Archive for август, 2016


Неурастенија…

Х. Б. је био слаткоречиви мизантроп. Х. Б. није волео људе. Заправо, волео је публику али није волео људе. Х. Б. је мрзео све што личи на људе. Имао је неку чудну навику да загледа нечије ноздрве, ране по ногама, покварене зубе на телима других. Све што личи на дефект таман га је толико привлачило да би га истовремено могло одбити. Х. Б. је мрзео сунце, небо, птице, све што има биће и трпи дисање. Х. Б. је волео самоћу. Своје мрзовољне руке у џеповима које је волео више него пуна црева. Х. Б. је имао љубав само на уснама, у идеји, идеологији која се морала живети по цену убиства света. Он је био сањар, али више глумац свог лутајућег позоришта. Х. Б. је волео морал, или бар неки инат обучен у његово најлепше одело. Бунт, бунт, бунт. Пркос, пркос, пркос. Свуда где је мирисало на контрирање, он је предосећао укус доброг јела. Х. Б. је био геније. Маргина му је била омиљено седиште згртања своје славе из чијег ћошка је пажљиво мотрио сваког. И намерно је појачавао своје параноје сваки пут када би се видокруг његовог постојања претварао у одсуство минског поља, сваки пут када би се проклети мир приљубљивао његовим костима. Х. Б. је живео за провокацију, за субверзију. Спокој га је вређао. Сматрао је да припада незрелим духовима. Одавно је прозрео аплаузе овога света, зато је од свакога манијакално зазирао као да му неко дира нешто најсветије када би се окомио на њега свечаном љубазношћу. Одмах би се потрудио да доскочи галамом и нападом само да би другог што даље од себе склонио. И ако би у томе успео, смејао би се свом лудилу што је успео да превари још једну наивчину која је мислила да може да га процени и одмери до танчина свих његових наличија. Етикета будале је био идеал којем је стремео. Намерно, посвећено. И веровао је у Христа али не онако како свет и црква уче. Од како су будале заузеле портфеље, он је престао да чита.

Једнога дана, док су његове свете игре са презиром плеле ново коло, десило се нешто што Х. Б. није предвидео. Појавио се Христос у његовом дому. Бог га је увео у екстазу налик сну. И када је унутар неког новог светла отворио очи, десило се нешто необично: Х. Б. је постао Бог главом и брадом. Доживео је метаморфозу у пуноћи своје свемоћности. Није било другог Бога осим њега. Сада је имао цео свет као најбољи ручак на тацни, и дала му се велика моћ да може да влада и чини са творевином шта му је воља. Јер сада је он био тај који скупља и отвара шаку свему што има постојање. Х. Б. се то баш допало. Одмах је пожурио на улице да провери и тестира своје новомоћи. Упутио се тамо где је најпрометније, у центар града, молећи се сам себи да што више народа тамо затекне. И на своје амин, такво стање је и нашао. Међутим, почео је чудне силе да осећа како истичу из њега. Нико није знао ко је он док је пролазио градом и то му је у духу старе будале импоновало јер је сматрао да је његова приватност нешто најдрагоценије. Али, сада, будући Богом, није више имао своју приватност јер је имао увид у живот сваког човека. Напротив, није више имао не само свој живот него ни свој чувени мир јер је могао свима да чита мисли. Почео је да осећа неки вид наметања других на свој унутрашњи живот. У себи је затицао свакога осим себе! Није прошло ни пет минута од како је постао Бог а већ му се смучио осећај од надражених чула. Сви само нешто кукају, хукћу, запомажу, сви га по имену дозивају и без пардона увлаче у своје проблеме које он лично и беспоговорно треба да реши. У близини десетог минута своје божанствености почео је да осећа свети бес. Желео је да уништи свет. Имао је ту моћ. Али, онда се запитао: „Зашто бих уништио оно што сам створио? Све ове неизбројиве милијарде на две и четири ноге, на земљи и под земљом, на небу и под небом, сви су моја креација! Моји су и припадају мени. Лако могу да их све уништим и да створим нови свет, али опет ће се историја понављати. Нека живе. Такви су, какви су, али моји су!“. И тако се Х. Б. први пут одрекао своје моћи. Није желео да га она дефинише. Штавише, плашио се своје моћи да она не постане константа која ће се промолити мимо његове слободе. Али је брзо схватио да он будући Богом може бити слободан од своје власти. Могао је да се дистанцира од своје свемоћности, и та улога доброг Бога му се баш допала. Свет за његово милосрђе није знао. А свет је од њега зависио.

Потом је Х. Б. отишао до болнице а после на гробље. У болницама је све мирисало на фекалије и најлонску припрему за дефекте и смрт. Многи су му се молили. Први пут је осетио тескобу да неко зависи искључиво од његове воље. Почео је да промишља. Могао је све да оздрави једним мигом и упокојене одмах да подигне из мртвих. Али изгубио би се неки дубљи садржај. Не би било покрета, драме, ни историје. Не би било смисла који би се развијао без обзира на трагедију света. Нити би се ко освртао за оним другим поред себе. А имао је свест да ће свима њима подарити нешто сасвим другачије од тренутног стања. Неки венац славе који није хтео унапред да покаже. Неки вид имовине коју је као најлепши поклон декорисао ту одмах иза завесе пропадљиве позорнице. Тако се Х. Б. други пут одрекао своје силе. Затим је наставио ход и срео безазлене и сиромашне. Једино су га они препознали и питали како је и шта ради не тражећи ништа од њега. Тај свет му се баш допао. Умели су да причају са њим безазлено и без притиска што пред њима стоји Бог. Међу пропалицама и криминалцима је највише задржао своје пажње. Неке би радије ликвидирао али будући испред времена видео је време њиховог покајања. „Ако их сада уништим, уништићу и време које још није дошло а у коме ће се наћи поправљени од свог зла! Ако сам Бог, у чему ће моја слава бити да их све истребим? Боље је да не дирам ништа. Нека иде како иде неголи да једном померим једну ствар која ће направити колапс у свим световима. Боље је да будем љубав.“ Тако је Х. Б. први пут почео да учи шта значи бити Богом који је изабрао постојање као Љубав. И та улога доброг Бога му се баш допала.

Затим је Х. Б. обишао све цркве на свету. Једва се провукао од измаглице тамјана да боље осмотри лица окупљених. Осећао се помало непријатно што му се цео свет клања и слави име његово. Многе тротоаре је требало окадити од суровости. У црквама је срео разне људе. Највише оне који су се клели да га познају деценијама, неки вековима, а да он никада за њих није чуо, и да им лица заправо први пут види. Неки су га тражили заглављеног међу својим бројаницама или иконама али Х. Б. је у томе видео идолопоклонство. Покушао је да понуди своје лице, али би га одгурнули јер им је радије била дража слика коју имају о њему неголи он лично спрам њих. Коме год се лично обратио, нико га не би констатовао. Један га је чак избацио из Цркве јер је реметио поредак богослужења. Најпотресније приче су долазиле из људи којима је хитно требао опроштај. Они су поприлично патили. Било је и глумаца његове светости, а неки су заиста личили на њега уподобивши се његовом божанству. Немир је поново дрмао његове нестворене нерве. Осећао је велики притисак и тешку одговорност да буде Богом, тако да је сам себи почео да се моли да из вртлога свих тих неуротичних еуфорија, сатканих од молитава и океана жеља, што пре напусти свој престо. И ту се Х. Б. тргнуо из своје екстазе. Мокар и румен од доживљеног. Осећао се блаженим што више није Бог. Још увек га је болела помисао да све од његове воље може да зависи. Надасве, разумео је поруку коју му је прави Бог послао тако што га је поставио на Његово место.

