Latest Entries »

Литургија дуго има статус благодатно-есхатолошког и субјективно-рехабилитационог домена..
Ипак, парадоксално, поред свих морбидних асоцијација којих је било у историји обе Цркве, што под директивом већих инстанци и монашке аскетике, а ништа мање под претераним доживљајем народа, може бити икона пакла за човека који не трпи преображај Духом Светим. Али може се и дубље поставити проблем: литургија може бити пакао за онога ко на месту светиње препознаје неизмењивост човека од стране Духа Светога, јер му је Сабрање у том случају показатељ побожњачке фарсе и глумачке теолакрдије удаљено сасвим од оне суштинске осе које Сабрање треба у Духу бити.
Само се тако може објаснити усамљеност једнога на гомили а да овог пута грех није на страни једног појединца коме се приписује психологизација у класичном догматском маниру, већ на страни мноштва окупљених индивидуалности које спокојно туђинују једни поред других, да иронија буде већа – у име Божије.
Тако место светиње уместо да буде рефлексија љубави и благодатног сусрета може да постане живо место мртве карикатуре где главна жижа није Бог већ човек који је само концентрисан на себе, или још фаталније: где је мноштво других усредсређено само на себе под маском јединства вере.
Инсистирање многих на фамозном праштању, заједничарењу, виђењу другог, поштовању канонских и посних правилника, итд. постала је демагогија без реалног упоришта у практичном домену литургијског искуства утемељеног на реализму недволичне љубави.
Танке су границе између врлине и светогрђа да се тако нешто детектује, али када се једном нађе тачка разликовања Која је Сам Христос, онда ће се пронаћи модус идентификације литургије као иконе Царства. А тада више неће морати нико икога да учи каквог је укуса и искуства Тајна Вечера, надасве каква јесте нарав Божија, и да Сабор не значи Сабрање мутавих већ есхатолошких љубавника сада и овде…

Advertisements

После милион светлосних година
Данас сам видео чудо!
Срео сам праведника!
Човека у којем нема лукавости
Човека склоног меланхолији
Спремног на сваку побуну
Одлазак и ћутање
Само ако нема бића односа
Ако нема спрам њега
Човека који узајамно одјекује.
Баш сам се збунио…
Јер у овом човеку не беше теологије
Ничег предвидљивог
Ничег наметљивог,
Просто једно здраво сијање
Које би радије на психијатрију
Или на пут у непознату земљу
Или продавање своје имовине
Ако нема другог да му поглед и реч скрене
Узвративши му истим салутирањем.
Диван човек, покретна доброта
Нисам тако неког срео дуго
А можда и никада,
И да не знам ко је тај човек
Знало би га моје срце пре мог разума
Нашавши Христа тамо где најмање очекујем…

Постоји један човек који ме је повредио
Како ниједан није,
Ове друге сам лако заборавио
Овај први држи моје таоце као против мене змије,
Подстанар генетике
Примитиван предак блиске фамилије.
Прошле су године…
Дао сам шансу…
Поверио сам чак и своју децу
надајући се промени коначног,
На крају сам нашао нову превару
Да нови рат против мене започне.
Ништа од тога не бих ни знао
Да нису испливале нове неправде,
Нико их није позвао
Саме су се полакомиле
Да кроз Другог дођу по рачун, правду.
И ја сам се смутио
Уништио себе обновом неверице,
Полакмољен да ли да се дивим
Или бежим устрашен
Од противника који уместо једне мисли
Носи са собом читав пакао.
Тако неко се не среће често
Лажов који лицемерје крцка као чоколаду,
Али лажи једна другу сахрањују
Док се не обестемељи свако довијање.
Не знам…
Молио сам Бога седам дана
Од јутра до мрака, и иза мрака
Када поноћ казаљкама мења стражу
Да све моје немире и непраштања
Планове и замисли поништи и обрише
У случају да је моје надање
о бољем другом негде непромишљено.
И обистинило се!
Болно, без злурадости у мени!
Из јаруге је завриштала паљба, врисак
Легиони су населили дом
Који је постао поприште најморбиднијих интереса,
А савест је постала пандан депресије
Јер нема покајања
Које лечи од болесног туговања.
Схватио сам да не желим борбу
Нити повратак блудног сина,
Драгоцено је да одустанем од сујете
Од борбе за наплату части, правде
И да је боља немаштина…

