Бумеранг

Углавном се иде логиком да нам је сваки онај непријатељ који нас је бар једном повредио. Али то није мерило јер не видимо време нечијег кајања. Постоји друга логика, далеко опаснија а која многима измиче, а то је да смо сасвим равнодушни ако имамо бруталне пријатеље. Бруталне не према нама него према другима. Рачунамо да нас то зло не дотиче јер су такви пријатељи добри према нама. Али управо овде лежи тајна зла. Не можеш бити добар са оним који није добар према другима. Јер управо у том не-односу према другима се може видети можда сва огољеност какав други заиста јесте тек у односу према неком трећем. И ако је он тако суров према другоме, које су гаранције да се једном неће окренути против тебе? Или, каква је то доброта посреди ако је према теби блага а према другом агресивна? На крају крајева, намеће се логично питање: каква је твоја доброта посреди ако си индиферентан на зло свог пријатеља а не смета ти када неко трећи од њега страда? Наша доброта, ако је уопште има, је увек на испиту у оваквим интеракцијама, и ако смо људи – немогуће је да нас не боли нимало оно што се посредством другог догађа неком трећем само зато што смо наводно заштићени привилегијом таквих пријатеља. Јер ако смо пасивни, такав бумеранг ће се неминовно једном обити о нашу главу…

Кофер

У мом дому 

дишу муње. 

На мојим трепавицама 

бол анђела. 

Немам времена 

за самољубље. 

Немам времена 

за анализе полемичара. 

Никада време није 

брже ишло. 

Свуда је детонација 

нечег другог. 

Наговештај или злослутња?  

Да се записано остварује! 

А људи као људи –

покушавају да спасу 

кофере и да у њих сместе

све бриге и све жеље

које се неће овековечити…

О критици виртуелних беспомоћника

Колико су људи досадна или очајна створења када се толиким псеудо-психолозима и мотивационим говорницима даје публицитет?

Чак и ови људи који форсирају неке духовнике и побожњачке странице. Дајте људи,  радите на себи. Нисте мала деца да вас неки „лајфкоуч-тренер“ или „онлајн-поп“ вуче за рукицу. Да вам неко црта како се живи, где грешите и како да помогнете себи. Побогу, дозволите себи грешку ако ће вас то покренути да не жалите себе. Читајте, пишите, маштајте, играјте се са децом, одгледајте добар филм, шетајте, шта год, само се маните цитирања и лајковања ових лаж-експерата за све осим за свој лични живот док ви даље од „клика“ и „скроловања“ не дижете задњицу.  Не може се савет примати а своје заблуде и страсти неговати. Не може се радити на себи а да се бар зли језик за почетак не уздржа.  Не би „велемајстори“ ни о томе тупили да их ваше реакције не подстичу да себи дижу рејтинг. И ако имате петље, пустите мало Бога у свој живот. Онако,  без извештачености,  театралности и пластичности.  Да се проветре нагомилана срања у вама за чије фрустрације друге гоните само да би у мислима ових „надристручњака“ тражили одбрану своје увек незадовољне утопије…

Између уцене и трансфера

Како ме само душа боли за све ове мале премале душе које се боре за живот обољевајући од разних страдања за које њихово тело ни душа није јако. Ко може помогне,  ко не може бар молитву принесе,  а ко ни то може бар да уздахне. 

Али и даље ми није јасно какви су то доктори,  какви лекови и захвати потребни да за све те интервенције родитељи морају апеле писати да би достигли износе који су тотално ван морала и ван памети. Срамота! Као да бол и страх нису довољни у тој неизвесности него се и цифра гомила са свим демонским неукусом похлепе. И на крају се све сведе на јефтин избор: ко има пара – преживи а ко нема – умре. Колико је то банално у својој неправедности и поражавајуће у својој нељудскости… 

Ако овде уопште постоји нека утеха,  онда би се она огледала у једној микроиконичности да унутар једне овакве нехумане поставке ствари,   усред језгра неправде и уцене,  ми који се декларишемо као хришћани треба да покажемо збрајање милости и предусретљивости за најслабије и најкрхкије чинећи на месту оваквог злочина изнутра – макар као могућност – исцељење или барем наговештај Васкрсења… 

… Трансфером,  молитвом или уздахом… 

Двоугао 19

• Да ли Бог прашта највеће грехове?

