Archive for септембар, 2012


О темпераментима…

Темпераменти су чудо. Други заиста можеда ти буде пакао и да ти загорча живот. Добра воља и трпљење се ту јављају сувишни јер не стварају ефекат да се други уразуми. Причешће ту није магијска формула, колико год човек примио мир који превазилази сваки ум, притисак постојања не јењава. Види се то и на суморним лицима свештеника, као и на другим равнима конфликтне егзистенције. Што би рекао један мој познаник: „Оно што Литургија не може да зацели на тело избија!“. Тако се видимо какви јесмо. Зато се човек и пре и после Црквеног богослужења показује истим: палим бићем. Јер залог који је примио није примио у пуноћи, зато му смрт остаје. Може да покуша да живи идеал али питање је колико неће бити у раскораку са реалношћу.

Зато многи као да намерно игноришу стварност само да би се завукли у неки хипер-цвркутави стадијум вере, не видећи тиме негацију крстоносне историје. Нико не воли да страда а тамо где страдања има (макар то била само брачна свађа) не приписују последице своме незнању него неким псеудо-искушењима, или још горе, страдањима дају неки обожујући карактер пун хвалоспева а овамо, када лице теорије буде изгрижено чељустима праксе, не могу да поднесу ни ујед комарца колико се саплићу о ситнице. Да не помињем да није свако страдање од Бога да би га човек мазохистички толерисао.

Свакако, проблем се усложњава ако се страдања одвијају унутар институционалног постојања Цркве или државе где већа инстанца једе ону мању испод себе (у фамилијарне патологије тек да не улазим јер је то прича без краја). Ипак, најреалније те излуђује онај кога највише волиш јер је распон твог крста утолико већи колико љубави улажеш у другог поред себе који можда не мари за синхронизацију односности. Благодат не мора нужно бити протерана али њеним упливом човек се не ослобађа страдања, него можда чак и увећава агонију ако њоме просвећен види небулозе другог које по цену слободе не може да коригује насилно.

Све више увиђам колико нас је самовољних, и да је то највећи проблем у реализацији заједничарења са Богом, а највећи промашај који се догађа и најинтелигентнијим хришћанима јесте што мисле да су пуно постигли евхаристијским учешћем док своју самовољу у односу према другима, па и најсроднијима, не умањују ни за милиметар. Треба само бити мудар када се супротставити а када повући у сукобу са таквима јер нити изграђује свако експонирање, нити свако трпљење. Мислим да је то апостолско „испитивање духова“ најдубљи и најинтимнији аскетски напор бића који духовно крвари за другог.

И све док не увидимо да Тајна Духа битује у јединству различитости, сметаће нам други и другачији какав јесте са иоле противнијим ставом, а наш грехоцентризам ће увек изнова протеривати богоцентризам докле год будемо желели да друге претворимо у себе и свој став. Као по правилу, агресија је незаобилазни водич за све оне који беже од јеванђељског „био сам свима све“ а очекују да им се додворава у свему –  „чешањем ушију“ називајући љубав.

Пред собом увек видим један пут који води до есхатона. Шта год да се испречи на том путу, не губим из вида есхатолошки циљ. Не желим да се задржавам на сваком центиметру тог пута ако ме нешто са њега ка есхатону помера од циља кретања. Међутим, нисмо сви исти. Можда неко поред нас не може увек да има пред собом тај пут. Можда он или она у томе виде себи препреку или наше заобилажење проблема. То нажалост може бити. Јер шта ми вреди да муњевито дођем до есхатона а тамо ме сачека Господ са питањем: „Куда си пожурио? Окрени се да видиш који си неред за собом оставио док си до Мене долазио!“.

Дакле, морам да се крећем али не смем да заобилазим проблеме. Док се крећем морам и да чистим терен који сам проходао. Ако сам крчио пут, морам и гране да померим да неком другом не препречим пут и изазовем барикаду ка есхатону. У супротном, истина, доћићу до есхатона али са ускладиштеним барикадама у себи које нисам решио, као што ћу бити одговоран што сам још друге саплео. И данас има много ревносних али се мало ко зауставља да погледа ближњег.  Лако је подвизавати се, тешко је поднети другог какав јесте. Чему онда хипер-активност али и хипер-исхитреност ако ће други/Други бити занемарен? Боље је онда једно богосрдачно: „Како си?“ од милион подвижничких осуда: „Зашто си?“.

Није, дакле, битна брзина врлинског двигања већ квалитативан осећај за другог и другачијег. Има једна занимљива прича о епископу којег су осуђивали други епископи што сваки дан сате проводи са неком женом причајући о кокошкама јер се за то време могу решавати важна црквена питања, а он им је одговорио: „Ништа ви не знате, те кокошке су све шта та жена има!“. Слично су осуђивали и еп. Николаја што сате проводи са народом каснећи редовно на „важна“ црквена заседања, али је мало ко од осуђујућих показивао такав искорак према другом и кретање међу људима – које је данас више него икад потребно. Као да су нам великодостојници заборавили да је Христос јео и пио са грешницима…

Разводњила се суштина вере па нема више ни жестине. Духа Светога недостаје. Реч је постала празна и сувопарна, као да ни клир више себи не верује на проповеданоме. А ствари су једноставне до сржи. Далеко од фраза и многоглагољивости. Бог гледа на срце, а не на то да ли си свештеник, монах, философ, итд. Хоће веру која помера горе и стишава буре. Тога нема данас у Цркви. Само нека обамрлост, протоколизам, рутина унутар теолошке мисли и богослужбеног етоса. Све што покуша да одскочи од цикличног тока постаје нерпијатељ број један, ма колико указивао да ниси на зараћеној страни. Не разумем зашто је тако годинама и због чега најкреативније људе прво покосе људи из „њиховог тора“. Има једна одомаћена а мало запажена мисао да Црква једе своју децу. Акценат је на уштројавању талента од стране оне инстанце којој смета што други не мисли као она сама. У тој јерархичности са таквим ставом то може бити било ко. Зато и има толико депресивних.

