Archive for март, 2012


Нема лицемерја докле год смо свесни својих промашаја. Лицемерје не види своје зло. Ако га и види, не доживљава га као зло већ као добро или као саставни део природе против које не жели да се буни него јој у свему повлађује.
Морал нам парадоксално не допушта однос са Богом јер морал не оправдава слабост природе. А слабост из смрти природе исходи. Морал чак и од Бога ствара законика а Сам Бог не тражи идеалне. Свакако то не значи оправдање зла или истрајност у промашајима. Зато и постоји подвиг макар се он огледао само у превазилажењу својих недостатака ако човек не може да покори вољу своје природе са свим психо-физичким перипетијама. Ниједан јеванђељски протагониста није пошао за Христом јер је био морално савршен. Наравно, постоји благодатно усавршавање али никада на уштрб слободне воље. Зато је грех увек присутна опасност али не и разлог за очајање. Неморално би чак било оправдавати свој грех рационалним анализама. Тако умно око и даље остаје помрачено. Налик Јакову у рвању са Богом, овде се човек кроз цео живот рве са инстиктима своје пале природе које неблагодатну вољу траже. Неки то осећају више а неки мање, јер немају сви исте карактеристике иако имају исту природу.

Дух се не може уселити у човека ако то човек неће. Ако човек хоће а греши – опет је Дух ту да очисти природу и личност. Ту је динамика величанствене и трагичне слободе. Неки задржавају Духа а неки Га протерују својим делима. Али Дух није злопамтило ако види позитивне намере човека. Зато сваки пут када Бог очисти човека Црквом Својом, Он брише његове грехове. Окружење може да злопамти као да је грех још увек свеж и активан али из Божијег угла он више нема постојање. Тако се и човек чисти и кроз очишћење енергијама Духа уподобљава Христу Који је безгрешан. Природа добија алтерантиву а личност обожење. Али, обожење, као и очишћење, није једном достигнути акт управо због слободе и пале природе које се противе есхатону у историји. Не треба превидети да то противљење није увек по слободној вољи управо због слабости (смртности) природе. А таква перспкетива очишћења изнова пале природе је скандал за моралисте који покушавају моралом да фиксирано задрже непроменљиво оно што је променљиво – само стање природе на уштрб динамичне личности. То је изврнута слика о назначењу човека за вечност и непроменљивост у есхатону, као једна лажна визија есхатологије без Бога као коначна дестинација и самообожење овог сада и овде. Стога није чудно што моралисти (било да говоримо о црквеним или безбожним круговима) не верују у нечије покајање јер не виде однос покајаног са Богом. Они су овековечили његов грех злопамћењем а да он одавно нема постојање у очима Божијим. То је зато што моралисти не виде слободу и динамизам слободе. Хоће да је паралишу чак у име врлине, да је учине савршеном али мртвом и непокретном. Код њих нема оне парадоксалности да грех може да доведе до Бога и приближи човека Богу више од безбожне врлине. Зато је и владика Христос могао тако провокативно рећи да ће пијанице и блудници пре ући у Царство Божије неголи њихова надмена праведност саткана од псеудо-морала.