Питање

Мени је све слепо…
Нисам равнодушан на цепанице реалног
Нити пљујем на традиције, умећа
људе генерално
Нити на све што се под небом дешава.
Само мислим да нам много од тога
Није уопште потребно
Да се увек осипамо на секундарно,
Чешемо се где не треба
И спремни смо другима зубе поломити
Ако нас дели понека разлика
Што у мишљењу, што на други начин.
Погледај само трговине од малих ногу
Деца су исфрустрирана ако не добију неки поклон,
Одрасли избегавају свадбе, рођења, крсне славе, шта год
Јер не би да окрње свој буџет, рачун,
Они други беже од испомоћи
Да га не оцрњи село којом клеветом
Или да којим случајем не остане без снаге.
Небитно…
Свако нека нађе бисер који га чини
Да се осећа вредним
Ту нека уложи напоре, ради вредно,
Али никако да савија небо и земљу
И сваку кичму спрам себе
Јер неком није стало.
Свако има неку борбу, немир!
Немогуће да је свако застранио
Ако неки геније свој занат намеће
Као проверену вредност, правду.
Није умесно ни да засмејавамо друге
Каквом лакрдијом, пародијом
Само да би своју публику дигли у ваздух
Већ у следећем трену
Сматрајући је недостојним себе, глупим
Вулгарним – јер је неко пао.
Живот иде даље
И не пита ко си, ни шта си био, радио
Чини што јеси,
Али знај да ни најлепши цвет
Не остаје красан једном трајно
И да ће увек спремно одговарати
Какве мирисе је коме и где
за собом оставио…

Често сам заглављен између два света…
Тако је и јуче било.
Видех себе
Другог ја, двојника насмејаног
Који злог мене хвата за крагну
Каже: „Буди се!
Просипаш љубави врло мало!“
Касније сретох сатану
Тамо где ми је обећао повратак
Када сам га једном савладао,
Надвила се нада мном његова сенка
Први пут видевши уместо лица рогове.
Две звери су ме напале
Под његовом командом,
Једна налик медведу ме оборила
Друга налик тигру промашила,
А он свом силом је стегао моје снаге
Да посумњам у своју веру
Не дајући кроз мене ни крсно знамење
Ако пожелим опирање.
Схватам да је цео свет једна утакмица
Где свако на месту луднице-лопте
Улази у арену са оном страшћу
Која га највише мучи и одређује,
За чију игру навијају добро и зло на небесима једнако –
Једни да успеш и победиш
Други да по сваку цену изгубиш.
Зато нема лежања
Колико год да посрнеш и паднеш
Док игра траје – намести кораке!
Ако останеш да лежиш
Навијачи једва чекају да уђу на терен
И покидају сваку жилу на твом месу
Баш као лешинари
Који неуморно вребају изумируће
Јер им до игре није ни стало.
Божија игра је за демоне највеће светогрђе
Божије навијање – понижење срамно
Само да игра престане
Јер би демон да опљачка Бога
Да му ништа вредно у Вечности не остане…

Одувек сам сањао
Да ћу једном имати свој дом
Од малих ногу
Док дете воли да машта
Како ће усрећити најмилије
Како ће својим родитељима донети вечност
Комад поноса под старе дане.
Живео сам као пас деценијама
Делећи постељину са бубама и мишевима
Са мемлом и прокишњавањем
Са хладним зидовима
И подом без темеља.
Једног дана саградио сам дом
Помогли су ми неки људи
Који су ме се касније постидели
Назвавши и оно моје мало памети небитним
Спрам моје немаштине.
Али су ме брзо истерали одатле
Зарадивши добро на својој зависти
И на мојој проституцији
Они који су ми само на први поглед
Уступили земљу.
Касније су ми глумили доброчинитеља
Од мог новца дајући једном у години
бакшиш-милостињу
Затајивши своју зараду од продаје мог дома
Да би своје дугове враћали
Да би лагодно живели
Не марећи за моју истерану децу.
Остарио сам од тада
Бар за три века
Још увек немам облаке под пазухом
Немам свој стан,
Нисам успео ни своје родитеље
А ни своју децу да усрећим
Осигурам, макар привремено.
Заправо, ништа своје немам под небом.
И посао који имам несигуран је
Јер га други већ за себе мери
Нити имам шта да понудим као наслеђе.
Можда ће мојој деци значити бар љубав
Да сам увек ту био
Да је моје срце било њихов стан.
Не знам…
Можда моји ђаци, још мање знам
Јер никога немам.
А можда ме Христос довољно теши
Таквим одвезивањем од чворова
Добро и за Себе рекавши:
Да свако има неко своје гнездо и јазбине
А да једино син човечији нема где главу наслонити…
О, када бих барем по томе знао
Да сам син светлости!

