Archive for март, 2016


Садржаји…

Човек је увек динамичко биће. Никад у стању мировања. Јер и када отпочине у Божијем Духу не значи да је дошао до својеврсне парализованости и утрнућа за било какву акцију и реакцију. Погрешно тумачимо стицање мира за којим вазда вапијемо као неку глувонему и безличну хармоничност која не зна ни за шта у себи и око себе. Увек је у односу ка нечему или ка некоме без обзира да ли се ради о потврдном или одричном облику. Садржаји су оно што га покрећу или саботирају. Човек је, дакле, биће садржаја које га одређује, али неретко и ограничава у зависности од тога за који садржај је решио да тренутно или трајно веже свој идентитет. Зато је писано: „Уста говоре чега је срце пуно!“.

У данашњој ери изобиља информација путем интернета и телевизије, свет сензација човеку изнова нуди сваком секундом прилив нових догађаја. Од човека зависи пред којима ће застати и поклонити пажњу. Нико му то не може забранити. Ипак, није сувишно напоменути да управо оно што апсорбујемо у већој или мањој мери устројава поредак нашег унутрашњег живота, свесно или несвесно. Ко се уроњава у такве сензационализме, немогуће је да не остане изложен ударима разних ветрова који утичу на расположење. Осим ако говоримо о стабилним духовима које не љуља сваки ветар. Ипак, без обзира и на ту стабилност, која опстаје захваљујући непоистовећивању са садржајима који долазе и одлазе, неретко, ако се не покрене нека лавина од разнопројављујућих страсти, ефектност баченог времена оставља барем страшну пустош унутар сопства.

Ево, јуче сам први пут после доста година направио експеримент. Одвојио сам време за сијасет прегледа вести, туђих статуса на профилима, ишчитавању штампе и прегледа многобројних телевизијских канала. Не могу да кажем да нисам наишао на корисне ствари, или, да нешто ново нисам научио. Оно што ме забрињава јесте губитак критеријума генерално о томе где се позиционирати на границама доброг укуса. Јер, тамо где се обећава „добар укус“ садржаја, нуди се аутентични неукус и бљувотина. Границе су се изгубиле. Мера пристојности. Не говорим о некој претераној озбиљности. Људи се уносе у оно што их изнурава а за шта немају решења, или, промовишу стереотипе и нискоморалност као високопрестижне појаве пред којима „озбиљно“ човек мора застати да га не би прогласили „губитником“. Идиотизам пршти на све стране. Негде су ти идиотизми последице истинске патологије, а негде производ неких псеудокомичара који доводећи неке појаве које се представљају као идиотизми, додатним ругањем их потврђују као идиотизме не видећи свој положај. Иронија се мора користити са много већом оригиналношћу и у прилог садржаја од јефтиног демантовања чак и у име хумора. Ипак, човек као икона Божија је обезвређен у тоталности. Није само роб него је и курва. Није само курва него и намерни промотер саблазни. Нажалост, новац је гладни окидач а негде само претерани самоизлив у име очувања „свете неискварености“ која опет врхуни у безумљу немајући садржај за који може да се веже.

Људи су уморни од садржаја а управо су за њих највише везани. Проток догодовштина обећава насладу. Лаж-блаженство које је дошло као супституција на место Бога. Има нечег наркотичког у томе. Није, дакле, у питању само јефтина шарада сензационализма и класична ђаволијада. Човек је зависник од садржаја. Мисле да га дефинишу и одређују а углавном га доводе до некрозе свести. Осим пуке радозналости, која тражи доконо утрошено време, игра сујете није занемарена – човек сваким коментаром себи тражи публику како би себи подигао цену. Осим ако није посреди адекватно одабрани садржај који човек безазлено жели поделити са другим несебично. Можда је ту највећи проблем – како пронаћи адекватан садржај? И како не срозати сопствено пуслирање на цитатолошку маскараду? Или, како не убити Бога чак и позивањем на Њега? Где се повући а где експонирати? Не мора се увек ићи радикалним сечивима стварности.

Ипак, време показује да ако су неке зрелости дошле до свог одјека, садржаје очигледно тражимо на погрешном месту. Одмеравање другог је узело превисоку цену. Треба се везати за Садржај Који никада не затиче Своју пролазност. А онда, апсорбовањем Њега, проверити сопствени спектар садржаја који бораве у нама, као и водостај и каквоћу садржаја које затичемо у свету око нас. Тако, сопственим балансирањем у Њему, не само да успостављамо нови аутентични садржај, него га и сведочимо другима који су неуморно гладни увек нечег новог. У свом том вртлогу сензационализма као да се налазимо између разговора Христа и жене крај бунара.  Изнова долазимо на извор догађаја покушавајући своју жеђ да намиримо али увек остајемо жедни. Садржај Који Христос дарује је садржај од којег човеку неће дотужити свакодневница и опсесивност трвијалним приливима информација. Од којег човек неће ожеднети више никада. Проблем који се намеће је следећи: Ако је човек жедан, зашто онда неће да пије са овог извора него иде тамо где су сви бунари махом затровани? У тој тачки се види наличије човека.

Advertisements

Сведоци

Пред нама је озбиљан рад младог и талентованог сликара господина Николе Сарића. Спајањем његових слика и мојих песама у једну целину, аутор је пожелео да кроз различити медиј, стил, сензибилитет и перспективу донесе посматрачу што већу слику опеваног или осликаног, да други на другачије начине упозна сведоке Бога. Захваљујући њему усудио сам се да покушам пронаћи адекватан доксолошки језик за једно овакво стваралачко дело а читаоци, као и посматрачи, ће донети коначни суд да ли сам у томе успео. Што се мог доприноса тиче, нисам био ограничен само једним видом изражавања. Негде доминира минимализам, негде опширност узима превагу. Више сам се трудио да не уништим једну здраву мистичност која својом благодатном ауром обавија свете протагонисте. Да парадокс буде већи, тамо где је било највише минимализма било је и више напора да се дође до сржи. Скупљање благодатног полена за терминолошку медовину у свом напору крепило је новим изазовима. Ипак, оно најлепше у овом вишемесечном стварању била је „позадина извођења радова“, где се интимности несливено преливају а врхуне у Богу, јер смо се од почетка узајамно консултовали за сваки детаљ.