Праштање је природна последица Божијег начина постојања. Ако је Он Љубав, не можемо очекивати да у њему затекнемо неки други садржај. Проблем је у провоцирању његовог трпљења. Бог није осветољубив али се не треба играти са Богом осим на начин како само мала деца знају да се играју. Не бих превише пажње обраћао на теологију кривице, јер се тако због секундарних ствари потцењује дар присуства Божијег. Увек ћемо бити ништавни и подвојени, али увек ћемо имати и могућност да се реанимирамо.

• Зашто не постоји једна вера?

Да не би било досадно.

• Зашто је Бог поделио људе на расе?

Да бисмо се вежбали у превладавању ксенофобичности и јединству различитости. Али, концепт човека се не умањује којој год раси неко припадао, а искрено, мало је бодљикава ова кованица која указује на „расу“. Или се тако човек као универзално биће (да не кажем икона Божија) унижава или се своди на ниво расне различитости као што постоји у свету животиња.

• Да ли ће људи победити смрт у будућности?

Научна достигнућа не престају да спекулишу али и да пријатно изненађују. У будућности ће вероватно сав нагласак постојања добити сеобу на виртуелни фронт. Има ту доста варничења са неким научнофантастичним зиповањем душе на неки изграђени систем. Ипак, смрт ће остати проблем док је света и века само да би се на крају величанствено показало над свима Васкрсење.

• Да ли је смак света уствари Божији долазак?

Како за кога. Некоме је сав смак света замисао да Бог уопште има постојање упоредо са његовим. Апокалиптички и постапокалиптички сценарио не бих сада подизао на неки већи ниво. Већ смо у хаосу само што не осећамо како нас лавина носи.

• Зашто поједине државе покрећу ратове ради вере ако њихова вера пропагира мир и љубав у свету?

Догма је увек била добар параван да се утврди нечија моћ и новац. За крволоке нема морала јер је други само број и статистичка грешка. Зато православни свет толико бруји о вредности личности најмање две деценије да се за академске кругове она у потпуности излизала, док обични смртници уопште не размишљају на тај „персоналистички“ или „личносни“ начин.

• Шта православна Црква мисли о егзорцизму?

Егзорцизам у православној средини не затичемо као у неким холивудским хорор-филмовима. Она је већ инкорпорирана у тајни Крштења. Мада јесте мало чудно да се над малим дететом које нема греха таква молитва, уснама кума, потврђује осим ако није реч о неком виду молитвеног заузимања за будући статус онога ко се крсти јер ће борба са злом бити неминовна.  Данас, сугеришем са иронијом да молитве таквог калибра треба спровести прво у црквеном естаблишменту. Да они стану сами спрам себе као у огледалу и угледају своје демоне. Ово не говорим као заједљив и огорчен човек већ као неко ко је истински забринут за биће Цркве и спасење душе таквих.

• Зашто неки епископи и свештеници не сносе казну за своје поступке?

„Пара врти где бургија неће…“

• Када нестане света, шта ће бити са Богом?

Бог не зависи од света. Имао је постојање и када света није било. Ми се сада понашамо као да смо вечни а да Бог нема постојање, а треба да нас брине његова љубав јер Он не жели да постоји без нас а нас заиста може да не буде.

• Ако се неко покаје у паклу, да ли вечно мора да остане тамо?

Занимљиво питање. Ако се држимо отачких и аскетских инсистирања, видећемо да када се кафана затвори нема више пића. Есхатолошки угао не трпи прескакања, попут оног ђавоиманог из јеванђеља који скаче из воде у ватру, па сад „хајде мало у Рај“, а када ми досади „хајде мало у пакао“. Не. По неким догматичарима есхатон ће пројавити Богом само афирмацију. Неће, дакле, бити ни оне побуњеничке варијанте као што је било пре постања света међу анђелима. Ако се држимо реклама, онда је поентирање у следећем: или јеси или ниси лав.

• Шта је вечност?

Дисање Божије а да Он Сам не дише.

• Да ли мртви виде живе у овоме свету?

Можда ако им Бог позајми Своје очи. Држим се апостола да нико неће никога претећи у Последњи Дан него да ће сви одједном васкрснути и стати пред Господа.

• Да ли Божији поступци мењају њега самог?

Ако га мењају онда Он није господар над њима. Он се изражава цео какав јесте кроз своје поступке не губећи ништа од истости односа према свакоме.

