Archive for мај, 2018


Покрет

Можда нас заиста несвесни покрети највише дефинишу, откривају, раслојавају. Када сав човек постане сва жива спонтаност. Мимика тела можда више говори од свих других покрета речи, јер се иза речи човек може сакрити али иза гестикулација тешко. Није поентирање у интуитивном проницању у нечије недостатке – сви у нечему робујемо добровољно или принудно – пре би се рекло да нас одређени и глувонеми поступци показују као бића жељне пажње, нежности, достојанства, и коначно као бића неке веће радозналости којој је упитаност главни стожер смислотрагања…

Advertisements

Постоји нека прикривена лепота у тајни апстракције. Јер не трпи дефиниције, огољеност, именовања. Не може реч баш свуда приступити. Ако апофатика заузима прво место у том домену, сигурно је да апстракција заузима друго. Њен корен није нужно надреалистички, нити у опозицији са кореном истине. Може да буде слушкиња неословљеним истинама. Препустити се њеном валу, значи отрпети у себи деловање надахнућа. Човек не може да буде пасиван а да се не оспољи на неки дубљи начин. Макар се сав утисак свео на естетски занос који ће, пре или касније, донети свој афирмативан поветарац на другим егзистенцијалним многосферама…

Лош човек те мери према ономе какав си био а добар човек према слици коју још ниси достигао. Лош човек те мери према ономе какав јеси а добар човек према слици какав можеш постати. Лош човек те мери према себи јер за њега никада нећеш његову доброту достићи а добар човек те мери према твојој доброти коју сматра да је одавно изгубио злом у себи. Лош човек све мери и кроз решето свог ума свима налази сваком пребацивање а добар човек ништа не мери јер не користи иког да своју правду постави. Лош човек је лош првенствено према себи јер му је несносно у себи бити а добар човек мрзи себе само до оне тачке када може своју душу да заволи. Између лошег и доброг човека велики су амбиси али сви се они сажимају у пречици слободе која се зове срце човечије. Али док један воли Бога само да би Га могао поново убити – дотле Га други воли само да би у Њему пронашао све које је упознао.

Знам Господе да је Твоја реч последња
Али вечерас ме нешто посебно
Прождиру страхови
Пролазе као шрафови кроз кости.
Одједном као да увиђам у измаглици
Колико је тескобно
У неизвесности од смрти бити.
Да је човек увек на ратишту непознатог
Јер не зна шта му носи дан
Који од дечака у старца напредује
И да се лако може десити
Да ти вољено биће погоди тешка рана
Од које нема лека
Да ти можеш умрети већ сад
Да болест не штеди ни најмање
Да већ сутра рат може прећи праг
Или разбојник који би да убиством
Опљачка и оно што ниси вратио другоме.
Сав је човек као стега
Као камен
Стиснут са свих страна
И ко зна, можда нема другог решења
Него да се само у Тебе узда
Било да стоји до њега проблем
Или да не стоји никако.
Али да је тешка сама могућност
Преголема је
А само Ти можеш учинити да на место агоније
Заседне нада баш када је непозвана.
Јер ако Ти ниси почетак и крај свега
Онда човеку ништа не остаје
Осим да из трена у трен трпи нестајање
Киван што он нема власт
Да промени дело смрти
Нити да у њено одело Твоју вечност зашије
Чак и када је она у земљу увелико
положила његове кости…

Можемо се ми игнорисати
Колико год хоћеш
Стари мој,
Подвући границу манира или непристојности
Колико год напраситост хоће.
Веруј,
Неће то никога од нас двојице опаметити.
Ти си својом логиком,
Ја са мојом
Можемо се натезати као будале
Колико смо паметни
Колико год се тајно клели
У философију нашег искуства
Да је оно једино проверено.
Али запитај се:
Ако свака капљица воде одлази
Са свог извора на своју страну,
Не пресушује ли сама
Или пак остаје цела ако се извора дохвати?
Стога, можда је лакше решење
Да се свако свога плуга држи
Да не коментарише земљу
На којем други стоји.
Можда један од нас двојице
Објективно греши,
Али ако други не жели савет
Поштуј га,
Нека сам научи како да се коров избрише.
Није нам обојици потребна племенска логика,
Нека свако сам сеје и убира плодове!
Једино у чему можемо
Надмудрити властито зло
Јесте да са времена на време
Изађемо из својих сенки
И понудимо другог ризницом
Када смо вредно обрађивали грумен
Који нам је морио знојем и чело и теме.
Јер, када се у том чину будемо срели
Неће више бити важно
Ко је мудрији био
Када уме да дели са другим
Оно што је сакупио…

