Archive for август, 2014


Бог од почетка није дао пуноћу. Само тако можемо разумети отпадију Адама и Сатане јер, логично, ако је Бог савршен – шта је могло то да им недостаје да би пожелели нешто друго? Очито је у њима, као уосталом и данас у нама, проблем незахвалности. Само из незахвалности долази и проблем непријемчивости. Бог ће у есхатону излити пуноћу о чијим димензијама нико не слути јер долази нешто радикално ново, радикално НЕМИСЛИВО. Питање је само ко ће остати равнодушан, како сад и овде, тако и тамо и онде. Јер ако у есхатону отпадија опет буде могућа све ће се опет вртети у круг.

Шта, дакле, не можемо отпасти у есхатону јер немамо слободе? Не, него ако и пре пада слобода није била подељена избором на „да“ и „не“, него је избор дошао падом, тим више избора неће бити у Царству у којем је све вечна афирмација „за“ и „са“, односно, само „да“. Ко у себи стално буде неговао „не“ како ће пак одрицањем наћи тамо себи „да“? Јер ако тим „не“ сад и овде трпи толико сударања са људима, шта ће бити тек у односу са Богом тамо и онде?

Дакле, слобода остаје али пред Лепотом која ће се указати нико ко у себи негује „да“ неће пожелети отпадију на „не“. Зато нема кружења. Јер ће Бог открити нешто Ново што од почетка стварања није.

Неке бестидности су очигледно још увек актуелне. Немали број пута ако не ми онда неко други је био у ситуацији да се изјада пред неким у коме тражи ослонац, у кога има поверења, од кога тражи неку помоћ или разумевање. А онда се догоди нешто неочекивано: нема одјека. Други не проговара. Односно, проговара језиком нељубљења: „Нико није дужан да ти помогне!“.

Наравно, неко ће рећи да многе ствари и околности сами креирамо и да смо сами одговорни за оно што чинимо, да не може други уместо нас да реши неки проблем. То стоји. Али рука другоме и не подразумева супституцију, већ помоћ да се неке бреме доведе ка циљу ако је бреме тешко. Дошли смо у једну позиционираност бића да ћемо радије очајавати или се надимати неголи да од другог заиштемо помоћ, а и други да очајавају или се надимају пре неголи нам изађу у сусрет. Наравно, односи не треба да се исцрпљују интересном сфером, треба да врхуне у безусловном неискању било чега, али ако је други притиснут, онеспособљен за сусрет лица баш због неког бремена, како неко може бити толико равнодушан са речима: „Нико није дужан да ти помогне!“.

Ако идемо логиком Достојевског „да смо сви криви за све“, онда смо и одговорни за тог другог. Па не мора неко да нам црта ако човек лежи на путу да му помогнемо, или ако нема снаге да стоји да му помогнемо да седне, или ако неко нема шта да једе да му одвојимо макар четвртину хлеба. Зар смо уопште дошли до тога да било шта од другога тражимо а да он, она, не осећа нашу агонију, да морамо да се понизимо поред већ пониженог стадијума у којем битишемо? Зар је толико тешко сам се сетити и узети иницијативу мотивом односа самог, мотивом човекољубља које не тражи само своје, да је само он збринут.

Нажалост, други је данас постао препрека за сусрет, неко ко ровари по буџету постојања, у страху да за равнодушног неће бити довољно. Делити са неким било шта лично постала је привилегија појединаца коме није стало до отуђења. Има негде и у Јеванђељу, када Христос кори свештенике и фарисеје, колико је велика њихова индиферентност била да су се изговарали за испомоћ другима говорећи да је служба њихова све чиме би моли помоћи а не дело милости или дело новца или дело односа.

„Сит гладном не верује“ још увек је на снази, нарочито ако је у питању она ситост која је засићена сваког хуманог односа а заљубљења у мегаломанију самоостварења по модусу да свако треба само себе да гледа. И иза те позиције ситости могу стајати разни, од свештеника преко политичара до најсродније фамилије.