• Да ли Бог верује у нас?

Више него ми у себе и него ми у Њега.

• Да ли Бог може да заустави време?

Пребива у Вечности. Зашто би игде журио или пак време заустављао?

• Да ли има места у Рају за добре невернике?

Има и претиче.

• Шта би Исус помислио када би дошао у данашњи свет?

„Што ми је све ово требало!?“

• Због чега Исус сада није на земљи већ је морао да оде на небеса?

Да би наше узрастање било по слободи а не по затеченом систему у којем је Он једини дизајнер. Ту је разлика између личности и машине.

• Због чега је Исус морао да страда ако је он већ Син Божији?

Јер је желео тако а ту је дистанца у односу на морање – радикална.

• Да ли има Бога у мом дворишту?

Баци поглед.

• Шта мислите о стигматама?

Ништа. Не волим те прозападне варијације истицања нечије побожности. Мислим да се тако отвара велико поље за егоманију унутар властите религиозности. Поред стигмата постоје и друге хришћанске конфесије које стављају превелики, готово фанатичан, акценат на неки вид крволиптајуће и самокажњавајуће теологије а да се то очитава и на живом месу.

• Шта је све грех?

Сваки трептај у којем би Бог макар хипотетички могао бити одсутан из мог живота.

• Да ли постоји други живот на небесима?

Човек је небоземна творевина. Други живот није проблем дестинације већ адаптације која почиње сада и овде. У оном другом, радикално преображеном Васкрсењем и ако нас Бог буде прихватио, само се наставља живот који смо овде започели.

• Да ли свештеници разговарају са Богом?

Да, али не као Мојсије, нити мобилно, већ молитвено. Примљена благодат је потврда дијалога. Ипак, остаје бојазан и опасност од рутинског приступа, од монолога пред Богом.

• Како Бог кажњава људе?

Не кажњава него свакога пушта да сам себе казни својим делима.

• Шта се дешава када неко псује у цркви?

Свако чује оно што жели да чује. У цркви свако скупља шта му је срцу ближе.

• Да ли је грех ако свештеник не пости?

Немам проблем са тим. Основна хигијена душе се огледа у томе да не гледаш у туђ тањир и да не бројиш туђе залогаје.

• Да ли је грех имати сексуалне односе током поста?

Ако је љубав између двоје савршена – није. Није проблем секс већ нагон у којем љубав према другом није битна.

• Да ли Бог може све?

„Бог може све што хоће али неће све што може.“

• Зашто не можемо да видимо Бога?

Јер је начин Његовог откривања интиман. Не стоји у неком излогу пасиван да би само по њему просипали погледе, него је акценат на развијању односа.

• Зашто нам Бог не пошаље неки знак да знамо да Он постоји?

Нису ли сличан знак тражили од пророка Илије? Сличан од самога Христа? Знак је био међу нама али је проблем пријемчивост, равнодушност. Не треба Бог да нам шаље неке ванземаљске сигнале када нам је дао Цркву као знак међу нама по којем ћемо га препознати. А тек из таквог искуства Знака међу нама препознајемо једни друге.

• Да ли верујете да се неко може опет родити?

Једно рођење је сасвим довољно, а друго од крштења сасвим благодатно.

• Да ли верујете у духове?

Верујем да смо сви утваре које не знају да су мртве док не доживе сједињење са Богом.

• Да ли стварно постоје враџбине и магијски ритуали?

За доконе постоје и много веће глупости.

• Шта се дешава са људима који дигну руку на себе?

Зависи који су мотиви. Када Бог иде свесно на крст, може се са резервом рећи да је и то вид добровољног самоубиства.

• Да ли сваки грех може да се исправи исповестима?

Упорноме у злу ни причешће није довољно.

• Да ли Бог чита мисли?

По јеванђељима видимо да може, али то није оно што Га одређује. Привлачнији ми је Бог који се одриче своје свемоћи пред Иродом и Пилатом од Бога који чини чуда.

• Да ли наш Бог одобрава друге вере?

Сваку различитост која није искључива а која може бити ако не директна последица сусрета са Богом а онда барем рефлексија.

• Зашто је Бог баш Света Тројица?

