траву, ми једемо животињу, када умиремо земља једе нас из које трава ниче за нову животињу – постоји узајамност, није све обесмишљено, али би било обесмишљено ако би том логиком сада сматрали да једемо своје претке. Реално, када човек гледа неке видео снимке како се свиње масовно омамљују гасом, или како се путем огромних машина скупља живина за клање, човек тада лако згади желудац. Заправо, није ту много укључен рацио. Мало ко од нас полази логиком да је месара заиста лешинарница. Када једемо гледамо да не мислимо о томе. Пред најездом великих реклама и билборда где се промовише добар хамбургер у маркетиншком сос-најлону – нико не полази логиком неког канибала када једе животињско месо. Причу коју помињете први пут чујем. Монаси колико знам не једу месо, тако да је прича вероватно фиктивна, али не значи да нема поуку. Не знам да ли сад треба ићи толико далеко са благодарењем оних које ћемо појести. Благодаримо Богу за сва добра. Па и за храну коју ћемо јести. Чини ми се да је Флоровски негде говорио о томе да очекује да ће свог пса затећи у есхатону. Постоје и друга сведочења неких аскета, али су говорили о биљном и животињском свету као незамисливом, јер се радило о врстама којих нема у садашњем екосистему. Савремени умови не искључују да ће сви, па и животиње васкрснути. То вероватно вуче порекло из оног апостолског исказа да „сва творевина очекује избављење од синова светлости“ (парафразирам). Загледате ли се мало пажљивије у очи неких животиња, заиста можете видети тугу. Као да и оне негде назиру да живот који живе није „судбина“ коју су хтели. Из такве перпективе мислим да прича о вегетаријанству није толико битна ако ће све животиње оживети. И где је ту на пример пост за онога ко живи као вегетаријанац? У чему онда он показује свој напор? Наравно, у димензији поста, није меродавно ни да си гурман ни вегетаријанац, јер је акценат на стицању посног карактера, на уподобљавању Христу и Христом, али тежина труда очигледно није код једног и другог иста. Наравно, ја не бих имао снаге убити ни човека, ни животињу, само указујем да је реч о нужном злу око којег не треба пуно драматизовати. Јер Христос је сигурно јео рибу, али није испитивао њен нервни систем бринући о томе да ли треба да живи као вегетаријанац или да уместо Јеванђеља сведочи и покреће активистичке скупове (веганизам) борећи се за права животиња.

 

 

 

Такав је човек. Најрођенијег вређа, вређа, вређа…и никако да му дотужи. Пас се умори од лајања али човек од уједања не. И чудно се тако одвија живот. Све мислиш тај кога вређаш увек ће бити ту као дежурна служба да га вређаш доживотно. 

А на крају, када нека невоља надвије своје лице или фаличност природе покаже своје болесне зубе, почнеш да се коначно питаш: да ли су сва уједања била потребна и шта ће бити када останеш којим случајем сам. Хоћеш ли и тада уједати? Или наћи другу врећу за ударање у лицу другог? Или ћеш се коначно смирити са својим беснилом ако си човек? Или само бринути што те други ни не занима као одсутан него што нећеш знати куда са својим вређањем даље?

Такав је човек…односно оно што је остало од човека…док аутентичан човек, са бар мало вере, љубави и наде, једино брине да му онај кога љуби буде ништа више до само живо и здраво…

Канонски утописти не дозвољавају лаицима да се баве теологијом. Позивају се на саборе. На оце. Својатају Христа. Како је то апсурдно! У реду да неко једноставно нема дар да се бави апофатичким или литургијским богословљем али ускраћивати сведочење Христа само да би се истакла нека лојалност канону у којем се ствара „приватни клуб изабраних обожавалаца“ страно је православљу. Више ми ту заудара на власт. Фарисејство. 

Смрад добро познат онима који желе Бога само за себе. Зар може један или било који канон да буде преграда и препрека да неко воли Бога или тражи сједињење са Њим? Зар је канон предуслов? Мера обожења? Није ли сваки крштени призван од Бога да са Богом буде? Чему онда инсистирање на канонским калупима који уместо да загрле хришћане лупају им шамаре? Словоцепкачи и лицемери. Лепо је рекао Христос: “ Цеде комарца а гутају камиле!“. Прождиру своје. Толико им је форма битнија од суштине да нити сами улазе у присност са Богом, нити другима дозвољавају.  А у првим вековима људи разних професија су се бавили богословљем како су знали и умели али им је било важно свако догматско питање. А канон, који можда више нема ни рефлексију у садашњем веку, постаје идол. Заседа на место догме представљајући се као догма. А када ученици рекоше Христу да забрани некима који нису ишли са њима а чинили су чуда именом Божијим, шта је рекао Христос? „Не браните им јер ко није против вас са вама је!“. Ово је тврда беседа за хришћанске фанатике.

Чувајте се оних који цитирају каноне. Саплели су се на тумачења па онда и другима подмећу ногу. Ко сам себе сведочи – неће далеко догурати. Ко сведочи Бога – Бог за њега сведочи. Није свако сведочење истинито али није ни свако намерно окренуто на штету вере. Некоме је само можда срце пуно, па сведочи како зна и уме. Њима не треба наметати јарам канона. Са догматима треба пазити, јер ту почиње јерес. 

  • Када ће обреди у Цркви престати да се наплаћују као роба у маркету?

