Нема човека који у нечему не греши. Нема човека који није некога изгубио. Јесте, болни су сукоби. Болни су растанци. Али онај који не опрашта а држи до неког свог достојанства по цену одстрањивања другог – у већој несрећи стоји спрам оног кога намерно оставља…
Свако треба да има свој свет саздан на перцепцији која не одриче рефлексију другог!
Свако има своју причу и свако може бити јунак или талац своје приче. Од нас зависи! Јер рука којом пишемо своју књигу живота није у власти других него је део нас и тиче се управо наше слободе.
Свако мора сам да открије шта је то шта га мучи и шта је то што га испуњава. На томе треба радити. Све остало су последице…
Када се суочиш са искривљеном сликом о властитом бићу – тада настаје корекција и преображај изгубљене лепоте!
Кроз неке портале могуће је само кроз хуманост проћи…
За аутентичну хармонију довољна је невиност душе!
Чисто срце не познаје велике жеље!
Пази се од кога примаш разумевање. Онај ко те жали тај те не разуме. Онај ко те воли тај те не жали али те разуме.
Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!
Ништа није изгубљено. Што је било не враћа се осим у новом доживљају. Само неки моменти траже кутак креативне стагнације. Јер да би нешто ново оживело у човеку – старо се мора сахранити…
Својим утварама немој да дајеш превише поверења – изгубићеш се.
Људима који траже ослонац у теби – не забрањуј се.
Глорификацијама одузми алиби – спасићеш се од илузије.
Нађи Бога у другима па ће други у теби наћи – своју светост.
Свако има своје снове за које тражи добру пучину и пристаниште. Немојмо долазити у ситуације да другима ускраћујемо ветрове само зато што су ухватили добар прамац. Да не бисмо доживели бродолом боље је да подупремо такве не би ли и своје олупине поправили. Јер њихов брод ће пре или касније доћи до циља али шта ће од нас остати?…
Твоје покајање је само твојој души познато. Тражење сведока за твоје ране проституише твоје суочавање. А чак и да није такав мотив посреди, несумњиво је да патетичним оспољавањем доводи до незрелости. Уклони сведоке и спознаћеш себе. Доведи масу да те жали и добићеш потврду да наставиш своје самосажаљење.
У јединству различитости сукоба нема. Неразумевање увек долази од оних који би друге да претворе у своју перцепцију и доживљај.
Мудрост се стиче од раног јутра, а благодат живота налази само оне којима је до мудрости стало. Лако је бити неразуман. Ту човек не мора ништа да ради осим да буде инертан. Треба само мало напора да се буде човек. Јер ко живи разборито, добро зна да је мудрост неодвојива од љубави. Где нема љубави питање је колико има мудрости? А то свакако не значи наивност у питањима добра и зла.
У тајни љубави увек настаје ново стварање света!!!
Докле год је свако у праву – дистанце остају непремошћене. Ономе ко уме да воли није стало да увек буде у праву. И то је једини пут да се тврдоглавост другог разоружа. Осим ако и пред тајном љубави другог види само своју истину а не оног ко се према њему пружа.
Свако има своје ништавило али због њега не вреди убити се!
Између подршке и подметања танке су линије разума. Још тање љубави…
Свакоме је потребан краткотрајан кутак у којем неће бити више ни досадних питања а ни самопоузданих одговора.
Дивљина наше природе се може укротити само на изворима који својом нествореношћу надилазе наше агресивне инстикте. Јесте, човек може вежбати своје умирење, али некад се и такве вежбе граниче са парализованим умртвљавањем. Аутентичан мир увек припада надприродној димензији, јер само у сфери где Бог живи човек може наћи кутак који му недостаје.
Ко се никад није напио тишине заувек је остао угашен у секундарним стварима. Јер када човек напуни батерије у тишини постаје заљубљен у све оно невидљиво што вири заробљено усред метежности.
За љубав постоје само два искушења: притисак немаштине и одсуство пожртвовања. Све остало су последице које из ова два темеља исходе.
