Archive for септембар, 2014


• Бог је све сакрио под Тајну да не би никада дотужило Откровење. Живи смо и срећни само док истражујемо области где Дух дише. Када би нам сви логоси били откривени без нашег труда, љубави и слободе, у чему би се огледао смисао и занимљивост живота? Не бисмо умели да ценимо све што нам је дато. Зато нам само остаје да у зноју лица свога истражујемо Писма, природу и вољу Божију.
• Бог је (над)онтолошки магнет, а они који бивају усисани Њиме, природно законом те привлачности око Њега формирају заједницу. Тако да и када Цркве не би било, она би морала настати као нужна последица тог окупљања.
• Жалосно је што људи који себе зову просветарима, првима треба просвећење Одозго. Ако и показују знакове интелекта на гносеолошком пољу, на духовном и аскетском још увек играју жмурке и тужакања као деца.
• Претерана свест о себи није мерило интроспекције него велике егоцентричне концентрације на себе. То је живи страх да се сопство не изгуби не само ради Христа већ уопште ни због чега и ни због кога. Сви имамо толико јаку свест о себи а да не стижемо ни да се освестимо за друге.
• И најсрећнији човек са својом празнином живи.
• Бог се родио у пећини а не у вили. И велика блага се не налазе у баналним лепотама онога што се види, него у ономе што се не види.
• Тиме што нас други могу мучити својом глупостима само показује колико их волимо, а када нам не би било стало њих, ми бисмо били потпуно равнодушни.
• Што се више упознаје један човек, то се више на дну личности мање среће налази.
• Не стежу окови него наша воља за њима.
• Ко није доживео Бога, не може знати колико мало постоји.
• Чак и светло на улици може дуже живети од човека.
• Не можеш знати да је Христос Бог без самога Бога.
• Ко се бори за утисак има велики проблем.
• Не можемо ништа генерализовати јер је свака ствар и личност потчињена слободи.
• Ако имаш макар једну добру помисао о злом човеку, победио си цео свет и ставио под ноге оне који не мисле тако.
• Хришћанин није онај који крије Бога у себи, али ни онај који Га другима намеће.
• Сувише смо субјективни да би према себи били објективни. Потребан је други са сагледавање.
• Ко тражи бољег од себе или нема самопоуздања или не зна да тражи Христа.
• Бог је за сваког али није свако за Бога.
• Нежност има смер ако смелост не одступи.
• Боље је негодовати искрено него трпети подмукло.
• Интелект није мерило срца. Срце је мерило срца.
• Ко много спава, руга се свом одмору.
• Срећа је када усрећиш другога и када због онога кога волиш заволиш људе и ствари које иначе не волиш.
• Ако се неко брине за твоје здравље, тиме показује своје здравље. Ако се неко не брине за твоју болест, тиме показује своју болест.
• Када је човек уплашен од човека и он може попут животиње да симулира бол да не би већи бол поднео.
• Ко не стеже срце, узалуд струже тело. То је пост.
• Строжији је људски морал од Божијег морала јер само један зна за праштање.
• Хвалимо савршене али више волимо грешнике. Не зато што савршени не ваљају него зато што нам грешници више наликују.
• Када сагрешимо онима које волимо то више боли него кад сагрешимо онима које не волимо. Када нам сагреше они које волимо то више боли него кад нам сагреше они које не волимо.
• Није страшно пасти у руке Бога живога, страшно је пропустити тај загрљај љубави.
• Неки нам доносе поклоне само да би могли први да их отворе и пробају.
• Нисмо ми толерантни и мирни, него се само бринемо да ће туђе беснило пробудити у нама наше сопствено па се правимо љубазни, јер знамо добро колико болно мучи дух гнева у сваком од нас па покушавамо кроз своје снисхођење другоме и себе да одобровољимо.
• Не можемо имати право на нечију прошлост јер нас није било тада у нечијим животима да бисмо били тако злурадо посесивни у садашњости. Тада смо ми имали свој живот који је можда припадао неком другом а за кога нисмо осуђени сада од стране оног са ким се данас делимо. Сујета је та која не прашта и не полази од својих грехова, него и оно што није било њено хоће тако као да оно постоји још увек па би да јој и то припада. А оно што је било – више не постоји. Постоји само оно што ће бити – есхатон.
• Људи не желе лепоту према којој ће да се мењају на боље, него такву какву би могли да оскрнаве и према свом лику да промене на горе.
• Ни лепших људи, ни мање дијалога међу њима.
• Толико смо дуго чекали са муком да постанемо бесмртни на Литургији, а већ тако брзо након ње журимо са радошћу да умремо.
• Ко укине љубав само једном човеку а покаже је доступном за све остале, крив је тако као да је нема ни за кога уопште.
• Толике бројне људе знамо, али кога заиста имамо?!
• Ко се са разумним дружи, неразуман је ако не постане пријатељ његове мудрости.
• Лако је сиротињу обрадовати.
• Ко није осетио пакао усамљености, не може ценити своје односе са другима.
• Једни препуне чашу а после друге оптужују што су разбили чашу.
• Ако сувише верујемо у туђе зло, остајемо без вере у Божију и у своју снагу.
• Ко намеће своје поверење остаје без залога.

• Увек када изаберемо боље сносимо последице од онога што је горе.
• Сви желе брзе кадрове да би добили на усхићењу.
• Лако је бити моралан у малим стварима.
• Ћутање може бити најпрефриганија мржња.
• Ако хоћеш да сачуваш бисер, не смеш шкољку стално и за сваког да држиш отворену.
• И онај ко се надима и онај ко очајава једнаки су егоисти. Онај је заљубљен у своју радост а овај у своју бол. И колико су себични, своје осећање не дају сваком.
• Услед нестрпљења да достигнемо блаженство, проналазимо свој пакао.
• Немам љубави ако се смирујем под само једним човеком а другог презирем.
• И када нам је нешто допуштено, ми се и даље држимо крутих начела као да нам није слободно.
• Чему дајемо слободну вољу – не пада тешко.
• Љубав ослобађа и онога ко љуби и онога ко се љуби. Тамо где нема љубави јавља се поседовање. А поседовање поробљава и онога ко жели да поседује и онога ко то не жели. Љубав је слободна, зато и ништа не тражи за себе, па чак ни оне које љуби јер поштује њихову слободу а да се сама не да поседовати јер воли све једнако и по слободи. Проблем поседовања је што идеализује себе и онога кога љуби погрешно, због чега долази до егоизма који парадоксално укида саму љубав. Док је сама љубав по природи смирена и све пред собом поравнава не истичући идеалом никога – ни себе као идеалном, ни руге који у њој самој могу постати идеални.
• Пакао није у томе што ми (не) желимо да постојимо без других већ што други желе да постоје без нас. Ми их сада желимо у вечној заједници са собом и Богом али ће се у будућности показати како су они гледали на нас – као да ми сами не постојимо. И ми и Бог желимо са њима али они нежел са нама и са Богом. Јер ми и када смо физички присутни због њихове мржње за њих смо као одсутни.
• Људска погрешивост ниче из безбожне постојаности. Људи мисле да тиме што уводе нове ставове да их њихови новитети чине коначним и правим. Но, та се постојаност брзо чини старитетом. Само је Бог постојан док се све остало изван односа са Њим показује промнљивим. Тако је домен истине домен непроменљивог, а домен заблуде домен променљивог.
• Када вук завија на месечини, месец се не мења. И када човек хули на Бога, Бог се не мења.
