Archive for јануар, 2017


Процеп

​Живот је једна непредвидива позорница која човеку намешта и одузима најбоље улоге.  Некада се то не дешава без слободе човека а некада се човек једноставно не пита.  Догађа се провала облака која мрви немилосрдно.  И то је тај процеп.  Јер ништа човека тако не мучи као неизвесност, будући да никада не зна шта га већ сутра чека.  Он у томе дели статичност па му прети опомена.  Или се не мири са судбином па оштри оружије унапред.  Али,  главни проблем почива не само у томе што не зна како ће се пројавити у одређеном тренутку,  него што његова позиција може и на неслућеним нивоима зависити од милион разлога и људи а да тога није ни свестан.  

​Није све што је метежно уједно и злонамерно.  Има људи гласних као тишина али њихово срце вришти за сваком мржњом.  Није бука мерило човека као што ни тишина није мерило мудрости.  Некоме је само пречи неки себичан мир а нарушавање тог поретка доживљава као највећу трагедију а да ту нема никаквог греха. И деца знају бити метежна али у њима зла нема.  Зло почиње тамо где се одмерава други колико својим присуством узима мир.

Рулет

Ноћи миришу на смолу.

Путеви су празни ходници. 

Људи спавају у гробовима. 

Закључани изнутра

са два аларма и бар три браве. 

Ништина дише на рамену. 

Човек је разврстан

на сваком фронту

за по једну кавгу,

а борбе се чују само по дану. 

Све је већ виђено. 

Рулет истих комбинација. 

Досада има сигуран укус. 

Када покушаваш да испљунеш

половину новог смисла

на непознату страну, 

једино тада крварење

– у прескоку речи – 

шпијунира онострано. 

%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе. Парадоксално, свети Сава је обоготворен а истовремено истиснут пред властитим ликом.

Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме.

Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину.

Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио.

Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу.

16265224_10210734881423589_1426371752462427971_n

  • Ако је судећи по Јустину Поповићу „ко жели да изгуби разум – упише филозофију, ко жели да изгуби душу – упише теологију“…сходно томе, шта сте добили за узврат?

Ово ме подсећа на апостолско питање Христу када Му говори да су они оставили све и пошли за Њим, те следствено шта ће они добити од тога. Питање код апостола је наравно непромишљено, јер је Дар већ пред њима. Не бих се много ослањао на Јустина и мислим да нема потребе стварати неко вештачко трење између предочених ставова јер ће у том погледу крајности и генерализације постати мерило неке плитке навијачке догматике. У сваком случају питање је помало трговачког карактера. Нема каријеризма, али добијаш Христа. Мало ли је?

  • Три највеће предрасуде које гајите?

 Предрасуде…Мислим да се све врте око једне базичне: неповерење.

  • Три највеће предрасуде које други имају о вама су?…

 Немам власт да се позиционирам у мишљење другог, нити је други толико бестидан да ми каже које предрасуде према мени има или је имао.

  • Има ли места за нову теолошку мисао, или је све већ виђено под капом небеском?

Теологија, као и човек, као и Црква, није фиксирана позиција. Евидентно је да постоји шаблон, препознатљиви појмови и утицаји, који отргнути од искуства постају заморни. Тада је најлакше играти се теолошке обдукције или фуснот – теологије. Али ту нема изазова. Поражавајуће је читати толике велике умове које је теологија изнедрила а да много од изнетих проблема нису озбиљно ни сагледани а камоли да су заживели (нпр. Н. Афанасјев, А. Шмеман, В. Варава, Б. Вишеславцев, итд.). Свако време је нови изазов за теологију. За преиспитивање. За редефинисање. За нова именовања. Увек је Црква имала своје успоне и падове. Теологија ништа мање. Можда је круна проблема и до тога што се теологија не може крпити једним истим концептима, него морају да прођу кроз воденицу искуства. Не може се сведочити оно што није проживљено. Док је Бога биће и нове теологије. И докле год буде парадокса – имаће се шта и сведочити. Берђајев је добро наслућивао димензију стваралаштва мада је и он доста трчао поред пута.

  • На вашој личној лествици, уметност је изнад или испод теологије?

 Уметност је добар освеживач теолошког доњег веша али она сама није теологија. Можемо рећи да могу да седе на једној столици без угрожавања места оног поред себе.

  •  Зачин живота је…?

Зачин живота је добар пријатељ умешан у три мере брашна породице, професије, и свих успутних догађања које на крају разрасту у благодатни троугао човека, Бога и Цркве.

  • Да можете да бирате, који део Христовог тела бисте били?

Део Христовог тела? Моје настране асоцијације су одмах прешле на буквализам меса и нагона. У складу са том компарацијом лако бих себе у култу фалуса именовао: дркаџијом. Ако је реч о Духовном аспекту моје службе: ту сам где јесам – у Цркви.

  • Да нисте уписали теологију, уписали би?

Да нисам уписао теологију….Не знам, не умем да се крећем логиком: “шта би било кад би било”.