На путевима безнађа није добро бити сам. Али, каква год да те мука притисне, не закопавај се, не веруј превише својим мислима, само настави да се трудиш и ходаш, а онда ће се и добра воља за животом твојим корацима придружити. Ниједна агонија није вечна!!!
Лепота постојања света је важна само ономе ко налази лепоте у себи. Ко не воли своју душу тешко да ће наћи било какве лепоте у свету. Тако се показује да примарност сваке естетике зависи од угла унутрашњег доживљаја сваког човека. Лепоме – све је добро, ружноме – све је зло!
Одговорни а не незрели оптимизам покреће свет!!!
Када душа нађе крај својој жеђи то значи да савија себи гнездо тамо где пуноћа никада неће проћи.
Некада ми се чини да је човек усамљенији међу људима него када је сам са собом. Нису људи криви него се показују да и њих бије ветар, те се и сами показују дезоријентисани. Да ли је добро бити међу људима? Да, ако је љубав темељ. Не, ако се пустоши душа ради испразних ствари.
Сваки човек има своја лутања, али само мудар човек у њима не види финалну дестинацију. Свако има своје промашаје, али ко год је мало поштен према себи зна да у њима не може ликовати. Тријумфалност која не трпи охолост почива на вечним истражитељима смисла, јер само разуман човек зна да аутентично остварење бића не трпи фиксираност. Јер човек се остварује само докле се креће, све друго је осигуравање својих заблуда и изговора. А живот се слави једино светим немировањем!!!
Не привлаче се супротности. Шта има вода са ватром или лаж са истином? Привлаче се различитости које не укидају другог самим разликовањем ако им је покретач љубав а исходиште познање пролазности.
Ка чему се узносиш у томе се усличњаваш. Мрачни људи постају још мрачнији а ведри људи свлаче са себе дела таме. Свако према своме узношењу налази синхро и одјек са којим се поистовећује. Мрачни у томе желе да нађу снагу која им недостаје, а светлосни људи љубав која их потврђује.
Ако отвориш своју душу ниједна заблуда се нема где задржати. Можда ће то искуство бити болно, можда ће неко то злоупотребити, али не треба у томе драмски фатализовати каквом наивношћу која се каје за неко добро. Јер, све је то посве маргинално пред указаним хоризонтом искуства које ти се дарује.
Када нађеш оно што је души потребно – онда се више не расипаш на оно што уништава најбоље делове тебе.
Волети свој живот упркос невољи – достојно је само великих духова. Прослављати сваки нови дан као нови почетак постојања упркос падовима – достојно је само захвалних. У свему налазити љубав упркос окрњеној владавини зла – достојно је само побожних.
Добре присности не траже обрачуна, јер добро знају да саме присности вреде својим миром више од било каквог сукобљавајућег калкулисања. Коме се, дакле, мир усладио – познаје вредност другог, а коме се огадио – непознавањем нема ни поштовање другог.
Чисто срце не живи за охолост силе, нити твори њену демонстрацију. Чисто срце никог и ништа не поседује, осим што моли Бога као најбољег пријатеља да му покаже у сваком трену најбоље путеве кроз које његова безазленост може без нечијег повређивања да неопажено прође.
Коме видљиво није довољно као потврда Невидљивог, томе ни Невидљиво као видљиво неће бити довољно да разувери своје сумње.
Ако имаш са ким посматрати умирање света, онда имаш са ким уживати и рађање живота!
Ниједна реч нема право да буде изражена, још мање записана, ако претходно није прошла кроз најдубље поноре најинтимнијег искуства. Када бисмо знали моћ речи, не бисмо се тако лако обасипали и расипали њима. Јер, истина је, ако се речима поверује – човек лако може наћи и своју смрт и свој живот.
Свако има своје демоне. Приватне психозе. Личне јазбине прећутаног или отвореног пандемонијума. Разлика је само у томе што се неко бори са својим демонима, а неко им указује најсрдачније гостопримство.
