Archive for јануар, 2016


Странац

У свануће јели смо модрице. Прошивени отклоном од другог. Унапред обрадовани незнањем своје затурености. И дисали смо дуго. Угашени врелим угљем. Ничега није било осим ничега. Уларвили смо последњи угао замишљености утрнућем. Онда су почела врења. Кораци ка непознатом. Боје су шапутале сивило неповратним гримасама неба. Погурени као избеглице и дроњави као проститутке изјутра, дошли смо на трг. Ни тамо није било одраза. Осим понеког пса на тротоару. Ни тај није знао да се насмеје мада је вртео репом. А онда су киселине почеле да нагризају месо. И ткиво се бунило против бесмисла свога. Уморено од толико промаја празнине. Шкргут је у осами и ћутке рекао своје. Дошло се на крај свих утопија и самоуверености. Остало се без трикова. Уметник на трапезу је пао. Локва крви наставила да тече. Труп је ипак хтео нешто друго. Потом се појавише путеви. И на сваком бетону по један изгубљени лик. Уложен у напор који више не познаје свако. Само један бљештао је изван сувопарног и понудио дукат који се нигде не може уновчити. Ушли смо у радост Другог који чека на увек истом месту лажним стопирањем. И његовим медом преливени, пронашли смо новобића. Неке друге приче наших вена у којима смо дотад умишљали да себе познајемо. А Он је понудио нешто друго. У панорами свих флертујућих одмеравања: Целог Себе, сасвим бесплатно.

Advertisements

„Врата пакла закључана су изнутра“

(Clive S. Lewis, 1898–1963)

Христос је Духом Светим био одведвен у пустињу али Му у пустињи, након одређеног времена, друштво прави ђаво (Лк 4, 1-13). То не значи да је Дух од Њега одступио само зато што Га је тамо одвео.  Духоостављеност је феномен који погађа оне који покушавају да живе Христа, наравно не без дуализама и борбе, оне који траже Христа у срцима својим. Христос је са Духом Једносуштан исто као и са Оцем. Имају другачији однос од односа са створеним бићима. „Ви сте од нижих, ја сам од виших; ви сте од овог света, ја нисам од овог света.“ (Јв 8, 23) Питање је само: да ли је то тестирање Богочовека уопште било потребно?

Христос је четрдесет дана провео у пустињи. Бројеви нису битни. Нумерологија није потребна. Не знамо шта је радио за то време. Као што је и време Његовог детињства сакривено. Молитва сигурно није каснила. Након тих изразито строгих аскетских дана појављује му се ђаво. Пред нама је неко ко перфектно познаје Писма старозаветне историје, законе, пророке, псалме, итд. Имамо генијалног теолога персонификованог у лицу сатане. Теолога који не испуњава вољу Божију. Али се усуђује да са Христом уђе у дијалог, слично дијалогу ђавола и Бога током страдања праведног Јова. Дијалог тече великом брзином и подељен је у три етапе. У поређењу са вулгарношћу разноликог света људи, овде не видимо да се ђаво понаша бласфемично у отвореној дрскости. Напротив, иде ноншалантном и префриганом/прикривеном дрскошћу, пази на манире, и у одсуству псовки, приступа Христу. Нема, дакле, оне стереотипне хорор-продукције. Обичан, готово безазлен, разговор два бића у пустињи која нису од овога света.

Негативац први приступа. „Ако си Син Божији , реци овоме камену да постане хлеб“ (Лк 4, 3). Негативац зна да је Христос Син Божији него Га наводи на акт провоцирањем његовог божанског ауторитета. Користи прво да дође до другог. Чудно је са каквом смелошћу он говори док остали демони знају ко је Христос али показују страх (Лк 4, 34; 4, 41). Негативац Га покреће брзо. Малтене на нивоу телепортације. Приказује Му виђења/визије „сва царства света за трен ока“ (Лк 4, 5) и још осиљеније продужава: „Теби ћу дати сву власт ову…јер је мени предана…“ (Лк 4, 6). Овде лаж долази до крајности. Дрскост до врхунца јер захтева поклоњење Божије. Гордост која је изгубила сваки обзир за стид (Лк 4, 7). Тражи поклоњење стварајући предуслов на основу онога чиме располаже. Али ту се и показује сва баналност јер и то са чиме наводно располаже није његово јер нема чиме да услови будући да је све Бог створио. Међутим, ту охолост не престаје. Улази се у последњу крајност: наводи Христа на самоубиство поставивши Га ни мање ни више него на крило храма (Лк 4, 9). Храм није случајно изабран. Тиме је провокација већа. Овде цитира и рециклира старозаветне записе само да би Христа усмерио на другу страну. (То је оно чувено Шекспирово „да и ђаво користи Библију за своје намере“). Христос остаје доследан. Негативац га оставља на миру за неко време, што значи да ће наставити да га узнемирава али не више отворено већ кроз друге људе (Лк, 4, 13). Дакле, након четрдесет дана глади Христос задржава трезвеност. Одолева. И опонира на сва три навођења.

Христова реакција се може поделити у три етапе у складу са сваким од ова три искушења:

  • „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој“ (Лк 4, 4)
  • „Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Лк 4, 8)
  • „Не кушај Господа Бога свога“ (Лк 4, 12)
  1. Христос свакако може да учини чудо тако да камен може да постане хлеб. Није ли касније умножавао хлебове на пет хиљада људи? Али овде не поступа тако. Поставља императив речи Божије. Изједначава је са животом. Не фигуративним животом, него потпуним биохемијским и наравно д/Духовним животом. Он није немоћан али не жели да Га сила дефинише, или чудо да му конституише, односно потврди, идентитет. Има власт над чудом али га не примењује ради демонстрације силе, или, кушачким наговором другог као што је рецимо Ирод, када Исус беше послат  њему од Пилата, очекивао ватромет чудотворних сензација. Зато ни данас нема таквих чудеса и хлебова који бесплатно падају са неба.
  2. Сатана нуди Христу оно што није његово као да је његово. Ни мање ни више него свет. Цена понуде је служење сатани а не Богу. Христос је експлицитан, искључив. Он зна да је управо Он творац свега што је настало. Ипак, Он то не помиње. Не тражи Своје право. Међутим, није толико акценат на лажи другог колико на замени вредности да онај који није Бог жели служење њему као Богу уместо Бога. Овде се грозота и морбидност охолости састају у врхунцу своје бестидности, само што је тај предлог пласиран готово на безазленој понуди попут неке играчке од стране детета. Овде улазимо у хладнокрвност профила кушача.
  3. Христос је могао да скочи, да изврши самоубиство. Али чему? Нико Њему не може да говори када ће и какво ће чудо да учини (интервенцију, дело, промисао). И да је скочио – остао би жив. Говоримо о Богочовеку, не о ономе ко се узда у анђеле (Лк 4, 10). Нису успели да Га баце са литице ни они верски фанатици из синагоге који су хтели да Га баце са врха једне горе (Лк 4, 29). Он види даље од кушања. Види намеру кушача. Овде је нагласак на томе да се не искушава Бог у доменима Његове толеранције и свемогућства. На том испиту, рекло би се, данас многи падају. Ова ситуација је веома слична контекстуалности навођења на хулу.

У сва три момента/испита, негативац алудира/провоцира да Христа дефинише/одреди Божије свемогућство – моћ. Личност и слобода Бога ту није у фокусу. Сатану то не занима. Али, управо ту Христос одбија да Га моћ коју поседује одређује као Бога иако на то има власт и право. Намерно бира пут немоћи. Као да се дистанцира од Свог свемогућства да би показао да је слободан и од Своје силе. Супротно сатани и свим данашњим кушачима/очекивачима сензационализма моћи/чуда, или, оних који се поистовећују са влашћу и моћју коју поседују. Зато су светитељи са страхом бежали чак и од великих дарова Божијих да се не би полакомили на моћ, изједначили са њом као да је њихова, попут сатане. Нису хтели да их моћ дефинише ни пред собом ни пред другима. Шта год да је наш дар (пневма) или таленат (стваралаштво) иста опасност својатања и поистовећивања остаје. И још горе, проституисање сопственог бића у прилог демонској самовољи а да за то, чак и ако осећамо болне последице, не знамо. Јер се на сва три нивоа може исто пасти: а) Занемаривање речи Божије ради хлеба земаљског; б) Занемаривање Бога ради служења само себи; в) Занемаривање сопствене одговорности ради  окривљавања Бога.