• Нисмо паметни у ономе што знамо већ у ономе у чему учествујемо.
• Ствар је јасна: ако нам Бог даје опроштај грехова преко Евхаристије, како ћемо добити опроштај ако се не причешћујемо?
• Тиме што неумољиво и без компромиса све умире у природи (што биолошки а што насилно), ја и не видим други излаз осим васкрсења на крају за све.
• Када би морал био критеријум светости онда Бог не би био потребан.
• Некима Бог даје идеју да направе нешто а они не направе ништа, док некима не даје ништа а ови сами створе идеју.
• Домен пакла је домен незнања свог имена. Нико нам не може рећи ко смо док нас претходно не ослови и не потврди. Та потврда подразумева заједницу односа. Без односа нема ни идентитета. Само у односу на другог могу знати ко сам и какав сам. Други је потребан за моје јединство. Отуда нисам цео без другог већ половичан. И ако ме Бог не позна не може ни да ме ослови. На крају се Бог многима дати ново име. Али, ако нема никога ко би то име ословио, ја сам као онај који не постоји – безимен. Јер појмовима именујемо само оно што постоји а не оно што не постоји.
• Када те неко поштује и са свим недостацима, тада већ немаш право на грех. Јер си вољен као личност па не треба да се понашаш као зид.
• И своју веру треба знати носити.
• Постоји само оно што примећујемо и чему поклањамо себе. А почињемо да примећујемо тек када почињемо да волимо. Тако за добре постоји само добро а за зле само зло – свако према ономе шта више воли.
• Када би Бог гледао на нашу чистоту, онда никада не би давао благодат Цркви.
• Нису комплекси баш толико сујетни, из многих су никли прави генијалци.
• Баш зато што Бог Отац шаље и Сина и Духа у свет, то значи да Бог не оспорава свет.
• Свако хули који себе ускраћује својом недостојошћу љубав Божију. Јер није Божија љубав мања од наших грехова.
• До тишине не долазе они који први галаме о њој.
• Први који сумњају у поверење другог, први чине прељубу.
• Нису људи толико грешни колико их ми не волимо, па их тако у очима презира доживљавамо. Та иста пропорција се може применити на однос према вољеној особи или Богу. Све зависи од срца.
• Малу љубав има онај који баш све толерише. Ако се на проблем не укаже, ко ће га кориговати?!
• Људска љубав се теже осваја него Божанска.
• Плашимо се само онога што не волимо: и Бога, и људи, и догађаја, и одговорности, и свих осталих ствари, а када бисмо све волели, били би као деца, не бисмо се плашили онога чега се плаше одрасли него би били безазлени.
• Ко види срећу другога, видео је Бога. Бог никоме не завиди јер свакога воли.
• Тиме што хоћемо – веч постајемо. Какви год да смо, довољно је да покажемо намере па да се макар за треб превазиђемо. Неко своју слободу користи да се превазиђе у добру а неко у злу.
• Са многима се укрштамо али се са свима не сједињујемо.
• Деца вас одмах намиришу какви сте. Они су непогрешиви проценитељи. Јер су прави философи – уместо рационално делају интуитивно.

  •  Све око нас и у нама је – Дар.
  • Неумесно је онога ко умире од глади учити манирима.
  • Неко може добити пуно дарова али ако не буде имао љубави, неће знати шта да ради са њима.
  • О Богу не треба толико причати колико Га треба живети.
  • Нема толико проблема колико има зле воље. Када је неко зловољан онда се он расејава негативно за све немајући никад решење за конкретан проблем. Конкретно је увек решиво, а неконкретно увек неразрешиво. Тамо излаз а овде дилема. Тамо скуп а овде ветар. Тамо целина а овде подвојеност.
    • Сви смо помало зли, само што то не смемо да кажемо. Или због љубави која га уздржава или због презира који ликује глумом. У нама нема увек само једног од та два јер имамо слободу. Слобода је узрочник једног од та два. Бирамо, отуда подвојености. Отуда непостојаност у свему, чак и у жељи за Богом ми се огрешимо о некога.
    • Ако прошлост нема своју потпору у есхатону, зашто би онда била вредна спомена? Коме ће прошлост користити ако је неће Будућност потврдити? Зашто би нека личност била важна, ако је нећемо видети више никада?
    • Не изграђује свако страдање.
    • Бог је милостив, Он не гледа на нашу неетичност, него на то да ли смо Га икада заиста само једном пожелели.
    • Чим се неки проблем одмах не рашчисти, оголи и дефинише, он почиње да се гомила и да компликује све једноставне односе.
    • Када је неко одлучан да криви истину, он више не скрива лаж, бесни и противи се свима који га позивају на разум и поверење. Али, ако неко глуми, крије, измишља истину која нема своју стварност, то значи да још увек негде у подсвести постоји окидач између истине и таме, чим посредује стид од исповести за дијалог.
    • Из чежње за Богом се најбоље богословствује.
    • Ако нисмо чудотворци то не значи да нас не може обухватити Чудотворни. Црква је најчудније место. Празнина која испуњава изобиљем живота. Црква својим благодатним Тајнама више чуда твори неголи што сама Библија говори. Када се причестимо речи ни чуда више нису потребне поред Божијег присуства које нас немо подучава и мења.
    • Онострано нам увек измиче, колико год били склони аналитици или не.
    • Наше мишљење може бити истинско, право, битно, али опет, никада толико истинско, право и битно да бисмо због свог мишљења жртвовали или одбацили друге. Љубав јесте истина али никада не против саме љубави. Мора да узме жртву за другог да не би другог жртвовала својом истином и мишљењем.
    • Чим неко размишља о лепим и дубоким стварима то већ значи да учествује у њима. Исто је и са ружним и површним стварима.
    • Личност хришћана је неко посебан а ко не губи своју обичност.
    • Несрећа пуно кошта, буди мало срећан – јефтиније је.
    • Тужна је то истина – спокојан и радостан у самообмани бити.
    • Довољан је глас вољеног бића да срце заигра и реч Божија да мртав устане.
    • Слагали су нас – увек је све лично.
    • Питати некога зашто греши је противуречно јер када би неко знао разлог онда више не би грешио. Чим се поставља темељ смисла предмету греха он постаје парадоксалан. Чим неко не зна разлог то је зато што греши по бесмислу јер само бесмисао нема разлог. Зато и жртве грехова не знају зашто греше јер у њима нема смисла.
    • Постоји само оно у шта верујемо али није све истина у шта верујемо.
    • Ко се не да Богом свезати, тај ће се сам развезати.
    • Чим некога мрзимо доказујемо да пакао постоји.
    • Што пре времена сазри, пре времена отпадне.
    • Ми не живимо стварност јер је она сакривена у Христу. Без Христа само имитирамо стварност. Добро копирамо али лоше размишљамо.
    • Отворен човек друге отвара, затворен човек друге затвара.
    • Мудри се кају за своје зло а глупи за своје добро.
    • Довољно је мало пажње за другог да сви устану из мртвих.
    • Није пакао у томе што би други знали за мој грех него што бих ја знао у односу на оне који ми праштају па се понашају као да греха немам. Пакао постоји само за мене у односу на туђу љубав коју не затичем у себи.
    • Поправи расположење себи на један дан, и у њему ће се сви поправити.
    • Проблем егоцентризма је проблем погрешно схваћене сопствене непоновљивости.
    • Неко и не може да се смири док не погреши.
    • Бог не престаје да ствара чим још увек свет одржава у постојању.