Уздиже се само оно срце које може другима да понуди најбољу рефлексију!
Блуд је за аматере, вечне почетнике и никад дозреле личности. Аутентична привлачност је увек интелектуалног набоја. Глупима је такав вид естетског наметање комплекса, а мудрима занос који не тражи еротско доказивање.
Имати само једног крај себе са ким се можеш поделити без глуме и маски – сасвим је довољно за остварење живота…
Онај ко те се не стиди јесте онај који те највише може разумети.
У откривању властитих светова битно је не удавити се…
Никада љубав према другом није подразумевала истомишљеност која би се гравирала до тачке једносливености у којој се обе стране губе. Љубав јесте јединство различитости у којој двоје постају једно тело али без укидања засебне универзалности. Колико се различитости привлаче толико и одударају, али истинска криза не долази ни због синхронизације, ни због раштимованог односа, већ због жеље да једна страна претвори другу искључиво у себе.
Човек ће се увек осећати усамљено тамо где међу другима не може да пронађе сопствену рефлексију.
Чудно, неким лепотама нису потребне расправе и убеђивања, него им се човек одмах препушта јер их препознаје као пожељне госте. Имати дар препознавања значи имати дар синхронизације са стварношћу другачијом од себе. Колико год се човек осећао ружно изнутра ако није равнодушан на лепоту која му се дарује, показатељ је да лепота у њему није умрла чим постоји искорак поистовећивања. Одговорити на лепоту немим препознавањем знамен је човеку да воли живот који му је дарован. Зар је то мали благослов?
Аутентичан однос не трпи компромитовање. Може да постоји несклад али никад по цену жртвовања туђе љубави.
Пратећи животе светих можда нећемо успети да постанемо свети, али је сигурно да ћемо пуно утехе добити од властитог уобличавања у видокругу њиховог достигнућа.
Једна искрена молитва саткана од пар једноставних речи вреди више од пасивног препуштања свим својим лудилима.
Неким јутрима ништа осим добре воље није потребно. Неки људи имају цео свет али је веће благо ако имају свега неколико душа са којима могу поделити себе.
Пред укусима трансцендентног везаност за обличје овога света модификовано је уздижућим валовима љубави Божије. Тако се човек преображава у сразмерности колико дозвољава да љуби и буде љубљен а да сам свет, таквом синергијом, постаје лепше место.
Ко ради на себи – пакао му не може ништа…
Док Бог не озари сваки је човек као хладан камен који пребива у тами. Када Његова благодат проспе сјај, онда и човек постаје жива рефлексија покренута сенком топлине.
Егзотичан ум у свему налази рефлексију свога Творца кроз којег надилази властита ограничења. Примитиван ум у свему налази неуспели апетит хедонизма, јер што је већа незахвалност тиме се и проблем менталне скучености јавља као проблем.
Ко је власник свога мира? Онај ко зна када треба а када не треба да одустане…
Човек може процветати само ако своју усахнулост веже за стварност која га превазилази. Узалуд се људи окупирају праменовима лепоте ако и даље вену изнутра. Када се човек утемељи тамо где је и његовим дисањима спокојно, онда ће и суво сопство донети плодове да лепота добије коначну целину.
Предахнути, то значи пронаћи кутак мира у којем властитог безумља и непотребних садржаја неће бити. Никада нас свет сензација неће довести до спокоја, него ће само налазак сопственог мира бити сведочење свету немира да отпочине од своје несреће…
Добра перцепција и врата Царства отвара!
Какав је унутрашњи човек такве су и последице! Свако расцветава оно што највише поседује. Једни укусне врлине, други заносне отрове.
Где се различитост светова без замерања додирује – ту се јединство присности додатно утврђује!
Нема звери која не тражи помиловање. Мало нежности открави и најгоре људе, док неке друге размази и осили да неко још гори буде..
У подељеним самоћама екстатичко јединство дише!
Неке душе најбоље расту када их нико не гледа!