Гетсимански врт

Атмосфера у Гетсиманском врту је високофреквентна на нивоу мистике (Мк 14, 32 -52). Ништа мање него Тајна Вечера али овде интригантност добија свој расплет у тоталности, док је Тајна Вечера више богослужбено нивелисана. Пред нама је тужан Бог. Бог који, дакле, показује осећања. Овде би Га савремени теолози назвали сентименталним. Бићем које има своје психозе. Али, Он то ни не демантује. Помало је чудно што инсистира на бдењу Својих ученика. Као да се узда у њихове молитве Онај коме молитве не требају. Ипак, Сам приноси молитве Оцу. На другом месту Син говори да се и Дух моли уздасима неизрецивим. Молитва, дакле, није нешто што је ограничено само на свет створених бића. Имамо Бога Тројичног који тако дејствује. Христос, Онај који пре свега створеног беше, моли се Богу Оцу. Бог се моли Богу. Необична сцена. Оно због чега је дошао у свет ступа на снагу. Грозница се провлачи јер треба умрети нико више ни мање него Бог. То је тек скандал за рационалисте. Син, дакле, има власт да Сам Себе извуче из проблема али се одриче Своје воље ради воље Оца. Ту видимо савршенство односа јер се „Ја“ радикално повлачи пред „Ти“.

Према другом извору, пише да га је крепио Анђео, да је имао смртну борбу, и да је његов зној наликовао капљицама крви (Лк 22, 43 – 44). Дакле, није био Сам. Не знамо о ком анђелу је реч. Није занемарљиво. Свако зна какво је бар делимично растерећење када има ко да те ободри. Ипак, логично је запитати се: зар свемоћноме треба ко да Га крепи? Ако је имао смртну борбу, можемо спекулисати да се радило о могућој колебљивости. Ипак се уздавао у Оца тражећи да Га чаша страдања мимоиђе. Не познајући унутратројичне односе не знамо о каквој борби је реч. Сигурно да Га је мучило страдање које надолази, док са друге стране, не само раније док је деловао, и не само још раније преко пророка што је откривао, него и пре него што је свет створен знао је да ће пострадати (Откр. 13, 8). Дакле, овде Христос није изненађен непријатним развојем ситуације. Због тога је дошао у свет. Можда је реч о могућности да се спасење света одигра на други начин, али о том начину не знамо ништа. Остаје Тајна. Зато се не опире. Али се презнојава самим ишчекивањем страдања. Јер треба поновити: испљуван, извређан, ишибан и распет треба да буде Бог на крсту. Треба да умре Бог да би свет добио Живот. Чудно да чудније не може бити.

Један од ученика Христових је стао у одбрану Христа и слуги првосвештеника одсекао уво (Мк 22, 50). Јованово јеванђеље извештава да је реч о Петру (Јв 18, 11). Занимљиво је шта се дешава. Христос уместо да критикује оне који су дошли по Њега, критикује Свог ученика. Тотално нелогично, јер и по неписаном правилу се очекује да ће свако заштитити оне из своје групе. Христос се не узда у Своју групу, нити у групу оних који су дошли по Њега. Матејево јеванђеље извештава да се Христос више узда у Оца који га може моментално ослободити легионима анђела (Мт 26, 53). Али поступа другачије јер изобличава Свог ученика а повређеном ко је дошао да Га „ухапси“ исцељује уво. Не знамо како је тај човек реаговао на исцељење од стране онога кога је дошао да приведе. Очигледно друге сведоке то није мотивисало да се запитају о узвишености Онога по кога су дошли. Овде детектујемо надморалистички акт Богочовека који није везан Својим ученицима као неком странком којој парирају друге присталице а које треба угушити. Напротив, окреће се против Својих у корист оних који Га мрзе. Дакле, добровољно се предаје у руке онима који траже Његову смрт. Могао је Сам да напусти место, Сам да се одбрани, да дозволи да Га његови ученици или анђели одбране. Ништа се од тога није десило. Иде свесно у смрт. Не одбија чашу. Али, овде Његовој унутрашњој борби није крај. Последње Христово искушење није у Гетсиманском врту већ на крсту. „Спаси сам себе, ако си Син Божији, сиђи са крста!“ (Мт 27, 40-44) га је тукло са једне стране од стране људи, а „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46) га је тукло са друге стране од стране Бога. Овакав вид божанске усамљености у најстрашнијем часу умирања треба дуго и ћутке да сагледавамо, јер такав вид усамљености од људи и од Бога не може свако да понесе. Може само Бог. Бог који је показао емоције, колебљивост, страдање и остављеност. И да није Васкрсао и доказао своје божанско порекло, његово страдање ништа не би променило.

Остављање

„Тада  одговори Петар и рече му:

Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли,

шта ће, дакле са нама бити?“

(Мт 19, 27)

Питању апостола Петра претходи дијалог између Исуса Христа и богатог младића. Испоставља се да је младић својим држањем испуњавао сва морална и духовна савршенства. Дакле, пред нама није неко ко тек тако наивно улази у дијалог са Христом, нити је неко ко није толико битан а да Христос не говори са њим. Имамо младог човека који собом провејава готово целокупне норме и врлине онога времена, нарочито на пољу испуњавања заповести. Није чак ни надмен, нити кушачки приступа Христу. Али у једноме се полакомио: у одрицању од свог имања. Упадљиво је да и код већих гиганата се увек протне бар један недостатак који обори сво дотадашње и вишегодишње здање (Мојсије, Соломон, Давид…). Када га је Христос поставио на већи стуб врлине, младић је занемео. Није чак ништа ни рекао. Неочекивано се смутио и ожалостио. Није овде реч само о оптерећењу имовинским материјалом који може (мада не нужно) да лимитира човекове потенцијале. Христов позив на веће одрицање показује лабилност свих нас. На ускогрудост и сигурност у ономе што је мало и ништавно, односно, пролазно и неблагодатно. Као када би нас Христос позвао у веће одрицање зарад сједињења са Њим а ми се полакомили везаношћу бића за људе, догађаје, имовину, итд. Зато нема тог ходања по води, ни померања брда са наше стране – са стране вере.

На месту Мт 8, 22 Христос иде још бруталније: „Пусти мртве да сахрањује мртве а ти хајде за мном!“. Дакле, Христос жели да нас ослободи везаности/пристрасности управо за сваку форму пролазности. На другим местима разоружава ограниченост наше слободе говорећи да не можемо ни своју влас косе учинити црном или белом. Дакле, много тога није у нашој слободи. Призива нас у препуштеност Њему. У формирање идентитета по Његовим есхатолошким калупима који се не могу сместити нигде јер нису нигде лимитирани собом. Али управо у тој тачки ми показујемо, попут овог богатог младића, ожалошћеност. Заправо, ако се мало боље загледамо једни у друге, сви ти нивои отуђења и недостатка манира имају полазну основу у једном чвору: ожалошћености и себичности. Зато можемо рећи да нема егоцентризма без самосажаљења, ни самосажаљења без егоцентризма (ово треба сагледавати). То се догодило младићу. То се догађа нама. Због жаљења над собом, усред заљубљености у своје несрећено стање, не трудимо се да реформишемо себе благодатним модусом. А чак и ако тако чинимо, усуђујемо се само до оне тачке докле осећамо сигурност. Даље не смемо. А управо у том „даље“ Христос не престаје да призива: у скок у непознато. У Царство које не престаје да прелива нова откровења.

Када Христос говори о повратку остављеног на биолошком, националном, имовинском, имена Његовог ради (Мт 19, 29), није реч о оставци свега да би добио неку небеску имовину стоструко. Христос указује на дубљи контекст да је Он наследство које не пролази и Вечни Живот. У супротном, имали бисмо трговачки однос са Богом. Можда се младић ожалостио јер није имао ову перспективу. Ми већ немамо изговора. У свему чиме/киме смо везани, тестира се наша вера. Вера тражи одрешеност, не везаност. Примитивни умови у вери траже оно шта она сама не поседује. Приписују јој својства које заправо они поседују а не вера. Свако према свом наличију види ствари. Зато прве асоцијације и помисли откривају посматрача. Ако је неком неверујућем вера повод за манипулацију – сам себе открива. Ако чак верујући користи веру за манипулацију – себе а не веру открива. Од таквог су тајне вере сакривене.