Ништавило

Тешко је замислити…
Али постоји један понор у човеку
Који се зове тама
И није доступан сваком,
Јер не жели свако да иде против себе
Чак и када погреши често.
Овај болесник жели тако!!!
И нису посреди грехови
Које је лако пребројати:
У блуду, лажи, отуђењу, користи…
Не!
Постоји много већи пакао
И само га продане душе налазе,
А ако му врхунац није у мучењу другог
Онда је у лаганом сецирању свога духа
На најситније комаде.
Зашто, питаш?
Управо у томе и јесте пакао –
Ни због чега!
Јер је ништавило и кренуло одатле…

Кажу да сам издао своју врсту, дар
Када сам се поклонио песми.
Да песме нико не чита
Да припадају сањарима
Који немају пуно додира са стварним.
Кажу да сам већи геније био
Док сам понижавао људе
Док је теологија била на првом месту
Када сам томове писао
Шамарајући уста елитним кастама.
Не виде да мене надменост не занима
Још увек се смејем таквим оптужбама
Одрекао сам се славе надметања језиком
Да свакога косим, пркосим
Примитивним надметањем.
Уморан сам од хришћана
Од наклапања и брбљања о вери
Схватио сам сувише касно иронију
Да о Богу причају највише они
Којима до Њега није стало
Они други ћуте драгоцено
Јер знају колико је вредно Благо
Када су се Њему предали
Да су од себе начинили подсмех другима
И загонетку нестајања
Када год неко жели да му душу запали…

Не разумем бракове
Не разумем односе
Где неко у заједници остаје
По сваку цену
А да нема љубави
Него је увек један насилник
А други жртва
Док се обоје не побију
Па се више не зна ко је ко
У таквој патологији.
Још веће зло ми је да схватим
Колико неко мора бити себичан
У таквом истеривању лажне правде
Ако за своје малтретирање
Бира децу као сведоке
И какви родитељи такву децу добију незахвално
Док неко други не може да зачне дете никако а вену
Јер би све дали само да могу своју љубав
У бар једно дете утиснути вечно.
Ипак, већи пакао бива
Када двоје остане у једној вези
А да се ниједна страна не чује разумевањем
Јер је истребљење свакога дана
Онај хлеб који њима треба
Будући да од нежности
Ништа није остало
И да је овај вид мучења једина романса
Коју свако од њих познаје
Док их смрт не растави…

Дођи…
Дођи да те упознам са мемлом од човека
који је толико нечовек да ћеш наћи само гној
који липти са његовог тела.
Не, не знаш га, веруј!
Нисмо то ни ти, ни ја
нити они који су нас често повредили,
Постоји једна изопаченија сорта
врста којој само изабрана гљивичина инфекција припада,
који су спокојни сваки дан
који се издају за дивне изливаоце злата у снове
који су смрвили све најмилије једним понашањем
некад можда крађом, чешће сплеткарењем,
Ни ја нисам веровао да такви постоје
да имају огромну публику
која подиже галоне глупости и салутирање аплаузом
за сваку просуту реч нежности у ветар.
А такви преживљавају бестидно
као болни паразити који крију своје маске
као морбидне утваре који крију своје тровање
живећи једино још од крви оних које су побили
а које не смеју ни да помену пред својим савестима,
јер преча је слава уображене врлине
прече је да се понуди једна надреална слика своје лепоте.
Али, да би се један такав подухват извео
потребни су мртви да послуже као пиједестал
над којима би љигавац положио своје ноге…