Већ смо говорили о томе више пута. Уздуж и попреко. Од порекла “светог пореза” који датира од Мојсија преко симонија до савременог критичког осврта. Битно је направити разлику да није сваки поштени свештенички рад исто што и нека уцењивачка индулгенција. У суштини имамо два јеванђељска тумачења: 1) “Достојан је радник плате своје”; 2) “Бадава примисте, бадава и дајте!”. Овде сад треба направити хируршки захват у смислу проналажења заједничког решења а да нека похлепа не буде у првом кадру. Ако проблем посматрамо у ширем контексту, и погледамо колико смо сви робови банкарских и капиталистичких норми, можемо рећи да смо сви јадна бића осиромашена дуговима а чије се наводно достојанство мери само једним изборним гласом. Да смо ми та роба у маркету пред једним глобалним системом (а да своје осрамоћене позиције нисмо ни свесни!) који треба радикално срушити. Мислим да се ту, нажалост, Црква много не узрујава. Не знам да ли смем рећи, али помало ме плаши неки вид „аутистичког“ сведочења Царства Небеског без осврта на реално време и место где и како живимо. Ако човек данашњице ради као коњ цео дан да би једва преживео, где се њему тако дезоријентисаном и уморном још може наметати јарам неких постова , платних обреда и других предуслова за редовно причешће, када је он већ сломљен самим постојањем у таквом израбљивачком и робовласничком систему? Препоручујем документарни филм “Царево ново одело” (THE EMPEROR’S NEW CLOTHES са Rasel Brand-ом) који се бави опширније овом проблематиком.

  • Да ли Црква заиста жели да сведочи Бога или се сада све ради из материјалне користи?

Црква сведочи Бога на увек исти начин. Литургијом. Тај поредак се не мења. Бог је исти јуче, данас и сутра. Кроз све векове. Педесетница није угасила своје језике. Сви су позвани на свадбу Јагњетову. Н. Кавасила каже да Бог може и да не освешта принос због „неваљаства“ свештеника. То је баш провокативно. Али очигледно због народа трпи и такве свештенике, да не би одсецањем једних оштетио и друге. Чувајмо се само генерализација. Не можемо живети без материјалне користи, али није свака материјална корист исто што и компресовање махинација за свој џеп без нечијег надзора. Можда исту веру деле, али ако један свештеник греши, други не греши. Да се не би десило да неким наивним саблажњавањем дамо себи повода да откажемо властити удео у светотајинском животу Цркве. Онда смо ми на губитку.

  • Зашто мислимо да је данашња Црква сиромашна а упоредо са тим видимо данашње свештенике како се шетају са златним ланцима око врата?

Црква није сиромашна ни у даровима Духа Светога, ни у даровима економско-имовинским. Нешто не видех да сви свештеници возе “бесан ауто” и носе “кајле” око врата. Само није коректно да свештеници, али и друге владајуће корпорације које израбљују јефтину радну снагу, имајући плату изнад просека траже од верујућих високе износе. Не због неког морала, него једноставно – нема логике. И баш зато што нема логике – неумесност је тим већа.

  • Ако данас сматрамо веру као духовним испуњењем душе, зашто прибегавамо материјалним стварима ради те вере?

Зато што је човек двоприродно биће. Обухвата и земаљски и духовни начин постојања. Глупо је заговарати духовност која би ишла на штету материјалног, јер је човек неодвојив од своје материјалне природе. Управо је материјални аспекат бића, а не само духовни, призван у Васкрсење. Неће човек живети од ваздуха, већ и од речи Божије која из уста Његових излази али и од материјалних добара која је сам обрађивао и стекао. У неким селима још се задржао обичај да првину родова (или ко шта има) доносе у храм. Заговарати живот само по духовним мерилима, одвео би човека право у смрт. Не заборавимо, Христос је радио, јео, пио, спавао, па и страховао, плаћао порез. Није било нужно за Њега, али да би нама дао пример да не ропћемо.

  • Како замишљате Рај?

По неким светим оцима Рај је превазиђен Царством. Нису синоними. Христос не проповеда Рај већ Царство Небеско. Није реч о некој небеској држави па да се сада вртимо око неке теократије. Када се каже “Небески Јерусалим” то има шире значење. Други аутори говоре да Рај није био конкретна дестинација већ показатељ односа какав су прародитељи пре пада са Богом имали. Свети Јефрем Сирин је негде писао о Рају према својој визији правећи компарације са три слоја светлости око месечине и да неће сви бити настањени на истом нивоу. Поприлично мистично место за читање и анализу.

  • Ако живимо према строгим правилима Цркве, да ли то превазилази у фанатизам?

Многи канони који су изнедрени у рукама Цркве у прошлим вековима више нису на снази јер су се тицали конкретних проблема у то време. Данас су многе прилике другачије. Негде постоји усиљеност да се неки канон пошто-пото одржи на снази упркос нелогичним и бесмисленим импликацијама које из таквог избора произилазе. Данас црквена правила нису толико строга као што су некада била. Има задртих умова који измишљају неке предуслове за народ или због својих комплекса или због умишљености да верност неком канону аутоматски значи испуњавање воље Божије самим каноном. Ту је Бог деградиран у потпуности јер се лимитира самим каноном којем се даје већа власт, сила и ауторитет спрам самог Бога. Дакле, можемо рећи да увек постоји опасност од свесног или несвесног уласка у фанатизам и да су његове последице несносне како за “зилотски” опредељеног, тако и за оне који морају таквога по сваку цену да слушају. Наравно, може се бити фанатиком и само у својој режији, али ту канон није крив.