Питање апостола Петра је сасвим на месту. Очекивано за свакога ко крене за Христом. Петар не иде трговачком логиком али ипак очекује неки добитак, премда је свестан да му ни тај добитак ничим није гарантован осим вером самом. Овде није реч о тоталности радикалног одрицања од свих и свега ( јер где би се онда и пред ким би се онда наша вера сведочила), већ је реч о могућностима да се испита наша спремност колико смо заиста заљубљени у Христа као што је Он заљубљен у нас. За овакав вид одрицања није потребан манастир или јуродиви барут. Довољно је оно апостолско: „Радије бих Христу али због вас остајем!“. Ту се већ види мотив. Намера. Одлучност. Препуштеност. Нема колебања. Нема ожалошћености. Нема изговора. Нема везаности за пролазне сфере макар се она очитовала у најмилијима. Ту се заиста види да смрт мада фатална ипак нема последњу реч јер није препрека за сједињење са Богом. Поставља се само питање да ли наша везаност, тиме и смртност, почиње за живота? Јер, ако у есхатону продужавамо своје везаности, за кога ћемо их везати ако су наша бића утемељена на свему ономе што Бог није? А што не личи на Бога није ли име смрти ако је само Он Вечни Живот са којим се поистовећује?

Можда је пре одгонетка да у том повратку одрицајућег са каматом лежи чињеница да због наше укорењености у Његово Царство почива спасавање пропадљивог у непропадљиво? Наравно, и заљубљеност у такав вид бесмртности може бити егоцентричног карактера али баш зато Христов позив не престаје да пулсира вековима на исти начин. Он нас попут тог младића позива да и поред достигнутих врлина кренемо на смелији пут вере и већег одрицања. Ако се за почетак одрекнемо свог егоцентризма повратићемо себе у бољем здању. Ако се одрекнемо најмилијих, нећемо се одрећи њихових вечнобића (чији суд и промисао ипак припада Богу). Рашити сопство од везаности за пролазност је управо успостављање у себи карактера/нарави Царства. Тек из таквог угла добијамо не само нове себе него и нови поглед на окружење са којим долазимо у контакт. Поглед Царства просутог по нижим сферама бића које Христовим Духом у нама може/можемо задобити/повратити за неизмењивост вечног постојања.

Хананејка

Налазимо се пред једном занимљивом сценом (Мт 15, 21 – 28). Реч је о некој жени Хананејки која је једном приликом пратила Христа и ученике молећи за посредовање у исцељењу њене, демоном обузете, ћерке. Очигледно је ова жена већ имала неко предзнање о Христу чим се тако моментално прикључује Христовој пролазећој малој  поворци. Можда је њено предзнање недовољно искристалисано, али и у јеванђељима пише на многим местима да где год је Христос деловао да су се о Његовој величини шириле гласине (не, дакле, само интригантног карактера већ надасве одушевљавајућег). Ова жена се није ослањала само на гласине. Гласине траже проверу. Она приступа безазлено, готово наивно, не доводећи саму Христову појаву у питање. Поставља се само питање како Га је препознала ако Га пре тога никада није видела? Тако да домен гласина ипак донекле врши свој утицај и врши формирање њеног става који се одмах непоколебљиво пратаче у деловање. Пред нама је жена у проблему. Слична свим онима који су тражили Христово посредовање. Само што није она у фокусу већ њена ћерка. Иначе, није први пут да други иступају пред Христом заузимајући се за најмилије.

Она га не ословљава са „Исусе“, ни са „Христе“, већ са „Господе, сине Давидов“, што ће рећи да му приступа са великом вером. Према неким изворима била је многобожачки оријентисана али своју веру није ускратила пред Христом. Можда су очекивања већа од вере али сигурно нису утемељена без вере. Почиње дијалог монологом. Јада се. Запомаже. Нема манире. Не пита ни за Христа, ни за Његову науку. Одмах излаже проблем. Као данашњи просјаци пред храмовима. Занимљиво је да Христос ћути. Игнорише је. Помало нетипично за Њега. Она, Хананејка, чији идентитет не познајемо, очигледно произноси оно што је највише тишти иако њу ништа конкретно не боли него излаже случај своје ћерке (ову агонију посматрања страдања свог детета родитељи најбоље познају). Можемо само да нагађамо колико је њена бол тим већа била чим то прво произноси. Сигурно је да у овој тачки видимо тежину онога шта у њој највише доминира, шта је највише преокупира.

Христови ученици почињу да негодују. Непријатно им је. Не ућуткавају је него се обраћају Христу да он то учини. Вероватно зато што је Њега а не њих ословљавала. („Отпусти је јер виче за нама!“). Немамо временски увид колико их је дуго пратила и колико је дуго запомагала. Можда су пред нама сати и километри. Не знамо. Треба да имамо ту свест јер је некад тешко отрпети и један минут свог или туђег расположења. Христос сада иде дискретним, околишним путем. Одговара јој као да је тобоже везан само одређенима али не на нивоу неке предестинације већ као да је Он наводно ограничен у оквиру Својих ингеренција и области где и према коме Он може деловати. („Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева!“). Самоограничава се да би је удаљио од Себе. Или само тестирао. Немогуће је да неће предвидети исход. Она пак приступа Му наклоном реагујући на Његово проговор. Инсистира и даље на помоћи иако је културно одбијена. Занимљиво, Хананејка сада игнорише Христа. Понаша се као да Он ништа није рекао. Опонира Му својом тврдоглавошћу да проблем истера до краја. Христос иде радикалнијим наступом. Његово проговор више није дискретан и околишан. („Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима!“). Његов исказ базиран је на директној увреди како на нивоу диференције између Хананејаца и Израиљаца, тако и на нивоу морала. Намерно жели продорнијим ставом да је још више одврати од Себе. Заправо, одузима јој последњу наду овим ставом чак и на нивоу очекиваног чуда. Њој је можда ово била последња шанса поред свега опробаног у чије увиде не знамо ништа. Овде би се многи полакомили. Као када би дошао код доктора или пријатеља по помоћ а он почео не само да ти ускраћује лек или руку, него и да те вређа. Многи би се сами повукли по цену сујете. Али ова жена је згазила своју част ради ћерке. Ништа од ње није остало. Можемо само да замислимо колико је велика њена мука била да свакодневно живи са ћерком коју воли како пред њеним очима страда и нема способност да јој здрављем узврати на даровани матерински однос. Могла је да хули, да ропће, да вређа и проклиње оног који не само што јој не помаже него је и вређа. У данашње време углавном су такве реакције. Осим што не види решење проблема за ћерку још је и наругана. Али, она не посустаје, него суптилно проговара додајући на своје понижење ново понижење потврђујући сагласност са Христом. („Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових!“). Унижава се до крајности.

Сада смо пред преокретом. Христос одступа од Своје првобитне намере. Иако доследан Себи прави изузетак. Мада ју је два пута одбио и дискредитовао, задивљен је вером која се овде граничи са упорношћу (сличну паралелу налазимо у јеванђељској причи о судији и удовици која му је досађивала али јој судија због њеног досађивања излази у сусрет иако му то није по вољи). Можда бисмо могли рећи да Бог воли такве опоненте и досадњаковиће. Хананејка није ишла линијом приговора или пребацивања. Чак ни савета или критике. Али је навела Христа да због њене упорности одбаци Сопствени став. То је већ провокативно. Бог који мења став због човека. Ово треба сагледавати. А није први пут да Он тако чини (2 Мој 32, 32).

Свако од нас има неку муку. И тамо где очекујемо помоћ често смо или игнорисани или наругани. Некад је то игнорисање или ругање одевено у пасивност другог од којег очекујемо предусретљивост. Али, упорност има своје последице. Шта год био садржај онога за шта се упорност покреће. Ипак, у оквиру вере ствари постају мало сложеније. На нашу веру Бог не мора да реагује ако неће, баш као у случају Хананејке. И нас Бог може да игнорише и понизи ако хоће. Али, на упорност не остаје равнодушан. На упорност која врхуни у добру. За зле молитве упорност нема услишеност. Ту је једино изузетак. Он Сам то наглашава. Осим ако Бог сваке парадоксалности не услиши зле молитве да би човек познао своје понижење и срамоту где ће га оно за шта иска одвести.

