Archive for јануар, 2018


Мислио сам да сам коначно
Све своје немоћи претворио у камен,
Да сам коначно пољубио своје сидро
И да над неманима стојим постојано
Кротећи њихове ватре
Као што мало дете гази насмејано
Најпрљавије баре.

А онда се догодило нешто чудно
Схватио сам да нигде не окрећем главу,
Да стојим поражен циклусом смењивања
Једне немилосрдне рутине
За коју мислих најпре
да је препуна чаша меда и кончине.

Добио сам позив да кренем на пут
Веома далеко, у непознате госте
Где би понуђена трпеза донела велике промене
За све што јесам и за све које познајем.

И уместо да раширим појас
И допустим да крила изађу испод мантила од наде и ватромета,
Ја сам се уплашио до костију
Спознавши да нисам спреман за најмање.

Толико сам изгубио о себи увид
Све док нисам нашао мрљу на карти
Која показује прецизношћу сателита
да никада даље нисам
Крочио ван себе
И да је сва моја сигурност потицала
Од церемоније једне трагедије.

Јер, ругајући се да калуп никада не купим
Калуп ме је у себе претворио сасвим бесплатно,
Рекавши да се нигде не мичем –
Посекао сам све што се нуди као могуће
Скаменио сам све што је стварно…

Advertisements

А шта ако наш свемогући Бог
радије бира пут немоћи?
Није ли већ једном учинио тако
када је распорио себе до крајњег нестајања
не би ли како предао од себе све што поседује?
Шта ако је Бог слеп за зло овога света
где се свака вест прождире црном вешћу
двојника поред себе?
Да ли то значи да Бог не познаје зло?
Познаје, али га нема у себи
као што га ти и ја носимо једнако.
Јесте, много тога убија сваку наду под овим небом
многи су расути као бачени дијаманти
којима је оспорена свака вредност децимале.
Али, Бог сакупља развејано!
Од свих одбачених драгих камења ствара
најбољу огрлицу за своју вечну Цркву
коју ништавило не може надвладати.
Украсиће своју милу Невесту као најлепшу Драгу!
Зато Он не види зло у овоме свету
Јер за оно што Он рече да је добро и да буде светлост
знамен је бљеска који не престаје са одјеком.
А када једном буде широм отворио своја врата
својом димензијом унутар ове –
уплашиће сваку таму која се усудила
да живи далеко од откровења љубави,
усисаће сваку таму испијањем нове жучи
која ни њега, ни друге више неће моћи повредити…

Нишан

Живот је сувише кратак
да бих савијао главу
Под било какве страхове
На пањ, под било чијом претњом.
Не бојим се смрти,
Бојим се само непознатог,
са оне стране постојања
Где још никада месечина није добила
Свој додир, топлоту, осветљење.
Можда ми нису јавили на време
Али, мислим да сам умро одавно.
Сада бијем битку са друге стране реке
Бацајући копље у неке друге мете
За које свет не зна од својих нишана
И не жели да познаје,
Јер мисли да је сво осигурање
Са ове стране мостовања
Где тренутак није ни до колена
Непролазним догађајима
несатканим од –
Пужења и пировања…

Не знам…
Никада ми неће бити јасно
Зашто у сваком гнезду почивају црви
Или, у сваком колективу барем три клана?
Ако је у Цркви као месту светиње тако,
Шта ће тек бити тамо где нема љубави никако?
Свуда тај призвук контроле
Свуда чемер шпијунаже,
Увек неки лешинар нађе нечији леш
Увек нечије уво реч другога који клевеће.
Радије бих да сам одмах одстрељен
Него да сваког дана удишем одмер,
Мука ми је од манипулације било чије власти
Само зато што нисам укалупљен.
И коме ти контролори полажу рачуна?
Имају ли лице, име, презиме?
Да ли им је оговарање и лагање сво занимање?
Да ли се некада умарају од пљувања
Или морају тако јер су добро плаћени?
Увек иста прича у сваком нараштају
Увек један Јуда међу најбољима остаје,
Али ни доушник није тако битан
Када је Синедрион онај –
Који би да се у злу игра и радује…