  • Како млађој популацији вратити веру?

Млади, као и стари, морају да помире своју веру са стварношћу вере која се изражава у Цркви. Није вера исто што и прекомерно приватно самопоуздање или бљесак неке сујеверне аутосугестије. Вера тражи акт. Учествовање. Партиципацију. Другог. Ако то није богослужбени живот Цркве, онда се опасно треба запитати у којој стварности вере млади уопште учествују ако се она покреће и зауставља само пред властитом монадом? Знате, у ранијим вековима ниси могао да се декларишеш као хришћанин ако то није подразумевало да си члан конкретне црквене заједнице. И као што данас ученици полажу рачуна због чега су били одсутни неким данима из школе, сваки хришћанин је морао да се јавља надлежном свештенику или епископу ако се само две или три недеље не би причешћивао или не би појављивао на Сабрању. Та пракса се изгубила. Људи не виде своју веру као ону која конституише цркву, него себе гледају са својом вером одвојеном од цркве. То је велики проблем. Данас су се негде неке вредности пореметиле, јер у неким храмовима ако покушаш да се често причешћујеш доводиш себе у незгодну позицију да те неко попреко гледа или отворено кињи. Дакле, неке дечије болести још нисмо превладали након 2000. година, јер нам је форма преча од суштине.

  • Да ли мислите да се вера изгубила?

Има нас разних. Нико није фиксирана стварност. Изјутра смо пуноверни, довече маловерни. Сутрадан исто или обратно. Мислим да се није изгубила али се улењила, формализовала, свела на све секундарно од Бога Тројичног. Када читате апофатичку теологију или развој литургијског богословља, веома је тешко након таквих сјајних увиђања пронаћи истоветан одјек у храмовима којима богослужбено присуствујете. Мене лично плаши инертност, сувопарност, обамрлост и пасивност која некако рутински прежива (жваће) ток богослужења као да је реч о цени кромпира на пијаци око које се два незаинтересована човека расправљају. Забрињава ме што не видим ту “тиху радост” на лицима присутних, јер од једне нездраво-формиране климе као да је прече концентрисати се на попис својих грехова од присуства Божијег. Када се полази у Цркву, на Литургију, треба имати свест да идемо у госте код Бога. Можда немамо “достојне” дарове, али сами себе приносимо. Заузврат, Он нас прославља самим тим што ми Њега прослављамо дарујући нам Духа колико можемо да примимо. Дарујући нам Христа као “главно јело”. На свакој Литургији тајна Педесетнице не престаје да изненађује изливањем нестворених енергија. Одатле треба да полазимо. И да када год не одемо на Литургију да имамо свест да смо управо ту стварност огњених језика пропустили. Да смо потценили Гостопримца.

  • Зашто Бог не створи још једну Земљу сличну нама?

Наша технологија и научна сазнања не могу да досегну до крајеуглова свемира. Застрашујуће је само сазнање колико галаксија има. Има доста теорија. Нису све уперене против Бога. Не требамо бити примитивни у покушају да нешто схватимо или саботирамо оне који желе да нешто ново науче. Неки аутори говоре да се свемир стално све више шири. Други спекулишу о пропасти света када се сунце буде неминовно приближило Земљи. Бог није створио свет да он нестане. “Пролази обличје овога света” каже Христос. Спекулативно је сада говорити да ли је реч о поништвању овог света или преображају овог света или доласку новог света. Не знамо да ли је Бог створио још неку цивилизацију. Писмо сведочи да поред нашег света постоји анђелски и демонски свет. Не требамо то изгубити из вида, јер је анђелски свет створен пре нашег и не знамо времена, ни порекло, ни садржај тог света. Упадамо у научну фантастику ако промишљамо о могућностима других цивилизација. Једноставно, не знамо, јер за Бога није немогуће да створи још трилион оваквих светова далеких и непознатих једни другима. Али, оно што је добро приметио др З. Јелисавчић, јесте што је само у овоме свету Бог постао Човек једном заувек а не у неком другом свету. Исти аутор указује да не постоји више светова, него да је један свет али више димензија. Овиме је обухватио и Земљу, и свемир и анђелски свет. То треба сагледавати.

  • Да ли православна Црква има неко своје “чистилиште” као што га има Католичка Црква?

Нема. Православна Црква експлицитно одбацује такво учење где се у неком „међусуду“ пре коначног Суда даје помиловање људима који су заволели свој грех. Ипак, постоји извесни дуализам. Православна Црква узима у обзир да молитвено заузимање за упокојене, чињење милостиње, итд. код упокојених ствара неки вид “растерећења”, а по неким сведочењима и “уношење светла”. Међутим, ако је то истина, не видим у чему је онда разлика између православног и римокатоличког тумачења, јер се по тој логици ствари упокојенима чини добро које они свакако осећају. Као да смо, дакле, пред Чистилиштем на оба фронта. А онда настаје нови парадокс: православна Црква је против супституције, односно, могућности да неко уместо нас окаје грехове, итд. Наравно, има логике јер је свако слободан и не може га нико спасити ако то неће, али се ипак намеће питање супституције будући да се на овај начин “чистилишта” оплемењују и чисте упокојени захваљујући онима који се за њих заузимају. Иста релација се односи и на живе. Када се молимо за некога међу нама, ко је болестан умом, телом, или једноставно јер му добро желимо, на који начин наша молитва делује на таквога? Да ли је то могућност „супституције“ која одговара Христовом распећу и за оне који Га неће? Али онда упадамо у оно оригеновско спасење свих. Или верујемо да ће Бог помоћу благодати наћи неки други начин (сакривен од нас и од онога за кога се молимо) како да допре до неразумне или болесне позиције другог?