Никола Сарић је већ објавио слике на свом сајту Сведоци и превео је моје песме на немачки језик. Његов визуелни рад преносим овде уз задржавање српског језика моје скромне теопоетике за нашу публику. Његовом умећу могу да захвалим што ме је укључио у један овако озбиљан пројекат. Надам се да ако моја реч није успела да загребе Оног Који увек измиче, да ће бар његов иконички опус допрети до оног Суштинског за посматраче.

Песма: Никола Ђоловић
Слика: Никола Сарић

ХРИСТОС                                                                           Христос

У колико снопова живиш, Вишњи
мисли се ломе пред Твојом сенком,
колико год сазнавао о Теби молитвом
уопште Те не познајем, ватрујем
тамујем незнањем како да Те именујем.

Окружен Си загонеткама удивљеним,
питањима сатканим од неслућених ореола,
почиваш у самоизливањима
која дарују и одузимају дах, заиста
полуга Си која се нема где положити.

У Себи Самом усидравајући се
без разлике свима Истост дарујући
уводиш у заборав свет сваке пропадљивости
заривен као стрела милине
у сваки угао сопства између нерва и крви.

Како да Ти приђем, како да Те зовем
у одсуству Си присутан, у присуству одсутан,
храниш се парадоксима као простор ваздухом,
време успорава казаљке пред Тобом,
пропадам у бездан који одјекује славом Твојом.

А онда подижеш завесе постојећег
указујући незнана Своја скровишта,
испод Твоје одеће протежу се векови
и испод сваког века – зилион лица
а испод сваког лица – очи човечанства,
загледаног између
Првопосматрача и Првопосматраног…

 

 

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БОГОНОСАЦсвети Игњатије Богоносац

Родоначелником сваког учења цркве
био си и јеси,
порађао си децу Јеванђељем
које си у крвоток претворио,
из тамнице си тешио слободне
а на окове агоније најмање мислио,
црква ти је била и оцем и мајком
којој си често писао савете и растанке,
укрепљен Духом савио си лавове
да растргнут њиховом глади
не избришу златне речи
из чијег меса, срца, неми глас
на укор свима вапије опоменом
и да у срцу сваког пуноверног
Дух Свети напише: Богоносац.

 

 

 

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ свети Георгије

Гонио си хришћане као некада Павле

али ти је љубав према Истини била дража,

одрешен окова имовинских и робове си штедео

желећи укус врлине више него укус мача,

ратништво се твоје показало вероисповедањем

и испијањем страшних мука ради Христа,

одолео си уценама власти и грозоморним боловима

само да би у твом самоумањивању потекла слобода,

растргнувши себе пред многобожачким обичајима

својом жртвом донео си живо сведочанство,

зато те Црква заволе кроз све векове

нудећи твоје копље против зла сваком.

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИсвети Антоније Велики

Одбацивши све таштине света

и богатства поклич

у пустињи сопства си нашао пуноћу

Прволика свега што дише,

згазио си младост

и све инстикте палог века

и мада неписмен

подучаван одсијавањем Другог,

у борби са телом

и карикатурним приказама

међу мноштвом заблуда

остварио си богосусрет,

зато ти се даде име и слава

која ће многе утешити

зато ти се даде борба

која ће многе формирати

да поучени твојим агонијама

себи не прекидају Царство

да поучени твојом истрајношћу

не живе сумњу и колебање.

СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАНсвети архиђакон Стефан

Твоје очи нам показују Небеса
са чије унутрашње стране отвора
и ми покушавамо наћи обретење,
твоја реч је ватрена
твоја младост вино које трезни
твоја смелост опомена лабилнима,
крепост се слива низ твоје лице
ореол је накит који те краси,
камење се буни да крене против тебе
али људи не знају шта раде
и да твојом крвљу као мастилом
пишу историју спасења
којим си крволоке искупио вером
јер ти је сусрет са Христом реалнији
од сваког страдања
на чију пролазност љубављу гледаш.

 

 

 

СВЕТИ ЛАЗАР ЧЕТВОРОДНЕВНИсв. четвородневни Лазар

Отрулежњеног тела
опкољен смрадом пропадања
покопан четири дана и ноћи
сам усред гроба као ружа усред трња
лежао си гладан љубави
далеко од свести сваког покрета, речи,
назван пријатељем Божијим
у емоцији Најсветијега нашао си милост
дирнут сусретом са тобом,
речију којом Бог ствара свет
глас је којим те Господ дозива
вихорећи небиће да опет буде биће
Бог је у твом устајању
а на сведочанство маловернима
уздигао Оца изнад сваке славе
али ти си опет умро
да би Његово Васкрсење било најслађе.

 

 

 

СВЕТА МАРИЈА МАГДАЛЕНАсв. Марија Магдалена

Презрена од света
испроституисана туђим безакоњима,
понижена сваким каменовањем,
очистила си нутрине од блата
надкосмичким сијањем,
које превазилази границе дисања,
и шивећи златним везом
од Свевишњег похваљено покајање
равноапостолска храброст сенчи
свако твоје кретање,
јер ниси се постидела Логоса
већ само свог нискоумља
кад год си пред Њим клечала
и где год пратила
Његове трагове у пролазном песку,
знала си силу Живота
која из Гроба искрсава
када си по Васкрсењу хтела
загрљај који никада неће
без Њега остарити и проћи.