Тако се открио. Тако постоји. Богословска мисао је уложила гигантске напоре да се бави овом веома важном темом. Негде наше људске пројекције маше поенту. Неко од мислећих је понудио занимљива гледишта па би их само парафразирао: ако је Бог Један – онда би био самодовољан; ако би била Двојица – онда би и то могла бити себична љубав; али са Тројицом – љубав је савршена.

• Зашто је Исус сишао на земљу?

Да би нам показао ко је Бог и да би нас учинио боговима. Али, овде смо пред скандалом на који су многи индиферентни. Бог силази са свог трона и постаје месо и крв. Један од нас. Ово се може сагледавати милионима година неуморно а опет остати без адекватних речи. Није само Бог силни и свемоћни, него из љубави своје се показује и као Бог несилни и немоћни. Ако Бога не би било а ми тражили неку идеју о Богу какав би нам Бог био потребан као замисао о њему самом – ова пројекција би била најпривлачнија.

• Зашто Христос сада не дође?

Има своје разлоге. Апостолски речено, даје нам још времена да не изгинемо сви од лица љубави његове.

• Да ли Бог може да лети?

Празник Вазнесења показује да може, али не као „Супермен“ већ како Богу доликује.

• Да ли су сви догађаји из Библије истинити?

Не. Већина старозаветних прича је углавном поучног карактера. Где има историје, често доминирају антропоморфне представе. Новозаветни угао гледања је мало богатији по смислу и веродостојности, али то не значи да није било накнадних уметака а да опет ни они нису укинили већи смисао.

• Да ли ће Бог увек да нам помогне?

Као банкомат или дух из аладинове лампе – неће. Не можемо од Бога правити лутрију, тикет. Свуда где имамо власт да покажемо своју одговорност – Он се неће умешати. Постоје и трагедије на које Бог сигурно није равнодушан, али морамо да размишљамо да Бог не жмури на наша страдања, него да постоји већи разлог који сада не видимо али који ћемо спознати када дође време за то.

• Да ову планету удари метеор, да ли би је Бог васкрсао?

Ударени смо ми у главу одавно. Судбина целог света је условљена управо Христовим васкрсењем.

• Да ли може да се деси да свештеник опсује Бога?

Не мора неко да псује да би учинио светогрђе. Данас имамо елитне јединице не само међу мантијама него и лаицима, али који можда не псују али зато не престају да сплеткаре и мрзе. Поред таквих који тако чине, једнако су ми болни они који су сувише осетљиви на ударце од стране подлих.

• Да ли свештеник може да се насмеје због вица о Богу?

Може и треба ако је хумор на месту. Ако је акценат на ругању – не.

• Да ли је нормално плашити се Бога?

Да, на начин као што се мала деца плаше својих родитеља. Али пазите, није реч о патологији или развоју неке богофобије. Причамо о здравим страховима који су базирани на поштовању. А ко се усавршио у љубави (мада се усуђујем да кажем да ни грех не умањује тај потенцијал) – превазилази страх и на тај начин. Јер ко у Богу види пријатеља – не може се плашити. Ако се држимо старозаветних примера, видимо да је Бог генијално смирен како одступа од својих замисли због заузимања неких пророка. Када упоредимо новозаветна места, Христос са невероватном присношћу другује са апостолима. Нема ту страха. Шта каже Христос? „Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15).

• Да ли свештеник може да добије отказ?

Рашчињење или неке успутне санкције да не служи неко време или остане без примања – може. Више бих волео да видим како се неки свештеници или епископи повлаче са своје позиције ако су свесни да су негде направили велики проблем.

• Да ли монаси имају сексуалне односе?

Не, јер су се тако заветовали. Да ли завет има покриће у стварности – не знам. Ако нема – постоје и други садржаји којима се неко може бавити.

• Да ли је Рај за сваког човека?

То је као да питате да ли је Бог за сваког човека.

• Која је сврха људи на овој планети?

Припрема за оно што је са Христом наступило и што ће са Њим тек доћи. Од благодатног узрастања до есхатолошког разгранавања. Револуција је почела са Њим и завршиће се са Њим. Сада смо као гусенице али ћемо на крају постати лептири.