  • Зашто људи праве зло другим људима када Бог све види?

Зато што немају свест да Бог види. Када би имали ту свест – не би греха имали. Ако су можда полусвесни, а орнији за зло, морају у себи да направе “сценографију” како би чинећи Бога слепим легализовали своје зло. Други се мора игнорисати, или свести на апсолутну периферију, да би човек у себи направио простор у којем може да учини зло. Пошто за већину Бог не постоји, или је неки „далеки“ Бог који не види, не чује, не говори, питање слепила или виђења Божијег и не долази пред знак одговорног питања. Зато неки мисле да им је све дозвољено. Зато мисле да могу чинити зло јер мисле да нема сведока.

  • Да ли Бог опрашта сваки грех?

Сваки. Само треба да верујемо. И да имамо свест где смо погрешили. Апостол разликује грехове на смрт од других грехова. Реално, можемо рећи да је сваки грех смртан, али ипак нема сваки исту тежину. Случајне и намерне грехове такође треба разликовати. Није исто грешити по знању и по незнању, као и по лукавој намери или искреној одбрани. Где су тек мотиви?! У Јеванђељу видимо да Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. Овде као да Бог Син већу част чини Богу Духу, јер за Себе каже да ће се грех против Њега опростити али против Духа неће. Неки оци ово место тумаче да је производ његове реакције када су његова чудесна дела поредили са демонстрацијом демонских сила. Рецимо, српски народ воли да псује Бога, али његово псовање не долази од мржње према Богу већ од вулгарности или погане навике, и то није светогрђе (мада се мени увек дигне коса на глави када то чујем!). Морао би неко конкретним потезом да удари на Цркву, на место светиње, да бисмо данас могли да протумачимо на које светогрђе Богочовек мисли. Не знам колико је меродавно, али негде сам давно читао исповести неких покајаних сатаниста да су долазили у наше храмове на причешће, али га не би гутали него би га односили у своје јазбине на обесвећење. Умоболно! Али, ко год жели да обесвети Бога наликује човеку који жели каменом да погоди сунце. Бесмислено. Не може се Бог обесветити. Шта каже св. Ј. Златоусти: “Бог свагда пребива у Својој слави; нити Га славословље увеличава, нити Га хула умањује…”

  • Да ли треба свима опраштати, па да те сви посматрају као да могу опет да те повреде?

Када апостол Петар пита Христа колико пута треба праштати, Христос му одговора метафизичком математиком: бескрајно. Таблица множења, као и праштања, се нема где зауставити. Ипак, Христос нигде не говори да будемо наивни, да стварамо од себе позицију поданика и жртве са којом сваком “брише патос”. Треба “показати зубе”. “Будите мудри као змије а безазлени као голубови!”, каже Христос. Змија персонификује зло, а голуб добро. Не одбацује змију. У чему је поента? Да ли треба “седети на две столице”? Не. Него да знамо шта је зло, да препознајемо врхунац његовог зачињања ако треба, али да се не поистовећујемо са њим. Голуб је наивчина. Лако га је ухватити. А Бог не жели да смо наивни. За ђавола не каже да му се окрене други образ, него да му се супротставимо и да ће он отићи. Ипак, свако време и неке прилике нису исте. Треба промишљати. Није паметно бунити се увек по сваку цену ако имамо увид да могу због наше побуне и недужни страдати. Праштање је увек мач са две оштрице. Увек се излажемо рањивости и отвореним ударцима. Други може више пута изиграти наше поверење. Све зависи какав си човек. Ако верујеш да ће се други ипак једном уразумити, колико год те пута повредио, дај му шансу. Али, мислим да ово није свима дато. Негде и сујета узима данак. Неко неће да трпи ни најмање дајући себи алиби кроз Христово противљење, али то може бити демонског карактера. Што би рекао Шекспир: “И ђаво може да користи Библију за своје потребе!”. А када смо код препознавања зла другог, треба разлучити да није свако препознавање зла исто што и поистовећивање са њим. Зато се може рећи да можемо знати у чему други греши а да немамо његово искуство у себи по којем бисмо мерили. Када је Адам погрешио, Бог рече: “Сада је човек као један од нас, зна шта је добро а шта зло!”. Поставља се питање како Бог уопште зна шта је зло ако у Њему постоји само Добро? Јер га нема у себи. И први човек би дошао до тог сазнања, као што ми данас не морамо да узмемо дрогу коју нам нуде јер по последицама на другима видимо разарајућ ефекат, али је насео на подвалу змије па је познао зло – у својој природи.

  • Како Бог може да испрати живот сваког човека када су сви животи другачији и толико милијарди људи под овим небом живи?