 

 

 

 

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉсв. Јован Крститељ

Крштен са небеса, не од људи,
изабран пре него што утроба познаде намере,
у слави узрасташ сведочењем Другог,
себе ништећи а друге опомињући,
пренапојен Духом изливаш Другог,
покајањем које ти не треба – људе милујеш
а угледањем Најлепшег међу синовима људским
од своје воље и главе на смрти
ради Христа – сам себе удаљаваш

увећавајући се у сопственом умањењу.

ПРОРОК ЈОНАпророк Јона

У твом житију многи живе не знајући
јер сваки изговор за своју службу Христу тражи
само да се ниједан свог зла не постиди,
али једно је воља, друго је дар
но, сасвим треће кога Бог призове Духом
на проповед и службу
Чијој љубави је немогуће одупрети се.

 

 

 

 

 

ПРОРОК ИЛИЈАпророк Илија

Многогрмељиви и многепостидних богоугодниче
твоја неупадљивост је ватра која опомиње
твоја молитвеност – ослушкивање Бога лучезарног,
сличан си боговима који господаре ватром
и једини који само вером низводи огањ са небеса
да жртву сваког греха спали до сржи
толико ти је Бог близак
толико огањ твори сенку над твојим делима.

 

 

 

 

 

ПРОРОК ДАНИЛОпророк Данило

Као некада праведном Јосифу

и теби се даде дар тумачења снова,

владао си познавањем анђелских речи

улазећи у смислове што надилазе логику,

али као што све велике људе интрига прати

и тобом су клеветници испирали уста

мислећи да ћеш пролазним именовати Бога,

због чега би бачен међу лавове у пећину

а они осетивши росу која није од овога света

избегоше удар чељусти по теби,

зато истраја Бог у теби

да твојим трпљењем неправде

поносне уразуми и привуче Себи

а теби се предаде Дух и у седе дане

да своја сведочења ничиме не угасиш.

ПРОРОК ДАВИДпророк Давид

Ти који о харфу Духа снопове испеваваш,
творећи нестворене ноте да нађу химну крви,
принео си покајање непостидно и смерно,
загледан у амбис свог учињеног зла
али тако једноставно поражен изобличењем
којим те је Бог љубављу Својом постидео
да напишеш слова умочена у Бога
у чијем запису ће и други живети.

 

 

праведни Ноје

 

 

 

 

ПРАВЕДНИ НОЈЕ

Ругају се векови наивности твоје градње
а од тада прођоше еони превирања,
једини који не постиди наитије твога труда
јесте Логос позивањем спасења, твог крика
сваком барком Цркве коју је на Себи изградио

да твојом правдом опомиње неспремне

у сваком нараштају – док је света и века.

ПРАВЕДНИ ЈОСИФправедни Јосиф

Многи мисле да је тумачење снова све што си знао
зато застранише у веровању звезда,
узвишенија је судбина
која у неправди над тобом
показа чистоту над свим непостојаностима,
јер си знао као и други ореоли
да човек није само саткан од снова и зла

већ да постоје пророштва

која потичу са небеских водопада

што се из Самог Једног изливају.

ПРАВЕДНИ АНАНИЈЕ, АЗАРИЈЕ И МИСАИЛправедни Ананије, Азарије и Мисаил

Пред вашом безазленом тројичношћу

Бог Тројични није остао равнодушан,

показавши неустрашивост вере

и покајања које вама није било потребно

и свештено заузимање за сву отпадију од Бога,

Бог је ватру преточио у хладовину

како би ваш глас запојао славословље

учинивши вас Њему као несагоривој купини налик,

јер сте одбацили златне идоле

и на пут страдања кренули ведро,

даде вам се власт над природом

да усред ужарене пећи одолите смрти,

а усред молитве која је жарила више од огња

посетио вас је и онај Четврти

који Једини над свим што дише има власт

да се избављењем вашим

у срцима безумних зацари помирењем.

ПРАВЕДНИ АВРАМправедни Аврам

Праузоре будућих патријараха
удостојен си великих визија, али похваљен
жариштем вере где црв не комада сумњом,
остао си подобан иконом вере
чак и када си требао жртвовати јединца
којег си вековима чекао,
али узвишенији Духом Светим када
зеницом угледаних звезда – ниси одустао
од обећаног наслеђа у које и ми улазимо

да твојим погледом – дочекамо Христа.

ПРАВЕДНИ АВЕЉправедни Авељ

Првоубијена праведности безазленог
Бог осећа земљу из које твоја крв липти
и остаје рањен точком историје који ће се даље
у неправди лукавих до данас окретати

на славу оних који ће твој живот делити

љубећи чистоту више него завист.

МОЈСИЈЕМојсије

Од малих ногу избеглица беше

пронађен Промислом да владаш троном,

пламеновима нетрулежне Купине

просијан да другима нада постанеш,

озарен тамом Божијег присуства

исклесао си законе у свако срце,

постао си живи образац свих пророка

имајући веру која море расеца,

зато ти се даде име које историја не гаси

и откровења која негују парадоксе,

јер си са истим Творцем боравио

и на Синају и на Тавору

надилазећи векове несебичним самодавањем.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИЈован Златоусти

Од злата саливен

језиком нетрулежним

савио си небеса

не преломивши њиме

ниједну кост Богочовека,

живео си једноставност

чије светло није од овога века,

речима си подарио

несломљиве смислове,

њима учинио прозоре

којима се без расправе

протеже видокруг у Вечност,

твоје речи продиру још даље

потресно, драматично

јер испијањем њихових дубина

у крвоток улази пуним бљеском –

Сам Неизрециви језиком

да на месту прочитаног

да на месту ослушаног

да на месту доживљеног

положи Свој мистични престо.