Христос завршава са речима: „Нека ти буде како хоћеш!“, док на другим местима, код других немоћника, говори: „Нека ти буде по вери твојој!“. Иста релација, смисао и набој. Када сила Божија дејствује, она није ограничена ни временом, ни простором. У овим примерима видимо да је исцељење  у синхронизованом односу са вером. Вера је подупирач а исцељење је окидач. Путовање од вере до чуда не можемо измерити. Али веру и тврдоглавност Хананејке у себи – можемо. Њен случај је импресиван управо због смелости да прескочи одређене формалности, чак и манире, да би допрла до Христа (баш као у случају крвоточиве жене која је заобишла Закон који је указивао на њену нечистоћу а ипак додирнула Светињу), само што се овде Хананејка не заузима за себе него за своју ћерку. У том заузимању једних за друге треба да видимо силу вере и силу молитве (не само присуства љубави јер очигледно Хананејки љубав није недостајала) и колико наши поступци парадоксално могу да утичу на Бога да Он због нас може, ако жели, да промени Свој став. У томе се показује не само да је „судбина света“ у нашим рукама, него и колико нас Бог воли када није искључив да само по Својој вољи ради. Овим завршним аргументом можемо да ућуткамо све оне искључиве парничаре који Бога, по својим неоснованим оптужбама,  доживљавају тоталитарно.

Сејач

Прича о сејачу и семену спада у једне од најлепших прича, а по смислу најједноставнијих за поимање, из уста Христових. Христос прво народу прича у загонеткама а тек после ученицима преводи (открива) скривено значење. На први поглед као да народу ни не жели да открије сакривено. Реч је о показатељу на који начин Бог делује у свету. Не у једном историјском тренутку него док је света и века у формама које су нам сада познате. Путем времена и простора али и четврте димензије коју открива Дух Свети онима који Христа љубе. Као да Христос препричава оно што Он Сам ради у додиру са народом тих неколико година, јер је на тај начин, сакривено у одајама пријемчивог (отвореног) срца, посађивао Своје речи. Заправо, Своје мисионарење (историјско кретање установом есхатолошког остварења Њим Самим) је преточио у причу, само јој је дао духовну (пневматолошку) конотацију (због чега прича и не бива одмах јасна ни народу ни ученицима).

Садржај постаје комплекснији када се утврди да није реч о само једној историјској позадини, набијеној краткорочним догађајима, јер ширење (сејање) Његове речи по свим људима света још увек не престаје. Ту смо већ у димензијама Цркве. То је њена мисија – ширење речи и успостављање Царства, односно, сведочење и даривање светости по мери вечног узрастања. Ипак, није занемарљиво да Бог може да сеје и на друге, најмање црквене начине.

Прича је углавном свима позната. Или би бар требало у зависности од тога колико „испитујемо Писма“. Парафразираћемо: Изађе сејач да сеје очекујући добар род али предвиђајући искуствено да семе неће свуда корен пустити. (Сигурно је да сејач није намерно побацао семена насумично па пратио развој, него да је Бог свуда тражио човека. Тако једноставно а опет тако дубоко). Једно семе паде крај пута и птице га поједоше; друго паде на камен и осуши се; треће усред трња и трње га угуши; четврто нађе земљу добру. Имамо ограничење на четири типологије. Христова егзегеза је концизна: 1) Ђаво узима реч; 2) Радосни али непостојани људи; 3) Брига и хедонизам – бесплодност; 4) Род. Можда успоставља благу хронологију само да би последња категорија више дошла до изражаја.

У прве три категоризације одсуство неге (одговорности) доводи до саботаже благодати. Може се уметнути и еклисиолошки контекст да је семе мерило доласка у Цркву али није нужно смисао уопштавати а да се неко веће место смисла не ишчаши. Чак ни последња, најплоднија, категорија не мора нужно да се постави у неку фиксирану позицију разгранавања Духа у човеку, јер и оно може остати без плода у каснија времена када друга семена дођу до изаражаја („Први ће бити последњи а последњи први…“, или, апостолским речником: „Ко мисли да стоји нека пази да не падне!“). Семе, дакле, тражи адекватан простор у којем ће моћи да буја а тај простор је срце човечије, његова слободна сагласност да „Дођи Господе“ нађе Своје распростирање.

Сада можемо приступити анализи текста. Први су равнодушни, други без постојаности, трећи у екстремној обузетости бригама или задовољством, а четврти упорни („Царство се на силу узима“). Овај образац од четири типологије је Сам Христос изабрао. Можемо спекулисати о више типова људи са невероватним брзацима у осцилацијама слободе, где се показују да у само једном дану, недељи или месецу могу да проживе све ове четири типологије наизменично. Ипак, Христос се намерно ограничава на једнодимензионалан контекст. Свестан је да пред Њим стоји земља која још није примила реч а камоли да буде отворена за парадоксе и сложеније форме. Систематизација типова би се могла још сажетије извести: а) непријемчивост и недоступност; б) пријемчивост али непостојаност; в) многобрижност и многораскалашност; г) пријемчивост и доследност. За другу поделу може да важи оно Христово: „Ко се ухвати за плуг и обазре натраг – није приправан за Царство“. За последњи тип – уподобљавање почиње да делује на здравом темељу.

Да поједноставимо и уђемо у анализу:

У првом типу људи наилазимо на фригидност, отпорност према присуству речи Божије. Бог ствара свет Својом Речју. Дјева Марија зачиње на реч архангела Гаврила. Сејачева реч у срцу успоставља Царство. Оно што се ослушкује је уједно и оно што се апсорбује. (Овде још нема крупних поглавља/конотације о семену као светој тајни Причешћа, још се налазимо само на нивоу причешћа речима). Међутим, код равнодушног те променаде нема ни у зони информисаности, идеје или маште. Реч је одбачена у старту. Земљани је не прима у себе, те нема ни потребу да се бави њоме. Али, таква земља не рађа, не даје плодове Духа. Бог ту није пожељан ни као сејач, ни као семе. Можда је зато Христос употребио појам „ђавола“ да прикаже то отимање из срца. Овде се човек отима од Бога.

У другом типу људи наилазимо на људе склоне брзом одушевљењу. Занимљив слој. Лако се мотивишу, надахну, али још брже демотивишу и пресахну. Не демантују Бога, не иду демонском линијом као они први, али нису постојани да семе одрже у једном здравом континуитету. Брзоплетост и наивност их ометају. Њихово примљено семе поједе или пасивност или стари протоколи да спроводе навике које немају поклапајућих додира са Царством. Ту је и окружење чијим страстима се као и својим удовољава на штету семена, јер окружење тако мери истину: „Колико ме волиш – толико ми чиниш!“ (у тај концепт уцене не улази хришћанска етика предусретљивости/пожртвованости за другог; штавише, има нечег неумесног у злурадом потраживању љубави; као што је неумесно оно фамозно: „Сиђи са крста ако си Син Божији!“, тако и овде: „Дужан си да ме волиш ако си хришћанин!“ а да та страна не чини промил напора да измени себе љубављу која му се даје). Дакле, Бог се лако заборавља, губи се рапидно сећање на окушано.

У трећем типу људи наилазимо на раслојавање. Можда ова подела обухвата оне друге неухватљиве типове. Христос се ограничава на хедонизам и брижност. Реално, у овој тачки се може обухватити цео свет. Нема човека који бар за неки свој мали угођај не мари, као што нема човека који бар за неки свој мали страх не брине. Проблем су крајности. Ако једна од ове две стварности, или чак обе истовремено, постају фатална преокупација која истиска могућност семена да пусти своје изданке и каже своје. Која год стварност да превагне, на њој човек формира свој идентитет и животне ставове. У том моменту се види које Царство је заправо човеку ближе и шта га одређује. Да ли екстремна глад за хедонизмом или екстремна глад за бригама. Или, као што рекосмо – обоје истовремено. На пример, онај који тражи хедонизам мора да нађе новац а кад нађе новац онда улази у страх да стечено сачува. На другом месту Христос додаје да треба тражити благо где рђа и мољац немају присупа. Указује, дакле, на пропадљивост и пролазност свега осим непролазности стварности Духа која у нама тражи реализацију.

Четврти тип нема потребе за доказивањем и анализом. То је онај ко је прескочио све претходно поменуте типове и труди се да не изгуби своју постојаност. То је благо за које Христос рече да када га човек нађе иде све да распрода само да то благо задобије. Реч је о учеснику и сведоку Царства. Ореол, примењен на делу.