Бог није Бог појединачних случајева па да сад попут “супермена” жури кроз простор и време да би дотрчао до једног а јадиковао што није стигао на време до другог. Бог је изнад времена и простора. Све нас посматра сабране на једном броју, тј. на једном месту, ако се тако може рећи. Било да је реч о простору, или ониме што називамо прошлост, садашњост и будућност. Најпре, догматски став је да нас Бог види само кроз Цркву јер се сама Црква поистовећује са Богом Сином. Бог је свудаприсутан, али опет тако да се Његово постојање не поистовећује са формама овог света него чува своју трансендентност различитом од света (не можемо, дакле рећи, да се Бог налази у столици на којој седимо, у ваздуху који удишемо, итд). По Христовом васкрсењу видимо да се многима јављао истог дана на различитим местима која су била изузетно удаљена једна од других. Није се „телепортовао“, нити користио неки “супер-авион”, једноставно се Његово материјално тело ослободило последица смртности самим временом и простором. Морамо да пазимо да Га не сецирамо као дистанцираног. Не мора Он да пређе милионе светлосних година да би дошао до нас. Он не путује. Не чека аутобус којег нема по цео сат, па кад дође још не може у њега ни да уђе. Ако рецимо сунце прожима цео свет а да оно само није стопљено са светом, можемо рећи да је оно и даље изван наше сфере јер не припада нашем свету. Међутим, ако су сунчеве енергије доступне свима, не можемо рећи да не познајемо сунце. Слично је и са Богом. Његова суштина остаје ван нашег досега, али Његове енергије се очитавају на нама. Није дистанциран иако није од овога света. Међутим, док је сунце још створено и ипак има неки мали временски лимит којим продире у наш свет док га обасјава, Бог је нестворен и не зависи ни од каквог временског или просторног ултиматума да не би могао да испрати све наше животе. Пред Њим је прошлост, садашњост и будућност свих нас на једном месту а камоли да не будемо сви појединачно. Неко од великих умова је рекао да нас Бог не види какви смо сада него какви ћемо тек бити. Ово треба сагледавати.

Парадокс је прекршај логичке мембране у којој и оно што је незаконито или ван линеарне форме добија оправдање аритмичним упадом смисла који кида постојећи смисао у нешто друго а да не укида ни прво. Да би се дошло до Бога, ако је то уопште могуће људским снагама јер је дар, човек мора да научи да се креће у парадоксима. Бог је окружен парадоксима као што је окружен анђелима који га закриљују. Човек не може да дође ни до крила ни до раскрилавања. Не може да пробије мистичну завесу. Светиња остаје над светињама. Мрвице које падају са његовог апофатичког престола су наравно дарови Духа. Али парадокси остављају отиске мрвица тамо где су оне пале. Човеку су мрвице дате јер још није добио ново тело. Васкрслу непробојност. Још није способан за чврсту храну. Храну есхатона. Пуноћу. Мада зна нарав Божију према мери прехрањива Телом и Крвљу. Парадокс је близак лудилу али није лудило баш као што се благодат по некима пореди са „трезним пијанством“ али пијанство није. Бог оставља за Собом трагове. Мрвице. Парадоксе. Да не изгубимо пут. Али и да пронађемо Свадбу Јагњетову где мрвице неће бити главно јело. Носити Духа у свету који не познаје Бога – није ли парадокс над парадоксима? Имати Христа у свом крвотоку – исто тако? Све што има додира са Богом Тројичним несумњиво мора бити прикљештено парадоксом. А где смо ми? Строго рационални и логичноцентрализовани нисмо ни до мрвица стигли а камоли до Трпезе Јагњетове. Отимамо се за храну која носи пропадљиви смисао као хијене и лешинари чија ће задња на тањиру сујете бити. И не чујемо једни друге никако, никако…

Има разног прибора за јело али сви носе исту сврху. Има разне одеће али сва одећа служи да обуче човека. Све је богато у различитости и свакоме према његовој мери. А опет ништа без конкретне сврхе није. Па ако је тако у стварима нижим, зар ће мање у стварима божанским бити? Ниједан човек није безвредан. Ниједан без неког дара. Свакоме је добри Бог неки смисао уткао у природу. Колико само сложених дарова Дух Свети има?! Човек може лагати себе али свуда себе са собом носи да би рекао да ништа не поседује па да има право на тугу и негодовање. Треба се радовати. Чак и када све око нас виче да нема већег смисла и да нема даље. Јер, само Један је потребан. А када је Он са нама, демотивација нема право на силу у нама.

  • Да ли је испирање мозга говорити деци од малих ногу о вери и крстити их, иако они то нису одлучили и ту нема слободе док је поента живота да сваки човек има слободу?

Како старим примећујем да нико није слободан. Негде се тај појам сувише идеализовао, глорификовао готово на ниво неког божанства. То би донекле имало логике за хришћанску позицију када би човек схватио да своју слободу може остварити једино у загрљају Божијем. Проблем је са људима који не воле и који од тог загрљаја стварају себи гушење. Људи хоће слободу од другог човека, слободу од пореза, слободу од променљивих расположења, итд. Мало ко полази од слободе од смрти. Мало ко полази од тога како се Бог осећа него свако себе постулира угроженим пред неким замишљеним диктатором. Не би ли се свако од нас лоше осећао ако би увидео да нас поштује неко ко нас уопште не воли? Тако се Бог осећа. Да ли сада има индоктринације? Када се разјасни овај проблем слободе, онда мислим да расправа о неком насиљу над слободом деце постаје излишна. Ипак, девијација има, јер не могу се деца форсирати неким својим подвижништвом за меру која није њихова. Некима је тако огадила вера и Црква од малих ногу. Децу треба крстити и васпитавати (не и малтретирати) у духу Јеванђеља. Предајем десет година верску наставу. Нисам навијач неког трења, нити гледам ко је ко, али је више него очигледно колико су деца на верској настави сталоженија, смиренија, осмишљенија. Наравно, то није мерило да ће бити добри хришћани. Све је у игри. Само наглашавам да је веома важно поставити добар темељ.

