Latest Entries »

Већина садржаја на овом блогу су бесплатни а блог покушава да се финансира искључиво донацијама читалаца и пратилаца. Аутор само сугерише да се коришћени материјал потписује или адресира повратним линком одакле је материјал преузет.

Осим одржавања блога тако помажете да се прикупе средства и за објаву друге књиге.

Уколико желите да подржите рад нашег стваралачког ангажмана, донацију можете уплатити на следећи начин:

PayPal: https://www.paypal.me/nikoladjolovic?fbclid=IwAR0jedhHTQwrehu8poJyr8Cn7BWc33R57URLY4PwtQPs9neReZHfEYYy0JA

Подаци за уплату у динарима

Прималац: Никола Ђоловић, 11000 Београд
Сврха уплате: Донација за upodobljavanje.wordpress.com
Комерцијална Банка А.Д. Београд
Број рачуна: 205-9001009121004-03

Подаци за уплату у еврима

SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN / Account Number: RS35205903102109451569
Name: NIKOLA ĐOLOVIĆ

За више информација контактирајте нас путем мејла:

nikoladjolovic@gmail.com


У случају да неко није схватио важан концепт нашег стваралаштва, поред поезије, афоризама, теолошких радова у писаној и видео презентацији, нудимо властити саветодавни ангажман у случају да неког занима неко дубље питање на основу свега објављеног. На постављено питање пружићемо свој максимум. Заузврат сугеришемо уплату на добровољној бази и по сопственим могућностима. Хвала унапред за подршку!

 

Ћутим, савијам се
пред изложеним екранима
Крајње раслабљен
да најмањег дотакнем…
Некима си херој
мада не иду за тобом,
Другима си узор
мада те ништа не разумеју…
Овај свет пушта попречно
опасно корење
Где смене генерација не виде
Ништа, апослутно ништа
осим себе
Насмејаног за сваки кадар
Смисла који одавно нестаје,
Јер, само је сценографија битна
За вечни рејтинг
За убиство суза…

Увиђања

Многи од нас учинили су све што је у нашој моћи
Да учинимо лепшим лице овог суровог света…
И прође нам живот
И бојим се да нисмо пуно урадили…
Свет има неки охоли манир
Да веома брзо заборавља своје јунаке:
Оне који су ратовали и погинули,
Оне који су протестовали и добили затвор,
Оне који су писали приче и песме
Не би ли оплеменили још ког за живот и буђење,
Оне који су одвајали од свог времена, сна и породице
Да би и други засветлели исто тако…
Мислиш да је иког брига?
Свет не сања своје свете хајдуке!
Свет брине само да има своје сада и овде
Преливено залогајем и преживљавањем!
Дотужили су моралисти
Који ништа конкретно не предузимају,
Дотужили су и верници
Који само о себичном покајању размишљају.
Ми још нисмо ослобођени
И питање је да ли ћемо икад бити…
Стижу неки нови клинци који носе енергију коју смо и ми носили,
Стижу нека нова лица
И да ли ће бар они успети да нам покажу
Колико смо застранили,
Или ће и сами постати себични потрошачи вести, ближњих и репутације?
Уморан сам од сензација!
Само Вечност може обрисати подмукле трагове нељуди.
Изгарам очекивањем а ништа се не миче
Све је исто као пре четрдесет година
Када смо желели само мали кутак дома
У којем не морамо бринути
Да ли ћемо живети приче туђих шпијуна
И бесомучне немилости…

Жуто небо уместо петла
И разговор детонација уместо облака,
Гром у прикрајку грому заседа
Да проспе снопове на саслушање…
Увек су била последња времена
Само је разум пророка пажљиво
Мерио према свом веку
Оно што кризира, тлачи и понижава.
Самопоуздање многих подиже се
До демонског пепела
Које свуда лети а нигде се не задржава.
Људи су се заробили ћутањем!
Људи су се заробили немицањем!
Све је страх и уздање у молитве
Где Бог није добродошао
Где је Дух блокада.
Златно небо пролази кроз град
Баш када сви спавају сном мртвих лешинара.
Свакога је брига за свет другог!
Свакоме је битна једино његова стварност
У којем је промена хула и јерес
Испод грла, на дну бокала.
Бог је збуњен робовима!
Робови воле окове својих господара!
Храмови не слушају Творца
Па Творац јури по трговима и зградама
Пијанице и блуднике
Да их отргне од кошмара, јер
Ово је време легализације зла
И само ће се безаконици спасити
Од таквих утвара…