    • Човек се види кроз речи, општење, а не као физичка појава, јер појава може бити глувонема, анонимна.
    • Зла воља је увек таква да и када се ради о нечијем спасењу она умишља да се ради о њеном погубљењу.
    • Људи толико добро познају систем безизлаза да са неким патолошким оптимизмом говоре о томе као о излазу.
    • Сви уствари само патимо од вишка индивидуалности и сентименталности. Уместо да се облагодаћујемо ка Богу ми се психологизујемо ка себи. Калупи свакако постоје и унутар богословске и ванбогословске свести, али излаз уз себе је само један. А ништа није искључиво, само није адекватно усмерено.
    • Једни имају лепу реч само за оне са којима живе док друге пљују, а други имају лепу реч само за оне са којима се друже док пљују оне са којима живе.
    • Нико неће да се труди ако није вољен.
    • Ко ће бити слободан ако Бог све уместо нас ради?!
    • Ако не желимо да се усавршавамо престајемо и да размишљамо.

• Тамо где је Адам рекао „не“ Богу, ми нутар Цркве покушавамо да повратимо „да“.
• Добра пожртвованост је често погрешно схваћена а некад и сама пожртвованост за једног може да обештети неког другог па се показује као неправедна.
• О чему човек са највише жара прича – ту се његова личност крије.
• И кад људи добро говоре ми лоше чујемо.
• Неки брбљају лоше о свему не јер тако мисле него да би сакрили своју лошу страну.
• На шта навикнемо друге после тешко одсецамо.
• Нико не може преварити другог док претходно не сруши однос са особом коју воли. Да би другог преварио мораш га издвојити из себе, неутралисати, а то је шизофренија љубави – расцеп једног тела. Тела односности.
• Није лицемерје бити црквен, лицемерје је одузети себи сваку наду.
• Добар дијалог изграђује и оног ко слуша и оног ко говори. Где нема размене нема ни односа. А није свака размена трговачког карактера.
• Какве појмове имамо такве судове доносимо.
• Други није луд ако ја не полудим – он од мене гледа.
• И највећи таленат мало вреди ако га носи охоли човек.
• Није грех све што није хришћанског порекла. Не можемо негирати све што није Христово. Ако неко није верујућ не можемо рећи да не постоји или да није битан. Уосталом, сматрам да и нехришћанске ствари могу унапредити веру.
• Као што не можемо муњу да ставимо у џеп, тако не можемо Бога да измеримо својим параметрима.
• Постоји узвишена обичност и понижена посебност.
• Тиме што Бога не можемо ограничити на једну слику, то не значи да њоме не можемо изразити стварност једног постојања.
• Када љубав разуме она скрушава себе, а када губи себе онда скрушава друге.
• Страховањем да ћемо изгубити вољене – изгубићемо заиста. Јер смо од тог момента почели да живимо по погрешној вери.
• Само нечиста савест оправдава себе, чак и онда када је нико не напада.
• Крутост је почетак презира.
• Аскетизам није ништа друго до стваралаштво.
• То што сам одговоран не значи да ми је све забрањено.
• Нема селекције на „присталице“ и „противнике“ јер никада нису сви све време „за“ и „против“. То није једноставно јер смо често условљени или изнутра или споља.
• Ко успе да освоји човека освојио је човечанство, али ко успе да освоји дете освојио је Божанство.
• Други нам и нису толико блиски да би нам грешили.
• Бог се даје до краја. Никада не повлачи Своју благодат. Литургија сведочи о томе. Наша слобода никада није угрожена. Бог не повлачи дарове, ми се повлачимо од енергија. Све то да не бисмо изгубили себе. То што ћемо на крају бити осуђени можда од Бога, не долази од Бога већ од нас. Зато сада и примамо без заслуга толико Духа, да не бисмо у Последњи Дан оптужили Њега за себичност. Парадоксално, Бог се сада даје изобилно како не бисмо ни сада ни тада нашли оправдања за грех.
• Док смо у Богу имамо Оца, када изађемо из Бога имамо Судију. Не јер је Бог и Отац и Судија, него јер наш грех превиђа Очинство па својим изопаченим положајем оно што је добро види као криво. Наш однос све чини. Доброме је Бог добар а зломе је Бог зао.
• Само зато што је једино Бог свет, то треба да буде додатни разлог да не судимо једни другима.
• Лажна кривица не поправља своје стање него остаје заробљена истинитим непокајањем.
• Тиме што је свака личност универзална, непоновљива, то само значи разлог више колико је велика наша заблуда о томе што једне величамо а друге понижавамо.
• Треба иступити из личног у саборно, из иманентног у Трансцендентно. У Оног Који је са оне стране а превазилази Собом сваку страну. Без сабрања Цркве имамо само недоречени ентузијазам једне инвидиуе која се „испуцава“ (троши) у наглим траги-трзајима монадичних рефлексија.
• Сви једемо и пијемо из једног Путира управо да не би стварали деобе међу собом.
• Мир није у усиљеном самоумиривању него у учествовању са Другим кроз благодат. Свака аскетика која превиђа Другог није врлина већ промашај.
• Ако од Бога нисмо сакривени, зашто се онда кријемо од људи? Не дајемо ли онда већу част људима које не волимо изговарајући се љубављу према Богу?!
• Многе сузе су неосноване, а неке само производ повређене сујете због увиђања о сломљености мегаломанске илузије о самом себи.
• Није правило да ко има веће знање има и већу вредност ако нема љубав која јесте знање или чак и само знање превазилази.
• Истинска љубав, како антрополошка тако и теолошка, никада не губи своју слободу. Слобода се губи неким условом. Зато Бог и нема разлога када нас воли јер је слободан од услова и од разлога. Ми смо мало слободни сваки пут када тражимо услове и разлоге. Љубав не гледа на нечије квалитете или неквалитете (не значи да је слепа за распознавање, само се не отуђује од себе саме) она само воли, док оно што није (или понестаје) као љубав, тражи и посматра нечије врлине или грехове. Дакле, сваки пут када у први план избију услови и разлози, сама љубав постаје маргинализована. Ако је пак љубав у првом кадру, она услове и разлоге може да сагледа без умањивања себе саме. Тако љубав прати знање и знање љубав. Све друго доводи до корозије између љубави и знања.
• Неки дарују не себе него неког себичног себе, тако да уместо воле онога кога дарују траже кроз дар да буду вољени. Не виде личност поред себе него само себе у тој личности, и није им битан други него само оно што има додира са њима у том односу.
• Ако органи не раде како треба, тело почиње да болује, и ако се људи не воле између себе, Црква почиње да испашта.
• Ако двоје нису окренути ка другима или ка Богу – изгришће се између себе. Сами себи нисмо довољни.
• Није смислено све што је логично.
• Једни се тркају да би били што трагичнији мислећи да је смисао у нестајању, а други се тркају да би били што остваренији мислећи да је смисао у настајању.
• Стваралаштво није гомилање стажа, него увек слободан акт који се може променити.
• Многи имају комуникацију само формално, било у служби или у фамилији, али их мало разговара са Богом да би са Њим и кроз Њега са другима дијалог постао нешто личносно, ослобођено од сваке напетости одмеравања, и преображено благословом Духа за нешто најинтимније – за сусрет другог у његовим најслојевитијим дубинама.
• Издаја не бива без дугог размишљања о предлозима.
• Не веровати у то да нас Бог може волети – то и јесте пакао.
