Archive for јул, 2014


Ко се брзо одушевљава брзо се и разочарава.

Често смо ми људи као наркомани, пијавице. Чим задовољимо хемију коју испражњавамо другим – не марећи ко је тај други спрам нас – одмах прелазимо на нови опијум, нову жртву, да у том другом, трећем, четвртом, нађемо оно што нам треба а што нас на крају, због охолости апетита, не задовољава. Јер је проблем у нама.

Бојим се да људи потиру једни друге не само због осећања презира, комплекса, итд, већ најпре јер нас други подсећају на сопствено несавршенство чији вапај ватрено покушавамо да не освестимо.

Други се потире да не би дошло до мог преображаја. Ту је проблем.

Хорор.

Љубав…неисцрпна тема…
Често љубав поистовећујемо са сентименталношћу а неки љубав гледају само телесним очима. Љубав је Бог Отац, Син и Свети Дух, подразумева се. Ми јесмо способни да волимо али наша љубав није способна да некога подигне из мртвих, да омогући обожење и вечни живот бића које волимо. Зато је љубав Божија онтолошког порекла јер и Сам Бог постоји на начин љубави између Три Личности. И тај однос између Три Личности нам се благодатно предаје сваким доласком на Литургију.
Са друге стране, када је и питању међуљудска љубав, колико она уопште може бити безусловна? Свети Максим Исповедник има једну лепу мисао: „Ако не можеш некога да волиш немој ни да га мрзиш“. Помало парадоксално…
Одсуство мржње може бити и одсуство љубави (статичност, игнорисање, итд.) али није увек правило јер све зависи од једне конкретне (тиме и непоновљиве) личности. На пример, ако ти са неким „не иде“ то не значи да га мрзиш ако прекинете дијалог и сусрет. Мрзети некога, по мом субјективном мишљењу, значи мрзети нечије постојање како на историјској тако и на есхатолошкој „сцени“.
Проблем љубави између двоје младих, или брачног пара, је крстоносан. То је стално превазилажење личног егоизма, па тиме може бити и веома крвав пут. Духовно крварење за онога кога волиш. Постоји толеранција али, авај, постоји некада и „кратак фитиљ“ – људи смо, слаби. Углавном, неки однос може да се претвори у патолошку посесивност али и у размаженост једне стране на уштрб друге. Помало ми је сумњива љубав која међу нама људима не тражи нешто своје, иако је апостол Павле лепо писао о томе. Љубав јесте идеална али ми нисмо јер нисмо постојани. Допуштати да вољено биће ради „ама баш било шта“ није љубав, ни поштовање нечије слободе (тиме ни личности коју волимо). На пример, када би сазнао да ти жена или мушкарац флертује сваки дан, сигурно не би био равнодушан. Или, да мушкарац или жена сваки сусрет упропасте нервозом, да ли би био равнодушан? Једно је толеранција а друго мазохизам. А Богочовек није рекао да допуштамо све и да будемо наивни него да будемо мудри као змије а безазлени као голубови (премудро!).

Младе не можемо никако алармирати и ангажовати ако то неће. Можемо попут Христа чуда чинити а опет попут Христа стајати у збуњености нечијег неверја (као што негде у Писму стоји да Христос у неким местима није могао учинити чуда не јер није могао него јер народ није имао вере). Младима се може прићи, колико год то звучало фразеолошки, само љубављу али и личном оригиналношћу да се заинтересујете за њихове животе. Ако нема такве димензије, млади остају статични а наша прича се показује испразном.

Чак ни ауторитет се не показује несавладивом браном ако немате у себи нешто што ће и најбунтовнијем да изгледа примамљиво.

Наша, дакле, личносна пројава треба изгледати, фигуративно речено, налик неком глумцу који треба да покаже своје умеће (не говорим о релацији „кловн-публика“) на сцени. Жвакати им једне исте ствари без живота у себи, без креативног ентузијазма, као да сами немамо оно што сведочимо, тешко да ће их подићи на ноге. Било да се дотичемо вере или неких других тематика као што су просвета, заљубљеност, родитељска педагогија, криза идентитета, итд.

Ко сматра молитвено правило нечим изван Литургије?
Где су границе Цркве, тиме и Бога, да би лична молитва била ограничена простором и временом?
Опет, није исто молити се сам и у заједници, о томе су писали Свети Оци, чини ми се Ј. Златоусти.
Чак и пустињак када се моли не моли се изван Литургијске перспективе, зато и имамо опасност од индивидуализације личне молитве која нас затвара за другог и Сабрање.

