Archive for јануар, 2020


Култура

Не знам, можда грешим, некада су се људи ломили да дођу до неке књиге, филма или музике, дакле, до одређеног аутора, одвајајући пажљиво не само време, него и новац, такорећи од усана и хране, да би до неког издања дошли. Ми матори добро памтимо шта је све требало отрпети, чекати и зарадити да би се дошло до једне касете, плоче, а тек ЦД-а. Још ако је оригинал, радујеш се као мало дете.
Данас су се вредности потпуно преокренуле. Данас аутори треба да јуре читаоце, гледаоце и слушаоце да би уопште били запажени. Као да аутори требају (сад се опет сетих једног скеча са Штимцем) у огромним колонама да чекају да буду верификовани факсимилом пратиоца. Не да аутори чувају своја ауторска права или их потписују, него пратиоци.
И не само то, него да пародија буде већа, садашњи читаоци, гледаоци и слушаоци желе просто све да искоментаришу – стављају аутора спрам себе као једнаког себи или чак испод себе – што се најбоље може видети у једној болесној иронији да неко улази у интеракцију са статусом једног великог а покојног књижевника или философа.
Јер није проблем до интеракције, она је одувек постојала као плод мистичног посредовања између читаоца, гледаоца и слушаоца спрам света који му се делом неког аутора открива, него је проблем што човек сам себе овлашћује као бољег рецензента од аутора. Пратилац зна боље!?!? Аутор је маргинализован јер је доживљај пратиоца меродавнији од аутора који му се не само открива него му и тајанствено предаје неки део искуства које може бити узлазак у нове светове.
А да срамота буде већа, ако је уопште нешто и наплаћено, аутор трпи сваку критику и гаси критички став само да не би изгубио своје пратиоце. Ту видим подривање талента, ту видим проституцију културе.

Пад

Какви су нам падови таква су нам познања. Некада неке ствари не можемо добро да схватимо док прво опасно не лупимо о земљу. Тек онда из угла пада схватамо где смо као људи погрешили. Неки падови нас доводе, игром парадокса, до корекције. Други падови, ако их превише заволимо, постају трајна баријера да се приближимо себи и другима. Богу најпре. Некада су, дакле, падови неминовна поучна даска која уместо да нас убије – подигне нас горе, а некада су падови трајни губитак спознаје за новим усавршавањима. Није увек све до перспективе, нешто је и до тежине пада. Јер у зависности од тежине пада, некада ћемо лако, некада тешко, а некада више никад нећемо моћи да устанемо…

Изговор

Нисам заговорник прича о неком духовном стажу јер је Литургија увек нови догађај, а и добро сам схватио ону Христову опомену да ће први бити последњи а последњи први. Ипак, ако се играм већ неких бројева, за ове две деценије активног бављења теологијом и живом праксом вероживљења, највише сам се сусретао са две занимљиве типологије које се одлично могу осенчити другом Христовом опоменом.
Наиме, реч је о јеванђељској причи о изговарању за долазак на Цареву гозбу. Ова богата прича не илуструје само изговарање за долазак на Литургију и Причешће. Не, она иде још даље. Открива и раслојава међуљудске односе. Довољно је да вам неко не изађе у сусрет. Ускрати одговор на поруку. Да буде мутав до краја одбитком најмање рефлексије. Или, да одговори са искључивом негацијом а да притом буде доступан некој трећој страни сасвим префригано. Тако да свако од нас може на својој кожи да осети Христово искуство одбитка људског срца. Импликације су јасне. Позивнице нису достојне позваних јер позвани себи дижу цену спрам оног ко их позива. Христос позива сада најмање достојне и квалитетне. Тако гради своју Цркву. Не само историјску, већ и есхатолошку.
Исто је и у људској сфери. Изговарања су немилосрдна. Човек остаје сам пред зидом другог, али, ако је мудар, не задржава се пред зидом другог. Тражи даље човека који ће му одговорити и изаћи у сусрет.
За ове две деценије највише сам се сусретао са таквим људима. Пробираче. Изговараче. А највише мутаве до најбезличније анонимности. Разумем ревносне и листу приоритета, али када чујем да неко ради или има децу – не узима у обзир да и ја радим и чувам децу, па опет постижем да, како рече апостол „свима будем све“. Да и ја, попут оног капетана што брине за свог слугу, имам за кога бринути, или којим све људима изаћи у сусрет (попут његових војника где није све у наређивању), али да никада нисам смишљао изговоре.
Проблем је неискреност. Јер се у најмањим стварима човек види какав заиста јесте. И управо тиме што показује да му није стало до нечега што други држи да је битно, чак и у циљу да прослави другог коме се први обраћа, јасно се показује колико је Христос у праву.