• Постоје две себичности: једни су себични да дар присвајају само за себе а други су себични тиме што неће дар никако.
• Једни су брзи на грех и покајање а други мада спори на грех још спорије прибегавају покајању.
• Не дају нам све прилике своје прилике.
• Достојно је неразумевања да се правимо и понашамо као да нам Бог иоле угрожава слободу на било који начин када нам је Он и даровао слободу. Из такве перспективе, слобода је могућа само у односу са Њим.
• Никако да разлучимо професије од личности оних који их носе.
• Пазимо на своје заблуде, да огорченост не буде већа у време истине.
• Бог не трчкара од државе до државе и од цркве до цркве, него је свудаприсутан и свеобухватајући.
• Ако сам литургијско биће, човек будућег века, онда моје срце нема ни право, ни разлог, да жали за оним што је било, и што јесте, када је сво биће погружено акцијама и реакцијама есхатона.
• Ако те љубав према другима не чини бољим, онда туђа љубав према теби даје квалитету већи мотив.
• Нечија мржња жели туђе а не личност, док нечија љубав не жели туђе него само личност.
• Тело мења дестинације али срце исту путању има.
• Није Бог толико велики колико је срце мало да га прихвати.

• Глупи људи мудре ствари тумаче погрешно а разумни људи и глупе ствари тумаче мудро.
• Умемо добром брзином да проценимо ствари али немамо ни доброту ни брзину да на време одреагујемо.
• Тиме што је неко јеретик а не доживљава себе тако, не мора нужно да значи да хули на Бога, јер је његова јерес могла настати као последица смиреноискреног трагања за Богом које можда није могао идентификовати међу православнима. Ко тражи Бога на погрешан начин, не смемо рећи да је искључив из спасења јер ће једном ипак доћи до истине и јер је његова наука дошла на темељу љубави а не мржње према Богу.
• Ако ми нисмо добри, како ће други доћи у познање свог греха, и ако ми нисмо побожни, како ће други поверовати да има Бога?!
• Једнако се може застранити и у љубави према једној и према више личностима. Зато је љубав према Богу ту да нам отворила очи и за једну и за другу стварност.
• Ако ми нисмо сигурни у Бога и у Богу, онда узалуд градимо системе и окружење да бисмо у њима нашли своје уточиште.
• Боље и ружно стваралаштво него лепо плагирање. Боље је да се нешто покуша створити својом руком него без свог умећа копирати туђе као сопствено.
• Дух Свети не доказује само да Бог постоји, него показује да се људи могу сјединити са Њим.
• Када се други не осећа добро, немамо права да се љутимо на њега ако нема добро расположење за нас. Својом себичношћу не видимо да другом треба наше посредовање, наша жртва одобровољавања. Ако му то не пружимо – и ми са њим падамо ако се срдимо на оног од кога очекујемо дежурног аниматора, а ако му то пружимо – сви двоструку корист добијамо јер са другим и ми устајемо.
• Велики људи су мало експонирани.
• Само је Богу стало до сваке личности. Нажалост, клирици и политичари то често не виде.
• Не треба бити бесан да би показао да имаш свој став.
• Лажна жртва припада онима који жртвују друге изговором своје пожртвованости.
• Пуна утроба – мали мозак.
• Није дестинација мерило расположења него квалитете односа који се може свуда успоставити.
• Није битно шта једеш већ са ким једеш, из тога и мала неукусна трпеза постаје правом гозбом јер се не храни са оним што је на столу већ односом који влада за столом.
• Свако је створен са неким недостатком да би увек тражио део који му треба.
• Цинизам никога не поучава – ни онога ко нешто зна па диже главу, ни оног ко нешто не зна па спушта главу.
• Пред једним клеветником се још и можемо одржати сами али за више њих већ нам је Бог потребан.
• Сви падају на тесту када постану предмет народних спекулација. Можда народу због своје безосећајности није толико стало да осуди другог колико други храни своју сујету величањем себе да му народ завиди.
• Није важно какав је неко водио живот већ како га води од како је постао део нас. Ако ми не праштамо, ту личност губимо, а своју глад за презиром не засићујемо.
• Интриге су за монотоне духове.
• Стид од света није баш дело љубави јер некоме стид може бити дело искомплексираности.
• Време се искупљује осмишљавањем у Христу.
• Туђе незнање се намирује једино личном молитвом и својим трпљењем. Нека знања људи једноставно немају желудац да приме јер су слаби. Нарочито знања о сопственој погрешивости чак и када инсистирају на некој својој погрешивости коју лако бране ако их подржимо.
• Ко нема мира и радости у малим стварима, неће их имати ни у великим.
• Од здравог умора нема већег блаженства.
• Посвећен човек не примећује ситнице. Баналности прескаче да до Божијих ситница дође. А Божије ситнице имају атомску снагу када ударе о оног ко тражи смисао под бесмисленим небом.
• Само отворено срце отвара ум – не може затворено.
• Крајности су присутне јер не постоји постепеност. Ко заобилази своје узрастање чека га расцеп личности. Намерно смо створени да се постепено усавршавамо а не да одједном дођемо до финалног стадијума. Где нема искуства нема ни могућности да се буде савршен.
• Бог нас изнова Духовно мобилише да радимо на својим духовним нагонима и благодатним инстиктима.
• За обоженог не постоји ближњи као грешник већ само као човек који није срео Бога. Обожени верује да сваки човек познаје Бога колико и он сам.
• Постоје правила али као и прекомерно узимање лекова могу нашкодити или фанатизмом или страхом од људи. Заправо, свака ксенофобичност, па и духовна, настаје као последица потирања онога што је другачије од њега самога а манифестује се агресијом у име добрих намера и још горе – у име Божије.
• Само труд за другог укида праволинијско осећање.
• Одвратно је освајати врлине и победе без сопственог разумевања и труда. Одвратно је све што ниси створио сам.
• Два су демона и у претераном уздржању и претераном неуздржању.
• Само се сујета такмичи.
• Нико не може бити нормалан без мало лудости у себи.

• Ако су несигурне руке, ни ноге неће далеко издржати.
• Жури да устанеш – не жури да паднеш.
• Ако се не усавршаваш ради себе, усавршавај се ради другог.
• Зла ћуд увк има сложену психологију и развејане мисли.
• Мучно нам је само оно што не желимо да упознамо.
• Хришћанство није недоречено него ми немамо одговоре на сва питања.
• Неумереност деформише.
• Где нема љубави, две интелигенције гутају као животиње једна другу. Контрадикторно, тамо где су два највећа ума, због недостатка љубави отвара се јаз и због сујете настаје блокада односа и ума.
• Љубав никада није осетљива, зато може све да прашта. Али оно што љубав није увек се осећа осетљивим чак и када га нико не напада.
• Особина звери је или да се повлачи или да напада. Хришћанин треба да се уздигне изнад такве звери у себи.
• Није све морално што на себи носи униформу.
• Богочовек је толико диван да би због Своје славе био поједен од људи. Није без разлога изабрао баш евхаристију као начин Свог сједињења са човечанством. Јер све се у природи изједа до истребљења, а овде је Његова смрт донела храну за живот свакога.
• Прејака интроспекција не види другог.
• Велика је разлика између принуде себе на врлину и извештачености у њој.
• У себе складиштимо оно што можда ни не региструјемо.
• Што више спознајемо различитост народа, култура и талената, то све више излазимо из хришћанског гета, побожњачке учаурености, из секташке једностраности и спознајемо Божију недогледивост и неухватљивост.