Резиме приче, дакле, говори о сејању које се још увек врши. Било директним Божијим упливом, било индиректно кроз свештенике, пријатеље, књиге, филм, догађаје. Смисао који је убризган у крвоток спознаје тражи проверу – акт. Посејано жели да клија јер долази са извора друге димензије. Оне димензије коју догматика именује нествореним јер је прапостојеће и ништа му није слично. Свако од нас је земља чије пукотине имају шансу. У нама треба да се зачне семе као Христос у гробу. Док и ми не дочекамо Васкрсење јер ћемо на Његову реч оживети. Што значи да ни прича о сејачу и семену није завршена јер Сејач не престаје да ради. И сада је присутан и делатан. Семе може бити смисао, благодат, црква, врлина, Сам Христос. Ето есхатона пре есхатона као и Тајне Вечере пре погубљења – у нама, у месу, не пред нама (како је Христос упозоравао). Наша слобода, дакле, а превасходно наша пријемчивост, игра пресудну улогу. Семена не престају падати са Божијег Тројичног престола. Ако смо непокретни, неосетљиви, а осећамо да не осећамо семе присуства Божијег, самим тим што смо свесни тог дефекта – на пола пута смо до спасења. Зло би било када тога не бисмо били ни свесни, када бисмо унапред (негде чак и свађалачки настројени) оправдавали своју позицију неосетљивости. Угледајмо се на земљу, она не оптужује ни семе ни сејача а ипак доноси плод. А овде је нешто више од траве и дрвећа. Бог Који Сам Себе посађује и пресађује на место сваког човека. И сваки човек који сам себе посађује и пресађује на место Бога. Вера – реанимира, Бог – пресаздава. Нека наша земља, дакле, широм отвори своја уста да прими у себе Сејача Који је уједно и Семе за Дан Васкрсења.

—————————————————————————

Видети још: О баченом семену

Нараштај

„Са чиме да упоредим овај нараштај?

Свирали смо вам али не заиграсте,

нарицали смо али не заплакасте“

Ово су Христове речи. Оно што се констатује је уједно и оно што треба да опомиње. Однос међу људима је децентрализован. Тачка је искривљена. Овде Христос не полази од Себе. Имамо једну мисао али високог набоја. Прва инсинуација полази од пророчке контекстуалности. Сви који су слани пре Христа (пророци), на њих су други остајали равнодушни печатирајући своју индиферентност на исти начин и по доласку Самог Бога у телу међу људима. Друга инсинуација полази од критичког осврта на генерације не само једног века него свих векова на окупу. Није први пут да Христос показује брижност по питању међуљудских односа. Није искључив да форсира само Свој однос са Оцем у које жели и друге да мобилише (укључи).

Овде је посреди отуђење. Равнодушност. Равнодушност која се може упоредити са разним нивоима постојања: брачна, пријатељска, пословна, црквена, политичка, итд. Колико год се неко трудио, наравно не увек и не у сваком случају, као да други остаје недоступна стварност. Анониман. Безличан. Повучен. Шта год садржај труда за другог био. Наравно, на антрополошком нивоу ствари постају много комплексније, јер немају само један стадијум самопројавности. Неко, на пример, покушава да обрадује вољено биће али не добија никакву повратну информацију односа. Или, да саосећања у неком проблему са неким а да исти неоднос добије. Може да подучава – исто. Да анимира – исто. Да воли – исто. Да чини чуда па да опет други попут оних спрам Христа остану фригидни, флегматични, непокретног односа. Остаје нека потмула тутњава неучествовања у животу другог да делује. Ова Христова мисао доводи до препознавања млакости, бљутавости односа. Он њоме изобличава ограђеност другог, или, још боље, њоме изобличава пасивност којом се неко дистанцира од другог. Као да нико не учествује у животу другог. Нека аутистичка самодовољност. Нема одраза. Када си своју радост хтео да поделиш са неким – позивнице су се изговарале. Када ти је било тешко и хтео си своје ране са неким да оголиш – није било човека. Оба становишта имају упориште у Јеванђељу. Прво открива оно Христово позивање на Свадбу (овде Литургију), а друго указује на бању Витезду и болесног који нема човека. Оба приступа и данас имају идентичног одјека само су улоге другачије.

Ако би тражили неки еклисиолошки контекст овог Христовог става, могли бисмо рећи у истом ритму:

  • „Црква вам је приносила службе вековима али се не покајасте!“.
  • На антрополошком: „Људи су међу вама живели Христа али не поверовасте!“.
  • На философском: „Истина вам се предаде али се не запитасте!“.
  • На благодатном: „Даде вам се дар Духа али своје таланте закопасте!“.
  • На моралном: „Имали сте савет шта треба чинити али не послушасте!“.
  • На психолошком: „Осећали сте муку постојања али лек не потражисте!“

Углавном, сви ови примери имају заправо есхатолошку позадину. Указују на завршетак светске историје и наступање Суда (мада остаје да жуља и провоцира шта је апостол хтео да каже са оним да ћемо ми/они судити и анђелима). Време се сажима у једну тачку која се нема где забости осим у Бога и наступајуће Царство васкрслих. Ипак, ако овај став дистанцирамо од есхатолошког контекста, можемо добити бар место савета, јер Суд се још није догодио. Још, дакле, можемо да уђемо у коло спасења, јер музика призивања још није окончана. Богослужења се још увек савршавају. Имамо могућност да уђемо у Принос. Врата још нису закључана. Ко већ учествује – да се утврди, ко не учествује – да се изгради.

Кроз ово Христово поређење о карактерима нараштаја, видимо да се Он не зауставља само на једну генерацију или епоху. Провоцира све векове који тек долазе да усавршавају своју усамљеност уместо заједничарења. Патологија. Има ли чега поразнијег од једне усамљености? Има. То су две усамљености. Христос, дакле, критикује отуђење користећи овај стил нарације. Критикује отуђење како човека од човека, тако и човека од Бога. Ако је Христос мера Цркве онда продубљује критику на међухришћанским односима полазећи од највеће до најмање јерархије а указујући прећутаним на доличнији, виспренији алтруизам.

Ипак, порука није једнодимензионална. Може се односити и на све оне које Црква уопште не занима. Зато значење није ограничено само на морал, односе, цркву, итд., већ уноси један вид алармантности да се смисао провери личним искуством („Испитајте Писма и видећете да она сведоче за Мене!“). Зато и сваки онај ко буде покушао да оживи овај модус у себи, наћи ће се пред истом равнодушношћу других као што се и Сам Христос много пута нашао. Ако не чак и страдањем од стране других управо због отпорности на већу смисленост. То пак не значи демотивацију да се тог пута треба клонити. Остаје један дуализам да варира јер онај ко живи Христом окреће свет против себе унутар којег се парадоксално остварује као конкретан идентитет. Зато је писано да „Духа Истине свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје“. Али је фасцинантно да без обзира на ту корозију, управо они који трпе отуђење света највише показују предусретљивост према њему. То су они који заиграше на туђе свирање и заплакаше на туђе нарицање. Јер је и за то записано: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима!“. Све, само да не буде неутралне позиције коју уопште не дотиче ни ко се радује а ни ко запомаже.

milostivi-samarjanin

Ова јеванђељска прича је углавном добро позната свима. Кратка, импресивна и једноставна. Тешко да се може проширити контекст од изреченог. Ипак, треба проверити одјеке и испитати смисао да ли шта није пропуштено. Уосталом, тако и почиње поглавље ове приче, односно, причи претходи дијалог између једног учитеља закона и Христа, који је дошао по један савет а од Христа добио питање: „Како читаш?“ (мислећи на Закон). То питање је упрто и за данашње „писмознанце“, али проблем настаје са: „Како разумеш  и тумачиш?“. Неко добро чита али погрешно доживљава или примењује прочитано.