Лако је постати огорчен делањима многих свештеника. Али ту нема изазова. Када би нам вера зависила од нечијих недостатака показали бисмо се најсиромашнији у свим галаксијама. Наравно, нису свештеници сви исти али мањина квалитетних испашта због таквих и не долази од њих до изражаја. Колико је само ривалитета између поједних свештеника који потцењују харизму братољубља. Признајем то себи после многих година толеранције. То не значи да тиме занемарујем службу свештеника, нити да осуђујем човека, али пресуђујем акт „неопходних“ нужности у служењу другима. Довољно је окренути се на два момента: новац и служба. Већина се понаша као да је новац у њиховом поседу а припада заправо Цркви. Цркву финансира добровољно: народ, ктитор, или неки донатор у сарадњи са државом или другом помесном црквом. Како онда неко може ставити вето или посесивност на оно што му ни законски ни благодатно не припада? А када је служба у питању, свештенство се толико надима мантијом као да су тиме задобили православни примат над другим епископима, свештеницима или народом, и то толико да исти раздвајају од себе као иконостас од наоса, мислећи да је светиња само са унутрашње стране олтара. Лепо је то Афанасјев крстио индивидуализацијом благодати од стране клира само за себе јер је духовна ретардираност у спасавању себе без других као да тобоже народ нема своју службу у Духу. Зар Путир припада само клиру? Занемарујемо да Дух дише у народу који конституише Цркву и да неопростива хула на Духа Светога може бити управо хула на народ Божији и на благодатне дарове службе који су народу, мада у различитом виду, исто као свештеницима намењене. И у смислу новца и у смислу службе, свештеници потцењују благодатну перцепцију, (да ли се благодат може наплаћивати или је у питању Мојсијев „свети порез“ ? да ли је у питању принос Богу као жртва срца или издржавање храма који нема свој буџет?) будући да за симонију постоје строги канони, а служба се не може ограничити само на клир јер би се тиме оковала слобода Духа која је даровала различите службе према различитој типологији људи у Цркви. И једно и друго негира Цркву у потпуности. Буџет је дакле дело народа а хиротонија дело Бога. У чему се онда „православна инквизиција размеће“? Јер, потребан је и новац и служба али тако да и једно и друго изграђује друштво на општу корист, да већ сада се историја увери у награду и утеху будућег века. Уосталом, ако ћемо социолошком терминологијом, новац се може користити исто тако хумано као што су то радиле хришћанске заједнице првих векова.

Наравно, постоји немала опасност да народ себе пласира као благодатне носиоце без свештенства, и као самобогослове који ће и на богослужењима клиру бестидно да добацују шта и како треба да раде или како треба да се владају ван храмова. То би онда била индивидуализација благодати од стране народа. Неки хришћани су толико фанатични да би већу услугу Цркви и свету учинили да су остали атеисти. Штавише, нема већег атеизма од хришћанског екстремизма.

Међупростор би сачињавале групације људи које су на добром путу али непожељне јер руше једноумље, а друге су индиферентне или млитаве за већа усавршавања.

Такође, требало би скренути пажњу на свештенике који се држе крутих начела више неголи служења (са) људима. Некада не виде лице другога колико истичу преграду од самих правила гледајући тако лице типика а не човека прекопута њега. Јер, када људи стоје ван Цркве они се жале како нема грешнијег народа од њих, а када исти народ покаже интересовање за догмате они не знајући како да им дају добар одговор измишљају да се народ меша у ствари за које није компетентан и овлашћен епископом или Духом да испитује.

Није ми јасно, такође, која инстанца поставља одређене кадрове за вероучитеље и свештенике када пракса показује да „нас има разних“. По таквом критеријуму ко онда греши? Онај који поставља неразумног на неку позицију или онај ко не желећи да се пројави богодолично наставља да греши. Примећујем ту контрадикторност годинама: на високим позицијама Цркве, као и у државним врховима, се налазе људи сумњивог морала. Неки се истичу а неки остају прикривени. Ови други увек опстају колико год система се променило. Једни кривично одговарају а други који су их ту поставили себе ограђују од неког акта настављајући са утопијом самоправедности а изговором „изволе се Духу и нама“. Не негирам да Дух чисти такве током службе да би богодоличније принели жртву али ако то није по њиховој слободи, колико бивају очишћени ако самом богослужењу дају механичку работу. И зашто свако ко подигне пророчки прст да укаже на проблем одмах преко ноћи буде ударен санкционим бичем система. Изгледа да и даље пророци нису добродошли у постојбини својој и да не познају време у које су похођени јер траже да им полтрони чешу уши.

Свакако, свако ко се противи Цркви и саборима епископа треба да одговара за своје понашање. Али, не говорим о томе већ о немогућности да поједине личности (а не сви) прихвате одговорност (па тиме и зрелост) за своје промашаје уместо што себе прокламују као савршене и свете уз непојмљиву агентску безазленост којом би бестидно по другима да оперишу као да је нечија личност домен интриге а не сарадње, домен инспекције а не љубави, домен формалне етике а не пневматолошког сапрожимања. У том светлу, сваки члан Цркве (од епископа па до народа) треба да испитује себе какав је христолошки човек свакога дана и какав ће одговор дати пред Лицем Божијим јер није један Бог на земљи па да се може радити све шта се хоће а други Бог на небесима па да се човек плаши тек у Последњи Дан. То је оно Христово када изобличава лењог слугу који је тешио своје зло речима: „…неће мој господар још дуго доћи…“ мислећи да је пуноћа есхатона далеко од садашњости па да може наставити са идолатријом грехољубља.