• Неумереност духа – повраћање душе.
• Несебичност прва стиче.
• Сви се смењујемо у расположењима да бисмо се једни другима нашли. Истина, лепо је када има синхронизације али ако сви тонови звуче исто онда нема хармоније.
• Песнику је недовољна песма за љубав.
• Груби духови немају флексибилност у приступима стварности. Себе лимитирају увек на две солуције, два избора, две мисли, две идеје, две логике, или два човека. А увек постоји и нешто треће.
• Ако други не праве проблеме за наше недостатке, то не значи да ми треба да мирујемо.
• Колико год били даровани и искусни, опет и други треба од нас да дођу до изражаја. Нема дијалога, ни сусрета без добровољног кенозиса.
• Тамо где си најопуштенији, тамо почиње однос.
• Када си уморан немаш када да се жалиш.
• Љубав је када уживаш у ћутању вољеног бића једнако као и у комуникацији са тим бићем.
• Све је у тражењу Христа.
• Проблем света је проблем истинске комуникације. Дијалог може бити христолошки и без узимања Божијег имена узалуд. То и деца осећају. Квалитет разговора зависи од усавршавања у премудрости. Јер чим не постоји темељ не постоји ни тема. Ако смисао не посредује међу језицима, остаје одбојност, празнина и бесмисао. Чак и кад се други затварају, остаје утеха од дијалога са Богом.
• Нема аскетике без истинског обраћања другима.
• Љубав не мора нешто да зна да би волела.
• И добра жеља у тајности за ближњег може бити молитва пред Богом.
• Одговорност не подразумева крутост и једностраност.
• Пријатељство није у томе да сваки дан проводиш време са истим људима него да увек имаш спремну жртву за њих када је потребна.
• Докле год је Бог за човека нешто спољашње – остаће му тајна и странац. Тек када Бог за човека постане нешто унутрашње – постаће му Откровење и Отац.
• Деца не виде своју размаженост због које постају раздражљива. Исто бива и са светом (не)одраслих умова.
• Само је благодат непогрешива али не и човек као њен носилац.
• Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
• Што је јача светлост то је мања сенка. И што је више Бога мање је греха.
• Молитвеност не подразумева игнорисање стварности. Она је пре улазак у већу Стварност од оне која нам је доступно знана.
• Бити литургом не значи негирање социолошке димензије. Бити богословом без познања социолошке делатности којима се баве ближњи је неинтересовање за саме ближње. Социолошко није исто што и есхатолошко али највеће драме се збивају у социолошком пољу и постају неизбрисива последица која ће се одразити у есхатону. Ако социолошко није битно онда се нема шта ни спасавати.
• Не треба да се плашимо сукоба са другима, треба да се плашимо да након сукоба за друге, са којима смо се завадили, никад више не оживимо. Шта вреди ако је све спокојно и уздржава се а да не гради са другим дубљи однос? Ко се не помера, други ће га померити.
• Наше паклено непокајање је у томе што желимо себе да видимо праведнијим и саврешенијим више него што за то имамо покрића.
• Многи се смућују бројем грехова чак и самих свештенослужитеља а мени то само додатно показује колико је непроменљива љубав Божија према свима смртницима.
• Свако има неки свој крик у неком аутору са чијим стваралаштвом се поистовећује.

• Туђа лица много говоре. У њима се може видети блиц целог живота нашег ближњег. Не морамо некога познавати да бисмо видели ту интиму. И наше гледање може бити немо комуницирање (учествовање) са још једном онтологијом поред нас.
• Немамо ништа своје. И када размишљамо говоримо туђе. Правимо синтетичке варијације и компилације. Питајте једног философа за њега самог, он ће остати нем – ако је искрен – будући да се градио на личностима и наукама других. Радо ће развијати своју мисао на туђем темељу али себе не може представити без других.
• Када нађеш пуноћу – не желиш непотребне активности.
• Чим је неко несрећан то значи да нека осећања чекају на покајање.
• Ум је напредовао али смо задржали незреле страсти.
• Боље глуп у својој љубави него зао у својој проницљивости.
• Као што се ми радо сећамо само лепих тренутака чак и са својим (због нечега изгубљеним) пријатељима, колико више ће Бог учинити не мерећи човека према једном тренутку?!
• Онолико колико се осећаш потчињен толико ствараш сукоб, и онолико колико се не осећаш толико га не ствараш. Све зависи од приступа, и од смирења. Јер се само надмени осећају потчињено да би тако агресивно реаговали, док смирени реагују смирено јер су већ сами себе потчинили пред Богом.
• Они који се нису развили људски, а камоли теољудски, сами покушавају образовати друге. То што неко уме да предаје не значи каквоћу личности. Свако има неки психолошки проблем јер свако има неки грех. То се не види, то се осећа. Свакоме се губитак призвања у Христу (не)свесно одражава на психолошки профил. И свако ко је сујетан први показује своју неразвијену личност.
• Не можемо а да не будемо нервозни. Од нас само зависи да ли ћемо се кроз своју неуротичност пројавити као личности за добро или зло – према себи и другима, а надасве према Богу. Треба опустити своју напетост управо признањем своје неурастеније: Неуротичан сам, дакле, постојим!!!
• Учиш се из мучења иако мучење није мерило учења.
• Не постоји јаз између нас и Бога, од нас зависи дужина и ширина, висина и дубина тог растојања. Он јесте радикално другачији од нас али то не значи да је однос немогућа мисија.
• Све што те мучи приведи срцем Христу. Ако је то страст – Христу. Ако је то ближњи – Христу. И можда бол неће некад бити мањи али ће смисленост таквих намера и напора више одобровољити срце. Тако је бол породиље исти код свих жена али не воле све мајке једнако дете, јер неко се више опомиње бола него детета а неко више детета док бол не помиње никако.
• Не издајемо Бога – издајемо своју намену.
• Када би желели бити вољени и сами би почели волети. Дијагноза је јасна: ко не жели бити вољен не жели ни да воли. И када год рачуница крене са оним ко воли више у једном односу, онда је јасно да онај ко се парничи не жели да буде вољен па ни сам не воли.
• Хришћани не могу насилно да преобрате друге, нити да живе хришћански уместо других. Сваки хришћанин треба да поступи ненаметљиво као Христос – да понесе крст љубави за противнике. То је једини аргумент који „дух препирачки“ може разумети, да би у затеченост нашао своје оправдање. Али крст носити једнако је прихватању смрти. И они који разапињу не виде своје зло док зло траје.
• И теологија може бити систем у којем се осећамо сигурни далеко од других. Чак и наши најмилији могу послужити као заштита наше маске и пред собом и пред неким трећима. Исто се тако неки крију и под маском својих врлина и умећа али и даље не дајући себе и љубав. Оно што зовемо односом. Постоји само пластифицираност односности али сама односност нема одјека. Јер се други не чује пред својом мегаломанијом.
• Сви ми можемо положити из љубави животе једни за друге али ниједна жртва не може донети оно што је дала Христова. Наша жртва не може другима дати вечни живот него сви завршавамо у смрти чак и поред највеће љубави.
• Имамо два ексцентрика: један греши а други га цинкари. И ниједан није у праву.
• Себични смо када умишљамо да само ми патимо, то нам одузима и разумевање себе и других. О здравственим симптомима, као последици те себичности, тек да не говоримо.