Неким радостима не требају сведоци. Човек би заиста требао да буде биће игре. Дете је у својој игри препуштено валовима стваралаштва. А није ни свака машта акт спокојности. И дете уме да се изнервира у својој игри. Али се и даље игра. Не проклиње живот. Трпи благослов самог постојања. И ако му неко не ремети превише правила игре, позваће и другог у свој свет авантуристичког истраживања. Љубав није тако неодговорна да заборави на другог. Треба пустити дете у нама да преузме ветрове. А онда? Онда ће и други, додирнути срцем детета, почети да испитују и љубе своје светове…
Пут човека није пут безбрижног сна. Не може се човек учити пређеним путевима док прво не научи вештину баланса. Имати равнотежу у свему. Не бацати се у кривине истеривања правде. Сваки пут има свој ризик између ништавила и битисања. Између нестајања и настајања. Важно је да се човек креће. Није акценат на брзини него постојаности да се дође до циља. Са таквог точка сви падамо. А опет, узалуд достигнут циљ ако смо на крају пута превидели кога смо све иза себе згазили. Лако је провоцирати, тешко је волети. Лако је чак и радити на својим талентима, али је тешко прихватити другог какав јесте – човека. Ту осовину треба нивелисати. После сваки циљ сам пред човека дође…
Свакоме је потребан одјек тишине. Да одзвања дуго светим дистанцирањем. Да се напаја изворима који нису доступни сваком управо да би их дао сваком. Нема тапије. Нема благодатног поседовања. Извор не трпи ауторска права. Бог не трпи сводивост на људске доживљаје и очекивања. Пријатељи тако не раде. Пријатељи не завлаче кришом руке у џепове оних које воле да би нашли своју охолу жељу и право за надметањем. Конфликти су изазов али човеку од спасења нису мера постојања. Искре Духа иду много даље. Без освртања и задржавања. Траже место спокоја у којем ће љубав бити једина тајна глувонемог пољубца због којег у тајни екстазе неће морати да се са неким свађају да би нашли за себе разумевање…
Ако имаш осмеха, реч и љубав за цео свет а за само једног човека немаш, веома је упитно колико су твоји осмеси, речи и показивање љубави валидни ако само тај један човек засени све твоје даривање. Јер други може бити можда погрешив, злонамеран, али баш зато управо он може бити мера твог тестирања и колико је твоје себедавање непристрасно. Да ли то значи да треба све толерисати? Не, него да се ти испиташ колико ћеш се са туђим лудилом поистовећивати.
Путеви живота су најлепши док се откривају.
Где браздиш своју душу ту простиреш своје царство…
Устрашени умови нису способни да ослободе мисао од наметнутих стега. Када урониш у неограничено једини залазак мисли почива у растезању духа да прими смисао који га надилази али га не спутава.
Свако би требао да има своје ментално пристаниште. Јер ко није спокојан у себи сасвим је логичан след да нигде не може наћи свој починак.
Ко те воли не тражи разлог без тебе да живи!
Један додир превазилази многе речи. Додир испуњава. Реч обећава. У додиру нема фалширања. Реч трпи манипулацију. Додир испуњава осећања. Реч их надахњује. Човек је амбивалентно биће и не мора се нужно реч окретати против осећања, али ако некоме додир није довољан, неће га утешити ни хиљаду речи. Шта онда рећи за људе који избегавају додир? Они сами за себе сведоче. Гадљиви на оне које не воле реч им је лакша од сваког додиривања. Али искуство показује да ко се умори од лица другог ускраћује му на крају поред додира и саме речи. Тако за некога поглавља о сусрету тек почињу а за другог се већ завршавају…
Сваки је човек усамљен док не расцвета своје плодове. Треба се угледати на дрво. У њега је посађен потенцијал да увек рађа. Не љути се коме прави хладовину. Не отима плодове само за себе. Не наплаћује кисеоник који ствара. Тако бива са сваким човеком коме је вера почетак стварања.
