Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет. Осим одржавања блога тако помажете додатну мотивацију да се пружи неки нови смисао онима који су гладни смисла, а када би се прикупила средства можда би се могла и нека књига објавити.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Ветар

Никада Дух живота
није престајао да ме изненађује
упркос барјацима празнине,
никада да ми ускраћује невидљиве осмехе
упркос мојим инсистирањима
да ископам пустош и бљувотине.
Године утврдише ровове!
Године поједоше искуства
поквареним зубима заборава:
што си био
што си знао
што другом даровао
пред светом –
не вреди више!
А још увек не знам ко сам
нити шта је иза суштине.
Па ипак, повремено се отме неки прамац
понекад побегне неки дар са Висине
откине се као плод са остарелог дрвета
па се нагне
па ми шапне
појање језика чији свет не разумем
али чији мелос припитомљавања
дуго памтим:
да душу не изгубим
да Ветар послушам
да не престајем да пламтим…

Неко мора да успори време. Неко мора да растави зупчанике бесмисла. Све је отишло предалеко, а чини се као да тек почиње. Шта ако свет не планира да смањи свој апетит још пар хиљада година? Или још даље? Увек падамо пред тим тестом да свет и време нестају са нашим нестајањем. А нестајемо, веома рапидно, притајено склоњени, притајено гоњени, иза свог пулсирања. Где је нестао човек који не робује фалширању од постојања? И коначно, шта је то што га финално одређује? Да ли има још неког ко осећа своје стаклене кости и крхкост свега под ребрима како га бесомучно жуља? Стаје ли сав човек у комоду од мало одмора и пар гутљаја несанице када као мало дете заврши све своје обавезе попут домаћег задатка? Стаје ли сав човек у мало чорбе од хумора и понеке лицемерне здравице својим надређенима? Овај свет као болесна глава не престаје да брбља. Овај свет превише рециклира постојеће у непостојеће. Неко мора да устане да пробуди свет! Неко мора да прекине све дотоке оволиких конвулзивних поремећаја! Садржаји сами себе испуцавају као прегрижени барут! А смисао је одавно обешен на теразијама…Као да никога нема, и као да никог не боли слутња, да што више марширамо испројектованим рутинама – све мање познајемо себе и фластером скривамо небоземне снопове који би са нама у светим тишинама, када се спремамо за сан, када нико не гледа – највише да говоре….

Бог се смеје…
Наивно гледа на поносе у нашим падовима…
Сигурно се пита
Као кад гледа смешну увређеност
Мале деце:
Да ли је то највише што можеш?
Да ли је то највећи улов докле можеш добацити?…
А човек бунтује
А човек негодује…
Срди се баш као мало дете
Сатеран у ћошак својом вољом…
А Бог се смеје и даље!
Дража му је емпатија
Од демонстрације силе, воље,
Па се чуди Својој творевини
Што би само да бије, боде…
Бог се смеши, не жури да потпали кавге
Бог би сваког да утеши
Али не жели да чува страже
Тамо где пркос љуби свађе…

Здраво!
Где си?
Да ли си добро?
Да ли је твоја душа срећна?
Знаш ли да смо исту утробу делили крв крај крви
Надомак врпце која није мерила
Хир и територију?
Знаш ли да има птица
које у одсуству мајке протерују друге птице из гнезда?
Да ли си добро?
Да ли ти је близак Каин
и сав његов арсенал игнорисања?
Реци нешто!
Како си?
Шта те мори?
Да ли ти могу како помоћи
Или се и ту осећаш увређено?
Чујем да хоћеш борбу?
Чујем да ти је омилело отуђење?
Чујем да не можеш да опростиш речи
Које севају из прошлости?
А да сам твојим умом ишао
Да ли би ти преживео?
Јер си векове сахранио
Презирући пред својим пријатељима
Све што има везе са мном…
И због чега све то?
И твоје лажи ко је луд избројати?
Моја мржња је одавно сахрањена
Па зашто не би могао и ти?
Ако себи добро желиш
Ако заиста волиш Бога.
Како си?
Знаш ли да је свет диван
И да никад нисам позавидео
Радости твоје деце?
Ослушни, ноћ је дошла
Чекај, ноћ се моли
Али ти се запитај пред мојим покајањем и праштањем:
Да ли си задовољио своју глад за осветом
Само зато што ти не учиних
Ни половину твоје лешине?
Да ли си коначно срећан
И са којим Богом планираш спокој
Док и даље моју смрт тражиш
Држећи Причешће у својим устима
Као да је Бог само твој престо?
Гле, све умире
А ти би и даље да живиш
У мојој срамоти!
Ћути, стиди се, да изрониш опет
Када убијеш лажи
У којима никада ниси познао
Ко је био човек
Што је крио твоја посрнућа
Само да доживи процват
Твоје незавидне љубави.
Толико сам година крај тебе
А ти би само да познајеш
Моје недостатке…
Не иде то тако, добри мој
Тако се не може други познати
Не иде тако,
Јер ти први желиш тако живети
А знаш да се у непраштању
Не може уживати…
Извиних се и за оно што јесам
И што нисам урадио
Али теби то није довољно
Немаш од чега друго живети
А ако би да се ругаш мом кајању
Ниси човек
Те на крају ако признах кривицу
Зашто оклеваш
Или сматраш да си толико безгрешан
Да би имао киме манипулисати.
Што се ти не извини?
И шта си то од себе направио?
Нека ти је лак мир
Нека те пољуби радост с’ Висине
Да те спасење не заобиђе
И да ниједна прећутана расправа не буде у нама
Прва и задња реч
Са којом би душа да гине…