Што се тиче припреме, неке ствари се подразумевају, али опет колико је неко заиста спреман? Није ли Литургија онај боголики простор који те припрема (освећује) за још приснију причасност светињама?
Ето, ја се не молим често али се трудим да свака моја мисао буде прожета Христом на начин молитве. То показује да у мени нема формалног приступа Богу. Или шта ћемо рећи за оне Оце који говоре да се након Причешћа не треба више молити јер је пуноћа већ примљена, чини ми се Симеон Богослов, и да је Христос већ ту. Тако је и са богослужењем, постоји да кажемо поредак узлажења које врхуни у сједињењу, након којег молитва више није потребна, иначе никада не би ни дошло до окончања службе, нити би глад  за Богом била изнова потребна.

Из такве перспективе, инсистирати на сталном практиковању молитве настаје грех, јер може доћи до ситуације да игноришемо реално присуство Бога а да се понашамо као да Он није ту само зато да бисмо наставили да се молимо. Бог би да нас погледа а ми склањамо поглед. Он би да нам се обрати а ми би да причамо сами са собом или са неким другим Богом из наше пројекције.

Ово није демант молитве, само једно указивање на проблем. Неко не жели да се моли за било шта и да оптерећује Бога за ситнице у којима сам има довољно одговорности да се изрази, а неко пак не жели да се моли да би нашао себи неко квази – покриће да може смелије да једе безакоње. А оно суштинско јесте да чак и код аскетских отаца срећемо прекор Божији када год су молитву ставили испред лица ближњег.

Благодат Божија не може све да „супституише“ јер је много фактора који немају апсолутно никаквог додира са онтологијом Царства Небеског. Млади већ предокушавају ту димензију у својим везама када се свађају и када се мире…

Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе „идилу“ каква је пре тога у некој романси постојала. Зрелост измиче изговором немаштине, ових или оних ствари.

Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да „измене своју природу“ и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла.

Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су „дали Богу Божије“ и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања.

Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати – јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају – није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата, и то је опет историјска перспектива, док есхатолошка некако остаје у сенци јер Христос говори да бракова више неће бити у Царству. Одлична ислустрација тога је када фарисеји кушају Христа о жени која је седам мужева имала и сви су поумирали, па га кушају чија ће она у Царству бити. А Он их оповргава говорећи да су људи тамо као анђели, као да хоће рећи да  неће бити ничија јер брачни савез тамо не постоји.

Дакле, брак није безвредан али није ни обавезујућ, понајмање да брачна ни безбрачна перспектива може бити мерило спасења, већ само однос са Богом.

Мислим да једнако могу патити и самци и они који јесу у браку. Самац се свађа сам са собом у глави а супружници једно са другим. У суштини, није добро ни једно а ни друго. Самац итекако може наћи свој покој у Христу тако да се ту очитава здрава педагогија самоће, мада је то „самовање“ незахвалан термин јер чим је неко са Богом тешко да више може бити сам (отуд и одгонетка бројних пустињака). Са друге стране, и супружницима је дарована та могућност јер докле год буду анализом гледали једно у друго тешко да ће то донети неки бољитак, али чим своје егзистенцијалне погледе буду онтолошки упрли ка Богу сваке односности, направиће искорак из своје парадоксалне усамљености у самом браку где се осећају управо тако јер не налазе заједнички језик.
Тријумф дијалогичности је дакле у заједници са Богом, био човек сам или не, иако у оба случаја (самовања или брака) може бити усамљен свакако ако ту заједницу превиди…

Још увек постоји дилема око причешћивања за време циклуса жене?