  • Видите ли бољу будућност за нашу Цркву?

 Зоран Јелисавчић је остао провокативан са тим да је Цркви потребна револуција. Будућност не долази без нас. Ми стварамо историју. Црква испашта ране које јој ми стварамо. Немали број пута сам писао о томе да Цркву третирамо као проституку за своје интересе. Све што се дешава производ је наше инертности или спречености да сведочимо своје дарове (под условом ако их уопште имамо, јер данас у „копи-пејст“ теологији узимамо туђе обрасце а потписујемо их као своје). Нажалост, Црква је преузела државне модусе, имате владајући гето који или не пушта своје позиције или се само проформе смењују са једне фотеље на другу, док сви заједно (владајућа елита) нежно држи једна другом столицу. Новац и власт је био и остао текући проблем. Као што је недопустиво да се именује званичним ставом Цркве нешто што није у складу са вером једног појединца чије мишљење се ни за шта не пита. Али то је дуга тема.

  • Ко вам се свиђа од савремених светских теолога?

Живимо у „копи пејст“ стварности. Поред толико цитата и фуснот тумачења, више не морамо да мислимо својом главом. Хвалимо се корицама прочитаних књига али дубље садржаје у себи не прелиставамо. Од како сам приметио да доктори наука могу бити ретардирани на другим нивоима свакодневнице, престао сам да читам. Од како сам приметио да многостручни немају довољно емоција баталио сам стручност а појачао емоције. Од како сам приметио да под силом дијалога неко форсира монологе заволео сам дистанцу која не одбацује другог. Од како сам приметио да су свима пуна уста Бога потражио сам веру на другим воденицама где нећу морати као неки људе да мрвим а цркву да компромитујем.

  • Идеална дестинација за тиховање је…?

Идеална дестинација за тиховање је срце које уме да воли. Петар Јевремовић је опширно писао о кардио-теологији у светлу аскетике, али је права штета што није поменуо нас фаличне који живимо у аритмијама Духа.

  • Врлина коју бисте желели да задобијете?

Врлина коју желим…Немогуће је ићи логиком ни металогиком једнине врлине. Као што рекох човек није довршена стварност. Нема фиксиране позиције. Врлине нису загарантована имовина која се не може изгубити. Зато је сваки моменат изазов.

  • Каквих људи се клоните?

Клоним се људи којима беснило иде испред носа. Али много више насмејаних одмеравача који у стиску интимности за мој отклон живе.

  • А каквим хрлите у сусрет?

Хрлим у сусрет свуда где сам добродошао такав какав јесам. Мада сам многа врата пољубио. Али нису све промаје долазиле ни до мене тако да су нека врата остала отворена, али неки се боје иницијативе јер би тако пројавили фамозни табу: слабост.

  • Чему се увек враћате?

Враћам се некад сећањима. Преиспитивањима. Имам једну стару песму “Времеплов”. Она би отприлике указала где сам лоциран када себи дозволим лутање. И колико је човек трагично биће у рукама неизвесности.

  • Колики и какав је утицај ћерки на вашу теологију?

 Моје ћерке сигурно имају (ин)директан утицај на моју мисао. Немогуће је регистровати у каквим запреминама и на који начин се то дешава. Јуче сам баш гледао цртани филм “Грозни ја”. Могу рећи да имам сличности са главним јунаком. Али између његове физичке наказности и жеље да освоји месец, радије бира пут љубави и себедавања. Свакако, бележим “наитија” своје деце, има се шта научити. Према апостолском моделу: а не живим више ја него деца живе у мени. Према моделу св. Јована Крститеља: оне треба да расту а ја да се смањујем.

  • Порука људима?

Не живите туђе животе.

Слојеви

Бог силази у најдубље слојеве наше фаличности, пролази кроз најмрачније ходнике наших пандемонијума, сурвава се низ литице свих наших вртоглавих панорама жеља и острашћености, само да би у неком најзабаченијем кутку наше последње отворености пронашао ону истанчану обичност која се још није прелила мемлом отпадије, и тог вапијућег човека усред пустиње сопства подигао на пиједестал Њему сличног учинивши га ни мање ни више него богом поред Бога.

Зар је то мало?…

Срце

​Срце детета ће спасити свет.  Срце детета наслеђује Царство. Срце детета је срце невиности.  Не гледа на недостатке.  Не мери ко је ко.  Не познаје зло.  Не познаје смрт. Не мари за интелигенцију.  Брине само за игру и пажњу.  У игри види – стваралаштво.  У пажњи  – љубав која му је потребна.  Заиграно и завољено дете – не мисли о хлебу.  Радо прекида оброк и сан када ово двоје задобије.  И дете се не чуди Богу.  Зна да је нормално да Бог има постојање баш као и оно само. Детету не треба теологија.  Само жели да су сви срећни.  Такво срце нам је потребно.  Тако се спокој задобија.  