Све сами академици!
Све сами љубитељи позоришта!
Свуда пршти од високих вредности!
А тек научници!!!
Мало ко није роб идеала или крије
Сањарење у џеповима
Као што лопов крије свој мали пазар,
Јер и лопов зна да је пазар мали
И да га већ сутра неће бити
Па у нову штету креће револтиран,
Јер у себи не затиче улов врлине
Који никада неће престати.
Тако је и са овим љубоуметницима!
Јер знају шта је добро
Али срце вероломно не престају да лажу,
Јер су добро свесни да добро
Које данас поздрављају
Није њихово нити им је до њега
Заиста стало…

Хоћеш ли да знаш
Да ли и како у теби станује, дела Дух?
Претвори се у слух!
Нека слух иде испред сваке твоје речи
Испред сваке процене, погледа
Свуда где проспеш латице себе.
Загњури се у биће другог
Свега што се променом необуздано креће,
Начуљи се, напрегни се
Док сваки напор не постане природно стање.
Онда ће почети лагано да севају Тајне.
Неочекивано, као шамар
Као невреме које ни метеоролог
Својим науком није предвидео –
Мапирањем ветрова.
Када пребројиш све туђе кораке
Који газе плочнике твојих умрлица,
Надвиј се над колевком своје душе
Па погледај у очи живо дете.
Онда ћеш схватити
Онда ћеш знати
Да што оно пророкује крајњим незнањем
Буктиња је последице која је ту
Чак и када још није наступила.
Немаш у себи дете?
Не, није мртво, спава!
Ослушни глас другог па направи промају
За светлост која не престаје да тече…

„Буди подвижник, али немој на мени!“

непознати аутор

 

 

Већ дуго ме тишти једна невоља. Проблем о којем радије ћутим. Волим да болујем у осами да не бих оптерећивао другог. Лични проблем. Егзистенцијална невоља. Криза бића? Не знам. Малодушност, неверје – никако. Морам да кренем из почетка…

Када сам био млад, волео сам да читам аскетске радове. Приступао сам листовима као чаробним световима који треба да ме одведу у неку зачарану догодовштину. Светоотачка теологија, догматика, итд., је дошла касније. Нема потребе да именујем на којим теолозима сам се највише наслађивао сазнањима. То је посебна прича за коју ћемо се померити неки други пут. Па ипак, понирање у аскетске оце, старце, монашко и пустињачко штиво, колико год пленило неким сазнањима, и мотивацијама да улог живота подигнем на већи ниво, поприлично је болно и негативно обележило мој идентитет. Неумесно је прећутати колико је ту кварова у систему било. Ето, могуће је претерати до верског фанатизма према себи најпре. Нисам дражио друге, али јесам мучио себе. Можда би се нека цинична парола могла исклесати у стилу: „Правило изнад Истине!“. Можда је меланхолија долазила и из таквих ризница. Нисам никада размишљао о томе. Пред амбисима разних умотворина и правилника о „ручној изради“ властитог уподобљавања, често ми се чинило, погрешно наравно, да ни поље Цркве није толико битно за некога ко се декларише као хришћанин. То препознавање важности црквеног учествовања ће доћи мало касније, али опет, ни тада толико по свом личном препознавању, колико по утицајима других значајних теолога који су за живота марљиво радили на одбрани улоге народа на пољу еклисиологије. Финално препознавање је дошло много касније, вероватно неочекивано и по мене, као последица директног васпитавања даром Божије љубави. У сваком случају, сви ови примери се не смеју никако занемарити. Макар у циљу да још неко не крене том странпутицом тражећи посебне духовне доживљаје условљене једино прекомерним напрезањем воље и тела у морбидности свог аскетског аранжмана.

На почетку аскетског понашања, за које ни данас не знам да ли је просто била нека свесно-несвесна имитација или знак личног и својевољног подражавања, било је много сломова. Било је изузетно тешко калемити се на природу и поредак које се противе законима твоје природе и твојих поредака. Као да си се трудио да живиш нешто што ниси не само достигао, него ниси ни започео да живиш. Неприродно. Шизофрено. Нарочито ако си био негде лимитиран јавним послом тако да је додир са људима био неминован. Сва та многонаписана поглавља о ћутању, тиховању, неосуђивању, смирењу, искушењу, очишћењу, одрицању, страстима, помислима, о пренаглашеним гресима, уздржању, демонима, сузама, о начинима и степеновањима благодати и знања, гордости, о чудима као мерилу аскетског темперамента, чак увређености Божијој, итд., – морало је унети дисбаланс у начин самог постојања. Оптерећење је било загарантовано. Јер за нека зла бих много мање знао да ми неко није скренуо пажњу на то да она уопште постоје. Иронија је да сам тек у зони осветљења посредством светих подвижника набасао на своју зону сумрака, али то раслојавање светлости није било у циљу да се укине моја тама, него да се буквално паралишем за сваки даљи покрет – било ка добру, било ка злу. Није ту било неких посебних подвига. Једноставно сам покушавао да живим „по вољи Божијој“ онако како је монашка литература саветовала. И било је страшно. Језиво. Отуђен и од себе самог. Било је немогуће срести другог без неког торнада по своје „специјално осећање духовности“. А о количини кривице ако се не држим сваке цртице закона у записаним томовима – боље да не говорим, јер безнађе и пакао су бољи пријатељи од осећања кривице. И само Бог зна колико ли сам чудан био другима у то давно време, мада се тешим комедијом неке наде да сам у океану толиких глупости можда у својој несвесној јуродивости, тврдоглаво истрајавши, барем неке опасно довео под знак питања где је њихова душа у целој причи. Ко ће га знати? Био сам изузетно млад а то свакако не може бити оправдање.