• Пад не допушта радост у Литургијском Христу. Пад је смутња душе. Он забрањује улазак у Цркву и нову наду. Презире саборност радости ништећи се у фантазмима индивидуалистичке радости. Радост у Христу је природна особина душе. Демонска туга мучи себе тиме што не жели да саосећа у радости Свете Тројице. Оно што ослобађа – због њеног ропства – поробљава.
• Ако не окајемо своју и не опростимо туђу прошлост, никада се неће прекинути нит агоније која увек мучи својим саботажама било какве прогресивности. Од тренутка опроштаја почиње ново време а старо је мртво. Ако Бог тако ради, онда смо и ми дужни чинити тако. Свако заустављање назад – зауставља напред. Не можемо живети у прекидима, без обзира шта смо ми или други урадили јуче или данас. Уосталом, када Бог брише грех, Он се не загледа у њега, јер онда би грех још увек трајао, чиме ни он сам не би био обрисан. Ми, дакле, обнављањем кадрова туђег злоделања нити бришемо грех другог, нити другом дозољавамо да се пројави као ново биће. Он може увелико бити ново биће ако му је Бог опростио а да ми не видимо колико смо застранили у жељама непреображеног сопства а да притом умишљамо да смо у новом духу.
• Смирени је увек незадовољан собом али он не очајава него се труди да постане још квалитетнији мотивишући се својим несавршенством. Он се не љути и не сујетише када му указују на погрешивост, него и код охолих отвара своје уши да чује наук о свом спасењу. Смиреном су сви смирени а охолом су сви охоли.

• Сујетне нико не дира – сами себе параноишу и стварају конфликте себи и другима, стално обнављајући зло у деобама својих мисли.
• И велика лична погрешивост и велика лична непогрешивост једнако одбија људе.
• Подвижништво није у многом исцрпљивању сопства него у васпитавању свог бића. Некоме је лакше мучити себе него да воли другог. То је обмана. Познање недостатка своје љубави је немоћ која смирује и са понора тог понижења, из ништавила, узноси се право према Богу.
• Да ли је нужно да Бог буде Бог? Да ли Га Његова Сопствена природа ограничава? Да ли је Он слободан од тога да (не) буде Бог? Јер ако је нужно да буде Бог онда је Његово биће најтрагичније у универзуму. Међутим, Бог и може да не буде Бог али Он жели да постоји као Бог. Његова природа Га не одређује, не детерминише. Ми нисмо слободни од своје природе, из ове коже се не може. Његова Личност, односно, Троличност јесте она спона која између Себе Самих одређује Своје постојање. И о тим унутар-божанским односностима ни апофатика не може прићи. Дакле, Бог је независтан од своје суштине јер Његова Личност одређује битисање саме суштине. Слободан је у односу на Своју природу. Зато и може да узме обличије које дотад није никад поседовао у Својој природи постајући Човек, Христос. Тако, осим кенозиса, показује и тајну бого-еманципације у односу на Своју природу, чиме се, дакле, показује колико је узвишена слобода Самога Бога ако може да буде друго што Бог није иако не престајући бити Оним Који Јесте. Христос, Син Божији, Богочовек, иде још даље са слободом, па осим што показује независност од своје природе да будући Богом постане Човек, иде још фаталније улазећи у проблем смрти. Бог који је прикован на крст! Скандал! Осим што жели ту смрт по слободи, јер због тога и дође у свет, видимо и другу димензију, Он се одрекао саме предвечне слободе и божанске природе идући свесно у самоуништење. Бог који жели Себи смрт?! Наравно, Васкрсење игра доминантну улогу у целој атмосфери, све се креће ка том догађају, али не сме се превидети и ова голготска процесура, јер видимо Бога који се одриче сваке максимале слободе као такве, односно, и оне која Га дефинише слободним од саме природе. Јесте, слободан је Он од смрти, несумњиво, али главни модус проблема је у томе што је Он слободан и од света и да му смрт није била потребна, могао је да нема потребу да се умеша у конвулзију и потирање овог света. Зарад чега све то? Због љубави у чијој беспочетности Он Сам са Оцем и Духом живи а коју жели и са људима да подели.
• Благодат не гледа ко је ко. Зато на Литургији и ментални болесници могу бити светитељи. То само показује колико не треба себе да сматрамо за нешто велико ако смо примили печат дара Духа Светога.
• Треба созерцавати да сви наши конфликти са другима одражавају нас какви смо насамо са собом. Други нас само воде ка самоспознаји.
• И када умре онај кога волимо и онај кога не волимо, у таквој једнакости пред смрћу која не гледа ни на врлине ни на грехове, остаје једна чудесна празнина коју само Васкрсење може собом испунити.
• Хришћанин нема пријатеља – њему су сви битни.
• У човечанству постоји један вапај да људи буду у тоталности схваћени – толико смо сви жељни, готово до пакла, коначно једног истинског дијалога.
• Ако момак некад не дође код девојке у посету то не значи нужно раскид. Тако и повремени неодлазак у Цркву још не значи одрицање од љубави према Христу. Али на сусретима свакако треба радити. Јер ако постоји јединство момка и девојке које врхуни у вођењу љубави, ништа мање јединство бива када Бог са светом води љубав у Духу Светоме кроз свог Сина. То је Литургија.
• Више од половине живота проводимо у настојању да се допаднемо онима које не волимо уместо да се у томе и не трудимо већ само да волимо. Зато немамо мира и задовољства.
• Када нам цео свет окрене леђа на нашу љубав, суочавамо се са осећајем који Христос носи увек – са болом према нама. Наша позиционираност је другачија јер често због тога умањујемо своју љубав, ропћемо или очајавамо. Бог тако не ради, Он чак не мисли ни на Своју бол. Наша бол додаје себи бол на бол, чинећи да болом самим на другог више кидишемо а да нас он више нити види, нити осећа јер се удаљио, отуђио у потпуности. Бог се не дистанцира. По његовом модусу треба свима да дамо шансу да сами дођу у познање своје потамњености и да их не одбацимо када у себи поставе нови почетак постојања.
• Свуда су исте улице и навике. Ми смо тако пуно ограничени. Не само умом него и видокругом да га просто немамо где просути и раширити. Заиста је потребна благодат да би се иступило из зачарног круга. То може само Црква.
• Машта има стваралачки динамизам али ако је слобода не темељи на Истини, за машту онда и лаж постаје комплексан доживљај једине стварности.
• Из одговорности према слабима не би требали да грешимо.
• И нехришћани и нецрквени хришћани на теоријском и моралном нивоу показују чак веће знање и зрелост од верујућих и црквених али сами немају дела вере на практичном нову, него остају и даље на растојању од Бога. Немају Дух литургијског битисања. Црквени би требали да пораде на мало већем гносеолошком ангажману а да се не ослањају само на дар јер ако из дара не ниче плод који би се очитавао у ванцрквеном животу, онда је дар погажен. Обрађивани смо изнова и неговани изобилно, али биљка није донела плод за Божију глад. Јер и Бог је гладан човека као што смо ми гладни једног здравог односа.
• Не можеш поставити питање смисла тамо где га нема када смисао важи само тамо где га има. Тамо где је грех тамо је бесмисао. То је оно распето Христово: „Не знају шта раде!“. Поставити смисленост пред бљувотином немогуће је јер смисленост припада сфери нетрулежног. Царство Небеско се не тражи у паклу. Ако поставиш неразумном питање зашто греши, он нема одговор јер он не зна зашто греши будући да када би његова злоделатност имала разлог смисла онда ни злоделања не би било.