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИНЈован Дамаскин

Кренуо си за Богом сигурним кораком

и уметношћу разноврсности посведочио Другог,

дела твоја су печатирала догме

гравирајући оштре планине

као рамови око слике

преко свега што се поезијом и теологијом зове,

зато ти се дадоше ноте и мелоси

да њима изрезбарен Духом

прекаљујеш многе нараштаје

доксологијом жртве, наука и хвале,

са твог мастила Христова крв тече

и сваког жедног опија философијом вере.

БОГОРОДИЦА МАРИЈАБогородица Марија

Саткана од најпрефињеније љубави
узвишена сваком красотом безазлености
ризиковала си свој живот зачећем од Духа,
неустрашена каменовањем законодаваца
распорила си Небеса као свилу
и у своје нутрине примила Несместивог
постајући унутар Пламених снопова
огањ који се храни непропадљивошћу,
никад наметљива а увек богопрепуштена
учинила си своје тело мистичним седиштем
на чијем трону твог бића, свега што јеси
изнад Херувима и Серафима
Нестворени Лик еманира, почива и лежи.

 

 

 

АПОСТОЛ ПЕТАРапостол Петар

Каменом вером савио си небеса
приклонио поверење Вишњег уз себе
и подао си кључеве Царства у веровање сваког,
у твом лику ми одражавамо сопства
јер си био непостојан на сваком углу Јеванђеља
опирући се Архисмислу чак и у име добре воље,
најузвишеније твоје покајање остаје
када на троупитаност Логоса Христа
покорен, сломљен, тишином муцаш
троодговором: „Да, волим Те, Господе!“

распет наглавачке…

 

 

 

 

АПОСТОЛ ПАВЛЕапостол Павле

Твојој мудрости тешко је одупрети се,
у сваком слову Дух Свети шармира слатко,
борио си се за све Цркве распете по свету,
не бежећи од страдања када је било најлакше,
призван, ослепљен Красотом Највећега
стегао си своја предубеђења
и од гонитеља праведних постао
мудрост која жива хода међу људима,
сенком болесне исцељујући,
слово које поучава одјеком Висине
показујући силу Васкрсења да
нико од нас не зна шта ће на крају бити.

 

 

 

АПОСТОЛ ЈОВАН БОГОСЛОВапостол Јован Богослов

У слову твоме изгарајућем
преизобиљем божанствених смислова
многи нађоше душа крштење
чије си очи дубинама посолио,
имао си језик непознатих богова
чије си муње Логосом припитомио,
даровао си се Христу више него сви
и од груди Његових до Голготе Га следио
зато Бог у твом лику нађе савршену меру
да постиди и најслабије
творећи од твоје ревности
вечну младост философије
и неумањиву Евхаристијску гозбу.

 

 

АДАМАдам

Првостворена красото Вишњега,
који од неблагодарја одбаци пољубце Архетипа,
и нагост неблагодати обрете на себи,

сурово оптуживши све осим сопства
ипак узвишен закаснелим покајањем
пронађе загрљај Васкрсења Онога Кога си одбацио.

Нема веће загонетке под небом од смрти и васкрсења. Друго нам је обећано али још није у коначности предато, а прво окушамо сваки дан и још је не познајемо. Смрт је сурова реалност. Тешко је бити песник у њеном друштву док други пате. Било да су у питању најмилији или странци. Смрт је неприродност, паразит, отицање, нестајање. Сама по себи – ужасна је управо због одсуства живота. Живота који је за некога само „статистика“ па ништа не осећа јер није имао однос са упокојеним, а за некога – сав свет управо због уложеног односа којег више нема.

Свест о свеопштем васкрсењу не враћа мртве. Зато је тескоба тим већа. И вера се ту мучи заједно са човеком иако нада није осакаћена. Не превидети да је и Онај ко васкрсава заплакао за умрлим младићем. Не јер смо пред безнадежном ситуацијом него јер Бог није пожелео, условно речено, такву „судбину“ човечанству. Смрт контрадикторно опстаје вековима управо у негацији живота и човека са сваким новим нараштајем. И не штеди никога. Ни најмоћније и охоле, ни најслабије и безазлене. Смрт не гледа ко је ко. Чак ни Бога којег је једном прогутала. Али, Бог, очигледно гледа ко је ко јер Му онда ни до једног не би стало. Не превидети тортуру и смрт Богочовека који је нас ради узео да испије ту чашу страдања и небића.

Свако се сам суочава са својим нестајањем. Има нечег скандалозног у томе јер се човек не мири са својим „испаравањем“. У тој неверици да је „то све“ што је могао узети од живота стоји одгонетка оног „слућеног“ које тек треба наступити. Сада смо на ивицама светова али прави живот тек долази. Сада је од нас сакривено „шта ћемо бити“. Нити слутимо довољно друге светове и димензије, нити Бога који ће нас загрлити вечношћу неугасиве љубави где „мољац и рђа“ немају приступа.

Смрт је бруталан транспортер у новобиће. Попут змије одбацујемо старо тело и добијамо ново тело, премда је то заправо једно исто тело али ово друго – есхатолошко месо – тек ће се указати у нашем искуству, и усмрћено у васкрслом устати. Жалац смрти јесте скок у непознато. Побуна је са разлогом. Неки се мучења плаше више него смрти; други се плаше смрти вољених више него своје смрти; трећи више ове привремене од вечне смрти, а четврти опет више вечне смрти од привремене. И сви су страхови разумљиви. И Христос је дрхтао у Гетсиманском врту. (Ипак, треба нагласити: нема већег скандала од Божије смрти на крсту. Тако нас је подигао Себи. За ово нам треба есхатолошка диоптрија. Позиција васкрсења до које још корачамо климавом вером).