Свануо је нови дан. Х. Б. је први пут са захвалношћу погледао зрак сунца, чуо цвркут птица, угледао килави облак који обећава слатко. Његово дисање више није вребало људе. Радовао се што је само обичан човек у којем бити маленим може понудити читаве светове сабране на једном месту. И први пут се помолио без роптања и без мржње према свету речима: „Хвала Богу за све!“. Након много бачених година у неповрат огорчености и цинизма, истог дана када је Х. Б. постао Бог, истог дана је родио новог човека у себи, а Бог који му је дао Своје место, истог дана када је постао човек потврдио је Бога у њему…

Неке блискости су присутне само до оне тачке одакле воајеризам интриге почиње…

 

Данас имамо пикантну тему. Воајеризам. Све зависи шта под тиме подразумевамо. Проблем можемо сагледавати праволинијски или аритмично, једнодимензионално или вишедимензионално. Психолошки гледано, под овим појмом се подразумева сваки онај који ужива сексуални доживљај пасивним посматрањем других у одређеној радњи. Али, ове пошасти нико није поштеђен ако је посреди сагледавање другог чак и одрицањем тог другог. Можда, логиком патолога, неко неће доживети оргазам фокусирајући се на садржаје који долазе од другог, али ће сасвим извесно, логиком здравоумнога, доживети неки вид узбуђења уношењем у позицију другог којег може и не мора са дистанце вребати. Узбуђење још не значи темељ умоболести, јер постоје позитивне стране њене присутности: неко је узбуђен пред неки испит, неко пред венчање, неко пред рођењем детета, итд. Ту, дакле, не можемо тражити развој дефекта. Дефекти настају када доживљамо узбуђење (аскетски оци би рекли покретање разноврсних слојевитости и преплитања страсти које се увек кружно ротирају) асимилацијом одређеног садржаја пред лицем другог којег контрадикторно не желимо у себе да примимо. Другог којег шпијунирамо кроз кључаоницу дистанце. Којег анализирамо али којег не волимо. Којег, можда чак, одлично идентификујемо у одређеном недостатку, али чију близину не подносимо, а опет, узбуђујемо се сваки пут када посматрани изведе одређени покрет, акт, акцију. Технолошки речено, логиком интернета, воајеризам може бити пасивно ишчитавање другог у свету сензација и вести. Из таквог угла, трач-партија је само продужена диоптрија воајеризма, јер сада уместо једног посматрача посматраног, настају двојица или више њих који уједињују своје погледе пред садржајем онога кога (де)мистификују.

Заронимо сада у димензију Цркве. Да ли је она поштеђена овог жалца? Није. Поред институционалног домена, где свако мотри на оног другог, налик мафијашким клановима само да би на грешци једног други заузео место, воајеризам је итекако присутан. Може се чак рационално оправдавати на више нивоа и под различитим „моралним или догматским“ изговорима. Ствар се компликује на богослужбеном терену. Воајер може бити онај ко је присутан на Сабрању а да се не оприсутњује уласком у однос са Богом и људима, него остаје на самозадовољном спољашњем манифестовању незреле побожности. Таквог човека не занима ништа осим његовог погледа. Дистанца је унапред постављена. Мада је међу присутнима, ни са ким не остварује комуникацију. Мада је пред лицем Божијим, такав Бога не познаје. Нити има другог човека у његовом срцу, нити Причешћа у његовом крвотоку. Премда, ако и друго држи, то није гаранција да је прво испунио. Јер се неко може причешћивати а да и даље врши отклон других око себе. Можда је претенциозно рећи али није немогуће да је управо овакав вид причешћивања „на суд или на осуду“. Као што се не сме рећи да сваки онај ко себе лишава Тајне да је нужно без односа са Д/другим. Данас се, нажалост, неке ствари толико подразумевају да долазимо до банализације. Иде се логиком: ко се причестио – има Бога, ко се није причестио – нема Бога. Нијансе и међупростори се маргинализују а да управо у њима могу почивати читави парадокси који су релевантни када је укус истине на помолу.

Еклисиолошки воајеризам крије у себи нешто вулгарно. Примером говорећи, има таквих свештеника који посматрају своје парохијане према логици пред њима исповеданог, и не либе се чак да такве исповести огољују пред лицем неког трећег. Ту су и парохијани који уздајући се у своје пуштено корење у некој матичној Цркви дају себи за право и одмер да сваког новопридошлог у вери воајерски сагледавају. Али сви ови примери нису довољно исцрпни, јер свако свој одмер утемељује мотивом страсти који га покреће на сагледавање. Управо је то база, у том ћошку се крије воајеризам. „Узбуђује ме да се бавим оним кога не волим, или, којем не дајем шансу да са њим успоставим мост али чије присуство ми је потребно за моје декадентне процене!“, то би отприлике била нека дијагноза. Некоме је сав еклисиолошки воајеризам у сопственом огледалу. Узбуђује се да посматра своју обнаженост пред замишљеним идолима своје стручности, врлине, итд.  Такав можда не жели да буде воајер других већ само свог живота, али радо бира да има публику просутих погледа по себи. Жели да буде посматран, примећен, пред воајеризмом других. Из таквог угла, раскорак и дистанца су опет унапред постављени.  Са богослужбене, благодатне, тачке гледишта, немогуће је достићи сопствени удео освећености дистанцирањем од Онога ко нуди однос. Од Бога! Због чега би такав неко уопште дошао у Цркву? Да буде посматрач? Посматрање још не значи учествовање. Само неко ко не учествује у неком заједничком делу може бити посматрач, а посматрање још не значи партиципацију у стварности Бога или човека. Зато има пуно посматрача али мало партиципирајућих. Данас свако зна свашта о свакоме али место односа не дозвољава, не упушта се у дубљи ниво дијалога и сусретања другог. Више се верује свом рационалном или интуитивном воајеризму неголи Д/другоме. Отуђење је само природна последица „сексуалне мембране“ која једном искоришћена пред лицем једног тежи другом лицу за своје нове воајерске егзибиције. А тако се проблем само умножава…

 