Ако постоји нешто горе од смрти
онда је то губитак другог
лица које си знао, клео се у њега
сваким ударом сопства
полажући сваки напор врлине
утканошћу њим самим
све – ради њега, мотивом другог.

Затим ти наиђу раздори
одмеравања, кидисања, отпужбе
да тобоже ниси оно за шта се издајеш,
да се након свих ратовања
не дајеш довољно, мада немаш више крви
и да све што јеси – ништа не вреди
пред оним ко је отишао,
јер он те спрам измишљотине гледа
у демонијаду ништавила
размажености, незахвалности, тог старог опијума примитивних.

А онда угледаш пакао одбачености
самоће која не обећава слатко
па кренеш још већим безумљем
логиком отишлог –
да му верујеш да јеси тмина, мада ниси
те почнеш да се иживљаваш
слободом самокажњавања
над таоцем јединог здравог себе
којег је други сакрио у рукаву.

Ништећи се, одмаздом мртвих
себи обијајући кључем браву
стојиш и не чујеш, постајеш армада немисли
агонија невидљивих што одбија лек
надајући се негде у закопаности изабраног безумља
да ће онај ко сахрањује једном на трави
освестити твој вапај и крик.

Ода мојој жени

Вечерас планирам да урадим нешто нетипично. Да изађем из властите мегаломаније. Да одам почаст мојој жени. Колико год патетично и претенциозно звучало. Папучарски или излизано. Вечерас смо дуго причали. Као и обично увек би полазила од другог, никад од себе. Увек је имала ту особину да себе позиционира као секундарног. Веран слушалац, строг критичар. Дивим се њеном неекспонирању, негубљењу у трице и кучине. Оданости да све сагледа увек другим клинчом созерцања. Макар се и сукобили негде између два колосека. Или посвађали око задњег гутљаја коме ће припасти. У својој мегаломанији превидео сам њене утицаје. Колико ме човеком чини. Чак и када стварам, мислећи заблудно да све припада мени.Брига њу за растрзавања које Царство одељују. Још више за оне који однос потцењују. Било да то датира од фамилије или пријатеља које на одсечене прсте можеш избројати. Човече, па она има мене, децу, за овог лудака од себичњака се определила. И не ропће као други. А имала би за шта судове просути. И где год се креће, као чигра је. Може са свима, не мери. Не истиче дијапазон Хајдегерове философије или познавање максимовског – дионисијевског корпуса. Не надима се познавањем страних језика и светске књижевности. Не одбацује никог, али има свој став. Може бити и погрешан али не умањује љубав. А ја сам се много пута о њену љубав саплео мислећи да је имам више. Само нисам требао то да одмеравам. Иста је и са клошарем и са академиком. Насмејана, не тражи своје. И мало ко зна колико је пута усрећила ово страшило од многоглавољивог. И колико утицала на зачетке неких многоумствености. Можда се једном и раздвојимо али ни тад не бих смео рећи да она није велики човек. Кад погледам нашу децу, којој се једнако дајемо, несумњиво је колико је њен печат безуслован, искрен, колико и та сама деца у њеном лику препознају искон некомпромитоване радости којој се одазивају. И колико она не тражи своје. Колико бира да сахрани врлине само да се никоме не наметне. Колико је велика самим тим што се одриче зарад другог а да то ни за милиграм мимике не показује, нити кога о томе оптерећује. Уздахе другима не показује. Живи само за однос спрам другог. Ко год други био. А ја сам то много пута самоумишљењем заборавио. Јер је ту због мене. И када је погледам такву, пожртвовану, све ми се моје малим чини, и колико моје „волим те“ мало вреди. Али, ипак, волим те јер је то све што имам баш због онога каквим ме чиниш.

Плен

Трчање у месту

старе ерупције

изгризање смешним мудровањима

фалширање пневмом

и понеки бачен тон

све је то сиромаштво

репутација накита

за похабане погледе

што даље од непознатог не виде

мислећи да је само знано плен

који треба хитро

показати без тајне сваком.