• Пожуда расејава са личности на личност никада не видећи нечију личност. Зато треба разумети истински свете љубавнике којима је свако битан и који су увек окружени људима, док излапели од блуда на крају увек заврше у некој тмурној самоизолацији поносни на статистику пређених бића а да заправо немају никог.
• Не заборави да други можда верују онако како ти верујеш – да се не надимаш већом вером и да не превидиш своју одговорност за нејаке.
• Ствари које вреде и лица са којима градиш однос – желиш да поновиш и сретнеш, а ствари које не вреде и лица са којима не градиш однос – не желиш да поновиш и да сретнеш.
• Више тражи Божије Лице а мање од Његове имовине.
• У чему стојиш на то те све подсећа.
• Самонебитност је пречица до Царства Небеског.
• Подвиг је у изнова настављајућој љубави која се протеже у неограничену трајност. Чим се љубав заустави код само једног предмета и личности, долази до престајања љубави јер завршава у коначности. Да би љубав постала вечна, она треба да се излије на све јер је област бесконачнога оно што је чини живом.
• И елементарна радозналост у боготражитељским задацима може отворити довољно врата да се кроз њих провуче живоватрено Откровење: Сам Бог у нама.
• Нестрпљење не прашта.
• Духовни застој подразумева онај међупростор између неидења ни ка Богу а ни ка развоју међуљудских односа. То је сукоб две различите воље од којих ниједна не добија своје отелотворење. Пакао је заправо неодлучност слободе између две алтернативе, макар само једна алтернатива била погрешива. Неспособност ни за добро, ни за зло а да је сама статичност већ само зло која можда донекле и назире добро али не иде за добрим.
• Ако ударцима не приносиш очајање већ молитву, можда модрице неће нестати али ће импоновати ако ти Сам Бог превија ране.
• Можда је то ђаво а можда само агонија свакодневног постојања, како год, све нас ћушка не да бисмо похулили на Бога, него да бисмо схватили љубећу зависност од осталих па потражили помоћ или макар сусрет кроз отворену исповест срца. Отуда, све нас бије да би се ми смирили. Проблеми нам приступају највише у самоћи да би нас парадоксално сами проблеми натерали да потражимо другога. Ако већ нисмо довољно слободни да и без проблема, мотивом љубави, потражимо другог.
• Нису сви мизантропи, неко се само плаши да други не виде незадовљство човека њим самим па такав избегава људе јер можда нема довољно снаге и врлина којима би их орасположио.
• Само када не идеш на то да нешто добијеш – само тада побеђујеш.

• Није битно да будеш бржи и први него са каквом посвећеношћу и квалитетом си нешто добро урадио, макар био последњи и најспорији од свих. Врхунска уметност се увек налази у раду на детаљима.
• На шта себе навикаваш – тиме живиш, на шта друге навикаваш – то почињеш да трпиш.
• Неспоразуми увек живе на контекстуализацији префриганих змија.
• Док је за неке слабовиде једно око цело виђење стварности, они са два ока знају да није. Тако и сада видимо као са једним оком а у Будућем Веку ћемо као серафими и херувими. Они који сада стоје у Смислу Божијем, јасно виде унутрашње ствари људи и догађаја у њиховој каквоћи, као и то где се налазе многе препоне.
• Само у очима другог можемо видети себе. Онај ко је створио огледало нам је одузео то виђење.
• Ако нас Бог услишава, то не значи да нешто вредимо, него може бити и Његово снисхођење видећи упорност наше немоћи.
• Мој ближњи својим присуством не подразумева да треба да се одрекнем својих начела него да треба да га волим. Како би иначе био свима све ако не би имао своја начела? Јер онда би за сваког био шизофрен немајући своју личност и став. То што друге доживљавамо као атак на своју слободу је зато што умишљамо да треба да жртвујемо и своје ставове. А није тако. Зато је многих који са великим притиском климају главом у знак одобровања на којешта, а када други оде за њим проспу сву своју срџбу трпљења.
• Када тело тихује тада и душа тихује, а када душа бунтује тада и тело бунтује. Словесност се брзо губи у немирним страстима и врло ју је тешко касније повратити. Тада је ум налик некоме из народа Мојсијевог који се занима само гунђањем и материјалним, уместо да претпоставља себи Стуб Од Облака који га прати или предводи отварајући му сазанања тајни.
• Чак и претерана љубав према пријатељима, родбини, супружнику, деци, може постати латентни идол.
• Када смо заузети радом и љубављу према једнима, немамо када губити време на лењост и мржњу према другима. Делање спасава од злих маштања.
• И највећа звер постаје лепа ако је питома.
• У парадоксу смо. Желимо да други буду за нас радосни али тога не може бити док ми не увенемо за њих. Да није иронично било би тужно.
• Многи се труде да освајају мушкарце и жене, похотама безразложним или интересима вулгарним, али се мало ко сети да се бори да освоји Божије присуство. А Бог жели да буде заведен да бисмо у Његовој непомућеној истини угледали све своје утопије и лажи.
• Немогуће је да цео свет навали у Цркву али цела Црква наваљује на цео свет и приноси га Богу. Не можемо сви бити на Литургији али Литургија се може служити за цео свет.
• Другима завидимо на оним добрим стварима која сами не творимо.
• Сви ми добро чујемо али добро – не разумемо.
• Не сумњај у себе али знај докле се простиру границе твојих талената и могућности. Са тим сазнањем сачуваћеш себе од лудила самопоуздања.
• Сви наши параметри треба да остваре неограничену реалност Долазећег ширећи своје гране као зрно горушично кроз читав удишући етар.
• Ничег болнијег нема од будног стања усложених бесмислених помисли које против воље нападају ум. Оне угњетавају личност и раздиру снаге. Страшно је стање распарчаности, у њој се ништа конструктивно не дешава. То је лажна акција празнине јер у апатији нема покрета смисла.
• Наивни чекају сажаљење од људи и зато праведност не остаје у њима.
• Једни имају више воље него знања а други више знања него воље.
• Сви богослови теже ка једном идеалном православљу – али са њихове тачке гледишта.
• Праштање даје разум а осуђивање га прекида. Тамо имамо један ток а овде задржавање на детаљима. Праштање даје увид у целину ствари и односа а осуђивање само – а некада ни то – у један минијатуран део загледане површине.
• Ако је ум брз да има нечисте асоцијације, молитвом и смирењем га треба дуговремено васпитавати да има само невине асоциације.
• У свему се ми волимо показивати есктравагантни и борбени, чак и за пристојне а не само непристојне ствари, али када дође једно богослужење, ту почиње попут евхаристијског ломљења хлеба – ломљење духа. Све се ту толико испребија до губитка сваког мира. И на крају свих борбених колебања и недоследних смутњи, у Чаши долази Он, и усељен проговара: „Мир Свој дајем вам!“. То богопрепуштање мења биће, јер се ниједан аргумент не може одржати под притиском благодатне службе. Зато нас и има толико мало у црквама – јер смо слаби за њено похађање.
• Све што човек чини споља само је смерница унутрашњег отварања или затварања за љубавне садржаје Будућег Века.