Чигра

Усред ноћи завртео сам чигру
и бацио одлуке двосеклим зубом,
данас бирам себичност
ту дивну поставку свих шарених кравата:
нећу никог мерити двогледом
нећу убризгавати свете садржаје
нећу играти домине са злим глобусом
нећу тражити нове идоле,
нити јурити сенку патетике
нити се хвалити неодјекујућима
нити прождирати сензације
нити свирати охолима и полтронима,
данас бирам себичност
да оперисан од вртлога дешавајућих
пронађем здравље и првонеискварено:
трен када је новорођена звезда
у сутону многосијалица
зачињала светлоспознаје и тек пронађено
сећање на себе…

 

 

 

Неоднос

У неодносима је најспокојније живети
нема ларме, тих сурових давежа речи
свуда је добро бити ја
јер има ко да сенчи аплаузом
важно је да се шибицари
докрајчава смрт једног смисла
докле год постоји валцер
у којем загрљај другог није гушење
одвећ је заморно бити нешто друго
потребно је раширити мало боље цираде
под којима плићак мозга снева
и пева ломљавом, циком и дреком:
свуда је добро бити ја
докле год паметовањем берем поене
колико сам диван, пожељан и јак
миран туђиновањем пред лицем другог…

У поретку овога света тешко је не застранити. Његова темпоралност се огледа у експлоатацији свега што трпи постојање. Мало ко не шверцује своје врлине, а неко чак и велике таленте, да би добио парче хлеба и који квадрат дома. Мало ко није компромитовао себе када безбрижно детињство (ако га је па и било) прође и донесе пред прве снаге одговорност зарађивања. За све постоји цена и рачун. То је слика света. И само су ретки успели да споје љубав према ономе што раде, а неки чак и да уновче своје дефекте, док они други, инертни, трпе своје хуктање, које се увек несносно увећава подршком хуктања другог, радећи оно што не воле само да би преживели. За човека, чини се, нема пуно избора: ради или умри, плати или испаштај.

Апостол каже: „Ко неће да ради, нека и не једе!“. Провокативно. Одлучује човека од лењости, изговора. Ипак, у то време можда апостол није знао да ће се ритам света драстично модификовати, да ће брзина рада порасти, да човек неће бити вреднован према Христовом да је „сваки радник достојан своје плате“. Наивно се чак чини промоција неке моралистике јер има и таквих који проституишу своје знање, таленте, тело, да би стекли више. Јер, евидентно је, човек није довољно плаћен за оно што ради. Наравно, није посреди оправдање таквих избора, али може бити позив на веће разумевање таквог избора. Незахвално је сад правити компарације према различитим стандардима у свету, јер је свака држава засебна прича исто колико и сваки човек са својим мотивима. Данас се робовласништво обукло само у свечаније и модерније одело али је свој концепт одржало. Јачи влада и јачи прождире. У цркви и у предузећима. Приватнике да не помињемо. Борба за проналазак посла а потом борба за останак на послу. Ипак, неправедно се на рачун истински сиромашних одржало да више запомажу они који све имају неголи они који ништа немају.

Човек ради љубави према најмилијима не бира посао. Може да мрзи свој посао али га љубав према вољенима обавезује да га ради. Некада се то протеже до фантастичних могућности које човек усред своје ревности дословно превазилази. Иде преко својих снага само да би нашао осмех и отклон глади другог. Ту су аскетски огледи у потпуности занемарљиви спрам оваквих подвижника. И ту се отварају невероватне драматике које се некада ивиче са границама безнађа и потресним емоцијама. Са друге стране, ту су такозвани „воркохоличари“, типологија људи која је неуротично везана за свој посао као да је то све што имају од свог бића. Њима новац не недостаје, једноставно немају мира у себи, јер немају већи Садржај за који би везали свој идентитет. Како год приступили проблему, отварају се две дијагнозе: грцање у дуговима које људска снага једва да може да подржи а не види пред собом могућност да промени свој положај, и оно разорно код многих: не обремењује човека толико несташица колико опетерећеност да никада неће имати довољно. Могу се разлози правдати којекаквим узроцима лоше политике, лошег стандарда, лоше економије, итд. али то неће умањити проблем. Људи су и данас, као и одвајкада, услед осећања тескобности самог постојања (која је увек датирала од проблема смрти у природи), пред собом пројектовали месијанске идеје полажући велика очекивања у политичке вође које ће им донети такве плате да хармонија Царства Небеског неће ни бити потребна. И што су се више такви идеали неговали, већа су разочарења услеђивала. Али, чак и када су се највеће револуције развијале – та исконска промена се никада није догађала. Утопија је остала да вара човечанство. Јер је свету требала плата којом ће се се ослободити од пореза смрти.

Данашњи човек се сналази како зна и уме. Неко се не сналази никако. Ко није свео своје постојање само на један изборни глас и превелика очекивања, копа рукама и ногама не би ли бар мало ублажио последице смрти у својој природи (глад, жеђ, топлоту…). Неко је успео да се избори, неко није имао шансу, а неко није ни покушао и такви су најтрагичнији, јер им је огорченост једина плата у нервима свакодневнице. Ко је успео да стекне мало финансијске независности или се одао већем хедонизму или већим улагањима, мада не треба превидети да има и таквих који су успокојени на материјалном ипак потражили веће место смисла под небом који би несебично поделили са другим.

Сензационализам свакодневнице исушује људске потенцијале. Осим што се медији упорно труде да формирају, промовишу и наметну слику света који дефинитивно у погледу намерно пласираних садржаја немају ништа заједничко са својим Творцем, народ се са друге стране расплињује управо у том домену, испијањем празних вести чије добро никако да сване, да не би мислио на свакодневне проблеме и начине на који може да реши своје проблеме. Тако долазимо до шибицарења. Или се други играју са нама, или се ми сами играмо са собом. Потура нам се лажна слика смисла испод океана информација (у којима чак ни ради свог добра не ограничавамо себе!) а ми треба да погодимо где је истина испод свега премештеног. Јер, данас многи премештају место смисла и више се не зна где почиње разлика између залетелих идиота и сладокусних коцкара који живе за нову игру прилива вести. Човек је, ипак, нешто више од најезде спектакуларних наслова који стално обећавају бољитак који никако да дође, јер се отимањем око вести стање свести одржава у лажној нади да ће једном сванути бољи дан. И тако се проблем пролонгира. Човек не живи, он вегетира на стварности коју није изабрао, а од које опет, парадоксално, очекује да му донесе стварност коју он жели да затекне у себи. Ђаволијада почива у томе што човек пасивно очекује да му други донесе тај бољи свет. Али, једно је сигурно: којим вестима себе храниш, таквим вестима робујеш!