 

 

 

Израз „икона“ указује на блискост између Бога и човека. Човек као огледало одражава Божије Биће сопственим постојањем. Он је створен по лику Божијем (Пост. 1, 26) ради уподобљавања, односно, ради усличњавања Његовом Савршенству. Савремена теолошка мисао ће то протумачити као да је човек намерно створен несавршен и накалемити се на светоотачки етос да је човек позван да постане бог по благодати.

Тако икона означава дато стање ствари а подобије оно стање које човек тек треба да оствари. Можемо рећи да нас икона доводи до човека а подобије до богочовека – овамо до лика, а тамо до боголикости. Од антропологије до тријадологије. Од психологије до пневматологије. Од биологије до еклисиологије. Зато бити човеком није нешто окончано јер је човек намењен за обожење – за узвишенију стварност у којој се човек рађа тако што он сам постаје светитељ. Крштење[1] је само полазна основа те задатости, и као таква она сама представља први дар Духа Светога али не и циљ сам по себи.

Прародитељским грехом човек је задржао икону али је изгубио подобије. Грех је био и остао до данас у губитку персонално-дијалошке усмерености ка Богу и Животу а не у губитку врлинског идентитета на теразијама супер-морала. Зато ће због овог другог западна мисао форсирати погрешну теологију о увређеном Богу који се свети на сваки прекршај законске сфере.

Губитак подобија јесте губитак Бога и свођење само на икону – а тако се лик (личност, ипостас) не остварује. Кроз Христа човек задобија своје благодатно подобије. Икона је датост а подобије задатост – тамо пасивно затицање већ постојеће реалности са свим ланчаним последицама смртне природе, а овамо подвиг слободне воље да човек крволиптањем сопства оствари синергију са Духом Светим Који има задатак да у сваком човеку оствари Сина.

Човек се креће између лика и подобија. Он стално осцилира непостојаношћу своје природе и слободе. Чак и када је опредељен за Бога – он пада. Јер у њему још увек делује други закон који се противи закону Божијем (Рим. 7, 23), како ће лепо рећи апостол Павле. Свагда је распет између грешника какав јесте без Литургијског Христа и савршенога каквим га Христос преображава у новој твари Црквеног спектра.

Тиме што се човек труди да постане бољи (етичко-благодатни императив), то не значи да задобија онај дар који су прародитељи изгубили, него да их чак превазилази јер узраста тамо где они нису ни крочили – примајући евхаристијско усличњавање Господње чак и у свом крвотоку и сазнавајући есхатолошке стварности које дотад нису биле познате, односно, намењене пре времена.

Благодат преко лика црта подобије, почев од Свете Тајне Крштења, преко Литургије до Другог доласка Христовог. Обзиром да је човек створен по лику Божијем, јасно је да ако се тај лик не усавршава и не усличњава архетипу (Оригиналу) да човек губећи динамизам кретања у вери уништава слику која му је дата. А усавршавање нема краја, нити стажа, јер онога трена када оно стане – почиње усавршавање у неусавршавању.

 ——————————————————————————————————————————————-

[1] Крштење је, говорећи савременим терминима, “лична карта” на основу које те Бог идентификује као “грађанина” Царства Небеског. То не значи да нема места и спасења за све оне који нису крштени у Промислу Божијем. Међутим, није све живо што живи. Постојање изван заједнице са Богом има пролазан карактер, а без Крштења, питање је да ли такав човек постоји за Бога. Обзиром да је Бог свудаприсутан а границе Цркве не могу да се одреде (Литургија се служи за цео свет), нема места под сунцем које Бог не одржава Својим енергијама. Ипак, Крштење је први дар Духа Светога, мала Педесетница, мали ореол, пуноћа новоодносног  имена пред Богом, које се не може реализовати изван Литургије. Потребно је да у богослужбеном двокораку прате једно друго. Крштење без Литургије је налик добијеној премији коју ниси ни у једној банци уновчио, а нешто слично је и овде јер добијени дар се не може умножити изван Литургије – било да говоримо о харизмама, било да  говоримо о самом дару новог идентитета.