• Ми се стално тркамо да сазнамо блиску или далеку будућност. А слепи смо! Јуда је опомињан годинама па на крају још лицемерише: „Да нисам ја (издајник)?“, а Петар је добио опомену у временском растојању мањем од пола дана и променио је своју одлуку већ три пута. Дакле, сазнање будућности нам није од користи ако тој будућности не претпостављамо есхатон и ако се не поправљамо карактерно. Јер, ако нам се нешто и открије, то није зато што смо савршени, већ јер смо грешни па да откривено њим самим коригујемо, или макар очувамо чистим до реализације догађаја. Наравно да ко постаје сличан Богу и Његове харизме добија али никада по цену слободе човека и никада као да је харизма приоритетнија у односу на самог Бога.
• Због самог губитка тежње ка стваралачким дијалозима, упадамо у оне примитивне лаж-односе и неконструктивна осећања која изазивају монолог празнине. Међу хришћанима као и међу нехришћанима постоји истоветна доза релационости која може бити релативна, подојена, и готово ако не увек безлична онда сакривена. Перфекционизам крутих псеудо – моралиста се заснива на парцијалним детаљисањима којима се превиђа божанска реалност унутар историјског битисања. Зато се и даље не превазилази самоцентралност, херметички анализирајући своје зидове на којима цртају илузију слободе. Слобода остаје раскрвављена испод ноктију. И без Христа, једине квалитетне садржајности у међуљудским изражавањима.
• Неприхватање туђег гостопримства је много веће лицемерје од изговора за добра дела.
• Завист увек има своју истину.
• Ми бранимо оно што не познајемо – свој грех.
• Није битно колико неко има благодати и сазнања већ колико комуницира са Богом и има Бога у себи. Из другог ниче и прво, никада прво не може бити гаранција другог.
• Нема већег пораза од тога да будеш испуњен свиме у чему се ниси трудио. Само онај који се труди ужива у сваком милиметру искуственог, онај који се не труди а поседује оно за шта се други трудио остаће незахвалан и безуман.
• Људи мисле да тиме што су више грешни мање бивају подложнији саблазнима. А заправо њихова саблазан толико пуно расте да им је у саблажњавању највећи Сам Христос када треба у себи да Га оживе.
• Вера се не ослања на људе које вди већ на Бога којег не види. Зато разочарење припада само првима.
• Нема повластица. Свако ко је крштен слободом богопознања постаје есхатолошки изасланик у срце историје.
• Све што јесте и има постојање – кроз Сина и за Сина – у свим појединостима свеопштег дисања и кретања, има надразумску и неизрециву смисленост. Не као фетиш, идол, не на механички или магијски начин, већ у пријемчивости Вишим енергијама доступним у овоме свету као неодвојивим од Бога (далеко од синдрома пантеизма). И тело, и храна, и рад, и вољени, и све око нас, све је савршено (чак и као трулежно) јер је све потребно до оног савршенства када ће труљење престати.
• У обмани смо, уопште није лако славити Бога, и поред свих блаженстава Свише, на црквен начин, ако узмемо у обзир личне психопатологије и зло у свету. Када се накалеми још временско ишчекивање есхатона до краја животнов века, онда имамо крст заривен у месо као потврду благодатне наде.

• Саблазни су за почетнике у вери или за лицемере. За стабилне саблазни служе као додатно познање опште стварности које немају никакве подударности са Богом а опет због чијих недостатака се не тражи лични изговор да би се скренуло са – КА путање (ка Богу). Тиме што се сви показујемо све горим, не служи за огорчење бића већ за ослобођење јер је једино Бог праведан. Парадоксално, туђи греси нас обезгрешују познањем да смо сви исти и немоћни за врлине, а Бог укида деобе у нама због других.
• Богословље ћемо само додатно прљати што више га будемо козметички украшавали, синтетички доживљавали и пластично га презентовали. Да би оно постало апостолским телом потребна је душа рибара. Познање своје ништине а не своје академске таштине је оно што мами Духа Светог да кроз нас нешто ново открије.
• Не значи свака нервоза епиклезу меланхолије. Нерви се некад буне да укажу на недостатак. Алармирају да нешто није у реду. Наравно, то може бити само медицински синдром премда је здравље душе на месту, а некада само тело испашта наличије бића. Некада нерви подсећају на смрт и одвезивање од хедноизма овог света. Побуна нерава може бити и бунт слободе, онога што је од Бога остало од човеку ако се човек удаљио од Бога. Некада нерви нападају домаћина, не само зато што је човек исконски подвојено биће, него да би се кроз трпљење сопствене природе човек показао независним од воље своје природе која нервима напада домаћина природе. Нерви никада не мирују али ипак од свирача зависи и каквоћа жица. Ако жица пукне може да се увије око врата свирача или да му избије око којим гледа оно што светлост обасјава. Нерви могу да говоре. Могу да утеше ако се изнурују радом и могу да живог сахране ако се не мотивишу никаквим стварањем. Сваки нерв је као мало огледало који универзално одсијава наша лица али и лица оних око нас. Некада су та огледала сломљена. Некада су нерви као тињајући жар који мучи врелином а да пламеном не постаје, а када се појави Дух Свети, Његово дување успоставља пламен где нерви више не потиру већ чине да у њима гориш али не сагореваш.
• Атеизам је апофатичка теологија.
• И најскептичнији рацио бива прогутан благодатним осетом – ако постоји најмања пријемчивост.
• За сроднике треба бити јуродив а за странце здравоодносан. Први толико добро познају нашу личност да им постајемо камен спотицања за божанску стварност када треба да је сведочимо. Тако нас они заправо и не познају. Близином треба себе учинити загонетком а странцима се више отварати јер тамо нема предрасуда. А када се сродници отуђе а странци сувише осиле отварањем – заменити улоге.
• Свако од нас тражи иницијатора у животу. Чак и егоцентрици траже надахнуће или утеху у рукама иницијатора. Толико су они мало слободни или сувише поносни да узму иницијативу први. Први узима иницијативу само онај ко је слободан и ко уме да воли. Други, мање слободни и мање љубећи, само дозвољавају пасивно догађање радње на њима самима, а некада се ни тај ехо не догоди. Иницијатор је неко ко уме говорити, живети и делати на најсмисленији начин. Није свака смисленост од Бога али то не значи да не може бити повезана индиректно Њим Самим. Битно је да смисленост буде без узалудног спомињања имена Божијег. Бог не може као савршенији преузети иницијативу над нама све док ми не иницирамо своју слободну сагласност. Страх од људи и од Бога – у смислу ступања у однос – не може ослободити креативност иницијативи у човеку. Иницијатива није у сујетном руковођењу атмосфером једног гета, него у ненаметљивом позиву свих на спасење под једним пријатељством Цркве.
• Лично, искуствено и свакодневно назидавање у Христовој Стварности ослобађа постојање од сувишних недостатака које онемогућавају толеранцију, дијалог и смисленост у заједници са другима. Чим поступамо исправно и добро се осећамо у себи, тада су и други око нас као од злата, а чим не поступамо исправно и добро се не осећамо у себи, тада су и други око нас као од блата. Тамо запажамо вредност а овде је укидамо. Но, и једно и друго бива под намером одлучности – слободне воље. Ако други има дела обликована блатом, то не значи да ми треба да изгубимо очи боје злата. И обрнуто: ако други има дела обликована златом, то не значи да ми треба да задржимо на себи очи боје блата.
• Не треба да се пореде два квалитета међу собом да се не би угрозила важност ни једног ни другог.
• Без обзира колико је Бог литургијски иманентан, и када се открива и када се даје човеку, сједињен са њиме, као да увек премда опитован и даље ћути и остаје сакривен.
• Ко нема контролу над собом – све око њега игра се са њиме.
• Посесивно пријатељство је горе од свађања у браку.