  • Ако људи у Вечни Живот улазе својом смрћу, зашто Бог пушта да људи проживљавају толику патњу у физичком стању живота? Неки људи немају лепе тренутке у животу а Бог их пушта да пате и Бог то назива слободом?

Није свака трегедија од Бога. Бог је Спаситељ, али Га ми доживљавамо као спаситеља од проблема са којима се сусрећемо. Где ће се онда наша слобода и одговорност, а најпре зрелост, пројавити? Најлакше је рећи да је Бог крив што се ми кољемо између себе. Као када би неко мене или вас оптужио да смо криви што су се неки непознати људи омрзли међу собом а ми ни не познајемо те људе. Опет, дакле, недостаје теоцентрична позиција, јер не полазимо од тога како се можда Бог осећа а како га ми према својим фаличностима перципирамо и деградирамо. Имамо, ипак, један парадокс: страдања нису од Бога али их Бог може окренути у нашу корист. Јер ако смо неспособни да кренемо за Њим у време мира, здравља и радости, онда имамо могућност да пустимо корење у Њега у време немира, болести и жалости. Слобода је добила некако револуционаран контекст за “бољи свет” у којем Бога неће бити. За хришћанско становиште, слобода се поистовећује са уподобљавањем (усличњавањем нарави Христовој која је само Царство) и узрастањем у лепоти смислених дарова Духа Светога. То је могуће у овоме свету а не тамо неком духовном и фиктивном који нема додира са овим светом. Ко се помири са Богом, помириће се и са собом. Тако ступа нова слобода на снагу да се изрази. Онда се у човеку отвара оно апостолско искуство да му је све дозвољено али да му све није на корист, као и оно друго да су страдања садашњег века ништавна спрам славе која ће нам се јавити. У једном псалму постоји леп стих: “А када Тебе имам, онда ништа друго не желим!”. Треба, дакле, феноменологију слободе посматрати у ширем контексту.

  • Мозак од човека чини какав ће њему поглед на живот бити. Зашто би Бог допустио да неко живи у паклу?

Стара изрека каже: “Мислим, дакле, постојим!”, а хришћанска би рекла: “Верујем, дакле, јесам!”, јер није мозак мерило постојања већ Онај који даје постојање. Не може мозак да буде критеријум шта је реално а шта није. Потребан је неко Други. Ко нас посматра из птичије перспективе, али који нас једнако доживљава и из оне најинтимније – унутрашње. Јер није Бог само горе, него је и доле. Старац Тадеј није погрешио са оним: “Какве су ти мисли – такав ти је живот!”. Старац Силуан је отишао много даље јер је очигледно био свестан да хаос нашег умног живота није у нашој власти, па је зато рекао: “Држи ум свој у паклу и не очајавај!”. Жао ми је што се фамозни пакао узима тако злурадо и једнострано. Испада да Сам Бог навија да му свако створење заврши на таквом месту. Јадна нека теологија и мизеран неки Бог. То није мој Бог. Спасеном – сви су спасени, осуђеном – сви су криви.

  • Да ли света тајна крштења може да се врши без свештеника али са крштеним лицем?

Не требамо се играти свештеника. Свако има свој дар и службу. Ниједна света Тајна се не одвија без свештеника. Ипак, ни свештеници не треба да се играју монопола. Свети Игњатије Богоносац је давно писао о томе колико је битно да постоји узајамност како се ствари не би отеле контроли. Тако да нити свештеник и епископ могу без народа, нити народ без свештеника и епископа. Међутим, важно је нагласити, поред веома битних ствари о којима је писао сјајни Н. Афанасјев говорећи о народу као “царском свештенству”, да Црква ипак дозвољава “ванредне околности”. У ванредним околностима, ако је неко на самрти а свештеника у близини нема, Црква дозвољава да крштено лице макар и не било свештеник може да крсти. То само показује да нисмо без благодати. Ово нас ипак треба чувати од имитације црквене стварности. Али је диван парадокс да деловање Духа не зависи од форми које је сама Црква на челу са Оцима установила. Слична антиномија постоји и на међудогматском нивоу. Православна Црква одриче католицима благодат, али у ванредним околностима дозвољава причешће код њих ако нема православне цркве у близини. Намеће се логично питање: како се одриче валидност светих Тајни код католика а онда се признаје легитимност. То онда показује да католици имају благодат ако је она одједном дејствена у ванредним околностима. Ако се пак признаје валидност неких светих Тајни којима треба “допуна”, може ли се уопште говорити о “окрњеној” благодати коју сад треба “појачати” православном верификацијом? Не мислим да се олако поигравам са оваквим стварима, само указујем да постоје нијансе набијених парадоксима. В. Лоски се поприлично потрудио да католицима објасни нашу позицију и ја не намеравам да је оспорим.

  • Зашто се старозаветни и новозаветни Бог разликују?