После много година срљања, а чини ми се да је од тада прошло непуне две деценије, Бог вероватно видевши моју пропаст, а знајући добро да „ниједан духовник нема времена за мене“, директно је посредовао, нашавши за мој статус луку спасења кроз разна страдања на другим темељима свакодневнице  – далеко од какве назови православности. Нашао сам свој мир. Своју мирну луку. Свој баланс и синхро. Више није било комплекса о некој духовној мегаломанији и да ли ћу да испуним своја, Божија, аскетска, или већ чија очекивања из посредног или непосредног окружења. Хвала Богу за то у све дане мог живота! Одгонетка је била крајње једноставна. Бар за моје искуство. Престао сам да читам аскетику, да цитирам теологију, да се размећем са егзегетским радовима и читавим корпусима догматике. Све сам напустио. Изнутра. Једним потезом. Молитва је дошла сама у такав испражњен стан. Познање вредности Литургије исто тако. На крају сам само пожелео да Бог у мени пише, говори и живи како Он сматра да треба. Чак и ако поново погрешим. Без усиљености. Без извештачености. Без типикарења, правила и захтевне побожности. Надасве, без аскетске бомбастичности и помпе да се одређена техника преточи у своје искуство по сваку цену. Само сам хтео љубав, веру и наду по модусу да тражим најпре Царство а да ће се све остало само придодати.

Након много година, дошавши са Литургије свеже напојен Духом и свеже нахрањен Христом, изненадио сам самог себе узевши аскетске радове поново у своје руке. Заиста сам имао добру вољу да прочитам нешто ново, да се негде евентуално надоградим или преиспитам у пропуштеном након толико паузираног времена. И шок! Опет иста реакција! Иста мета, исто одстојање. Позлило ми је! Позлило ми је само од ишчитавања читавих томова и студија неких стараца о томе да ли Исусову молитву треба изговарати са једним чвором или више чворова; да ли треба лежати или седети док се молиш; да ли је савест мртва и кроз које све начине можеш и требаш да је учиниш чистом правећи на тај начин синонимну стварност са благодаћу Духа као да је чиста савест исто што и светост; итд. Позлило ми је… То више није мој свет. То није свет којим живим. То није свет који ми може показати како да задобијем Духа и заволим Христа. Напротив, у том свету билионских монашких техника, нашао сам све осим самога Христа. Нашао сам технику ради технике. А у свим тим техникама нигде нисам нашао да се иједна ослања на самога Христа. Нигде Христа који једе и пије са блудницима и другим грешницима. Нигде Христа који те љуби независно од тога да ли си црквен или нецрквен, да ли си крштен или некрштен, да ли се молиш или не молиш, да ли се причешћујеш или не, да ли се, коначно, подвизаваш или не подвизаваш. Нигде! Све сами техничке „апликације“ за репрограмирање свести, све сами методолошки погроми за насилно калемљење душе! Нигде Христа Којег Јеванђеље открива. Нигде Христа међу народом. Нашао сам само Христа који једе и пије са законицима. Христа који условљава. Христа који не дозвољава додир нечистима. Христа који брани Христа од обичних и фаличних људи. А то није мој Бог! Мој Бог је дао свој живот за живот света и за сваког грешника у том свету! Свет аскетике ми је понудио неког деструктивног и пробирљивог Бога. Бога који Себи бира друштво. Бога који се лако љути и плане на сваку ситницу ако га увредим непоштовањем прописа и форми. Али, то није мој Бог! Нисам таквог Бога упознао у Цркви. Црква ми није дала очи да пронађем таквог Бога. Учинила ме је слепим. Слепим да само Његову љубав видим. Да у Њему само пријатеља препознам.