А шта ако смо трагично смешни
Са тумачењем свих неправди под небом
И свих скенираних зла које
Неуморно подижемо осветом?
Шта ако нам се мртви смеју
А да загрљени пребивају
У Божијем склоништу надвековима
Док ми обнављамо који нараштај
И који брат је кад и коме
Злостављао драге крволочним бујицама?
Шта ако завађени више не памте
Учињена зла на оном свету
Него нас још помирени гледају са неверицом
Што живимо у новом проливању крви
И непоправљивим заблудама?
Шта ако је такво лице света на оном Свету
И да никоме више у загрљају Вишњега
Није познато зло
Осим нараштају под небом
Који бесомучно ври у интригама?…

Летаргија

Како се ми људи опасно играмо са пасивношћу да је то неподношљиво страшно!
– Мале нам плате? Не бунимо се.
– Лоша нам власт? Не бунимо се.
– Отимају нам светиње? Не бунимо се.
– Загађен нам ваздух? Не бунимо се.
Поред блиских тумора које удишемо и немаштине којом годинама живимо, остаје једино да се још неки рат деси јер једино он на списку недостаје. Можда се тада покренемо. Ако останемо дотад живи.
Стварно не знам у ком смо више фазону да тако идиотски и равнодушно ћутимо као највећи мишеви за све. Годинама!!!
Чега се толико плашите да ће вам неко узети када сте већ све изгубили?
Колико нечијих подлости морате да извештавате и узорних људи цитирате да бисте схватили колико бедно живите?
Није до оних који тиранишу него до нашег дозвољавања.

Загађење

Већ дуго сањам кивоте
Који подрхтавају слутњом васкрсења.
Већ дуго кашљем обрисе
Који најављују дневне и ноћне вести.
Мој дом је на ветрометини
Доступан сваком погледу уљеза.
У мени Бог открива
Од богаља до благе дијагнозе мој пад
И колико ми још остаје да се очистим
Од онога чиме сам везан.
Усред сна сећање: деца и море
Кад смо били сви под епитрахиљем реке
Крај калемегданских ветрова
У хладовини Духа
А сада: загађење.
Народ обојен маглом протестује:
Три деценије грешисмо
Са опоменама
А сад треба да опомињемо себе
Да не опомињемо иког више.
Ноћас сам мазио тигрове као пријатеље
Али после ми је неко отцепио цркву шпаклом,
Други пут глас ми рече:
Ако само једног спасиш
Послаћу ти гласника да остане са тобом.
Испред мене живо прорицање:
Потоп – ужас!
Испит – ништа нисам знао!
Икона – на крхком дому постављена.
У себи видим немоћ како прети:
Признајем,
Сви сте очишћени!
Сви осим мене,
Нема Духа за мене!
Ваше коњице су освојиле три небеса
И ја вам заиста завидим.
Прошла су моја времена
Када сам врио даривањем.
По осуди: бубе излазе из мене!
У мојим сновима што сам више прљао чизме
Оне би се се све више саме од себе чистиле,
Али бих жалио и непријатеље
Сваки пут када би у њих ушао демон
Јер ми је дато то да видим.
Изван храма као у храму
А на улазу невидљивим мастилом стоји написано:
Пусти твоја извињења и Моја праштања
Него отвори очи
У добродошлицу Моје љубави.
Без молитве у молитви:
Бојим се Господе и пред тобом и без тебе бити
Али се највише радујем
Што ћеш моје зло и зло другог
Увек надмудрити.
(у даљини чујем векове на арамејском који скандирају:
„Распни га, распни!…“)
Господе, сакриј ме под Твоја присуства!
Ако има у мени уопште нешто од твога наслеђа
Узми од мога
Да свима добро буде.
И ја добих руке којима ћу исцељивати мртве
И распон крста као плату за свако
Моје неверовање…

Ћутња

Ако моја ћутња
нема ништа против твоје
И ако твоја ћутња
нема ништа против моје,
Реци ми:
Шта нам је више потребно
Ако се тако љубав
Не ускраћује
Када је мир који дишемо
Свети обед
Којем ништа не дугујемо?
Зашто да
Један другог ломимо као хлеб
Мислећи да је ћутња другог
Оно што нам се не испоручује
Па да треба да се поједемо?
Веруј,
Загрљај вреди више од свих расправа
А убиство сумње гради поверење
Да све вене осим помирења
Док се два човека у Једно стапају
Синхром сабијајући трења
Јер се у Светлости преклапају…