Уље

чудне су лепоте Твоје

Господе сваког сна

дарови су Твоји ванредни

изливени споља

за све оне који не виде

даље од унутра.

 

и промаљаш пролазнике

као сунце кроз облаке

као сунце кроз зелене крошње

походиш оне који те хоће

и поглед Свој на њима

не заустављаш.

 

а ја се бојим

да ли ће за мене бити места

од свих оних који не знају за Тебе

да ли ћу се спасити и нахранити

сигуран у  Твојој вечности.

 

подај мирисе још једном

и излиј уље Духа на главу

нека умукне свако слово

нека се слива низ браду.

смрт нас вара драга

да смо битни, да смо важни

да нам нико не личи

а сви смо пред Њим исти

као јуче, као данас, као сутра

сви једнаки и пуни себе

као да Га нема

па се дворимо у  обожење заљубљени

ликујемо јадно као бесмртни

одевени у оно што не постоји

као да смо битни, да смо важни

да нам нико не личи

а само смо слепи доживљај —

без речи.

 

добуј, добуј срце моје

бићеш ти на правом путу

не плачи кад те ломе

нема их много у твом кругу.

 

сети се само Господа свога

море ће се од себе раздвојити

правац јарбола својих држи

таласе ка небесима усмери.

 

полетећеш онда као птица

уздигнуће се поглед иза плавог

светлост једна у теби засијати

пољубити те својим ветром.

 

колико могу знати и колико дати

иза сунца Сунца једно

у наручију потраге и засићења

висину коначну и Упитани Свет.

мисли…

увек су тако јаке

те и оно што није

као да баш  јесте

па се увек посечем

на ивице којима поверујем.

 

а тамо нема ништа

осим слике без тона

осим лажног смисла

завртео се у игри

па заводи неке друге очи

које ове споља нису

па се све у бићу чуди

како светлост из меса излази.

 

а мучи ли, мучи

неуморно као жудња

па све тера на своју страну

као на реч свештеника

да ток реке промени

истину у себе да претвори.

Стан

живот , срце пуно Бога

у њему станује мир и радост

две речи непознатог знања

све оно сакривено у љубави.

 

зли стану, што си у њему сам

зар за друге нема залогаја места

зар је све зид, ледило и вапај

ти, што живиш смртног  брата.

 

пројави се, откажи ми данак

дај ми неког ко нисам ја

дај ми љубав према странцу

службу човеку отеклог у Богу.

 

нећу више утиске од фалша

ко је у  цртежу  нашао стварност

излиј на мене стару милост

па ми новог у мени покажи.

откуда наитије ово које од Бога није

камен оштар који се креће у крви

повлаче се таласи доброте у себе

и остављају ме самог на плажи учаурених.

 

чему млевилица што кости љуби

када је укус леша увек исти

зар су све молитве напустиле гнезда

или има која птица храбрија од глади.

 

не куцајте ми, радозналости старе

прођите ме за промену данас

нисам ја тај који вас је на сабор звао

наставите искушења ка својој невољи.

 

друга послужења имам на свадби

па не бих друге госте да љутим

али, хвала вам што сте свратили

поздравите празнине сваког гада.

Врх

дувајте ветрови

нагните  се хорови

ту сам, устрашен и задивљен

силом која себе мори

узмите ме данас само

превијте ми кости надуване

вихорима од чељусти муњи

бићу ваш чувар на ивици

тамо где се борба води

не дајте ме осами стрмој

лествицама пакла

бити оним што сам био

када камен није име знао

детелини од крста

исписаним на води.

тон, и у даљини глас

из мрака мудрост вије

киша пребија шумове

свемир приближава додире

кроз питање нижу се векови

корак оностраног

заривен у ногавици трена

пут је сигуран

циљ је дарован

ту смо без самоће

изврнути длановима рада

похођени истином

ексерима искупљени

у Његовом Оку ослобођени

заувек извучени

од оштрице дрхтаја

као секира на пању

на светлост спуштени.