Не разликују се. Али људске интерпретације и доживљаји Га другачије приказују. Сваком ко је макар једном прочитао целу Библију, биће више него јасно колико је у старозаветној историји тешко наћи од толико крви Бога уопште, а камоли Бога којег Христос у новозаветној открива. У С. З. видимо Бога као осветника, као љубоморног, као онога ко убија првенце египатске, итд. Таква слика о Богу не одговара пожртвованом карактеру Бога откривеног Христом и Ономе Кога Сам Христос сведочи у Н. З.

  • Шта ће бити са људима других религија који не прихватају Христа?

У пророчком опису Суда који даје Христос унапред, не видимо да ће се Суд одвијати по мерилима на којима инсистира догматска (непроменљива) и канонска (променљива) мисао. То наравно не значи да су се свети оци узалуд трудили. На Суду неће критеријум бити да ли је неко постио, да ли је био крштен, да ли се причешћивао, итд. већ да ли је као човек био ту за другог човека. Овде није нека сирова моралистика епицентар већ љубав. Ако се држимо тога, онда ће добри Бог судити свету не чак ни по томе да ли су веровали у Њега (што само показује колико је узвишена његова скромност иако по власти има то право да тражи признање али га не користи) него по томе колико смо волели једни друге и излазили у помоћ једни другима. У историји имамо примере да су припадници других религија долази под кивот код наших светитеља за помоћ, и без обзира на верску различитост али због јаке вере, добијали су помоћ и заузимање. То само показује да наш Бог не зависи од граница која чак и сами свети форсирају границама Цркве. Јер, они који су добијали помоћ нису постајали хришћани али то не значи да су одлазили незахвални. Од десет губаваца само се један вратио да захвали Христу. Пазимо како меримо. Христос није условљавао људе да му приступе по томе у ког Бога верују али је стављао до знања којег Бога сведочи.

  • Зашто неке иконе или манастири имају већу благодат или исцељења од других?

Зато што ми наивно мислимо да дестинција одређује силу наше вере. Не знам да ли смем да укажем на извесни фетишизам икона, али заиста мислим да има нечег неприродног у понашању неких који од реликвија стварају кућне антикварнице. Можемо да одемо у прву Цркву која је удаљена 5-10 минута од дома где живимо и да у њој добијемо исто исцељење које мислимо да бисмо добили само у Острогу или Јерусалиму, или код неког “специјалног” духовника у неком забаченом манастиру. Не постоји једна икона која је светија од друге, или манастир који је светији од другог. У свима исти Дух Свети делује. Свуда је иста Тројица присутна. Ми смо они који сецирају ствари, људе, односе, светиње на фрагменте па онда једно апсолутизујемо а друго одстрањујемо. Не искључујем да постоји могућност да се са неког нечистог места Бог повуче због недоличног понашања неке комуне, али нико од нас нема увид у Божије кретање. Ако је, дакле, на једној икони Богородица, ко од светих, или Сам Христос, исти лик се на тој икони љуби. Не може један лик Богородице бити мањељубећи од друге иконе Богородице када Она на истој икони одсијава исту стварност. Или, можемо да узмемо и други пример: неко има кући скупоцену и освештену икону на зиду коју ни не погледа, пред којом се ни не помоли, а други има икону на тврдом и безвредном листу папира, неосвештану, али се пред њом моли и у њу гледа. Ко је ближи Богу?

  • Како доживети Бога?

Не постоји рецепт. Али верујем да свако ко искрено и без лукавости тражи, најпре постојано, да ће наћи оно што тражи. Читајмо Јеванђеље. Ако је један судија изашао да услиши молбу једне жене коју није волео али јој је изашао у сусрет јер је била досадна, зар ће Бог остати равнодушан? Сумњам. Битно је да када човек доживи благодат (не, дакле, путем неке мистичне искључивости за свет већ мистичним проналаском Бога Литургије) да почне да искусно и мудро нивелише сав унутрашњи саобраћај према мери Духа која му се дала.

  • Да ли Бог кажњава?

Пуно аутора, што библијских, што отачких, је говорило о кажњавању. Само су неки наглашавали разлику између педагошке казне и казне саме по себи јер се ето Богу тако може. Не знам. Правио сам тест на себи, и за све ове године нисам могао ниједном да идентификујем да ме је Бог било кад казнио када сам жалостио Његову свету љубав. Верујем да не кажњава, али не желим да пркосим онима који су другачије сведочили пре мене да не бих стварао неред у Цркви. Поред антропоморфних примера Бога-осветника-за-сваку-ситницу у Старом Завету, држим се старозаветног модела да када Бог кажњава Он “предаде другог у покварен ум”, односно, дозвољава да погреши а Он се повлачи. Наравно, не треба кушати Бога. Али није ту реч о зазору, јер када видиш да се Он и даље за тебе разапиње, онда се не храниш неком богофобијом адамовског скривања или каиновске расправе, него гледаш да се ради љубави Његове опет вратиш у нормалу и царско достојанство баш какво затичемо у најлепшој од свих јеванђељских прича о блудном сину. Његова љубав у теби кроји светлог човека, а онда се укида страх и тама.

  • Да ли се концепт првобитне Цркве изгубио временом? На пример, политизацијом и мешањем ове институције у државне послове?