Свако има своје снове у којима је тешко бити схваћен и подржан. Али докле год се снови прате ни жеље неће окаснити да се остваре. Колико год се свет опирао да покаже разумевање – задржи доследност само за себе. А онда? Онда гледај плодове…
Сваки жалац има своје време. Свака тескоба своје пристаниште. Постоје моменти хистерије и безнађа, али ништа мање моменти антиконвулзије. Човек је диван док је замишљен. Док се трза да изађе из стереотипа. Из клишеа већ виђеног. Није човеку дато да буде спомен-плоча. Сагледавања нису толико неодговорна. Човек је најлепши док се открива. Распознаје. Грца. Јер зна да након сузе долази успон у којем је падање сувишак. Где се одстрањује оно непотребно зарад већег залогаја смисла. А што је драгоцено не трпи сводивост и компромитовање. Зато свака спознаја носи тајну која бежи од сведока. Јер тајна добро зна да се преображај догађа само тамо где нутрине не пуштају гласа већ где човек сам себи остаје загонетка.
Ниједна малодушност није добра. Гута. Прождире човека. Потиштеност не решава проблем. Додаје камен на камен тачно преко плућа. А плућа нису створена за гушење. Већ за проток кисеоника. Дисање без тескобе. Свет је немилосрдан када се бориш за новац. Плату. Када ти се намеће кривица да је зло ако се осећаш добро. Када ти се намеће оптужба да живиш добро иако умиреш. Човек се мора раскрилити. Дозволити ветрове. Препустити иновативном. Непознатом. Упркос неизвесности и непријатности. Боловању. Немировању. Нервози. Упорност мора створити путеве. Немогуће је да свети труд прође незапажено. Боље је онда умрети него живети несрећно. Боље је нестати него бити сведок туђе бриге о теби која те не воли. Отиснутост ће донети промене. Морају доћи јер ниједна нада није тако лицемерна да лаже човека доживотно да је узалудан сваки покрет и врлина…
Једном ће све умрети. Једном све изгубити удисај. И свако од нас ће стати пред својим крстом. Том омиљеном речју излизаног века распоређеног на похабаним седиштима. Једном ће престати да се кроје гнезда. И да ветрови носе своје праменове сатканих од шалова по крошњама зимзеленог. Овај свет заслужује нову шансу. Овај свет чека још увек на спасење. И нико не држи никога за руку. И свима по један поглед више недостаје. Да виде даље од својих јазбина. Једном ће све престати да потура ауторска права на несмењивост свих положаја. Баш смо насели на увек исте расправе и негодовања. Неуморни од свог умора. Неисцељени од менталних тумора. Овај свет заслужује да буде вољен на један нови начин какав се никада није догодио у историји. Заслужује, да се не би распарало оно мало обнажене одеће што је од врлина остало. Духовни богаљи ће потражити нове крвотоке да стварају тромбове и неће их више наћи. Јер, пред додиром Духа, када у свему и свима само Бог остаје као Тајна да битује, у трептају ока, неће бити места да било ко учини себе невидљивим пред непоштедном еманацијом љубави Божије…
Чисте душе не познају своју беду. Охоли људи су склони да и у своме изобиљу нису никада задовољни и захвални на ономе што имају. Намеће се питање: ко је ту већи бедник? Јер неће се људима судити по томе што нису помагали немоћне, него јер су се ругали њиховој невољи. А да парадокс буде већи: остаће ускраћени за тајну испуњења које само скромни у богатству душе познају.
Непроцењиве су самоће које не заборављају на другог!
Лепота једног света може зависити од твог начина постојања!
Са ким и како делиш своја јутра са њим стичеш енергију за предстојећи дан!
Добро друштво не мари за то ко је први а ко последњи.
Да би једно пријатељство фунционисало, пожељно је да један у њему буде потпуно ненормалан
Само уједињена лепота брише границе небеског простирања…
Света су она јутра која отварају унутрашње пролазе за Онострано…
Мало природе промени човека а добра воља орасположи негативне мисли да само лепоту налази и види.