У мојим ноћима: праведник
Припремљен за жртвовање,
У мојим очекивањима: странац
Који ме задужује пољубцима.
Знам, он прориче цепање гробља
И полицијске страже које ће
Осилити умањивање.
Он ми показује бетонска здања
Која је својим недрима угрејао.
Приђи, каже, осети топлину
Да видиш оно што нестаје
И што су спремни да убију!
Напољу је вођење љубави између
Кише, снега, мрака и невоље,
Једино код њега не умире пламен.
Топло је, несврстано у нестајање.
Он зна да је светиња компромитована
И да нема даље,
Јер ће срушити све што је целог живота градио.
Не познајем странца, али видим човека
И питам се ко је он
И зашто се баш преда мном родио.
Стар, али никако без наде
Греје тетовирана гробља својим посредовањем,
А када сам му поверовао
Добио сам његове очи да видим
Како невидљиво дрвеће није чудовиште
Да презире немоћне
Већ да сила овог века напредује
Рушећи све да на хаос личи…

Драги моји, нико вас не тера да учествујете на протестима, што се мене тиче ја вас не осуђујем, а на злурадост неких протест је већ полуурушен, али се од вас очекује да барем по неком закону хуманости, ето и у име социјалног дистанцирања које због короне многима иде у прилог да не буду на улицама, да имате солидарност са својим народом. Видим, да мало, помало, изађе неки глас у јавности од мојих пријатеља да су због њиховог одласка (или макар кућног солидарисања) на протест почели да им импутирају разне неумесне ствари и оптужбе. Видим и да се неки вређају што их неко оптужује што не излазе на протесте. Што се мене тиче, никога не оптужујем, али је неумесно да они који себе сматрају елитом, интелигенцијом, гласом разума, или да будем ироничан, не дај Боже неким положајем у Цркви, ћуте када време није. Позирајте уз своје тривијалне статусе, бавите се другим вештачким проблемима док пожар једе вашу земљу, пијте кафу, селфујте се, шта већ, али не тупите о некој вашој праведности да имате право на своје мишљење ако неке од вас вређа слика која се не уклапа у вашу верзију интерпретације истине. Из авиона се види коме служите на такав начин, па чак и ако не служите директно, онда својом пасивношћу дајете легитимитет опстанку овакве власти. Ако вам се не свиђа, имате РТС и Пинк па тамо нађите разум, само немојте да драмите насамо са собом или другима о некој вашој неутралности – осим што је бљутаво, бестидно је…

пс. У дози препознатљиве ми ироније, почињем „озбиљно“ да сумњам да је 5. октобар успео само зато што тада људи нису губили време „експертисањем“ по социјалним мрежама. Тада није било лако саблажњивих о некаквом „насиљу“, није се брижни човек лако хватао за главу „да то не треба тако радити“, а и да је тада било короне, сигуран сам да би се лепо спржила на великој температури (ако ме разумете!). Нека свако мисли како жели, само бих замолио да ми нико не моралише о томе како људи масовно обољевају од депресије јер живе од дана до дана три деценије и да то нема везе са државним уређењем. Битна је унутрашња промена, али ако ми неко тупи да ћу созерцањем теоријског хлеба уместо преживљавања живети – нека ме поштеди аналитичког егзибиционизма. Не, нисмо зрели за промену власти!

Промене настају када човек поверује у своју снагу за коју дотад није знао да поседује. Свака част онима који имају моћ брзог заборављања! Срамота је мала реч… Гледамо се!

„Побуна је коначно постала важнија од епидемије. Више се овде умире од депресије, гашења наде, осећања немоћи, очаја због самоће и безизлаза, лудачких опита него од вируса. Социјална смрт је најгори облик нестајања. Сам свој бог, ослобођен истине и отпоран на морал, тиранин је оптужио грађане за све своје злочине и одлучио да их оправда и заташка силом.“

Љ. Стојадиновић

Гледамо се!

Данашњи ћутолози нису свети. Данашњи ћутолози су криминалци самим ћутањем. Јер тако аминују своју пасивност која је одличан благослов за махинације других. Као да смо дошли до позиције да се стидимо што уопште имамо постојање. Толико обезвређујемо себе. Толико у неком кукавном подаништву просјачимо своје егзистирање. Или, још горе: не живимо уопште него паразитирамо на сервираној стварности уцењени туђим иживљавањем! Шта нам се то догодило као људској врсти? Јер од оних који стално кукају ако има већег злочина онда је у мирењу са бујицом којом други управљају. А ако има веће пошасти од запомагајућих и препуштајућих, спрам оних који злостављају сваким довијањем, онда су то ћутолози који добро знају шта је добро али не показују петље да оспоље своје добро да не би били санкционисани. Јер тако свака врлина постаје обестемељена а суптилни гласноговорник постаје потпуна маргина и крајње небитан анонимус управо због свог лукавог адаптирања…