Archive for новембар, 2011


Мир

И наједном мир, пријездио је

У громогласу палих ишчекивања

Да светлост више неће доћи сама

А она открила се лучезарно

У крилима затегнутог мрака

И ја сам се насмејао ћутке

Сакривши од свих своју тајну

Исковану висоравнима звезданог даха

Напојивши се нежним језерима

Свим стокама од праха у себи

У притајеним променама које свет не види.

Advertisements

Византијско небо нада нама

Док лежимо обмотани у покриваче од сна

Чекајући све смишљене наде

Да се изразе у онима који их траже.

Не силимо ствари да их одмах разумемо,

Не знамо ми под небом шта се догађа

Да би танчине сишле у све наше крви.

Охрабримо се стрпљењем трагања

Доследни тамо где и наивно је.

Битно је дочекати грумен соли

Благодат Духа која ће нас зачинити,

Да би почели богословствовати

Хвалећи се сваким познањем Откривенога.

 

 

Посредник

Није нужно, није нужно

чује се са свих страница угла

а свуда се виори тиранија зглоба

чији механизам тражи: „Дај ми, дај!“

све условљава, све се отима

мигољи као вода са врха

као уље из руку па оспорава:

„Нема љубави, нема смисла!“

а сасвим другачије стоји ствар

чијег представника нико не зна

а Он стоји и не посустаје велећи:

„Дођите, Исти Сам, узмите дар!“

 

 

Хиљаде благослова на главу твоју!

Нека ти Бог подари све оне благодати

Које још нису сишле на свет,

Да још данас почнеш света путовања

Што срце узносе Облаком Израиљским,

Без бројања свих Јаковљевих лествица.

Нека ти Мелхиседек изађе у сусрет

Па над тобом да изврши тајну спасења

Обећану Авраамовој вери у старости,

Да би се могао као Мојсије окупати

У огњеним сноповима Месијанске иконе,

Па као Оци наши да живиш у пророчкој чежњи,

За Симеоновим погледом Богомладенца

Волећи попут Јована и Стефана патолошки.

Јер оно што видиш је апостолски

И што ти се дешава поздрав Педесетнице

У којима сагорева све нечисто

Као на жртвенику Купине на гори

Онога који беше и који тек долази

Да дигне те из мртвих као уснулог Лазара.

 

 

Тавор

Добро јутро, Господе!

Већ си на мојим длановима

Сунце на старом прозору,

Дивно је Твој потомак бити.

Када душа гледа све испод Тебе

Хвала на Твојим узносима

Погледима света одозго,

А сада ме спусти полагано

Да међу браћом људима

Свима објасним то искуство.

 

 

 

 

Повратак

Чудно је како кроз растојање

Оно само нестаје.

Као да што је већи метар

Све мањи је распон ваздуха.

Нема удаљења које бол разуме

Јер нема ни потребе.

Осмех живи у оделу сам

Не морају се увек гужвати удвоје.

Али, ипак, права радост настаје

Када се онај други врати.

 

 

Сурогат

Блуд је свуда тамо где разговора нема

Између различитих светлости.

Чему додир, чему мирис?

Ако онај ко те под тобом гледа

Не зна даље од ега и гнева,

Говорећи само о ономе што није дијалог.

Моја болест идеала је толика

Да од сваке речи другог до крајности зависим,

Од мрвица правећи хлебове за душу

Док не дође Реч Божија и нахрани ме Собом.

 

 

Znanje

Koliko god covek istrazivao granice sveta

Nece moci nikada preci granice svetlosti

Koje mu je Bog zacrtao

Jer je tako I tako mora biti

Da nista ne bi odmah bilo konacno I dato.

Poimace sve sto jeste I sto ne treba

U bolovima I bezumlju pustiti svaki pupoljak

Ali kada zivot dodje kraju, osvrnuce se

Koliko nista ne zna I ne vidi,

I da je zivot teska upitna dilema

O kome I nebesa  cute namerno,

Znajuci da znanje nije ono sto se trazi

I za sta se izdaje…

 

 

Отпочините страшни судови

Доста је било ваших смелих претњи

Под изговором напудерисаних добара.

Не вреди, станите мало!

Јер и стока зна време свога умора и слабости.

Окрените за промену други образ

Па осмеха над нама посолите,

Да се осетимо пред својом гордошћу постиђено

А не овако, бахатим законом да бијете

Као да немамо достојанство,

Само нас понекад опомените храбро

Да суд од наших усана зависи

Изговарајући оно од чега је срце саткано.

 

 

Крв

У крви свих нас је да имамо раздоре

Сам ток се креће и без наше воље

Идући путањом којој не знамо краја

Но само следимо унутрашње надражаје.

Смрт је то што се промаља између две кости

Постављене обе у непосредност личности.

Но, ништа тако не болује душу

Као када се у крви јави подвојеност духа

Трпећи недостатке оних које волимо

А мрзећи нискости којима нас бомбардују.