Тако долазимо до познања своје дијаболичности. Јер улазимо у темељ где је Христос потребан. Осмишљавање. Имамо два занимљива места у Новом Завету. Један је када Христа искушавају да ли треба плаћати порез а други када каже апостолу да извади рибу из мора и из ње извуче новчић којим ће платити порез. На оба места имамо неочекиван моменат: треба плаћати. Очигледно до таквог става долази прозирући у могућност анархије. Корупције у то време није мањкало. Али Он је експлицитан и недвосмислен. Не позива на револуцију, нити промену политичког програма. Проповеда нешто ново али не укида ни старо. Цару-царево, Богу-Божије. Држави-државно, Христу-Христово. Свој аргумент не базира на есхатолошком ставу, него на тренутном који не поништава есхатолошко. Сигурно је да се унутар Себе Христос није можда слагао са текућим политичким ставом и проблемом народа, али је засигурно знао да је исконска потражња човечанства у много већем излазу од проблема јела, пића, одеће, пореза, итд. Ту се усмерава, у проблему смрти и проблему вечног живота, иако не занемарује тренутне проблематике конкретног народа и владавине. Као да смо затечени ту где јесмо својим постојањем, али да то није оно што нас дефинише и одређује какви ћемо бити. Зато се Христос не расплињава, нити шибицари, на том темељу. Ако одемо још даље, видећемо да је и у време Нојево народ једнако трговао, куповао, ишао по пијацама, припремао свадбе, итд. Ништа другачија позиција није данас, само је сада много прометније и турболентније јер је и више народа на планети, па је израженије и осетљивије. Ми можемо спекулисати, бунтовати, борити се за своје место под сунцем, ништа од тога није зло, али зло постаје ако нам та броба постане једина преокупација под небом. Није довољно да нам само боље буде, него и да своје апетите осмислимо узвишенијим назначењем. Од нас зависи само колико ћемо се потрудити и колико се снаћи у захтевима овога света, чак и када имамо лоше ветрове, а да не жртвујемо у себи оно најдрагоценије што једино нема цену: љубав, веру и наду. Јер, установом Царства у себи, благодаћу Христовом, ми такви уносимо промене у овоме свету а то свакако не значи навијање за наивност и пасивност у стварима пролазног света, већ обраћање пажње да не шибицаримо своје постојање са фарсама овога века баш онда када држимо себе за мудре и активне.

Кавез

У животу Н. С. све је отицало у набреклом потаман колориту. Као син јединац и као син љубимац, размажен од малих ногу, увек је имао све што се пожелети могло. Обзиром да су његово рођење отац и мајка чекали дуго, обоје су већ били у изразито поодмаклим годинама. Није прошло пуно од рођења Н. С.  када му је отац умро. Он га се више не сећа. Има неколико старих фотографија са њим које својом папирном непомичношћу не могу да кажу много. Мајка је са стидом говорила да су многи мислили да му је отац заправо деда колико је наборана кожа од старости набрекла кожно постоље када би га као мало дете шетао. Одсуство очинске фигуре је Н. С.  дубоко обележило. Дала му се слобода о којој су друга деца могла само маштати. То га је чинило поприлично дрским и манипулативним у свом кењкавом односу према мајци, која је, сплетом дрскости, сматрала свако своје одобрење, чак и у име његовог почетничког зла, као благослов своје свете нежности.

Па ипак, Н. С. је у целој тој самодовољности остао дубоко несигуран у себе током одрастања. Што му се више допуштало, он је тиме постајао несрећнији. Године су учиниле да је као млад момак постајао принуђен да слуша своју мајку у свему. Било је ту дресирања. Једина контрола сина од стране његове мајке се показивала у наметању кривице или глумљењу жртве да би кривица била још јача. Јер је попут пса за свако учињено дело очекивао награду. У томе се огледао сав њихов однос. Мајка га је поучавала да не буде наиван, да не буде глуп, да обавезно „гази преко мртвих“ ако себи жели углед. Улагала је у њега све емоције и сав капитал који је поседовала. Није хтела само сина већ успешног сина. А не желећи да ради Н. С.  је прихватао све њене предуслове само да не остане без финансија. Тако га је мајка везала за себе од малих ногу. Њој се исповедао, подносио извештаје, тражио новац и слушао савете. Било је нечег морбидног у поучавању одраслог сина како треба да искоришћава друге девојке. И још бизарнијег у томе што је син посвећено показивао оданост својој мајци. Почео је да свира гитару у једном бенду, да иде на хокеј, и да пева у једном уваженом хору за чије наступе у иностранству је живео. Али да мисли својом главом и да зарађује од свог рада, није хтео, нити је могао. Стамбени проблем је решио. Поседовао је неколико некретнина. Зашто да ради када може да наплаћује кирију? Остатку њега остало је само да се излежава у студентским данима мењајући факултете брзином смењивања својих нових аутомобила.

Међутим, у свом том одрастању под патронатом свете мајке, која је живела за понеки поодмакли оргазам, флертовање и кокетирање са астрологијом, Н. С.  се трудио да у дубини себе негде сакрије своје парче света у које она неће имати свој безгрешни увид. И заиста је успевао у томе. Једно дете у њему је остало недирнуто, неокрњено. Ван утицаја његове мајке и њеног обешчашћеног ауторитета. Па ипак, једини озбиљни потреси који би се дешавали у животу Н. С., када уморан од жена и алкохола потражи своје место починка, долазили су од оних ветрова који би имали додира са Христом. Његовој вери га нико није учио. Поверовао је у Бога као мало дете и доживео га као строгог али праведног императора којем се треба покоравати ако човек себи жели добро. Наравно, то је стварало доста проблема са његовом бунтовничком и саможивом природом, али од свега што је познавао једино је решио да Ономе кога не познаје покаже послушност. Када је његова мајка приметила новонасталу преподобност у свога сина, брзо је обавестила психијатра који није могао да постави никакву дијагнозу. На крају је позвала првог парохијског свештеника који га је на наговор мајке одмах упозорио да нема смисла живети у Христу тако млад и да својој младости треба дати оно што она тражи. Да ли је ту било неког прилога за свештеника да тако нешто каже, остало је нејасно. То је младог Н. С.  поприлично саблазнило. Али, као да је једва чекао на такво одобрење од једног свештеника само да би могао разузданије живети тамо где је повремено одступао. И све би текло својом хармонијом да на животном путу Н. С.  стално нису искрсавали нови контакти са људима који су му ненаметљиво сведочили своја битисања у вери. То га је поприлично ломило, кидало, чинило му се као да му кожа отпада од осећања кривице за своја безумља. А нико му није указивао на његов грех, него су му само људи предочавали лепоту живљења у Христу којег је он пропуштао да пусти у своје биће.

Како је време одмицало постајао је огорчен на такве вернике. Они су му били криви за његову несрећу. Стално су га подсећали на Бога којег је пошто-пото хтео да угуши у себи. Да Му никако не дозволи одзив. Да Му прегради пролаз најпре унутар свог срца јер октлон верујућих у видокругу није било довољно. Онај Који га је упорно мамио је постао Онај Који му упорно смета. И то се страшно одражавало на живот Н. С.  јер је подвојеност често узимала свој данак. Тако је у једном тренутку постајао препорођен ослушкивањем туђих сведочанстава. Погледи су му се благопријатно мењали слушајући светоотачке ставове по неким питањима. Негде би наивно грчио своје биће слушајући о подвизима светих пустињака као да се њему догађају идентичним искуством. Имао је ту особину да може да се постави на место другог. Али, већ у следећем тренутку тај поглед би се мењао у нешто црно, гротескно, недефинисано, оболело од мржње, јер у себи тај дар Духа није налазио. Никако није постизао дугоочекујуће ослобођење. А религиозног фанатика је сматрао сваког ко би дуже од 60. секунди причао о вери. За њега је то била уцена и понижење. Постајао би немилосрдно кочоперан. Сматрао је да нема ништа мање удела од светих. Зато су га хришћани посебно нервирали јер су били тако „обични“ уместо да буду тако „посебни“. Али, свој пример није давао. На Литургију никада није отишао јер је веровао да ако само једном дозволи себи причешће да или неће остати жив или да ће морати толико да измени свој живот да његов претходни више никада неће поседовати. То га је жалостило, јер је он веома волео свој живот.