Смрт прети губљењем једном заувек. Зато се проблем смрти никада не може решити унутар овога света неким искључиво људским покушајима (чија научна „продужавања“ живота не треба олако обезвредити, као ни оне миротворце који брину о „поретку“ али и када нема рата – опет се умире). Не постоји природно умирање. Оптичка варка жели да нас превари визуелизацијом да ако не умремо насилно да је природно умирање – „природно“. Смрт је неприродна као феномен. Можемо говорити о достојанственијој смрти спрам присилне али опет смрт остаје проблем. Мора да постоји Неко ко је окусио смрт а да смрт није Њим завладала. Христос. Нико пре ни после Њега. Јер беше у овоме свету а да није од овога света. Свемогућство Божије није хтело да се покаже само у демонстрацији силе и чуда као код старог Израиља, него и да покаже силу Свог свемогућства у чину умирања за цео свет. Свемогућство као свесно изабрана слабост која уводи васкрсење обавезујућим постулатом по све.

Па ипак, смрт је трагична, фатална. Одсецање од себе или другог. Као да се губи део тела, део бића. Све зависи од тога ко умире и колико је осећајне загледаности положено  у лице другог са чијим бићем је срасло наше биће. Када се вади зуб долази до бола због повезаности са нервним завршецима. Када умире други, бол настаје због растављања од оног бића које је срасло са нама. Управо та „сраслост“ показује агонију смрти када долази до „чупања“ из бића јер је немогуће да кроз наше нерве не проструји онај који се од нас раставља. Есхатон се чини далеко а од обећања о васкрсењу се тешко живи у одсуству упокојеног. Ипак, не смемо ући у малодушност. „Пролази обличије овога света“.

Ко ће, дакле, ући у своју смрт пре смрти? Исти онај ко ће пре васкрсења ући у Васкрсење. Нисмо без наде. Нисмо остављени. Имамо ране али имамо и мелем. Благодат. Док цела рана не зарасте у пуноћи славе Тројичне. Сада храмљемо али ускоро ћемо трчати. Битно је да не малакшемо усред сабора живих лешева који су својим неморалом умртвљенији од оних у гробовима. Битно је да не превидимо да сви они који живљаху пре нас, на скупштини преминулих, чекају финале Божијег Гласа. Смрт нам је већ позната (страдањем других), мада још није у тоталности прошла кроз наше тело. И Васкрсење нам је бар наговештено (Тајном Литургије) мада још није потпуно овладало нашом природом.

Због оних које волимо смрт се јавља као претећа опасност, страх и губитак а што нас чини слабим, али ако смо ми у питању, који се такмичимо у стицању благодатне зрелости, смрт треба да гледамо као мотив да се сретнемо са Богом и као добитак а што нашу веру само потхрањује да буде још јача.

Коначно питање је: Како објединити литургијски предукус Царства и људску искрену тугу за губитком драге особе?  Никако. Свест о васкрсењу, у том часу, као ни опитована благодат, не враћају мртве. Имамо парадокс над парадоксима јер се укршта блаженство и жалост истовремено. И не зна се која стварност од те две је доминантнија. Јер се распиње човек двојако. По мом субјективном искуству због смрти вољеног бића, нивелисање се у том моменту чини немогућим. Као да предукус бледи пред нестајањем другог. Искуство нестворених божанских енергија су присутне али маргинализоване, попут страдајућег Христа који као пуноћа благодати није био без агоније у часу смрти на крсту. Зато на Њему све остаје јер је само Он аутентични носилац бесмртности у Којег се можемо уздати. Живот и смрт какви су нам познати се сажимају у Њему и претачу у нешто сасвим другачије. Другачијост која нам је дата као предукус попут засејаног али чије плодове очекујемо тек када дрво израсте. У Царству Тројичном ми ћемо бити плодови на јединственом Дрвету Живота – на Богу Самом. А тада ће рађања и умирања које сада познајемо постати маргинализовани пред Животом који ће нас Собом прославити трајно.

Скривени живот у Христу

Постајем помало забринут. Колико приливом разноразних религиозних фанатика, толико и оним хришћанима који себе држе за здравоумно „проверене“. Нешто се губи и извитоперује у толико пренаглашеној побожности до сваке максимале наивности. Чак, дакле, и да нема чемера религиозног лудила. Недостаје нека тајна. Нешто што није тако очигледно „разголићено“ као на пољу вере. Није посреди демант ни Христа, ни Јеванђеља, ни Цркве. Ни оно фамозно сакривање иза набројаног. Као да се тајна побожности треба у некој светој тишини елегантније и ненаметљивије носити. У једној доличној флексибилности. Без неке помпе, сензационализма, и цитата – тих чувених „аутоголова“.

Тајна побожности, и присуства Духа Светога усред ње, не трпи козметичко дотеривање споља. Чак и тамо где је очигледност „побожњаштва“ присутна у целини, могуће је доћи до десакрализације иако није нужно „подметач“ вере утемељен на неком религиозном лудилу и вулгарној искључивости. Могуће је мимоићи Бога парадоксално и пред Њим Самим. Или, још горе, мимоићи Бога уздањем у Њега Самога. Ово је поље на којем треба тестирати изнова потенцијале својих заблуда макар оне биле униформисане у тоталности спољашње церемонијалности и унутрашњег настројења. На пољу смо где сумња није ради сумње или ради одбацивања Бога, него где сумња ради у служби Бога провером својих „непогрешивости“.

Нешто, дакле, „прећутано“ измиче а баш то „недостајеће“ показује оно најдрагоценије које ничим није компромитовано. Нарочито, није компромитовано побожношћу самом. А опет, игром парадокса, присутно је у својој „прећутаности“ и „недостатности“.