До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости.
А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека?
Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је други покрао – о каквом миру се може говорити? Наравно, овде нема пуно места за неке аутосугестије, јер Христос је Тај који предаје Свој мир нама као што га је предао Својим првим ученицима. Опет смо, дакле, пред димензијом уподобљавања (не и глумљења преподобности), јер од тога колико се усличњавамо Христу, примајући дар Духа Светога, зависи колико смо Му постали блиски и по нарави.
Можемо проблем поставити на још већи начин: шта ако од тебе много више зависи? На пример, колико себе одржаваш у неком стадијуму барем “мањегрешности” (јер безгрешних нема) – духовно здравље многих спасаваш? Јер, ако ти падаш – еманираш своје “негативне вибрације” и на оне са којима долазиш у контакт. О унутрашњем растројству да не говоримо. Ако ти стојиш – можда неке нећеш уприличити да се дозову својој благонарави, али неке друге сигурно мотивишеш да не буду статични и малодушни, а најпре зловољни.
Ако чак нема никакве духовне (или барем психолошке промене) – јер ти ниси Месија и благодат није твоје власништво, а не можеш ни неког “лајфкоуч тренера“ да глумиш јер је неприлично – ипак остављаш неки пример. Праведнима на уразумљење када одступе, а неправеднима на срам када зло заволе. Први те се неће постидети када те виде јер ће у теби видети нелицемерно своју наду, а други ће радо да окрену главу јер ћеш их подсећати на очај будући да не виде решење за своје несавршенство. Ето, већ ту се види разлика између оних који иако несавршени ипак не гасе љубав и оних који исто тако несавршени злурадо бирају да угасе љубав.

Бог се многима чини као пасиван посматрач пред чијом супериорном величином се негује само кривична теологија свести.  

Питате ли некога од чега нас Бог спасава,  чуће се разни одговори, међу којима је омиљено јуридичко поимање оштећене  правде,  неморала, итд.  

И заиста када човек погледа свет данашњице, лако му се може учинити да Бог ништа не коригује.  Криминал,  немаштина,  болести,  порез… Али да ли је то оно од чега нас Бог спасава? 

Неко ће бранити Бога са већ извиканом фразом да нас „спасава од нас самих“, итд.  Погледамо ли искрено себе изнутра видећемо да и ту девијације остају на власти чак и када добро себи желимо.  

Од чега нас онда спасава? Од смрти.  Како,  питаће неко,  када и даље умиремо? Тако што смрт не остаје трајно стање.  Сви који су у гробовима су налик инкубаторима који чекају дан новог рођења.  Сва суморност и тежина овог света постаје апсолутно премошћена у жртви и васкрсењу Бога Сина.  

Наравно,  то не значи да смо постали неосетљиви на проблеме са којима се суочавамо,  али нам даје снагу да боље спознамо шта значе Христове речи да „пролази обличије овога света“ . Тек из ове перспективе да смрт неће бити трајно стање ниједног човека – ослобађамо се песимизма и ништавила.  И захваљујући Духу Светоме, уносимо у овај свет ентузијазам који уопште не одговара његовом сахрањујућем карактеру.

Теологија нам је поприлично осиромашила пред феноменом „гордост – теологије“. Све што „ваља“ или „не ваља“ облачи се или свлачи „скенирањем другог“ пред овим појмом. Толико наша Црква (као и верници који је чине) потенцира овај конструкт да се од њега Бог некада не види. Као да ништа осим гордости не знамо. Ако смо већ увек горди (јер си горд и када исповедаш смирење и када сопствену гордост демантујеш), онда би било „политички коректно“ и нешто друго (Другог) сведочити осим своје немоћи. На пример, властити живот у Христу са свим својим пресијама и девијацијама. Без, дакле, помпезних идеалистичких промоција о себи.

Чињеница је да је наша Црква доста била и остала подложна аскетским утицајима светих пустињака из чијих извора се изнова напајала. И они су доживотно, од ступања на монашко тло па до своје смрти, бележили и скупљали своја искуства са разноразним корпусима острашћености (читај: унутрашње борбе) а међу којима је гордост увек носила прво и последње место. Наравно, све то носи једну драгоценост и похвалу светима од чијих смерница треба опомињати раздражљиви аспекат сопства, али као да већа бесплодност бива ако гордост постаје неки вид препознатљиве „идеологије“ и „теологије“ таквих гордоносилаца, јер онда ту нема богоносаца који се по Духу Светоме усличњавају и препознавају, већ само ових гордоломаца који своје страсти, нарочито страсти других људи, боље него вољу Божију познају и живе. Као да гордост постаје неки самостални „ентитет“ који или „запоседа“ човека, или постаје паразитом по чијем вирусу се његове присталице најбоље миришу и препознају, као што се слично препознаје побожњачки „сленг“ у међухришћанским проговорима (нпр. „праштајте“, „грешни ја“, итд.).

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећемо у свима и свему видети охолост и непријатеља већ љубав и праштање. Макар на кратко. А када добра воља заузме престо срца, онда ће и теологија продисати живим водама утехе. Без копирања и цитирања, већ лично и живоватрено…