Односи су постали уштогљени, униформисани, блокирани самом службом уместо да буду њоме оторени прозор у присност есхатологије зарад другог и другачијег, зарад ближњег такав какав јесте. Без претензије о сопственој универзалности.

Срамно је да народ зна више о животу, Богу и људима од клира. Делују тако неискуствени, апстрактни, крути и недодирљиви. А људи су као и сви други. Неретко и оне конструктивне из клира поједе санкција само зато што имају шта да кажу.

Са друге стране, народ има нека псеудо-монашка приступања стварности Цркве па не могу да се уклопе нигде. Не могу да остваре монашки идеал у својим тривијалним егзистенцијама јер не знају да и не треба. Свакако, не сви, о којем год опредељењу говорили. Али, чињенично стање је да нема жестине, нема провокативне пророчке речи која се не улагује никоме и не мари за претње, нема искорака из театралног побожњаштва, егзодуса из верског површног клишеа где јеванђељска и светоотачка цитатологија бива проверена опитом праксиса живота. Надасве проверени искуством Цркве.

Нема да се чује нешто НОВО!!! Као да само укинули стваралаштво, благодатну надоградњу, као да смо свезали руке и уста Духу Светоме да кроз нас нешто НОВО каже. У најбољу руку имамо немилосрдне компилације (понекад монотоне до бесвести) разних аутора али ни то није наше, нити нешто НОВО под небом. Као да се још нико није досетио да осим фус-нот-теологије постоји један сасвим доступан и здравоуман начин постојања који црпи свој идентитет из личног односа са Богом, и да Бог има власт да усред нас самих први (а не последњи) проговори чинећи на тај начин да и онај ко говори претходно саслуша Духа Светога у себи па се и сам изненади оним што излаже.

п.с.  Није свака креативност атак на еклисиолошки идентитет, нити подразумева жртвовање светотајинске лепоте…

Свето Писмо нас учи да је Бог створио човека по икони Својој (Пост. 1, 26).

Икону по својој језичкој конструкцији Црква преводи као лик или слику.

Као што је Христос икона Очева, тако је и човек икона Сина. У томе ће се сложити сви светитељи.

Израз „икона“ указује на блискост између Бога и човека. Човек као огледало одражава Божије Биће сопственим постојањем. Он је створен по лику Божијем (Личности, Логосу) ради уподобљавања, односно, ради усличњавања Његовом Савршенству. Савремена теолошка мисао ће то протумачити као да је човек намерно створен несавршен и накалемити се на светоотачки етос да је човек позван да постане бог по благодати.

Тако икона означава дато стање ствари а подобије оно стање које човек тек треба да оствари. Можемо рећи да нас икона доводи до човека а подобије до богочовека – овамо до лика, а тамо до боголикости. Од антропологије до тријадологије. Од психологије до пневматологије. Од биологије до еклисиологије. Зато бити човеком није нешто окончано јер је човек намењен за обожење – за узвишенију стварност у којој се човек рађа тако што он сам постаје светитељ.

Прародитељским грехом човек је задржао икону али је изгубио подобије. Грех је био и остао до данас у губитку персонално-дијалошке усмерености ка Богу и Животу а не у губитку врлинског идентитета на теразијама супер-морала. Зато ће због овог другог западна мисао форсирати погрешну теологију о увређеном Богу који се свети на сваки прекршај законске сфере.

Губитак подобија јесте губитак Бога и свођење само на икону – а тако се лик (личност, ипостас) не остварује. Кроз Христа човек задобија своје благодатно подобије. Икона је датост а подобије задатост – тамо пасивно затицање већ постојеће реалности са свим ланчаним последицама смртне природе, а овамо подвиг слободне воље да човек крволиптањем сопства оствари синергију са Духом Светим Који има задатак да у сваком човеку оствари Сина.

Човек се креће између лика и подобија. Он стално осцилира непостојаношћу своје природе и слободе. Чак и када је опредељен за Бога – он пада. Јер у њему још увек делује други закон који се противи закону Божијем, како ће лепо рећи апостол Павле. Свагда је распет између грешника какав јесте без Литургијског Христа и савршенога каквим га Христос преображава у новој твари Црквеног спектра.

Тиме што се човек труди да постане бољи (етичко-благодатни императив), то не значи да задобија онај дар који су прародитељи изгубили, него да их чак превазилази јер узраста тамо где они нису ни крочили – примајући евхаристијско усличњавање Господње чак и у свом крвотоку и сазнавајући есхатолошке стварности које дотад нису биле познате, односно, намењене пре времена.

Благодат преко лика црта подобије, почев од Свете Тајне Крштења, преко Литургије до Другог доласка Христовог. Обзиром да је човек створен по лику Божијем, јасно је да ако се тај лик не усавршава и не усличњава архетипу (Оригиналу) да човек губећи динамизам кретања у вери уништава слику која му је дата. А усавршавање нема краја, нити стажа, јер онога трена када оно стане – почиње усавршавање у неусавршавању.