Антропоморфизми…и понеко супер-морално уздржање од Бога …
Да, има тога, свуда помало, негде и повише, и не само у овој пикантној теми али…ево нас, дежа-ву …
Нестрпљење у дијалогу…авај…стара коматоза…
Што се тиче постављене теме, да, осетљива је, као и неке друге – неке ствари се толико подразумевају (или би барем требало) да се о њима и не треба полемисати…

Мишљења сам да фамозни аргумент о крвоточивој жени није опширније расветљен. Добро, има доста тога око очишћења у Старом Завету, када Мосјије говори народу да се припреми за долазак Бога на Сиону (пре него што је примио таблице народ пре тога има виђење и чује Божији глас са страхом).
Сад, у Новом Завету заиста долази до једне метаморфозе или, боље рећи, преображаја самих закона које је Мојсије заиста са другима установио. Пример крвоточиве жене, по мени, је јединствен аргумент не само овог менструалног проблема, него сваке етичке или квази-етичке дилеме око тога да ли је човеку потребно Причешће. Наравно, потребно је. Ниједан грех, било да говоримо о биолошкој нечистоти (по канонима ту нема греха) а било о душевно-духовној, не може бити препрека за Причешће. Светиња се не може оскрнавити грехом, може само да подари очишћење. Ако би се могла оскрнавити – како би била светињом? Није релација у томе да ли је крвоточива жена додирнула тело или хаљине (сенка апостола је давала очишћење и тамо где није било његовог додира), него је поента у томе што је она иако по закону била нечиста показала веру у Исцелитеља, и због чега добија похвалу од Бога. То је нешто налик оној апостолској „приступајмо смело престолу благодати“.

Има тога да неко осећа свој пад као притисак и некада није згорег мало себе одлучити (проблем „евхаристијског егоизма“ како рече један професор Литургике) али опет не сме вера у свој пад бити већа од вере у самога Бога. Е сад, пошто се менструални проблем одвија мимо слободне воље жене, и опет по Промислу јер има додира са рађањем, не видим чему тензија? Проблем је у томе са каквим срцем приступаш. Нека жена која надмено приступа са менструацијом, њен проблем није у томе што има циклус већ што је надмена. Исто као и мушкарац. Уосталом, и мушкарац може да има своја истечења и да за њега важи исто о чему смо говорили.

————————————————————

Свети Григорије велики (Двојеслов) – светом Августину кентерберијском, просветитељу целе Енглеске 

„Женама не треба бранити да улазе у храм у периоду када имају менструацију тј. месечни период јер дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. 

Сви знамо за догађај о крвоточивој жени који је описан у Jеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава ГосподуХристу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је дакле та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину – допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Jеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе. Наша потрага за храном због глади, за водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, су само људски покушаји да својим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести. Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале – а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће – зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Женама зато не треба бранити да приступају светим тајнама у време менструације.

Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају телу и крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ниучему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху.

Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа.Оскрнављење наше природе је очигледно чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.

Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе састрахом Божијим, треба их у томе охрабрити.

Док Стари Завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови завет нам показује да је унутрашње, духовно руковођење, једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,, Не погани човека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човека. „(Матеј 15,11). Господ такође каже и: ‘’Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим“ (види Јеванђеље по Марку 7,18-20). Овде свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже : ,,Чистима је све чисто, а укаљанима и невернима ништа није чисто.“ Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, … него су им и ум и савест укаљани.“ (Посланица Титу, 1,15).

Дакле, ако не постоји храна која је прљава ономе коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?“

Људи су људи и нису сви исти. Могли би да генерализујемо па да кажемо да међуљудски односи не функционишу никако али тиме бисмо ону мањину избацили напоље заједно са њима. Такође, неко је давно рекао да ми видимо нечију бахатост али не видимо време његовог покајања. Када посматрам малу децу у њима могу да нађем бројне примере незрелог (па ако ћемо тако и себичног) понашања међу одраслима. Што би рекао Достојевски: „Није довољно што смо мала деца него смо још и зла деца!“. Радио сам свакојаке послове у животу и нагледао се свачега, али нигде се човек тако добро не види (не упозна) као у кафетерији. Онда баш и није све црно-бело. Што се тиче тога да је данашња безосећајност последица нецрквености, не бих се сложио. Као црквен човек више мира и радости (љубави) сам нашао у нецрквеним неголи у црквеним људима који су ме одувек одмеравали за нека правила која ни сами не разликују по свом пореклу и намени. Другим речима, говорим о умереном или екстремном фанатизму. И све се то радило и ради у име вере, јеванђеља, националног идентитета, итд. Ако се осврнем, и бићу субјективан да ми не замерите, људи су ми одувек били исти, сад и некад, можда само ја више нисам исти јер сам се посадио усред Тријадолошке љубави која нема компромисе са непостојаним психологизмима наше историјске палости. То је оно апостолско када говори о људима да се њихове мисли оптужују међу собом.