Неке невиности остају неповратно ишчашене. Данас Н. С. има 45. година. Неожењен. Без деце. Без посла. Ни у једној професији се није нашао, ни остварио. Мајка му је налазила најбоља запослења, једно чак и у Грчој, али нигде није пустио корење да хватају земљу. Још увек живи са својом мајком којој уредно подноси исповести, извештаје, од које још увек тражи новац и слуша савете. Може се рећи да је делимично спокојан, јер му ништа не недостаје поред толико некретнина и аутомобила. Одавно је престао да броји колико је женских срца сломио. Једну је посебно волео али ју је мајка истисла на време. Вешто је од себе сакрила разлог да је посреди конкуренција изговором да за свог сина жели само најбоље вино. А ко ће се свађати са мајком? Она је светиња. Због ње је одбацио не само своју одговорност, него и самога Христа. Он више нема неуротичне нападе када сретне хришћане. Повремено се, једном или двапут годишње, залети у прву цркву да се помоли. Чим изађе из ње, понесе са собом лудила које је претходно окајао. Бог је за њега остао странац. Никада му није поклонио срце. Мада га још увек брине сведочанство других о Његовом Суду. Дражи му је страшни император од Бога Оца. У томе тражи покриће да се никада не одазове на вапај срца за Христом. Да му још увек држи преграђена врата са неколико брава. Тако је себи обезбеђивао алиби за предстојећи Суд, ако до њега напрасно дође, да једноставно није познавао Бога да би му се имало на чему судити. Преокупација око Божијег Суда је све што он зна и верује. И дан -данас Н. С. повремено ошури света савест, али он се уморио од свог аскетизма. Сматра да је доста дао Богу Божије. Још увек незрело задрхти, као ударцем шамара сујеверја, када му неко започне приповест о лепоти живљења у Христу, али његово надахнуће таман толико потраје колико смена удахнутог и издахнутог кисеоника. Јер, духовни поглед замени ватра која одмах за њим настане. Астрологија његове мајке је унапред исиписала његову судбину коју је он морао беспоговорно одживети. Било је једино важно да мајка буде задовољна њиме. А своју мајку је толико волео да није ни запазио када је због те љубави омрзао своју душу, усред које почива заточено дете да га је и од себе сакрио, а која је остала заробљена у добровољном кавезу за лице Божије.

13669107_653530521472166_6097978786501273214_n

Масакр

„Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звјерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.“

Меша Селимовић

Већ деценијама смо сведоци препричавања и обнављања једних истих ратних рана. Што се више ране анализирају све веће ране постају. Немогуће је не заледити се пред ужасима почињеног. Геноцид је геноцид. Не можемо се правити глувим ни слепим. Нити другачијим именом назвати неправду, немилост и штету. Па ипак, сећања знају бити курва. Наплаћује скупо чак и услуге које више немају реално постојање. Има и таквих који рата нису видели али су дресирани да мрзе јер су тако васпитани. Није битно која је нација посреди. Крв је крв а када се земља натапа крвљу она не гледа ко је ко. Бар тако рече Бог Каину који је пролио крв свога брата Авеља. Данашње овације углавном иду логиком Каина. Нема ту кајања. Каин се поносно расправља са Богом, не осећа свој грех. Да није укорен, сигурно би и он славио свој геноцид. Мада је протеран, питање је да ли се уопште оспособио за покајање. Такво питање може да нас жуља у лицима оних који би да наставе крвави пир. Очигледно некима масакра није довољно. Почев од од једног појединца до једног политичара. Још ако Цркву упрегнемо у легализацију злочина, онда је ефекат постигнут. Више нам пакао ни не треба јер га већ живимо.

Једно Јагње Божије је заклано за спасење света. У смрти вољених бића и ми смо умрли, у жртвама вољених и ми смо жртвовани, у прогнаним и пониженим и ми смо обешчашћени. Можда нисмо изгубили руке или ноге, имовину или сроднике као неки, али не значи да смо без удела у жалости ако умемо да љубимо своје. Па ипак, колико ране тешке биле, и сећања парала предочавајући древно као савремено и недавно као садашње, морамо скупити снаге да будемо људи, да будемо синови светлости баш зато што они који празнују или позивају на нови геноцид (било чији и било где!) немају у себи ни људскости ни морала. У неком чвору мора да се покаже различитост од таме! А како ће се она показати ако на туђе зло потурамо своје зло? Шта ако ми веће зло чинимо ако своје зло верификујемо позивањем на Бога? Не кажем да нас треба још тлачити, указујем да морамо имати веома силан став, и дрзак ако је потребно али са стилом. Међутим, да на нечију бестидност одговарамо прославом било чије жртве, ако смо људи, најпре ако смо хришћани, имамо одговорност да на ту вулгарност немамо право. Једно Јагње је заклано. Не морамо заклати друге мржњом. Јер, тако се ланац не прекида. Коло се наставља. Проћи ће још један век а наследници ће наставити да узгајају своје мржње. Данашња ситуација нам даје отворено ту слику. Уместо доброг срца, ножеви се држе на готовс, макар то било оличено само у негативним коментарима поред оних који директно позивају на глорификацију насиља.

Неко стално понавља као папагај „да се може опростити али да се не сме заборавити“. Жртве се не смеју заборавити. Зато се свештеници и народ моле. Али, не моле се да васкрсне беснило већ да се сви сретнемо и препознамо у Есхатону. Расположење многих иде у смеру да је незаборав другог врлина, култура, итд. То би пило воду када се тим незаборавом не би потхрањивао престо за нове презире и обрачуне. Када Бог нама опрашта грехове, они више немају реално постојање, уклоњени су, избрисани, заборављени ако ћемо тако. Само што је опроштено само то је заборављено. Сличан став дели и др. Владета Јеротић. Наравно, геноцидна „култура“ иде логиком истребљења сећања на све што је непријатељско. Није довољно што је други осрамоћен него се ради и на уништавању сећања да је неко икада постојао. То је други проблем на који се наравно не треба остати равнодушан. Али када је реч о проблему праштања, сећање на учињено зло мора бити уништено. Стојимо пред парадоксом љубави Христове. Његов крст се није разлио само за једну нацију, нити само за угњетане, већ за цео свет, па и људе демонског карактера, да отворимо проблем провокативним. Није узео Свој крст да би њиме једне спасио или помогао а друге осудио или одмогао. Не да би једнима дао крст да се попну а другима да би зарио крст у срце. Добровољно је прихватио неправедни геноцид над Собом а да није морао. Наравно, овом металогиком не може да иде свако. Лако је бити посматрач и критичар када је реч о неправди над другим. Ране су још отворене код оних који нису довољно оплакали своје мртве.