Дакле, не доводим у питање било какву побожност (осим оне бљутаво – екстремистичке или сентиментално – пијетистичке), нити негирам да за неког може постојати истинског „адреналина“ побожности. Указујем да се може догодити да тамо где је тајна побожности најприсутнија да може бити одсутна. Где је вера најобнаженија да је баш ту најосрамоћенија, комерцијализована, разређена. Да је управо тајна убијена. Скривени живот у Христу. Оно што није и не треба да буде доступно сваком а што су, на пример, пророци некада носили са невероватном и загонетном оригиналношћу не дефлоришући дар Духа никаквим видљиво – спектакуларним гестовима побожности уз назнаку да могу бити слободни и од појмословља. Не говорим ни о одбацивању Цркве, саборности, не, напротив, само указујем да се такав вид побожности може „неухватљиво“ поставити и унутар сабора светих где она заиста и јесте једино могућа а да опет та „неухватљивост“ не буде крштена отуђењем од другог. Али да постоји ризик да се та „исконска“, прво-Духовна, „првопечатирана-Духом-побожност“, може изгубити унутар Цркве – да, такав ризик постоји, без обзира на „духовни стаж“ који је заправо главни извор заразе вере, јер у старту уништава оно што се не може „стажирањем“ поткупити. Рецимо, један брак не опстаје дужином брака као таквим већ односом љубави на увек нови начин. Као да нам сва видљивост вере, њен „имиџ“, „стил“, „препознатљивост“, саботира онај њен најлепши невидљиви моменат присуства Духа. Не говорим ни о томе да побожност треба да буде „интимна ствар“ сваког, не, јер тако долазимо до опструкције и релативизације еклисиологије као „места светости“ сводећи се само на личне доживљаје и/или умишљаје (неретко и до „обдукције“ теологије). Само указујем да постоји једна интимна сфера присуства Бога у човеку која не треба бити изложена, „дистрибуирана“, или „продана“ самим пројављивањем. Нека немост која не кулминира у анонимности са једне стране, као што и зилотска побожност због своје пренаглашености носи нешто брутално и испроституисано са друге стране.

Једноставније речено, потребна је т/Тајна која носи Бога а не спољашња манифестација вере која промовишући побожност, на један нездрав театрално-фолклорни начин, изнутра не поседује никакав садржај и не носи ништа. Треба разликовати „испуњену празнину“ од „празне празнине“. Било да смо унутар Цркве или унутар самоће. Дакле, нису потребни „месијански заговорници по трговима“ који се увек бусају у груди за проналазак „једино аутентичног“, него обични људи од крви и меса који никога не силују својом побожношћу а раде на искорењивању комплекса верске ксенофобичности. Који живе сасвим безазлено, неусиљено, и радују се Богу у малим стварима чувајући своју „неутралност“ у границама које им Дух одреди.

Још увек су дивне светлости Твоје, Господе
постојан Си у свим Самоизливима радости,
остављаш за Собом мирисе опојних ветрова
ништа се са Тобом не може упоредити отимањем,
пробијаш ми месо врелинама нествореним
пулсираш све векове унутар моје отроване крви,
осећам у костима Твоје исписане смислове
све се кида да се наново у целину састави.

И Своје дарове ниси штедео нимало, никако
него Си за свако биће немилосрдну лепоту
у Вечности калио недостижним умећем слатког,
јер Си хтео тако, неуморно ништећи Се
да би изненађење за све трајало неумањиво.

Утврди наше ротирајуће немоћи од блата
смрви све узвичнике који пркосе Твојим даховима,
дај нам топлоту која не трпи компромитовање
опаши нас силом коју свет не слути, и не зна,
покажи нас пред Собом – уништи печал и срам
очисти нас језицима Духа – подигни укрепљене.

А онда када у загонетним сопствима
пронађемо живоначелно Твоје присуствовање,
помози да не пожуримо у заборав окушаног
него подигни у нама камење и на сваком Твоје Име
да имамо са чиме градити Небеску Тврђаву
да имамо са чиме бранити је…

 

 

 

 

f94ac2b95f8bbb930586ee792251cfc0

Говорио бих о проблему „преподобне шизофреније“ која влада међу људима. Посреди је симптоматичност која није базирана само на једној генерацији или типологији људи. Може бити прожета како међу младима тако и међу старима. Осим што је пред нама присутан један исконски дуализам између „шта јесам“ и „шта бих требао бити“ (дубиозно описан у посланици Римљанима), пред нама је осим детекције проблема присутан и феномен намерног заташкавања саме детекције унутар нас самих. Дакле, није реч о аутентичној шизофренији као таквој, оличеној у званичном дискурсу неуропсихијатрије, него је користимо као платформу да допремо до дијагнозе која се вешто камуфлирала међу нама који себе држимо за стопостотно здравоумне, у чему се заправо крије сложена проблематика око маскирања сопствене погрешивости на границама Божије светости.

Код нецрквених људи она се често манифестује као „глума“ због славе људске или угађања људима а на штету своје душе (личности), што узрокује један расцеп да човек дела према туђој вољи а не према својој (јер није он увек тако добар како се представља). Лаж, свесна или несвесна, долази да узме своје са каматом уз ризик да се изгуби сваки критеријум разликовања добра и зла. Добар исход би био, ако је могуће рећи, када би човек тако делао (мада опет тешко без подвојености) да угаси своју негативну вољу у себи – ону која војује и против њега и против ближњега. Али, међу побожнима (надајмо се црквенима) она се јавља ако не као последица лажне скромности а оно онда из жеље да се остави добар утицај (утисак) на људе да и они крену за Христом, што опет ствара један расцеп јер човек не може издржати да глуми врлину коју није достигао или да пак својим снагама преобрази оне које окружује. Имамо један вид плагирања, имитације стварности којој нисмо дорасли а промовишемо је као сопствено стваралаштво и акт. Христовим речником: „Ушли смо у туђи труд!“. Дакле, није овде проблем уподобљавање на које смо позвани, него о прескоку личног ангажмана а позиционирање себе као да смо достигли рубове божанства. После извесног времена код нецрквених се јавља чамотиња а код црквених исцрпљеност. Заправо, у овом дуализму није лако прећи праг патологије ако се девијација једном силовито утврди. Док постоји криза, постоје и знакови да до оздрављења дође. Проблем настаје када кризе више нема. Када је човек страшно задовољан собом. Или, када само глуми то задовољство на своју штету или повређеност других.