 

 

 

 

 

 

 

 

Демаскирање

Нити је сваки сабор мерило присности, нити отуђења. Постоје присности где отуђење не престаје, а постоје странци са којима делимо најинтимније тајне. Свако друштво има своје добре и лоше стране само што неко вешто крије своју патологију а неко је са каматом додаје бестидно. Има нас разних. Али само свети људи (надасве, добри људи који су способни за рефлексију) имају дар да на саборима различитих мимика и психологија –  увек исти однос покажу према свима једнако. Њих нити мења туђа врлина, нити безумље јер првим се не пореде а другим се не смућују. То су лица које не трпе маске. Лаж, интригу и клевете. То су лица која својом драмском прецизношћу опхођења чине демаскирање овога света у његовом најнељубавнијем стању.

Бескруполозност

Свет је озбиљно оболео
од тумора неосетљивости
од гангрене потирања другог,
једино још здравоумни
живе од понеког осмеха
над преосталим коренима,
али време тече суровим кораком
и цинизам скупља прилоге
од богатих просјака
а доброта се продаје будзашто.
Пуно лудака остаје по трговима
дижу планове и програме
као молитвене погроме
како треба живети,
а више нико разум не пита
где је граница људскости отишла
где смисао
а где Бог на којег се толико позивају…

Јутро

У мојим сновима
били смо свечане свиње
које брину за глад непријатеља
чије адресе нисмо познавали,
а ти си била дивна
јер је снег калио твоје лице
али си мрзела љубав
јер ми ниси више веровала.
У мојим сновима
публике нема
нити сам икад хтео пити ту чашу
страдања и сујете,
што се дало странцима
отишло је неповратно,
а када је ноћ родила повратке
пробудила си ме насмејано.

„Верујем у Бога, али не могу у попа!”