Ако постоји нека увертира зла, онда се она огледа у отуђењу и самосажаљењу, без обзира да ли је у питању основани аспекат несхваћености од других или умишљени комплекс о сопственој величини, а инфективне последице оваквих узрочника неминовно стварају злурадост и гадост.

Сви философски системи су полази од потребе да спознају одређени објекат сазнања на основу којих би одредили модус вредности сопства и друштва, једино је хришћанство унело револуцију указавши да прво треба спознати прво своју патологију.

Tек у односу на ту спознају могу се кориговати и спољашње проблематике постојања, а као награда ни Онај Који даје свако сазнање неће окаснити у Свом загрљају.

Сатира

Немој бити тако неувиђајна
Држећи се упорно старих сатира о теби и мени
Зашто би у мој ум без мене улазила
Ако то није особина оних којима није до речи
Заиста, неумесно је да једној страни
Другу подлогу стављаш као да је истина
И да оно што не мислим у мисао тераш
Као да је једино живо и стварно
Јер то није моја воља и жеља
Да се због твог немара осећам непријатно
Моје “волим те” је сасвим довољно
Јер није управљено мени
Зашто онда један контекст у други тераш
Када се и смисао буни да прихвати лажно
Рекавши то што имаш па не допустајући страно.

Зло

 

Нема већег ужаса
Од хорора сваке нетрудбености
Како би само неподношљиво било
Када би све било у поседу без ревности
Брзо би болест овладала духом
Огорчена на све што је испробано
Јер не би више имала разлог постојања
Због којег би имала радост и кретање
Него би навикнута да поседује
Запосела оно последње што јој није дато
А то је смрт у којој нема ничег сталног
што би имало прогресивне садржаје
Осим вечне празнине саме себе
Над амбисом проклетства вечних пасивности.

Чињеница је да генетско наслеђе има утицаја на личност детета. Међутим, како дете сазрева и расте од њега зависи како ће да апсорбује одређене потенцијале. На пример, у себи проналазим некад црте које не волим код својих родитеља, па морам да уложим напор воље да их превазиђем. Ипак, некад ни воља није довољна ако нема благодати. Такође, то што нечији родитељи нису били побожни у оном Литургијском смислу речи показује да генетика са тим нема додирних тачака јер је то питање слободне воље, односно, вере. Још, ако су некоме родитељи или преци били наклоњени неким психосоматским обољењима, опет ни ту нема правила: неко може да наследи а неко не, јер се ту некад слобода ни не пита.

Међутим, ако је неко био, на пример, суицидално настројен, то још не мора да значи да ће исто бити пренето на искуство детета. Епислепсија, такође, није генетски одређена. Висок притисак, хроничне главобоље, итд. ипак носе генетски ризик да ће се кроз биолошког наследника манифестовати.

Други пример, некоме су отац или мајка одувек маланхолично настројени, али нечија личност никада није пожелела да се поистовети са тим опитом. Ту већ није проблем генетике него сугестије јер када са неким живиш и растеш, сусрећеш се са различитим типологијама окружења, које може свесно или несвесно утицати на тебе само зато што некога виђаш 24. сата константно.

Но, човек је увек слободан да се определи ком моделу ће се приклонити. Зато је Тајна Литургијског сједињења са Богом тако приоритетна јер показује на ком односу ми заснивамо свој идентитет изнад генетике и других утицаја…Заправо, чак и да генетски модус оперише по нашој природи без нашег питања, ми и даље, без обзира на генетске дефекте који остају као жалац у нашем месу, можемо и даље да се опиремо жељама онога на шта нас гени наводе и да се одазивамо жељама на шта нас Божији Дух призива. То је борбена мисија али није бесмислена.

Оно кључно о чему се требају запитати моралне норме цркве и државе јесте: колико биолошки дефекти могу утицати на моралне и духовне делатности, јер би у том случају другачије позиционирали тумачења која се увек доводе у контекст на релацији: слободна воља – прекршај заповести.