„Преподобна шизофренија“ је заправо глума туђе хришћанске врлине – а не постојање у својој врлини онако како благодат устројава – која ствара „раскол“ у личности. То је ако не промишљени а оно онда несвесни проблем сакривања своје грешности. Када је реч о расцепу таквога типа, многи верујући страдају од својих предубеђења изграђени на литератури песимистичког погледа на свет (где се тако ревносно заклињу у аскетику, свете оце, Божију казну, страшни суд, итд.). Позитивна аскеза се огледа у приморавању себе на љубав према Богу и човеку а не у модерном „столповању“ које превазилази људске снаге. Пустињаштво без љубави и заједнице није ништа друго него заблуда надмености оних који желе бити већим пред Богом и другачијим од других људи – а нема разлике између људи (осим по универзалности непоновљивих личности)! Други проблем који иде за њим јесте проблем стагнације. Човек уместо да чува свој огањ он због брзоплетости сагорева и остаје без Духа – зато данас има толико охладнелих срца од првобитне ревности. И не само од првобитне ревности него и од љубави и постојања у Црквеном Христу, то јест, Христу којег Црква открива и сведочи као Бога. Ако се ревност негде пак задржала, више је задобила контуре испразне рутине неголи искреног себедавања. Ипак, треба нагласити разлику између пребивања у заблуди од пребивања у лажи. Није исто. Мада могу координирати између себе за даље есктремније позиције.

Претеривање у подвизима створило је контра-ефекат, створило је одбојност према Светилишту (према Једино Светоме). Ничим присиљен, и са ко зна каквим мотивима који увек крију нешто самољубиво, човек је узео самоиницијативно тежину већу од својих снага и он се теретом сам поклопио и сам себе заробио. Тако, дакле, и претерана грешност и претерано осећање своје светости ствара један „шизофрени“ расцеп у човековој личности, а смирење није ни у једном ни у другом – оно је у безазлености налик игри детета које не познаје тајну зла, нити болује од комплекса своје репутације шта ће други о њему рећи. Такав вид безазлености раван је светоотачком познању своје ништине. На пољу еклисиологије проблем није маргинализован јер се овакав синдром може сасвим незапажено ушушкати иза типика, метанија, односа са духовником, богослужења, итд.

Сви проблеми, видимо, долазе од пренаглашене козметике побожности. Тако почиње фанатизам. Тако почиње лудило.
————————————————————————————————————
Ипак, не заборавити да како нецрквени тако и црквени људи треба да тестирају своју исконску подвојеност следећим:

„Истински безнадежне жртве менталне болести треба тражити међу онима који нам делују најнормалније. Многи од њих су нормални само зато што су тако добро прилагођени нашем начину постојања, зато што им је глас човечности ућуткан још у најранијем периоду живота – до те мере да чак и не пружају отпор, не пате нити се код њих развију симптоми који прате неурозу. Они нису нормални у апсолутном смислу ове речи, они су нормални само у односу на дубински абнормално друштво. Степен њихове савршене прилагођености том абнормалном друштву је уједно и мера њиховог менталног обољења. Милиони ових абнормално нормалних индивидуа, животаре у свом миру, у друштву у коме – када би заиста били људи – не би требало да их прилагођавају.“ (Aldous Huxley, Brave New World Revisited)

 

Народ

Народ је изашао на тргове у великом галопу
следећи масе лидера што вековима обећавају
хлеба и игара за све нараштаје без пардона
окићени беснилом као највреднијом врлином.

Сви су задихани, знојави и нервозни
сви све знају и кикоћу се дипломама
као одсеченим главама најгорих непријатеља.

Дивне пукотине подилазе њиховим стампедом
кројећи лијане за нова вешала неистомишљеницима
јер бунт се освештава новим побунама
и више ништа није битно на свим рововима.

Сви су задихани, знојави и нервозни
сви све знају и кикоћу се дипломама
као одсеченим главама најгорих непријатеља.

Има ту разних манекена за сваки кадар ухваћеног
свако је проповедник универзалног спасења
нудећи себе као мерило које други тек треба достићи
ређају осуђене као тепих за топоте праведника.

Сви су задихани, знојави и нервозни
сви све знају и кикоћу се дипломама
као одсеченим главама најгорих непријатеља.

Само једна мисао сече као страшан ветар
а баш она нигде нема своје положено место и узвичник
где је место већег смисла у тој масовној хистерији
где место нечег дубљег од удружене грознице тих суморних саборских побуна
окованих вековима од истог челика и меда?