Главно подвлачење текста је заправо у питању законика: „Ко је мој ближњи?“, на шта Христос избегава конкретан одговор улазећи у дијалог започињањем приче. Нема катедре, нема философије, бомбастичних конструкција, нема расправе. Само прича обложена загонетком која није тешко постављена. Укратко: путовао је човек из Јерусалима у Јерихон и пострадао од разбојника који су га пресрели оставивши га полумртвог. Путем, на којем је лежало тело овог мученика, пролазио је прво свештеник, потом левит и на крају један Самарјанин. Од све тројице само је последњи стао да помогне. Порука приче коју Христос саопштава законику је саосећање према другом. Законик је добро познавао у теорији вољу Божију али у пракси је није спроводио. Овај сусрет између Христа и законика, односно контекста приче и испричаног, можемо упоредити са још чувенијом причом о фарисеју и царинику. Да законику није недостајала ова врлина, не би искушавао Христа. Јер, наглашено је у јеванђељу да је приступио да искуша. То ће рећи да није приступио са искреном већ подмуклом љубопитљивошћу која унапред има изграђене предрасуде. Јер већина гонитеља Христа је базирала своја тестирања на томе да у некој одмеравајућој речи ухвате Христа, у чему се показује на много места да нису успели да га дискредитују и оптуже (отуда одгонетка пред синедрионом и Кајафом касније зашто се довлаче лажни сведоци). Ипак, након саслушане приче законик добија могућност да се докаже. Јеванђеље ту стаје са приповедањем. Можда је и ту законик отишао ожалошћен као младић, на другом месту, који је имао врлине али се ожалостио када је требао да се одрекне имовинског стажа. Овај можда није могао да се одрекне своје памети јер није марио за дела.

Величина приче је универзална. Расеца сваки век и нараштај. Јер, човек ће увек бити изложен људима, у промету, у односу, у симпатији или антипатији, осцилацијама типа: „Приђи, узми“ или „Одбиј, остави!“. Човек ће бити понекад у проблему или у позицији да некоме у другом проблему помогне или не. Занимљиво је да Христос ни овде у први план не истиче да људи треба да полажу веру у Њега, Оца и Духа. Наравно, не прескаче те суштинске поруке на другим местима где делује, исцељује и проповеда. Али, наглашава вољу Божију изражену у љубави и испомоћи према другим људима – једних према другима. Не фокусира се на Себе као Бога (иако на то има право), него у први кадар истиче колико је Њему важно да човек на човека пази и мисли. Уосталом, у томе ће се показати и Суд како Сам Христос пророкује откривајући будуће време као садашње.

Изражене примере у типологијама свештеника, левита и Самарјанина имамо свуда. Овде имена нису позната, ни битна. Акценат је на карактерима и делима. Прва двојица су оличење хладнокрвности и безосећајности. Журе својим путем као да су прошли поред мртвог пса. Не занима их онај ко лежи. Чак не долазе на помисао да се бар запитају да ли можда лежећи још увек дише. Отписан је и пре покушаја интервенције. У таквој сцени, у односу на проблем непомичног, открива се наличије карактера пролазећих. Какви су они људи. И да по линији неосетљивости не заостају за оним разбојницима који су таквог човека повредили. Јер, ако су га они први повредили, ови други су га докрајчили равнодушношћу. Самарјанин као трећи протагонист је изузетак. Његово срце не остаје стегнуто унутар самоконцентрације. Осећа муку другог. Можда је и он журио и имао неодложне обавезе али прекида сваки покрет док рањеног не збрине. Нешто му не да мира, док прва двојица можда и ноншалантно корачају ногу пред ногу. Тек онда Самарјанин наставља даље својим путем. Данас се толико жури у свему да се сваки сусрет добротољубља одлаже, чак и онда када нема никаквог проблема посреди.

Сличне паралеле имамо и данас. На улици. У кући. Међу странцима. Међу пријатељима, познаницима или родбином. Бога, парадоксално, у оваквим животним догађајима не занима пуно вера у Њега колико љубав човека према човеку (било је фарисеја који нису имали веру у Христа али им човекољубље није мањкало. Никодим је такав пример. Зато је могао и без фанатичне агресије да комуницира са Христом тражећи савет без лукавштине првопоменутог законика). Вера није маргинализована, само у овој причи, причи Духа, није у главном фокусу. Данас се сусрећемо са разним животним проблемима. Својим или другим. Умишљеним или реалним. Пред лицем сваког од запажених проблема и проблемствујућих, ми откривамо своје наличије какви смо као људи. Нема статистике. Свако је стварност за себе. Неко суров, неко критизер, а неко саосећајан. Неко суров у својој неосетљивости незастајања пред агонијом другог, неко критизер који осуђује лежећег, а неко једноставно жели да помогне (мада ова трећа типологија некад се рачва у више профилних категорија – од наивности преко брзоплетости до безусловности; а има и таквих „доброта“ лаж- доброчинитеља, који зажале на учињеном добру другоме па постају још гори од оних сурових и безосећајних двоструко више).

Пренесимо сада контекст приче у савремени свет. Колико застајкујемо пред проблемима других? То је питање ове јеванђељске приче. Можда је и Самарјанин имао својих проблема али их сигурно није користио као изговор да не помогне другом. Можда су тако брзопролазећи и имунопасивни свештеник и левит правдали своје игнорисање лежећег? Можда ми тако данас радимо? Ако не игноришемо, питање је, ако смо већ застали и ушли у проблем другог, колико не одмажемо? Јер осуђивања преливају чак и тамо где је умишљена добра намера. Често неки рачунају своју „помоћ“ као изобличавање и срамоћење другог додатно у име „крепљења или отрежњавања другог“. Не само што не осећају тескобу другог него га додатно рањавају и понижавају. Контрадикторно, као да му дају руку да устане али му ногом стискају главу да се не подигне. У том случају, свештеник и левит су бар ћутке продужили поред лежећег. Данас су ситуације много бруталније. Имамо морбидније перспективе. Људи се вређају призорима туће немоћи. Генерално – неразумевање и код ћутљивих и причљивих неосетљивости. Свакако, част изузецима.

Самарјанин реч није рекао. У немости ствара дело ради другог. Данас се више прича него делује. Добра воља постаје проређена. Негде и срачуната на добитак. Колико само хуманитарних организација или појединаца доброчинствује само под условом да је негде њихова доброта обавезно запажена, снимљена, евидентирана. Хришћански идеал скромности се и даље држи обрасца да „не зна лева рука шта чини десна“. Не труби о својој врлини, држи се ћутања баш као Самарјанин. Не тражи сензационализам и аплаузе. Данас пак имамо пуно „Самарјана“ који много причају једни са другима док измучени и даље лежи у својим ранама пред њима. Перспектива је изокренута, врлина – саркастична (колико је одсутна). Док се они испричају о најбољим решењима, или раскринкају нефункционалност компететнијих за помоћ проблематичнима, дотле лежећи трипут може да умре. Није ретко ни да самоограђивање као истицање својих проблема постаје параван да се другом не помогне.

Неко од савремених уметника је успео црнохумористичком оловком да дочара карикатурни смисао „пасивне доброте“ данашњег популације. На једној слици је представљена изложба сиромашног на платну коју богаташи посматрају док сиромашан проси испред галерије; на другој слици, човек се дави а сви ваде телефоне да снимају пренос. Постављамо само једну слику. У оба случаја – нико да помогне. А „пасивна доброта“ није доброта, јер, као што рече апостол: „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је.“

11160087_1089356464430630_1706343743_n

10641230_734024209968052_2233283440642115867_n

Налазимо се пред једном од најскандалознијих реакција Исуса Христа. Он улази у Јерусалимски храм заједно са ученицима. Не одушевљава се тако наивно красотом и запремином храма као његови ученици. Не само зато што види будућу расутост тог храма, већ првенствено зато што унутар њега не затиче амбиент и поредак који не одговара карактеру храма. Христос наступа видно агресивно. Долази до инцидента. Можда некоме ова кованица боде очи али ако „агресивност“ заменимо дефиницијом/одредницом „светог беса“, нећемо ублажити овај појам. Зато узалуд покушавамо да „одбранимо“ Христа од присуства гнева јер морамо да ућемо у Његове мотиве. То ће рећи да није сваки гнев саткан од греха. Овде се можемо делимично (не и потпуно) опростити од свето-аскетских инсистирања на одстрањивању страсти као што је гнев, јер Христос први, овим поступком, долази у конфронтацију и клинч.

Сада морамо да уђемо у Христов поглед. Да кроз Његове зенице уђемо у суштину. Замислимо се. Позиционирајмо се. На пример, улазимо у своју парохијску цркву а унутар ње затичемо са једне стране шталу (волове, овце, итд.), а са друге стране мењачнице (какве данас видимо на сваком кораку). Целој овој слици можемо додати кич угравиран у разне скупоцене бројанице, флаше, иконе, итд., за које један свештеник мудро рече да представљају „својеврсну јерес“. Дакле, простор, одређен и посвећен, за време молитве је десакрализован, маргинализован и удаљен од своје првобитне намене. Храм је постао вашар, циркус, „пијаца“ каже Христос. (Шта ли би тек рекао за данашњи институционализам цркве а да опет Он Сам не заврши пред синедрионом?)