Црква као Тело Христово је увек актуелно и постојано на исти начин. Треба разликовати Цркву као богослужбено Тело од цркве као институционалног тела. Прво је до Бога и човека, друго углавном само до човека. Морало је проћи доста векова да би се дошло до осмишљавања разноразних типика Литургије. Концепт је, дакле, исти јер је исти Бог Тројични који се Сабору верних одазива, али времена и прилике у којима Црква делује и служи – није исти. Што се тиче политике и политиканства, не знам на који начин у данашње време Црква може утицати на политички естаблишмент осим јавним мишљењем. Нажалост, чак и то обично мишљење се не узима сувише за озбиљно, јер га углавном ни нема. Велики је проблем ако један владика Атанасије Јевтић наступи оштро против одређених политичких структура а не добије подршку других епископа. Треба да постоје различити ставови али нико не узима у обзир да се тако цепа мишљење народа које очекује неки образац, пример. Црква се не меша у политичке послове, али има одговорност да утиче на политичаре ако они једу своје становништво. Више пута рекох и поновићу: данас нам недостају пророци који изобличавају владајуће елите, али не само политичке већ и црквене. Али они се нису либили да због тога изгубе и главу.

  • Да ли Црква уопште сме да има идеологију, и ако има да ли се може сматрати као претећа за стабилност друштва?

Цркви је једина идеологија Христос. Све остало може бити “муљање испод жита” и не мора да буде. Црква није претећа по стабилност друштва јер су плодови богопознања драгоцени за стабилност сваког друштва. Наравно, без претензија да стварамо неко Царство од овога света макар то било и Царством које није од овога света. Проблем је у оку посматрача. У друштву. Шта је то што друштво очекује? Јер пред утопијом својих жеља и глади за вулгарним материјализмом (што не значи да је материја потцењена као таква) људи на Цркву гледају као на неку конзервативну институцију разних баба-обичаја. Можда наш народ нема ништа против Цркве, али је евидентно да њоме ни не мери, нити уобличава свој садашњи век постојања. Инертност овога света тражи одстрањивање свега што на људско, боголико, и одговорно личи.

  • Како појединце који заиста желе да нађу пут до Бога заштитити од вере као средства. Овим “средством” се служе политички демагози како би оправдали своје циљеве и стекли у народу “божанско право”?

Свако полази од себе. Тако се чисти дом. Не може комшија да га чисти какав год да је комшија јер он не живи у мом дому. Вера није средство. Чак ни на аскетским теразијама. Велики Д. Станилое је дивно писао о вери као синониму самог Христа. Њега треба читати. Ако неко користи веру као платформу да би себи обезбедио “добар глас” у народу или позицију на власти, узалуд таква вера – неће се одржати. Народ је наиван. Гладан је месија након сваког мандата претходно изгласаног. Зачарано коло. Некад је бар било опозиције, сада ни тога нема. А једино Христа као Месију одбацују. Изгледа да Христос има јаку конкуренцију када нема довољан број гласова. Може се неко играти богова, како у политичком тако и у црквеном свету, али све има своју цену. Божанско право зна се Коме припада. Људи умишљају да су несмењиви и изједначавају се са влашћу која им је дата, док своје личне ставове озакоњују да би постали општеобавезни за све. Ко, дакле, жели да нађе пут до Бога, нека почне од себе. Ако жели пречицом – Литургија није далеко.

  • Да ли је вера постала затрована силним догмама, сектама, правилима, политизацијом и инструментализацијом?

Јесте се инфицирала, посветовњачила, али док је Христос са Црквом, има времена и за ампутацију.

  • Да ли СПЦ уопште сме да дозволи толеранцију штеточина на њеном врху? Тиме уништава своју репутацију.

Зависи о којим штеточинама говоримо, јер неко не перципира себе као штеточину већ као некога ко доприноси бољитку државе или цркве. У таквој поставци ствари, репутација се и не доводи у питање. Нисам за револуцију, јер ће онда крв пасти; нисам ни за пасивност јер се тако ништа не решава; нисам ни за правосуђе ако годинама чекамо на пресуде или ликујемо над погибијом другог. Данас су се ствари поприлично усложиле. Кукољ и пшеница расту заједно али тако да ако посечете једног сечете и другог. Домино ефекат? Можда. Ако извучете једну – оборићете све. Хоћу да кажем да нема ниједног без недостатка. Зато сам ја као ја (не саветујем подражавање мог примера) одустао од гоњења било кога. “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Господар од жетве ће ишчупати коров а пшеницу ставити где доликује. Тако да се више неће бркати ко на кога личи и ко род доноси а ко не. Можда неко у овоме види пасивност, обамрлост, ја видим ослањање на живог Бога историјског и есхатолошког. Коме Бог није довољан – нека нађе себи арену. Пустимо коров нека расте – сам ће себе угушити.

 

 

 

Неким родитељима није довољно што су свој живот упропастили, па онда гледају да и живот своје деце докрајче. Али док су за себе можда имали ружне намере мрвећи се разним фрустрацијама, своју децу уништавају добрим намерама стварајући им властите комплексе. 

Зато имамо прилив нових генерација које врло брзо гасе полет здравог детињства и проклето журе да што пре одрасту. Нису апсорбовали ни слабу храну а траже јаку. И када им после позли – и родитељима и деци – настаје хаос и сукоб генерација. А родитељи се наивно питају: „Где ли смо погрешили?“.

Не намећимо јарам деци који сами нисмо носили. Неће њима ништа недостајати. Неће памтити шта су имали. Али ће памтити да ли су били вољени. А љубав није тако неодговорна да децу подучава лекцијама себичности, извештачености и стармале учмалости. Што васпитавамо – на крају ће се или у нас претворити, или против нас окренути.