Али, другог решења нема осим праштања! Бог свакако не заговара наивност и глупост. Нико не треба да буде непромишљен пред оним што је било и што ће можда опет у својој могућности новог масакра бити. Нико не треба да ликује што неко са његовим најмилијима просипа утробу. Неке страхоте траже интервенцију. Никако пасивност. Отпор. Побуну са разлогом. Одбраном. Молитвом. Сећањем. Али, ако је рат одавно завршен на терену, зашто се негује зла крв у срцима? Зато што још траје. Ту треба тражити преокрет и нову поставку ствари. Јер ми исписујемо историју, не неко други уместо нас. Мора се дати шанса не само другоме, па и непријатељу, него мора се дати шанса да нови поглед изнутра нађе ново место. Једно је подучавати оне који долазе на свет шта се некада дешавало, друго је хранити их мржњом као млеком од малих ногу. Познање нечије неправде не значи поистовећивање са њим. Преживелима можемо да видамо ране а не да хранимо њихову огорченост. Преминуле не можемо да вратимо јер тај удео само Христу припада. Ако се свако ново дете које ниче у подножију непријатељске стране буде посматрало као обележени негативац, и ми ћемо заузети редове међу избеглицама окошталих неправдом. Не одређује никога где је рођен већ какав је човек. Ако је неко саздан од нашег националног кода, не значи да је тиме аутоматски поштеђен греха или да је наш истомишљеник. Ако не желимо нове злочине морамо да уклонимо генерализације. Ако не желимо нове злочине морамо да престанемо да се сећамо зла. Ако не желимо нове злочине морамо да опростимо. Ако не желимо нове злочине ми смо ти који морамо да пресечемо врпцу са обнављањем зла. Ако не желимо нове злочине морамо да родимо новог човека у себи по угледу на Христа а не по угледу на наше непријатеље. Други модус нам Бог није дао управо да нас мржња према другима не би трајно везала за себе као да ништа друго осим мржње нема под небом и као да ништа осим мржње друго у Вечности не постоји…

 Доста је сваком дану зла свога (Мт 6, 34), не морамо још деценије и векове да негујемо у њима!

Живимо у неким чудним временима. Или су времена увек била иста али су се људи мењали. Било како било, као човечанство се, осим технолошки, нисмо пуно померили. Штавише, постајемо ретардирани, или, још горе, уживамо у добровољној самоосакаћености. За онога ко нема неки већи критеријум свог постојања, са којим би могао да направи компарацију или процену шта је то што пропушта, или не поседује, нема ни протока агоније. Хришћани ову тајну познају као тајну личног односа са Богом спрам Којег и са Којим процењују своје недостатке или уподобљавање.

Ако изузмемо шта је то шта све може утицати на развој једног човека, колико са читавим корпусом напада и насртања, толико и са одбраном и разумевањем позиције другог, а разлога је много јер нико нема исту животну причу, дошли смо до неке позиције у којој легализујемо свој унутрашњи криминални набој само зато што је о нама реч, те је онда самооправдање лакша линија кретања. Међутим, веће зло од овога, јесте један ниво нездраве осетљивости и још нездравијих асоцијација којима приступамо стварностима других људских бића који шетају поред нас.

Можда је данас више него икада проблематика егоманије и свезнања присутна у тоталности своје очигледне вулгарности. Сви се граде ескпертима у свему и за свакога а да нису искусни ни у почетничким корацима свог остварења. То је оно што боли и вређа бар мало закржљале интелигенције. Проблем се вирусно развија на литицама осетљивости. Дошли смо до неког нивоа да ли сујете, да ли глупости, не знам, Бог зна, да се више никоме не сме ништа рећи. Ни директно, ни индиректно. Поред навале многоречитих о којечему, без конструктивних сигнала да су неке промене у видокругу грудибусајућих, имамо други талас сензибилних који од своје увредљивости не виде ни себе ни другог. Никако не смемо занемарити да су поред мајстора дигресије ту и мајстори неослушкивачи који од самомонолога не чују или не желе да чују дијалог другог. Како год да окренемо коцку, свака страна ће показати да је иста страница код обе типологије: све им смета.

Свакако, управо због тога што мало ко не живи тешко, хладноћа срца напредује галопирајућим тумором. Наравно, осим економских тензија ту су и идеолошке побуде због којих је  неко спреман гонити другог до истребљења. Али, за хришћанина ова позиција не сме постати оправдање за отклон хришћанских врлина: љубави, вере и наде. Надасве, за отклон Бога и човека спрам нас. Данас се толико тога таложи у човеку да он јасно губи параметар шта је десно а шта лево у њему, због чега се границе добра и зла лако а неприметно изједначавају. А када дође до једносливености добра и зла у човеку, онда је сасвим свеједно ономе ко више не зна где удара, јер не постоји ниједна морална опомена за онога ко је све препреке избрисао у себи. Мржња тада постаје једина стварност која позива на крв, а где крвопролића нема остаје само суптилнији облик владавине огорчености.

Па ипак, човек, ако је човек, мора се запитати куда плови овај брод од друштва и његових вредности. Праведни Ноје је знао. Можда је свако од нас пред његовим задатком. Можда свако од нас треба да гради брод своје душе за пучину Царства Небеског усред помола разноразних идиотизама и варваризама. Губе се конци. Удаљавамо се од суштине. Бога и даље префригано држимо на дистанци чак и када Га формално призивамо или признајемо. Благодатни свет Царства се поткопава разним институционалним месијанствима. Али, данашњи дискурс менталног пулсирања света не лежи нужно само у лошој политици или опасности тероризма, или ниском моралу и пороцима пандемонијума, већ управо у углађеним људима и њиховом спокојном комформизму. Има нечег забрињавајућег у једној самодовољности коју не дотиче ништа под небом. У којој је стварност конзумације једино добро под небом. Таквим конзументима стварности се не може лако прићи. На челу им пише и пре проговора: резервисаност. То је исти склоп људи који себе држи за беспоговорно емотивне, осетљиве, увредљиве на упад усред њихових бића једним „добар дан“ другог, мада има и таквих које и нечије ћутање више вређа јер други треба, по очекивањима оваквих, да буде дежурни аниматор за гладног гледаоца. Тако се други поништава самим својим постојањем. Јер, осим што други нема право свог мишљења, нема право ни да ћути. Ако нешто каже први ће се свакако наљутити и прибећи разним санкционим методама, а ако заћути постаће савезник умишљеног зла над главом првог јер ће овај мислити својим речима да му други заверу спрема.