Свакоме је потребан кутак мира у чијем предаху неће мислити на нечије демоне.
Многе су лепоте презрене јер други себи дижу цену да су их недостојне .
Неким стварностима ништа више од онога што је дато није потребно.
Оно што те додирује даје могућност да постанеш оно што те исцељује…
Док свет упорно живи за то да обнавља своје ратове, ти се труди да упркос његовом беснилу сачуваш љубав за оне најмилије. Другачије се свет не може бранити од зла осим својим примером. Макар он трајао колико залет једне кратке емоције..
У стиснутим погледима нема уточишта.
На саборима бездушних анонимности најтеже је задржати особине човека!
Отворити се за Стварност другачију од себе пролаз је до Оностраног које се успоставља самим отварањем.
Само су људима без снова путеви непроходни. Упорнима да живе снове сами се путеви отварају…
Када своју прошлост будемо оставили на миру, онда нећемо морати више да тражимо амбисе пред напуштеним односима…
У подељеним радозналостима пуноћа нема конкуренцију!
Загрљај укида ништавило!!!
Онај Ко те учитава Јесте Онај Ко се у тебе инсталира…
Они који инсистирају само на позитивној реалности поплочавају своје путеве корацима једноличности. Може се игнорисати оно што заиста човеку недостаје, али је велики знак питања колико ће човек као такав издржати.
Узалуд откривени светови ако се немају са ким поделити..
Стварност коју тражиш је већ у теби – она само чека на твоју иницијативу.
Онај који себе сматра путником у овоме свету затиче Духа на свакоме месту…
У добром друштву не постоје страсти које би човека могле приволети да зло воли више од лепоте која му се указује…
Свакоме су потребна лица у којима не мора тражити своје поноре и парче Неба да зашије ране у којима је киптио највише.
Какве трагове смо за собом остављали, такве смо стварности пред собом градили…
Неким синхронизацијама речи нису потребне. Јер сигурност која рађа утврђење љубави размењује бића на много узвишенијем нивоу.
Неким присностима осим сазнања да је други присутан ништа друго није потребно..
Где су ти широм отворена врата чувај се гостопримства које крије своје зубе…
Додир љубави не подразумева потапање већ разумевање другог. Где су велика набијања кривицом од стране онога ко није пао показатељ је ништа мање грешке одсуства позиционирања на месту лежећег.
У једноличним путевима изазова нема. Само Тајна Бескраја мами узрастањем…
На кога и шта се угледаш у њега и то се претвараш. Подражавање не значи исто што и имитирање. Подражавати значи у другоме се одразити. Наћи свој израз, став и таленат. Имитација нема пардона, јер било добро или зло посреди, она има таленат само да краде таленат другог.
У јединству различитости стега нема јер љубав чини стиска загрљај. Где јединство одсуствује остаје само сукоб песница где мржња не зна за опроштај…
Узвишена увиђања не дозвољавају ограђивања од света другог!
Када достигнемо да животињска сфера у нама буде преображена једним узвишенијим нагоном, онда ће се и тријумфалност новог човека пробудити у нама једном узвишенијом доксологијом!
Неки бродови долазе и одлазе. Баш као људи. Баш као време које немилосрдно мрви својом сетом. Свако одређење вапије за својим циљем. Што се више човек усличњава души детета његова пловидба не престаје, него тек почиње тамо где сутон никада не губи шансу да подари неку тајну са оним ко му предаје своје погледе као најлепша очекивања и снове…
Не повлаче се сви људи у осаму због вишка сензибилности, него јер дивљина у њима штеди друге због вишка снаге коју они не могу поднети..
Вера тражи ризике а сама вера никога не жртвује!
Вредним хармонијама полемике нису потребне…
Свако аутентично препознавање и освешћивање себе јесте уједно и ново стварање себе…
Неких ореола су најмање свесни они који их носе. Ако уопште постоји пут детекције нечије светости, онда је сигурно да свети човек најмање о својој светости зна, осећа и размишља.
Спокој припада дистанци која нема ништа против кога!