Има једна госпођа-баба
помислио би човек
комшиница од милости
скована од седе и мудрости
Кад оно: вештица-министарка,
излази на терасу као дурбин
само када ја и моја драга
треба да имамо мало приватности.
Помислио би човек да је усамљена
жељна љубави, пажње
да је неко удостоји проговора
Када је већ свако заобилази.
Али не!
Ова жена не тражи сусрет
Не одговара на поздраве
отвара стражу поносно
Не би ли који недостатак нашла
и само стоји и гледа као снајпер
као какав ужас од утваре
слепонема за другоодјек
По могућству приступачна
Једино за одстрел бучне деце.
И не осећа да њен бестид некоме смета
јер је сва њена егзистенција
(гле, ту надомак гроба
чији праг је зачудо одавно пређен
а да јој не фали коса са главе!)
положена
у безличну појаву која иритира
искључиво одмеравањем…

А шта ако су све твоје брижности
Твоја уверења
Сва твоја боготрагања
Само изговори?
Шта ако молећи се Богу
Да ти отвори путеве
Ти сам од себе кријеш
Да си већ на путу?
У току, процесу
У целини онога што се тек остварује?
Шта ако само себи тражиш алиби
Да не би морао одговорније
Да се заузмеш
За оно што од Њега очекујеш?
У ког Бога верујеш када се молиш?
Да ли се себи молиш
Да те чаша страдања мимоиђе
Мислећи да тако Божију вољу кројиш?
Откуд кривица и незадовољство
Увек пролазе кроз капиларе?
Да није и благодат ту умешала
Своје нестворене прсте,
Или,
Пре умишљаш небеско достизање
Мислећи да си толико битан
Да можеш без пардона
Гурнути себе у Христове ране?…

Искра

Што се мање прича
стваралаштво постаје веће.
Настави да ћутиш.
Настави да ствараш.
Тако се мења свет.
Тако се негује душа
и у њему дете.
Стога, није битно што сви причају
што се куну у речи
те несрећне протезе смисла и љубави,
јер тамо где има пуно речи
не мора да значи
да било која врлина предњачи.
Напротив, брбљају највише они
који су одавно престали
Да постоје
И да кроз своје дисање стварају
Конструктивне непогоде…

Док се нешто не деси
Живиш у убеђењу да имаш проблеме,
А не знаш колико си благослова уживао
И да тек када се поколеба
Мало осигураног
Када затрепери свећа стеченог,
Тек онда увидиш
Да ниси био свестан благодати
Која те је водила
Кроз испупчења мрвећи све пред собом.
А онда се појаве нови страхови
Нови изазови,
Нађе се пред испит стечено искуство
Колико је било меродавно,
И немаш куд
Јер знаш да је то твоја рука учинила.
Почнеш да живиш нова распећа
Подвале своје слободе
Тих превратничких многоизбора,
Па задрхтиш опет од неизвесности
Што те је кучка неодговорности
Та гангрена свеиспадне самовоље
И свих слабости природе
Опет насамарила,
Јер си поверовао да си све стекао
Да нема даље
А нашао си се – на почетку…

Никад нисам мерио
време трајања своје молитве,
Никада улазио у одабир туђих усана
Које су их ковале.
Увек сам желео да се посејем
Далеко од коре туђег дрвета
Уз поштовање хладовине
Која ми се предаје.
Најлепше молитве сматрам онима
За које не знам
Да су се икада у мени десиле.
Оне што се пришуњају неприметно
Па се промоле када нисам очекивао
Ни приметио
Да су уопште биле присутне.
Заправо, увек су ме плашили молитвари
Они који ћуте своје изолације
Увек спремни да ошину бројаницом
Преко устију другог
Ако им неко тиховање прекине.
Плашио сам се и оних који подижу руке
Налик имитирању каквог позоришта
Усред позлаћеног оркестра
Храмовске ризнице.
Избегавам да се молим!
Избегавам да се жеље испречују
Пред лицем Најсветијег!
Јер знам да тако неће бити сусрета.
Признајем, не умем да глумим смирење.
Не умем да будем културан крај олтара
А изван њега другог да разбијем.
Знам да је истинит Онај Који је рекао
Да и пре искања већ зна
Шта је свакоме од нас потребно.
Ту се нагињем.
Одатле ишчекујем блиц ватре.
Назови то охолошћу, заблудом
Или како већ желиш, твоје право,
Желим да само стојим глувонем
Пред трећом димензијом незапаженог.
И чекам, чекам дуго
Неисцрпно питајући се:
Ако су ми Бог и сви свети
Дали смелост да их погледам у очи
Упркос нечистоти која исто прождире,
Ко сам ја да одустанем од погледа
Којим неко тражи моје битисање
Ако само жели мало подељене хладовине
Да у њеној љубави отпочине…