Не постоје механичка правила ни решења за човека, ни човечанство. Свако је универзална стварност са невероватном одговорношћу колико само једна реч може да упропасти или спаси некога за цео живот. Где су тек рефлексије нечијих поступака? Да ли ће неко на свом животном путу срести Бога или не, дискутабилно је, али свако од нас има власт и слободу да најпре буде човек према човеку. Можда неки нечовек неће желети наше лице, и то треба поштовати, али не смемо пренебрегнути чињеницу да постоји ризик да се места једном или више пута замене. То је та динамика и драматика живота и слободе која нам је дата. Али, да постајемо резервисани и увредљиви на ствари у којима више по свом наличију препознајемо опасност и увреду више него што их реално има, не само да није људски, него није ни нормално. Јер, отуђење као исходиште (не и стратешка дистанцираност која силом прилика мора уклонити сопство пред безумљем другог) не може бити модус по којем се неко може спокојно остваривати и напредовати у свету. А једно је посебно забрињавајуће у свету данашње цивилизације где је свако увредљив и на грам заједнички подељеног ваздуха: да је могуће некоме бити грациозно самољубив и спокојан усред баште својих бизарности.

Духовник

Отац С. Р. је био један од оних тако симпатично насмејаних свештеника да се због његовог усног распона и добре воље намерно занемаривала његова громадна величина са увек испупченим и огромним стомаком који се једноставно никако није уклапао у естетску запремину црне мантије. Његове умиљате црте лица са прошараним седама су просто мамиле човека на благонаклоност. Он је већ био једном ногом до пензије али му се никако није повлачило, што из љубави према храму, што због неког динара више мислећи на потребе своје деце и својих унука. „Бар још мало да одстојим коју годину пред олтаром!“, гладио је мислима браду одвећ забринут да ли ће му који млађи кандидат истиснути службену потпору. Оца С. Р. су сви волели. Нема парохијана који га није познавао. Свима се учтиво јављао на улици и сви су му целивали руку његовим проласком, а на чије љубљење више није обраћао пажњу као некада давно када је у сваком целиву тражио увек друге разлоге. Важио је за великог духовника и многи су долазили из других парохија, а неки чак и из других епархија, да би га упознали или се домогли ког драгоценог савета. Наравно, и он се често показивао неприступачним, али не јер није имао шта да каже, или јер је имао толико обавеза (тих омиљених изговора многих мантија), него да не би стварао од себе култ на уштрб Цркве бацајући тако сенку и на своју браћу у чину са којима је деценијама саслуживао и неговао здраве односе колико је до њега стајало.

Отац С. Р. је годинама посматрао развој цркве и црквене мисије у свету. Доста је путовао. Обилазио је велике светиње. Хиландар и Јерусалим су били и остали његова прва љубав. Имао је увид у српску свест колико се приближавала или удаљавала од православне вере. Кризу смисла и кризу вере је често боловао. Много пута је патио. Са многима саосећао. Некада би и од свог новчаника потребитима излазио у сусрет. Трудио се да у духу древних аскетских отаца сакрије своје подвиге и да увек има спреман одговор за упитано. Грозио се дрчних свештеника, али и парохијана који су били брзи на клевете и на још бржа разочарења. „Господе, што се умножише они који ме угњетавају!“, молио се често у себи. Није волео луксуз, али је волео да ни у чему не оскудева. Страшно му је сметало када би људи тражили повод за своју веру или неверу само на основу тога колико свештеници зарађују. Како су године одмицале, чак и на своју штету, задобио је статус великог духовног ауторитета чија реч ствара велику силу и промену у људима. Заправо, није чинио ништа необично, само је живео Христа како је знао и умео и тај живот је сведочио другима својим безазленим понашањем. Чуда су зависила од вере других његовим поукама а не јер је он тобоже био неки чудотворац. Имао је великих проблема да људе одстрани од славе коју су му приписивали.

У великим колонама за исповест, отац С. Р. ипак није могао познавати сваког парохијана, нити је могао имати времена да због дужине литургије сваког упознаје и саслушава понаособ. Мрзео је такве моменте али је рутина била јача. „Ако будем свакога пажљиво ослушкивао, нико се неће причестити!“, бринуо се увек како би уклопио време исповести са тачним моментом причешћивања. Једне године храм је био препун људи за Васкрс. Није могло да се дише од гужве. Али је нервоза јењавала са здраволепом еуфоријом струјања благодати у ваздуху. Много народа је дошло код њега на исповест тог дана. Био је поражен чињеницом колико је људи склоно анализи својих грехова или грехова других спрам усредсређености на Христа и живот у Светоме Духу. Тог дана је многе саблазнио, јер је свима на исповести говорио исто: „Данас је велики празник, пустите сада своје грехове. Треба се радовати!“. Народ који је своја безумља волео више него Христа је у овим речима само појачавао своју жалост. Било је и таквих који су групне исповести сматрали благодатно невалидним јер није било „индивидуалне интимности“, односно, деловање Духа Светога се у очима народа мерило тиме да ли је исповест изведена на утакмици „један на један“. Узнемиравало га је што људи већу важност дају исповести неголи Причешћу, али је испуњавао своју радну норму да се не би замерао разномишљеницима по питању поретка. И због таквих либералних ставова често је морао да иде код свог епископа да подноси извештај за своје понашање. Додуше, формално, јер је са многим епископима био школски пријатељ још из богословије, тако да су добијене чврге више наликовале комедији неголи поводу за развој неке огорчености.

Међутим, једнога дана на врата његових исповести је покуцала богобојажљива и средовечна Т. Н. Имала је океан питања и недоумица за њега да се отац С. Р. просто затекао као пред баченим петардама или пиранама. Она му је отварала душу за најосетљивије проблематике. Нема ситнице која није дражила и погађала радозналу Т. Н. која се у својим средовечним годинама више понашала као закаснела тинејџерка. Како је време одмицало и како се Т. Н. на исповестима показала као редовни посетилац, отац С. Р. је почео да се брине за њу. Једном је заплакао чак као мало дете слушајући потресне ситуације у којима је Т. Н. годинама живела. Поред личних психоза, острашћености, Т. Н. се често жалила на потресе своје душе за Христом. У пар наврата је доживела велике непријатности јер је држала до угледа неким свештеницима које друге Цркве нису волеле. Па ипак, пар пута јој је отац забранио да обнавља једне исте приче сматрајући да те једне исте исповести не воде нигде осим у понављање. „Ако ово дете овако настави да говори, брзо ћу постати психијатар уместо духовник онима којима требам!“, мислио је. Ипак, Т. Н. се није опирала. Напротив, усаглашавала је своје покрете и наличија са смерницима на које је добри отац С. Р. указивао. Међутим, отварања њене душе су увек откривала неке нове светове који претходно испољени нису били познати свештенику. Почеле су полако да круже разне гласине од стране оних који су редовну посетитељку често затицали у његовим одајама. Било је ту разних асоцијација, свако је према својој мери тражио разлог зашто једна жена има толико велику потребу да виђа једног свештеника. Неки су у томе тражили аферу, неки намучену душу, а неки нису тражили ништа јер су пазили на своје погледе, коментаре и одмеравања. Али, један такав духовнички однос није могао дуго потрајати. Отац С. Р. је после неколико месеци подлегао великом притиску што од стране свештеника и парохијана, тим више од свог локалног епископа. Т. Н. је морала бити протерана, јер руши његову репутацију и углед парохијске заједнице. То је за Т. Н. наравно био још већи шок поред самоогољености коју је несебично са њим толико дуго делила. А она је отишла без помпе и галаме, тихо као странац пазећи да се више никоме никада не наметне само зато што је имала питања и проблеме. Надасве, само зато што је искрено тражила Христа. Благословио ју је а онда јој лепо показао где су врата.