Христос је поражен призором. Сигурно је да не глуми изненађеност и да је и пре уласка, или ако одемо даље, чак пре оваплоћења, знао амбиент у каквом се стању храм налази са унутрашњим дихотомијама. Намерно бира радикалан наступ. Узима бич. Није то наивна сцена. Бог држи бич. Не држи нож. Бич кажњава, нож убија. Није дошао да убије већ да спаси – Он то наглашава на другом месту. Неко ће можда опет „бранити“ Христа да никога није ударио бичем него да је претио. Ипак, бич је бич. Пред нама је узбуђени Бог. (Не смемо се трудити да Га идеалистички оперишемо од ових учитавајућих појмова као да их је Он недостојан, јер је ипак узео нашу природу на Себе, премда је јасно да није узео грех већ смртну природу. Зато кажемо да је „узбуђен“, али ако би рекли „изнервиран“ не би погрешили, нити бисмо Његово божанско достојанство умањили. Именовања која су ближа нашој палој природи немају за циљ да обесвете Богочовека већ да доведу до дубљег сагледавања онога што нам је блиско). Али вратимо се догађају.

Бог у месу, Богочовек, бичује људе и стоку. Преврће столове. Сигурно је да диже тон и виче. Можда ће неко сада „бранити“ Христа како је посреди педагошка норма као што родитељ кажњава своје дете. Како год. Пред непријатном смо ситуацијом. Наизглед сцена, мимика тела, делује веома бахато. Данашњи борци за људска права и заштиту животиња би се одмах потрудили да овакву „примитивност“ Богочовека санкционишу реакцијом надлежних власти. Христа би оптужили за ремећење мира, вандалско понашање према људима и животињама (мада не треба бити наиван јер је ту наравно било реч о животињама намењеним за жртвоприношење – само правимо поређење у савременом маниру). Најпре, Његову „анархичност“ са претурањем столова као ремећење богослужења или рушење споменика од националног значаја и културе. Не улази се, дакле, у мотиве. Не мари се за Његову резигнацију постојећим стањем храма. Примат узима изграђени имиџ, поредак интереса који одговара већини. Христос као да намерно иде на то да све окрене против Себе зарад неискварених, неискомпромитованих, вредности. Ипак, Христос љуби Свој храм као што свако од нас љуби свој дом. Како би се ми онда понели да угледамо неког странца ко се без нашег знања или одобрења иживљава у нашем дому дуги низ година током нашег одсуства? Онда је Христова реакција сасвим разумљива. То пак не значи да ми имамо то право. Ипак је ово становиште Богочовека. Осим ако није реч о јуродивом баруту који је само Богу знан код оних који су изабрали модус лудих ради Христа?

У овом Христовом сукобу са трговцима не можемо назрети неки дипломатски однос, бонтон, помирљивост, љубазност да замоли, сугерише присутнима да напусте светилиште са својим навикама. Овде нема оног хришћанском манира да се слобода другог поштује ни у наговештају. Христос не кокетира ради добитка макар то била и сврха врлине. Људи су се ту одомаћили. Присвојили простор. Размазили на позицијама као данашње политичке али и црквене елите које болују од комплекса несмењивости. Храм се третира као курва уместо као мајка. Христос зна да мора наступити оштро. Да је пред Њим безосећајан и бестидан нараштај одвикнут, уосталом као можда и данашње (де)генерације, да им било ко/шта приговори. Он не бежи од последица јер три године говори да ће бити убијен. Иде, дакле, свесно у смрт. Зашто би онда презао од конфликта? Овде није реч о некој прасковитој моралној поруци како Он не жели да се компромитује. Имамо и данас таквих моралних гиганата који нису без пожртвованог значаја за своје идеологије. Христови мотиви су уперени у димензију еклисиологије. Иде даље од морала – у светост. Он жели чисту Цркву. Цркву коју је Себи посветио. Цркву у којој ће Он, Отац и Дух деловати са другим љубећим слободама. Овде то не затиче. Не само у спољашњем хаосу већ најпре улазећи у унутрашње хаосе људи који за ту светост нити знају, нити маре. Зато негодује. Наступа кочоперно.

Овај моменат је веома близак другој Христовој реакцији која носи исте мотиве: „Дошао сам да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио“. А ово је речено за благодат, не за неко религиозно лудило, која ће се сукцесивно расути по свим црквама у свету (што опет не значи да је Божије присуство и деловање детерминисано само унутрашњим деловањем Цркве јер границе цркве нико не познаје). Ревност и ишчекивање се у Христовим мотивима укрштају много пре замаха бичем. Проблем је, дакле, што је храм претворен у „пећину разбојничку“. Што није донео очекивани плод на унутрашњем нивоу. Христос брине о његовој хигијени јер споља је храм био богато декорисан а изнутра пун разних трговачких и неморалних типологија. Ова слика треба да нас опомене како на спољашњу лепоту храма и тела, тако и на унутрашњу лепоту храма и душе. Иконички екстракт.

У овом догађају не смемо да будемо на страни оних „који знају боље владање од Христовог поступка“. Можемо донекле извести и есхатолошки приступ да ће Он тако истерати оне који немају долична одела за Јагњетову Свадбу како је већ пророковао. Мада овај призор делује помало узнемирујућ, или недостојан Бога који показује ниво адреналина у месу, ипак, не можемо ништа – ту је. Бог то може. Чини. Има право. Родитељ је свих народа. Нико не сме да Га ухвати за руку и стопира. Мада је занимљиво да не одбацује опоненте. Можда нам је Бог много сличнији него што Га, због савршенства које Му свакако доликује, чинимо себи недоступним, уз, наравно, доста антропоморфног ризика да не пренагласимо само човеколику природу у Њему. Његово иступање (које би сигурно у случају ког другог осудили или саботирали) није бес ради беса, не бес као циљ. Тврдоглава и неосетљива срца често само нешто болно може пренути из чамотиње самозадовољства. Христос је изабрао овај начин али од њега није створио правило да тако ми не бисмо тлачили једни друге. Ипак, Његов замах бичем је оставио опомену да Он није равнодушан. Да још увек посматра трговце. Јер, тргујемо са свим са чиме умемо убијајући односе и пре него што су пустили клице. Тргујемо највише тим одмеравањима колико волимо и колико нам је неко нешто дужан. Наравно, постоје и трговине свештеним обредима ако тарифа узима превагу над благодатним реализимом Цркве.

Али, ако смо узели неко поуку из свега, бич смисла нас је ошинуо, и још увек шиба, да у свему негујемо критички став и да пазимо на своју трговину, јер „којом мером меримо тако ће нам се мерити“. А када се једном ослободимо стега трговачких односности онда ћемо из себе бичем воље протерати недостатке и срушити идоле, па дозволити Духу да очисти наш унутрашњи храм.

Долазак

Налазимо се пред догађајем. Овде немамо приче којима се Христос користио да допре до слушалаца. Пред ситуацијом. Сасвим логичном за то време. Фарисеји питају Христа за време доласка Царства. Ученици (касније апостоли) на другом месту то исто питају Христа, мада је њихово питање есхатолошки оријентисано због чега им Христос намерно не открива рокове правећи се да не зна, него ученике оставља у незнању и неизвесности а откровење посвећује Оцу. Фарисеји постављају питање детерминисано тренутном (историјском) дестинацијом. Желе одмах да га виде. Очигледно га замишљају географски. Христос заобилази просторну и временску перспективу. Не почиње са временом доласка него изгледом Царства. На другим местима Христос користи богате метафоре да изрази стварност Царства (семе горушично, закопано благо, брашно и квасац, итд). Ту није говорио о есхатону као крају историје већ о уподобљавању Тој Стварности Духа сад и овде.

