Archive for јун, 2018


Не знам…
Бринем…
Заиста нисам равнодушан.
Јер, чудно је да скоро сваког кога сретнем –
Мало шта му не прелива!
И не завидим
Није за мене таква карма
Да се наслађујем каквом подвалом
Од правде, од морала
Од свих баба-рога врлина
Којима хукћу, ропћу сви они
Који нису могли даље да се опробају.
Не, не занима ме то!
Брине ме најезда незахвалности
Многостицања:
Један, два аутомобила
Један, два стана
Два, четири телевизора
Два, четири телефона
Три, шест хаљина, кошуља
Три, шест ципела, патика пара
И ко ће набројати?…
А да на крају увек иста рупа остане
И да се само човек
Од свега што остане – распара…

Advertisements

Плаши ме младост
Зато што сам почео да венем…
Ипак, лажем
И нисам скроман у томе
Да још сам силан, још изазивам уздахе.
Добро је да више не стојим
Пред огледалом
Као пре 20. година
Тражећи између бора
Фаталног мушкарца а крај њега дете.
Али не могу рећи да сам
Живео као нагон без смисла
Мада протраћих многе дане.
А ако ме нешто више брине
У ово мало година што предстоје
Није то што сам престао да црвеним –
Јер нисам,
Још је остала нека лепа лекција о стидљивости
Крај свих умозверињака –
Брине ме лепота другог
Лепота која оставља без даха
Привид који не познаје праха,
Да је дошло коначно време
Када је некоме толико битна слава
Да више ништа није битно
Осим да се оголи и свуче
Као мушка или женска курва
На којој ни парче крпе нема шило,
И да се жури по сваку цену
Остарити брзо, најбрже.
Јер кад се једном погази
Нема више опојног мириса који пружа трава
Нити младости више може бити тамо
Где је неко чистоту продао
За мање од уздаха да за њим пази…

Преозбиљни не могу преживети…
Ни у овом
Ни у будућем веку!
Толики стрес ни за шта
Коме је потребан?
А опет, шта ћемо са толиким вицевима?
Може ли човек живети од смоле?
Од размеђа да се храни печуркама
У којима је више бунила него спокоја?
Шта знам?
Не пита се моје лудило…
Али је већи грех да се пита онај
Којем је морална супериорност –
опијум и религија,
А да се театрално повлачи
На врхунцу своје премудрости
И да за сабором који оставља
у пепелу и диму –
Увек глуми несхваћеног страдалника…

Не буди баш толико нервозан…
Свако од нас бије неку битку,
То си ваљда до сада научио!
У реду,
Можда је некоме лакше да ужива у неким стварима
Које ти никада нећеш имати,
Али, веруј, то није показатељ.
Јер, ти не видиш борбу другог
Када он са својим комплексима ратује.
Не кажем да будеш безбрижан
Али и брижност ако је неумерена
Живог сахрањује.
Шта ће, дакле, бити?
Којој здели утехе ћеш лакше прићи?
Својој таштини
где ћеш у свим забитима сопства
без игде иког једино ти царовати,
Или,
Да помириш све завађене светове у себи
Пуштањем, не дирањем
Било чијег гнезда, јазбине
У којима не мора твоја правда бити?…

Нема јаднијег осећаја по човека
Неголи да га позовеш на трпезу речи, односа
Да са њим поделиш парче залогаја
Свих сазнања, љубави
До којих си прелазио ножем…
И таман када га позовеш
Да подигнеш који пољубац, загрљај речи
Ако већ не може рука крај рамена
Набасаш чак не ни на куртоазију
Маниризам, макар лажан
У знак једне сирове подршке,
Него срећеш пакао
Живи камен
Којем је сва увреда постојања
Што се баш о њему нека прича не ради
Не води,
Па жури што пре да напусти сабрање
Твој труд
Не би ли тиме што пре дао и твојим гостима на знање
Да му сметаш
Да му ниси потребан
И да је за њега поражавајуће
Све што има спомена са твојим именом
Само зато што си га увредио
Да буде позван међу ближњима
Тамо где он сматра како софра треба да изгледа
Када твог помена нема
Када си отписан
Јер је за њега тако најбоље.
А штета, срам, јадно да не може јадније бити – на снази остаје
Колико је то јаче од њега
Да свој тријумфалан одлазак
Мора не само гостопримцу
Него и свим твојим гостима својим одласком
Наговестити
И ако то није бестидност
Онда је потврда парадокса
да глупост може
И међу најмудријима царовати…

 

 

Знаш како,
И лош филм може носити неку поуку
Неку гадост ако већ не може радост
Од којег човек треба да стрепи
И да се равнодушан прене.
Данас немам неку поуку
Ако на то мислиш
Када кренем према теби да зевнем.
Али, мислим да под овим небом
Има нека недефинисана
Куљајућа тмина
Која се попут ројева црних канапа
Покрећу саме од себе
И попут безличних сила
Немајући свест о себи никако.
Сав јој је наум као паразит
Да у другима пусти своје размножавање
И да када човек сија насмејан
Када не слути тајну паразита
Безлице масе се ка њему гура
Да исцеди и најмањи бисер
Из Божијег недоугла.
Једино на шта тмина не рачуна
То је да када пружи своје прождирање
Онога чији драги грумен прогута
Мора исповраћати
Све што на њу не личи
Јер не може изван себе да буде светлост
Нити светац који ка Богу лута…

Тама

Кажеш да ти патња није непозната?
Мрвиш сате као тоне на плућима
Од терета
Од бремена
Од свега што нечовек у теби уме.
Све разумем!
Али, једно не дајем на утеху:
Нико не треба твоју бол да рони
Нити да своје срце стеже
Ако једеш своје месо
Сасвим срећан у своме апетиту
Што други испашта твоју несрећу.
Пусти друге да живе,
Не вуци за крагну да те неко разуме!
Ако можеш веровати
Свако је ту усамљен на свој начин
Чак и усред приснољубног сабора,
Јер нико не може толики чемер узети
Осим Онога ко је сваки наш јад погазио
Дајући Себе за радост света
Само да се у тами не би размазио…

Доста тога је у знаку сећања
Али ми више никада нећемо бити исти,
Наша галопирања
Више никада неће путовати сном младости и жала,
Јер се једна сета више не враћа
Тамо где је за нечим
Или неким плакала.
Не може се ићи бритвама предака
Двојника са нашим грудима,
Неумесно је да се подиже здравица
Наивним чистотама
И свим побунама младости
Које се нису никада догодиле.
Мора се поћи онуда
Куда су кренули многи
Које су срам, понижење, старост
Многоискусним шамарима поучили,
И што се више човек отима од смрти
Све даљи је од сазревања
Које убрани плод са гроба
Треба да осемени вечним осмехом
Тамо где више нема отимања и роба…