Сви су задихани, знојави и нервозни
сви све знају и кикоћу се дипломама
као одсеченим главама најгорих непријатеља…

Жртва

Милиони лешева бриде
и нико не зна сећање другог
прошлост је појела сваку зделу,
жртве су падале као киша
губећи нит свог постојања,
и кривице су се испиле
и никога нема за наплату,
међу мртвима се угасише
и они који за њима осташе живи,
и злочинци скончаше негде
на блаженом копну отуђености,
а све њих подједнако са пирамида
набацаних трулежности,
невино дете међу гомилом
силовано, спаљено и убијено
погледом светих –
још увек питомо гледа,
чудећи се злу над собом
више него злу у мучитељима…

Бунтовник са разлогом

Имамо много побуна у свету. Свако се за нешто буни под овим небом. Негде је то уоквирено кроз разне покрете где бунт постаје сам себи циљ; негде бунт остаје у границама људске огорчености који се рефлектује само на оне из његовог окружења; а негде бунт поједе самог човека ако он сам себе онеспособи за самоизраз, те постане заточеник само унутрашњег демона. Заправо, све побуне под небом долазе из једне зоне а то је управо тај унутрашњи дисбаланс „наштимован“ да никада у себи не нађе умирење већ у свету утисака око себе. У чему се и огледа продужавање агоније. Јер, човек и није створен да би се самоостварио. Било својим самоанимирањем, било дириговањем другом или од стране другог. Човек никада није ни могао да конституише језгро свог бића на таласним основама сопства. Увек је то био и јесте Бог. Онај „који постаде знак због којег ће се људи бунити“. Човек, некако у сатанском маниру, мрзи све што му претходи, односно, презире постојање свега што је старије од њега. Незрелост је остала да вије барјаке на ветровима почетности  управо због немирења са Божијом беспочетношћу.

Освестили смо само неке приступе у доменима побуна. Нисмо исцрпели ни све мотиве, ни све исходе. Превише их је. Јер, поред свега тога имамо и парадоксе да добре побуне могу донети и страшне жртве, као и да лоше побуне могу родити нове светитеље. Историја је ратише које никада не мирује и нема само једно лице. Јер ни човек као монада никада не мирује у себи докле год је у палој, односно, неваскрслој природи. Чак и када има добру вољу и добре мотиве, то још није гаранција да ће до очекиваних исхода доћи јер увек може неко други пострадати кога нисмо предвидели. И да зло буде горе, можда нисмо ни регистровали колико смо на том науму тврдоглаво истрајали а иза себе оставили бројне ране и лешеве.

Али, можемо говорити и о другим побунама. Побунама које не жртвују друге. Побунама које нису саме себи циљ јер као такве врхуне у деструктивном. Постоје побуне са разлогом. Смислом. Подвигом. Побунама против себе а да никога не узимамо за таоце или учеснике. Где другог сведока осим Бога нема који „гледа добру борбу“. Реч је о побуни која се рађа и умире свакога дана. Порођај смисла са веома болним контракцијама. Са могућношћу да чак дође до девијација или побачаја смисла. Треба, дакле, бити бунтовник са разлогом. Са Богом. Некад и без Њега када неком делу сопства дајемо пренаглашени значај. Онај ко је гладан божанских разлога, ретко прихваћених у обручу света који форсира своје калупе, идентификује своје немире као могућност да каналише свој бунт на потврдан а не на негативан начин. Неретко се ту и криве кости морају ломити да би сопствени одјек постојања нашао адекватан баланс. Али никада по цену жртвовања другог. Још мање по цену истицања својих боловања пред другим. А понајмање пред флертовањем са собом који живи за јефтине разлоге покупљених са првих излога покварене робе.

Код бунтовника без разлога сав акценат је на размажености или на разлозима који немају благодатно утемељење.

Ћутање…

Није нужно увек имати став о нечему. Сувише смо исфрустрирани светом информација. Увек један жели да забоде нос у другог са својом радозналошћу а други да забоде нож у трећег са својим осудама. Заправо, човек је толико фрагментисан између реалног и вирутелног живота да се на свим другим нивоима постојања губи у потпуности. Импликација некад сноси толико фаталне ране да се због труљења на оба фронта изгуби и Онај Трећи Свет у којем нас Бог на увек исти начин очекује да изронимо из своје анонимности. А баш Тај Свет вешто превиђамо чак и када се пред собом и другима кунемо у своју оданост. Има нечег дволично испроституисаног у нама које увек покрива иконичност Истинитог. Нити пушта друге, нити Бога у себе.

Па ипак, некако смо заборавили на оне ретке тренутке стваралачке усамљености. Лепо је некад уживати у сопственом унутрашњем тиховању. Лепо је некад не знати ништа. Пулсирати самим одсуством било каквог садржаја. Можда су то они моменти у којима се неизразиво али опет кристално сагледава суштина свега што дише. Без неких теолошких фраза или психофилософских доскочица. Без оптерећености чак и аутентичним смисловима. Јавља се једно здраво уживање у свету Тајне који не трпи дефлорисаност операционим појмовима. Можда су нас управо амбиције да све разумемо и именујемо, ословимо и спознамо, довеле парадоксално до парализованости и незадовољства.

Неће свет пропасти само зато што се ти ниси правио паметан један дан. Нити ће неко умрети само зато што си једног дана нагло заћутао пред собом. Тишина је дар. Спознај њену вредност док траје. Зашто панично бежати пред затицањем првог здравља у себи? Можда само упознајемо неког другог себе који до сада није имао прилику да због наших избора дође до изражаја.

Наличије нашег унутрашњег саобраћаја поставља знакове поред пута ако намерно или случајно не видимо тај Пут. Народ је очигледно сит многих ствари. Укључујући и тривијални свет сензационализама. Гладан је мира. Нечега сасвим другачијег. Гладан новог постојања у којем неће бити једних истих утопијских шаблона који лажно обећавају пуноћу овога света са свим могућим потребама. Народ је уморан. Човечанство се заситило једним истим кисеоником, садржајима, једним истим укусима хране. Неко само то добро маскира разним хедонистичким поривима а други абнормалним обавезама. Ипак, човек не може сам себе преварити. Нешто у њему не мирује. Осећа да нешто недостаје и да вапај у њему не престаје чак и када намири своје потребе или утврди старе заблуде. Можда се тако, у тој тишини, јавља простор у којем ће Бог деловати. Када човек затвори врата и прозоре у себи (макар привремено) за све информације пред којима је свео своје постојање на „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Јер, човек је нешто више од механичког „кликтања“…