Заправо, реч је о томе да Христос не иде овде ни класичном догматском линијом да је еклисиологија место где Дух станује. Има подударности у разговору са Никодимом када му каже да је Дух као ветар за који не знаш ни одакле долази ни куда иде, али није без последице да се еклисиологија као таква не релативизује. Ипак, Христос наглашава да је Царство Небеско у нама. Ту ће се и апостол сложити када каже да је наше тело храм у којем Дух обитава. Једини локалитет се, дакле, сједињује у човеку али то не мора да демантује домен црквености (већ је довољно зла направило стварање вештачког проблема око непотребног истицања приоритета између личних подвига и литургије). Христос наставља са прозирањем у историјске дисбалансе који ће се огледати у секташким трагањима за сурогат – спаситељима који неће доћи „одозго“ већ „одоздо“. Али, указује на фаталнију есхатологичност која ће се манифестовати на много космичкијим размерама, поредећи Свој Други долазак са муњом. Муња као природни феномен се догађа изненада и брзо. Има подударности када Христос пореди Свој долазак са неочекиваним лоповом усред ноћи. Онда наставља компарацију која поприлично одговара савременом потрошачком менталитету али је и даље реч о предстојећем Суду. Позива се на правденог Ноја: „Људи су јели и пили, женили се и удавали“, све док Ноје није ушао у ковчег а онда настао потоп. Затим се надовезује на Лота истим аргументом јер су у његово време људи јели, пили, куповали, продавали, садили и градили, све док се није појавио у Содому запаљени огањ и сумпор са неба. Свуда је, дакле, нагласак о изненадности доласка и неспремности (затечености) људи. Сличне претензије животарења (читај: борбе за егзистенцију и мало хедонизма) постоје и данас. Фокусирамо се на дисконте, супер-маркете, ексклузивне тржне центре, клубове, пијаце, сајмове. Сви смислови постојања почињу и завршавају се на ретроспективи трошкова. Не размишља се у границама веће смислености и да ли осим јела, пића, брака, интернет – сензација, инвестиција, забаве, итд., постоји нешто узвишеније од окушаног. Христос не обезвређује постојање истих већ само указује на пролазност истих.

Вратимо се символима коначности есхатолошког сусрета. Сигурно је да Христос не мисли на уништавање човечанства као у случају потопа или сумпора ако бисмо их буквално схватили. Можда се само користи њиховим поређењима да изрази оно узвишено што тек треба наступити а да ове стварности можда нису историјске чињенице. То свакако не умањује проблем. Нагласак је првенствено на изненадности Његовог упада у свет. За некога ће то сигурно наликовати инвазивно. Потоп може бити овде символом присуства Духа а огањ деловању Духа које ће се тек показати отворено. Тешко је, дакле, замислити неку мрачну апокалиптичну сцену, али управо због трагично употребљене слободе сигурно је да потресна драматизација неће одсуствовати. Овде се не налазимо у Вечности чија тајна нам је сакривена („…што око не виде…“), већ смо заустављени пред самим Судом. Овде ћемо застати. Пророчки опис Суда (који Христос види али се још није догодио) се огледа у подели човечанства на два дела. Занимљив је приступ. Оправдава оне који су бринули о другима а осуђује оне који нису. Кратко и јасно. Нигде не видимо да је мера суда у томе што неко није био побожан, или што је долазио на Литургију да га то чини спасеним. Бог се позиционира у место сваког човека којем је требало помоћи. Не тражи Своју вољу иако на њу има право. Дакле, ако се играмо радикалних варијација, мера суда није чак ни вера, већ дела (иако не морамо да стварамо трење између њих). Дела ради другог.

Христос наставља са још већом мистичном тензијом: „Ко се затекне на крову…у пољу…“ а крене по своје ствари или се обазре натраг, завршиће скамењен као Лотова жена. Чудан моменат. Апостол каже: „Ко претрпи деловање Духа тај ће се спасити“. Овде можемо спекулисати о позицији осуђених, њиховој непомичности, замрзнутости. Неки вид парализованости. Вегетирања. Са страшном помишљу: да ли је Лотова жена била жива испод камена? Језиво. Христос опомиње да се не треба освртати уназад. Могуће да је овде реч о везаности за своју имовину. Очигледно ће свет доживети неку спољашњу промену. Међутим, у сцени суда, она страна која негодује чак и у таквом часу приговара Богу: „Када ти нисмо помогли?“, што само показује одсуство стида. Колико неко мора бити бескруполозан да приговара Богу чак и у таквом трену? Овде се људи не дају изменити. Као да беже. Свако за оним у чему се осећа најсигурнијим. То показује наличије идентитета. Нема везаности за Бога. Он је освајач за овакве избеглице. Страх од непознатог се не премошћава жељом за Непознатим. Људи траже сигурност у којој Бог неће бити присутан. У Њему, дакле, виде своју угроженост. Зато беже. А онда врхунац: „Биће двоје у постељи…две млети жито…“, један се узима а други не. Овде није реч о Васкрсењу или о томе да ће један оживети а други не. Учење Цркве се категорично држи става свеопштег васкрсења. Апостол додаје да по васкрсењу „нико неће другог претећи“ мислећи на оне који су умрли раније и оне који су се нашли живи по Доласку, јер ће се и ови други од присуства Духа одмах изменити. Могуће је да је реч о Вазнесењу изабраних. То би требало да буде моменат након Суда (по свој прилици налик Христовом вазнесењу). Питање је, дакле, да ли ће се сви вазнети, односно, бити узети ка Богу? Овде видимо чудно расецање од најсроднијих. Овде Бог бира а не човек колико год човек волео другог. Није реч о растављању које би уносило бол због изгубљених. Ипак, овде се ни везаност људска не пита много. Само ће се у том богоузимању односи и међу најсроднијима показати какви заиста јесу и између њих самих. Ту је акценат.

Ко су остављени? Где су остављени? Не залећимо се са првим асоцијацијама земље, свемира или пакла. Не знамо. Имамо само теорије. Остављени могу бити они који нису ни приметили губитак односа са Богом и људима. Самим тим и не осећају да су чега/кога уопште лишени. Можда. Али да неко не осећа да је нечега лишен да ли би уопште патио?

Када је Христос упитан за место радње Његовог доласка, Он сад прескаче поглавље о доласку са Неба као муња па одговара: „Где буде лешина ту ће се и орлови скупити“. Налазимо се пред врхунском загонетком. Било је разних тумачења. Једни говоре о поређењу Христа са хришћанима (причешће) а други о томе како је посреди лешинарство фарисеја који су убили Христа. Немогуће је овој загонетки прићи без спекулација. Ипак, не и чињеница. Можда је реч о једном глобалном анархичном стадијуму у свету. Лешинари – они који узимају максимум из онога што се још није распало а опет се распада у њиховом черечењу. Уновчавање другог? Сулудо је улазити у профиле ко то може бити: политичари, мафијаши, свештеници, итд. Не знамо ни о ком еону је реч. Међутим, контекст испушта конкретно место. Христос не именује један локалитет јер на другом месту се говори да ће га видети сви народи одједном. Овде смо очигледно на неком од пред-долазећих ситуација. Могуће је да је реч о глобалном синдрому, које је и сада присутно али не одједном са својим злом свуда у свету него фрагментарно, од случаја до случаја, или, од државе до државе, или, од човека до човека. Можда Христос указује на једну опасност која ће се одједном развити у целом свету а чија употреба ће показати истинско наличије свакога човека. Вирус, већи ниво интернет-умрежавања, нешто треће? Опет, не знамо. Али, оперисани од параноидних концепата, можемо да видимо расположење. У ономе што буде пропадало људи ће тражити своју корист а не бољитак другог. То могу бити разне платформе: вера, породица, црква, предузећа, свет на крају крајева, итд. Уместо искорака да се нешто поправи људи ће тражити могућност да се искористи и докрајчи. Можда по томе треба да намиришемо време распознавања. Можда је то и ово време? Мада мало ко може без егоцентризма да замисли да ће свет наставити још дуго да постоји после њега и да Христос неће доћи баш за време његовог живота.

Христос наводи поређење са природом и њеним законитостима када говори да дубље продиремо у осматрање промена у свету на основу којих можемо да наслутимо Долазак. Јер, где се не обожава Бог мора се обожавати смрт. Често не видимо да иако не љубимо смрт хватамо се за људе и догађаје које пре или касније завршавају у смрти у којој ћемо се и сами пре или касније крстити. Можда смо и сада у овој загонетки управо ми? Можда смо ми та конкретна лешина за чије остатке се лешинарски боримо а да не увиђамо да сами себе прождиремо? И то има своје логике. Сазнаћемо. Врло брзо…