Са малим могућностима усудити се на велика дела – особина је жестоких духова!
Живимо само у сећањима оних које ми прво нисмо заборавили. Свако друго очекивање да неко мисли на нас без наше иницијативе није ништа друго до заблуда и дизање себи цене…
Ко те воли тај те се не стиди. Проблем неких односа је у натезању ко ће чије проблеме и очекивања да реши. Љубав није превише захтевна. Јер ако се њене последице очитавају у плодовима мира и радости, упитног је карактера где се љубав простире изван таквих сигурних граница…
Спокој природе нас као добри чувар здравља увек опомиње на губитак мира који смо презрели због небитних ствари, и својом лепотом нас подсећа на повратак лика у себи који смо зарад ничега ако не изгубили а онда поприлично удаљили од себе и оног суштинског што не трпи сводивост и распарчавање…
Скучени умови не познају оно што их превазилази…
Човек од визије не мора бити пророк. Не мора бити ни роб интуиције или талента. Довољно је да воли то што ради. Да не гаси своју ревност у ономе где се осећа најиспуњеније. Можда му такав импулс неће донети зараду, ни похвалу од људи, нити променити лице света са његовим свакодневним сивилом, али је сигурно да ће добру вољу испунити сунцем изнутра. А када од његовог стваралаштва нешто прелије на друге пролазнике…ко зна…можда још неко други почне своје угашене потенцијале тражити на бољим адресама.
Ако уопште постоји добра кривица морала би се огледати само у томе како да човек исправи неку грешку а да не омрзне себе..
Између скривања и стапања танке су линије одговорности…
Није сваки закон од врлине, ни од чувања поретка. Божије законе су укинули закони људски. Закони људски су бруталнији од закона Божијих. Христос је разапео закон на крсту да би највећи криминалци нашли помиловање. Не крши закон увек неко ко је бестидан и охол, него ко је слаб и сатеран у ћошак безнадежне егзистенције. Бог може живети са тим парадоксом. Људски закони не могу. Отуда толико бирократије и правилника на свакоме месту. Инсистирању на законима претендују више они који га крше неголи они који у њему стоје. Тешко свету са толиким законима и законицима јер и они добро знају да је ситне преступнике лако хватати спрам оних великих и недодирљивих којима и сами служе. Јер није сваки преступник лопов, наркоман и убица, већ има и таквих које су сви презрели а да због глади за љубављу и домом ништа нису стекли, нити имали а на крају због малог прекршаја су им и то што немају одузели…
Увек је све до срца. Закључаном човеку све је одбојно. Отвореном човеку све је привлачно. Ипак, узвишени смисао припада само онима који нису постали неспособни да омогуће продор. Могао би некад затворени човек макар да из пуке радозналости провири – можда се пријатно изненади пронађеним…
Какви су ти пријатељи – такве су ти утехе!
Исконска невиност ће живети од плодова свога срца…
Чисто срце које у Богу има најбољег пријатеља чак ни у смрти не види највећег непријатеља…
Једно правило као да се никада не мења: што је више човек склон песимизму и негативном осуђивању других – то ће више штете само себи правити док не постане у потпуности неспособан да собом установи мало ведрине свету у којем се затекао.
Никада валови овога света неће престати да шамарају биће човека. Али докле год у себи човек буде неговао благодат која му је дата, макар и помрачен био, неће престати да буде светионик онима којима је највише потребно.
Ако живот свакога дана дословно доживљаваш као дар и као изазов да никада не укротиш свој радознали авантуризам, откривајући детаље као најбогатије светове, никада нећеш дозволити себи да жртвујеш свој живот кроз несхваћеност и самосажаљење…
Људе покорава пустиња неодноса и празнине. Али докле год негују оазу којој се могу увек вратити дотле неће бити основа да ниједна брига преживи свакодневним умирањем.
Тек у додиру Другог одмор је једино могућан!
Свако треба да негује своје светове у којима не треба никада да престане да се изненађује…