Постоје људи којима сметају људи. Који имају проблем са тим како погрешивост човечија (несавршеност, непотпуност) сме и може да узима на себе да вољу и службу Божију чини (укључујући и креирање по властитој режији одређених свештенорадњи или институција). Овде не улазим у расколничке, секташке варијације или канонске модификације, него у хронолошки след догађаја који имају своје богослужбено утемељење од момента када Мојсије гради скинију по узору на своју визију (2Мој 25, 40). Наравно, првенствено алудирам на свештенство, односно, перцепцију несвештенствујућих спрам свештенствујућих, а што наравно одмах повлачи за собом неки вид резервисаности за учешће у црквеној стварности.
Корен проблема је: људски фактор. Ако, примера ради, у свештенодејствима учествује људски фактор, или, ако полазимо од фамозне баналности да Библију није писао Бог већ људи, са армадом личних недостатака или животних избора у којима се нису баш морално прославили (Мојсије, Саул, Давид, Соломон, итд.) – то не значи да самим тим што учествује људски фактор да је он наводно доминантнији од смисла, поруке или деловања Божијег. Не значи да је људски фактор бестемељан. Не значи да је домен светог нужно експлоатисан, компромитован или осветогрђен. Јер, да нема људског фактора – ко би се онда везивао за Бога?
Друге су ствари (али ништа мање битне) ако неко еманира своје приватне фрустрације уводећи, на пример, деспотизам, уновчавање или психичко шиканирање другог. Позната је чувена Шекспирова мисао да и “ђаво користи Библију за своје потребе”. Сетимо се сусрета између ђавола и Христа у пустињи – ђаво је генијалан, неко ко комотно у данашњем маниру може бити доктор или мастер теологије, јер перфектно познаје Писма, али користи цитате да Другог у зло увуче или да своју бестидност легализује. Дакле, могуће је да неко прима благодат а да истрајава на путевима који нису од Бога или да промовише нешто што нема додира са Царством Небеским. Примера ради, сетимо се старозаветног Саула (познат по гоњењу Давида) на почетку његовог царовања, јер није био лишен удела у Духу због чега се и каже да је једном приликом набасао на групу пророка и да је и Дух њега заједно са осталима обузео. “И када се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце…и срете га гомила пророка и дође на њега Дух Божији, и пророкова међу њима…” (1Сам 10, 9-10). Али, искуство Духа га није смиривало да на крају свог живота не одступи од Бога и не дигне руку на себе. У Новом Завету имамо место првосвештеника који пред синедрионом гласа за Христову смрт, и писано је да то није рекао од себе него да је пророковао, али очигледно је и од њега Дух сакрио смисао који прориче (попут сна Пилатове жене Мт 27, 19), јер у супротном можда не би подстрекивао на смрт Христову. “А ово он (Кајафа) не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече, да ћe Исус умрети за народ“ (Јов 11, 51-52). Дакле, ни њега искуство Духа није одобровољавало као што није ни многе у Дан Педесетнице. “А други се подсмеваху и говораху: Напили су се слаткога вина!” (Дап 2, 13). Дакле, може се на билион савремених компарација тражити не само угао за изобличавање људског фактора, на чему инсистирају неки, него и за истицање парадокса да се ни Сам Дух није људскости постидео чак и онда када је она одступала свесно од Божије воље.
Људски фактор није небитан. Можда је пренаглашен или трпи девијације. Али, трпи и очишћење јер није све до људског фактора. У супротном, зашто би Бог уопште улазио у ову историју постајући месо и крв ако му до сарадње са човеком није стало? Христу, на пример, није било можда битно по ком јудејском типику ће “отпојати хвалу” након Тајне Вечере (Мт 26, 30; Мк 14, 26). Нити одбацује људски фактор на много места када се на пророке позива цитатима у виду молитве или аргументације. Бог који пева?! Бог који цитира човека?! Па само је ово величанствено за умно посматрање! Или, рецимо апостоли, као први Христови свештенослужитељи се одмах након Причешћа одричу Христа. Али, то не значи да Литургија – као место пројаве искључиво људског фактора – није битна. То не значи да људски фактор није достојан носилац благодати (јер никада неће ни бити колико год напредовао!), али упорним умањивањем вредности другог човека спуштамо (понижавамо) Бога који нема тај проблем да свештенослужи са несавршенима и пропадљивима. Омаловажава се од стране неких било каква могућност људскости да учествује у животу Божијем и да исти сведочи само зато што је – људског порекла. Јер једно причешће није довољно за пуноћу будући да онда есхатон не би био потребан као ни васкрсење због чега се на свакој литургији поново сједињујемо са Оним који не помиње наше срамоте. Ако су апостоли отпадали, зар ћемо ми бити већи од апостола? Не чинимо ли ми исто одступање? Зашто се онда тако наивно спотичемо о свештеничке грехове осим ако немајући довољно воље да радимо на сопственом усавршавању теологије живљења тражимо алиби у недостацима других да своју назаданост оправдамо?
Превиђа се да управо тиме што је Бог постао Човек (не престајући бити Богом) сваком човеку је таквом какав јесте – смрдљив и лицемеран – дата могућност да кроз службу Духа своје комплексе и ограничености превазиђе. Ипак, превазилажење није до човека већ до Духа који отклања сваки недостатак, јер надилажење није једном коначно достигнути акт после којег нема више ни узрастања ни опадања, већ догађај слободе која се изнова – и ево задатка кроз сву вечност! – усавршава у одговарању на неумањивост љубави Божије. Човек није фиксирана реалност, и зато постоје обрушавања, али опет, велики падови нису мерило спасења (као ни велики успони), јер би се на тај начин људски фактор посадио у први кадар на уштрб Христа а Сам Христос би се маргинализовао као могућност не само спасења него познања да и Он има Своје независно постојање. Овде већ можемо полемисати о нездравом и нељудском фактору.
Ако нешто долази од човека не значи да не може да буде свето, јер није човек самоузрочник властите светости већ га Бог Својом светошћу чини светим. И опет, колико год човек био дефектан на нивоу слободне воље – не значи да га Бог не може очистити и освештати за још већу службу. И ако човек нешто казује а да није сам од себе учен – не значи да не може и Бог кроз њега нешто ново под небом рећи. Ако се осврнемо на горенаписане редове преузетих из библијских протагноста, видећемо да Бог може и не мора да одступа од људског фактора. Може – ако човек свесно одступа од Бога, и не мора – ако је посреди слабост човека који без обзира на властите недостатке жели да вољу Божију и даље чини. Јесте, наше уздање није у људима већ у Богу, али то не значи да све што од људи долази не може имати ако не директну клицу Божијег присуства а онда бар индиректну искру Божије рефлексије која у њима на њихово и на изненађење других може таворски да затрепери.

Шкољка

Живот има своје плетенице

он је свечана небулоза

која кости химном мрви

али пријатељ велики када одјек проси.

Живот је света драма

и тужно је поред толиких

дугиних боја које се једна у другу уливају

– нагни шкољку да чујеш:

као што се на једној међи

сусрећу два океана –

да се све једно другом радује

а да Живота

ни светлосних капилара нема

и да пред искањем нестрахова

човек сам себи највише недостаје.