Да се разумемо, није нека лична одбојност посреди, као ствар сујете или огорчености што неке духовне висине нисам достигао (и хвала Богу што нисам, радије бих да ми се простота вере и незнање срца врати са свим могућим и немогућим празнинама и ранама душе спрам пуноће идеала коју заговарају „безгрешни“), итд., него заиста не могу да се поистоветим са приказом Христа којег дотични, махом монашки, естаблишмент сведочи до невероватних и крајње непотребних сложености које врхуне у једном скученом и крајње једносмерном углу самозагарантоване побожности. Ту видим зло. У самозагарантованој побожности, односно, побожности која се показује меродавном једино кроз аскетску тензију. Сав тај аскетски притисак видим само као болан и често отрован сувишак који није потребан ничијој побожности. Па, погледајмо крајњу типолошку једноставност свих људи који су ишли око Христа. Испитајмо Јеванђеља! Нико ту није боловао од аскетских предуслова! У данашњем светлу, нико се ту није одређивао према спољашњим параметрима побожности која се данас углавном исцрпљују у поштовању полупаганских обичаја науштрб хришћанске вере. Погледајмо само једноставност мале деце која не болују од комплекса да ли ће у Цркви стати поред свештеника када време није или прекршити пост или каква друга правила згњечених пресијом аскетског бонтона у којем нема места за различитост другог. Све је то крајње непотребно. Безодносно. Безлично. Круто. Ван животних сокова и вишедимензионалности саме вере као дара Духа Светога. Зар нисмо довољно уморни од глуме своје преподобности? Или је боље ићи тежом линијом аскетизма тако да ти нико није потребан? Али, зар нема нечег мрачног у таквом аскетизму? Не говорим, дакле, о укидању труда и одговорности, него говорим о уклањању онога што отежава да се човек у својој одговорности изрази много једноставније. Да нам се не догоди оно што је Христос највише изобличавао опомињући тадашњу елиту, а ја чврсто верујем да ме Бог неће осудити јер уносим нову реч и контекст у Свето Писмо, па ћу само парафразирати али уз навођење оригинала у чему хоћу да поентирам:

Добро укидате заповест Божју да свој аскетизам сачувате.“ (Мк. 7, 8-9)

 

 

ps.  Подвучени појам свако може да замени неким другим уметком у којем највише лоцира одређени проблем који га жуља…

 

Магла

Данас сам очешљао косу своје Цркве…
Била је дивна, свечана као лист парфема
Завејана белим велом своје хаљине
Пред властито венчање.
Отргнута од заборава свих проклетих мене.
Растао сам у њеној сенци,
Пролазио као сунце кроз кровове.
Није било непријатеља.
Желео сам доскок погледа у нестворено.
Није било ниједног покрета другог
А да није пољубљен светлошћу Трећег како доликује.
Свуда је вода жива налазила пролаз
Кроз сваку пукотину стиснутих шкргута.
Сви су били на правом месту
Као удар шуме суровошћу птичијег цвркута и тишине која крчи пут кроз вене.
Мој народ је трапаво дете
Које плаче због својих жеља и несташлука,
Мој народ је просјак крај Цркве
Који просећи Бога – Њега Самог пропушта.
Данас је Бог светом маглом окадио цео град
Да би донео очишћење сунцем
када нико не очекује…

Подсетник

Неке наде охрабрују
Неке су наде опасне,
Када човек почне према њима да се мери
Као да су већ одавно живе
А нису ни биле присутне.
И онда се храниш ватром
Причешћујеш новим дахом,
Мислиш, све је у реду
Брига нема пречицу до пакла.
А онда схватиш да су године украле свест
Да је већ крај животног сата,
Да си оџепарен сијао светлост
Која никад није била стварна.
А веровао си, дирао забрањено
И сада пустињујеш изнова.
Али, ту није крај, смрт је већи ужас!
А да би од њеног напитка побегао
Лакше је створити нову наду
У којој ње неће бити ни за трен.
Па ипак, драмска напетост дави жртву
Јер незнање са питањем остаје:
Да ли је твоја нада била права,
Или је само смрт била подсетник
Да се од оне лажне извучеш коначно?…