Јуче је однело младост…
Јуче је убило младунче у кревету…
Јуче је сад километрима далеко кад Дух побеђује
Бесомучним Самолиптањем…
Али јуче је са мене свукло
Месо са коже
Као најморбиднију стварност…
Био сам оваплоћени пакао
Са рукама у џеповима
И штакама уместо ногу,
Јер први пут спознах како је то
Када дишеш крварење
У потпуности ишчашен за најмање споразумевање…
И опет се показало
Да док сломљеност и суза не пробије стакло неодноса и бриге
Да нема дијалога
Да не постоји сретење…
И више ме не занима
Ко тај јуче у мени беше
Само да се тај угриз више не понови
Када пакао Царству украде спасење…

Неки људи се хвале својим агонијама истичући чак и као исцељени да је њихов пакао био већи од боловања других док другима одузимају вредност, интезитет и јачину њихових рана.
Али се прећуткује главна ствар: пакао који су испаштали био је последица њиховог бахатог избора док су други испаштали бол који нису бирали а опет се нису као људи морално, ни духовно кварили. Чак се и међу децом може наћи слична похвала себи у некој погрешивости да оно што нису ни освестили као проблем у којем су се према неком огрешили, користе своја срамотна дела као могућност да поучавају друге док ту нема промене и стида већ само манипулације, срамоћења и омаловажавања оних који нису ништа погрешили.
Занимљиво: истиче се своје зло као добро а прећуткује се осећање личног проблема које анти-емпатично демантује боловање другог.
У истинском покајању због неког греха нема те надмености над положајем другог већ толико осећање стида које у дубини смирења сматра себе за најгорег човека на свету да му ни не пада на памет да се пореди са светом туђих страдања  и грешака а камоли туђих врлина…
Има нечег неумесног у промоцији заљубљености у своју агонију и у намерном, готово злурадом, задржавању тог боловања себично само за себе…

Никада нисам зажалио
Ни за један тренутак свог живота
Проведен са Тобом, Господе!
Истина, било је пуно грешака
Било је пуно нестајања
И пуно неостварених жеља
Чак и у најмањим стварима
Чије расходе природе многи познаше
Давно пре мог времена.
Али, оно што Си дао, предао
Оно што Си утиснуо, излио
Учинило је да сваки трепет
једног дисања или минута
Постане извориште у претакању смисла
Што сваким трептајем зеница
Чини да ниједан трен, упркос свету
Не постане бачено време и залогај.
Јер, ако Си Ти Храна која ме љуби
Онда ни ја не смем остати гладан
Када Си тамо где срце бива
Спознато додиром Вечности
У којој бити је једини стварни -доживљај!!!…

Камен

Изабрао сам пут ћутње
Да боље ослушнем страсти у себи
Да боље увидим који странци у мени воде бесомучне туче
Око поделе страсти
Коначно, да у тишини душе ослушнем
Којег Бога исповедам
На дну свих окошталих дисања…
Али, осим очекивања духовних детонација
Које увек изненаде знањем незнање
Пронашао сам одјек фреквенције
Да у највећој дистанци од људи
Пронађем чудовишта и анђеле
Који заташкани врве
на ободима мотива
Њихове оспољености…
Да на месту злурадости
Да на месту хистеричне хијене
Најбољи хришћани тако лако падају
Када једу осуђивање…
Бејах жив у Духу
Али ово ћутање које види подмуклост
Извртања истине
И вечито незадовољство
над туђим несавршенством –
То је оно што ме је
живог сахранило,
Јер су у питању људи који себе држе
За крајеугаони камен
Што подиже Цркву…