Обзиром да увек стрепим да од сваког свог осета не креирам култ благодати, или да од исте не умислим још један антропоморфизам, чињеница је да сам поставио мало тежу тему. Међутим, ево моје антиномије, и нисам. Укратко, одговор би био у чувеним речима: „МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМЕ!“. Још бих додао, мир и радост који нису од овога света и који не долазе од аутосугестије, да сада себе убеђујеш у нешто што није а волео би да јесте. Очигледно да колико год ми били нерасположени психолошки, благодат не зависи од нашег расположења – мислим на Литургију.

У суштини, пошто волим да компликујем, танке су границе да човек јасно разазна деловање нестворене енергије а да она можда не долази од уобразиље. Такође бих напоменуо да и демони опитују благодат али не као блаженство већ као муку. Док нисам направио „скок у веру“ (Кјеркегор) и сам сам једном тако нешто доживео као муку и потирање на првој Литургији. Међутим, временски гледано, постојаност у усличњавању са Христом је сукцесивно доносило благодат као опит блаженства (далеко од нирвановских утрнућа). Укратко, усуђујем се да је дефинишем као благопријатну омамљеност ума и личности, као и психо-биолошки одмор мог тела у нечему што нисам ја – то је дакле нова онтологија у Христу која ми се даје у потпуности као и сваком другом члану Цркве.

Један професор догматике је рекао да и они који не разумеју шта се догађа на Литургији, такође опитују измену своје природе. Чак и ако то неко не осећа то не значи да се то реално не дешава. Рецимо деца то не осећају али то је због неискварености њихове личности. Ми, подложнији падовима, парадоксално више осећамо превагу благодати јер нам је очишћење (али и обожење) потребније. Дакле, нестабилни да се поврате а стабилни да се утврде. Дивна Промисао!

Вера у Бога и не може бити аутосугестија по суштини. То што смо ми као људи, као слаба бића, склони да све и свашта психологизујемо, то не значи да је и Бог Сам склон да се према нама пасује. Истина, ти можеш себе убеђивати у ово или оно, парадоксално и сам себе у своју веру, али и то може бити фијаско.

Вера не долази од човека као дело аутосугестије (то пак не значи негирање своје воље и напора) већ од благодати Светога Духа. Дакле, не долази вера од самовере (изнутра) него долази вера од Једино Истинитог (одозго). Наравно, постоји опасност да неко уображава и тај домен својом аутосугестијом али зато и постоји то унутрашње смирење и бдење над својом личношћу, односно, стално (активно) самопреиспитивање али не кроз психологију већ кроз Цркву, учешћем у Сабрању.  Докле год постоји тај окидач нема разлога за узбуну.

Иначе, мислим да баш психологија као млада наука говори да нема ничега тако подложнијег сугестији и аутосугестији као човек. Што и јесте тачно.

Бог сугерише, никада се не намеће, нити се инсталира унутар другог без слободе онога у кога ступа Духом.

– Roditelji štite decu prekomernim izlivanjem pažnje a da samu decu ne edukuju prema meri odgovornosti za sebe i druge. Tako nastaje egocentricna razmazenost.
– Decije obaveze zavise od uzrasta, bilo sta sto bi ih podsetilo na odgovornost a time i ljubav, ali nisam pristalica da se na decu namece jaram koje ni roditelji ne nose.
– Odlike karakteristicne za uzrast  zavise od samog uzrasta, to je individualno i ne moze se nijednom detetu prici na isti nacin jer je svako dete razlicita licnost.
– Motivisano delanje znači da dete samo uz podstrek roditelja nadje temelj onoga sta ono voli a ne sta roditelji vole da bi u tome bilo produktivno.
– Rigoroznost nije neka umotvorina, ima patoloskih oblika nasilja nad decom za svaku sitnicu jer je nekom roditelju hir ili los dan a cesto lenjost da smirenim dijalogom usmeri dete. Nažalost, više je slučaj da roditelji svoje lične frustracije između sebe reflektuju na decu uzimajući ih kao taoce svojih manija, ili još gore, da svaku svoju pedagogiju utemeljuju svojatanjem dece protiv drugog bračnog saputnika.
– Sloboda deteta jeste sloboda svakog coveka koje treba rukovoditi modelom da je detetu sve dopusteno ali da detetu sve ne koristi.