Прошло је још пар година. Отац С. Р. се коначно домогао своје пензије о којој је тако дуго маштао а коју је тако вешто избегавао. „Коначно сада могу мало да уживам са својим унуцима!“, смешио се. Волео је да шета у цивилном оделу. Тако није морао да брине од оног проклетог одмеравања његове униформе које га је пратило чинило му се цео живот. Као да му је она свих тих деценија била парадоксално препрека да га људи сретну какав јесте без његове мантије. И чим ју је скинуо, мало га је ко препознавао, а од оних који су га препознавали настајао је зазор да ли му сада треба љубити руку или не. То га није бринуло. „Моја мисија је готова!“, крепио се спокојним дахом. Упалио би цигарету, и дуго седео на обалама Калемегданске тврђаве чекајући залазак златних нити на плавом своду и цвркут птица који се спрема за починак. Међутим, једне ноћи, када је његов стомак још више чудесно нарастао од добре вечере и рујног вина, утонуо је у велики сан у којем није могао да разазна да ли је у телу или ван тела. Имао је посету. Био је то Христос. Главом и круном. Отац С. Р. је прво задрхтао од среће што види Онога Коме је посветио живот а потом од страха јер је визија ту била ради поруке која је тек требала да открије наслућено. У крвавим рукама Христос је држао његову мантију. Није му ништа рекао. Отац С. Р. је занемео од ужаса, јер је тај покрет рукама који уредно враћа његову спаковану одежду њему назад значио само једно а то једно је прогрмело из уста Христових оштрим гласом: „Све што си учинио у овој одежди ради Мене, више нема вредност ни значење преда Мном!“. На те речи, отац С. Р. се тргнуо из сна само да би истог часа пробуђен издахнуо. Док је умирао, у тим милисекундама, параноично је тражио разлог свог исхода забринут за своје спасење, а онда је у милисекунди милисекунда угледао пред собом лик Т. Н. Поред свега што је добро учинио за живота, схватио је да се само о њу огрешио. Проклињао је своју репутацију за коју се толико борио. „Зар је ово разлог због којег губим душу? Зар само зато што сам бринуо шта ће народ рећи? Зар због тога што сам бринуо да ми неко не укаља углед? Нека сам проклет колико сам погрешио!“. И чим је то схватио, одмах је заплакао. А када је заплакао, изненада засвираше Анђелске трубе које су објавиле: Васкрсење!…

Бицикла

Пустоловине малога Г. Ч. никада нису недостајале. Волео је своје коврџаво село и мирисе густих шума више него време захтевног ручка на којем се морао одазивати као по некој казни. Са својих 12. год. живота био је добро, послушно и васпитано дете. Оца и мајку је пажљиво слушао и никада се није опирао траженим обавезама. Од малих ногу волео је да их пријатно изненађује тако што би вребао прилику да у њиховом одсуству скува ручак, почисти кућу или изриља башту живећи за њихов израз лица по доласку. Али, чим би остајао мало сам, тражио је свој кутак где би његова машта промолила свој мали нос за нове радознале игре. Ипак, љубав према бицикли тегет боје је остала за њега највећа авантура. Заиста је веровао да њоме обилази читаву планету колико му се његово село чинило великим. И чим би прва згаженост педале почела да пара шкрипањем, млади Г. Ч. је већ видео пред собом километре бетона и зеленила чије плантаже је и пре покрета већ себи предочавао као освојене планинске врхове.

Г. Ч. је био превише стидљиво дете. Можда и преосетљиво. Упијајући свет својих родитеља и првих пријатеља рано је стицао комплексе. Није ни знао да треба да их има него је из љубави према свом окружењу веровао да треба да их има будући да су сви говорили о томе. Почев од још неформираног изгледа са првим бубуљицама до познања да његова немаштина не зна не само за море, него за елементарно. Ипак, чаробни свет бицикле би окретао точкове стварности на другу страну, далеко од раздељака сујетних који су глумили многобрижност јер ни за шта друго и боље нису знали. Њему је то импоновало. Волео је такве благе ветрове у својој проређеној коси. Нарочито, када би се са напором пењао узбрдицама и када би још већом брзином спуштао своје точкове испуцалим низбрдицама. Јер, није желео да буде концентрисан само у бригама и жалостима овога света. Његова невина душа је тражила одевеност у неке друге разлоге окретања педала. Чак и када га је једном као дете ударио камион смождивши му бициклу у парампарчад а да њему ни длака са главе није недостајала.

Потрага за смислом постојања га је рано погодила, као ударац грома у даљини чију детонацију је дуго преслушавао изнова сећањем у себи. Пошто је Г. Ч. био веома млад, није знао да лоцира где своју сврху постојања треба да тражи, нити како да изрази своју потребу за садржајем за који не зна ни како треба да изгледа. Усамљивање никада није видео  као препреку за такве одјеке, мада је иначе био дружељубив. Тако је са својом бициклом трагао за новим ћошковима једног забаченог села. Посећивао би један напуштен вртић који се граничио са великим игралиштем и ту би знао да седи сам замишљен дуго у пустињу зеленог обронка на којем се нико није играо. Ту је испушио кришом прву цигарету. Дивио се свом умећу да упозна дуван тако млад. Сматрао је да велику ствар чини. Па ипак, димови му нису могли подарити утеху на ударцима сете коју није умео да препозна а камоли дефинише. Схватао је да му недостаје садржај о којем би могао размишљати сатима. Тако се досетио да потражи нови ћошак. Било је то гробље. Сматрао је да се тамо нешто важно дешава баш зато што никога од живих тамо није затицао. Обилазио би гробове својих предака, причао би са мртвима дуго, и надао се да ће добити неки одговор из мистичних дубина земље на своје празне замишљености. Али ни ту се нису рађали појмови за којима је чезнуо. Тако је потражио нови ћошак. Својом бициклом је почео да обилази све фамилије у целом селу који су и на себе заборавили. Пажљиво би испитивао своје родитеље до касних ноћних сати са ким је све у сродству и која фамилија није дуго посећена. И тако би узјахао своје точкове као гладног коња и одлепршао сутрадан у обнову запуштених односа. Немали број пута се фамилија чудила ко је уопште дете које их посећује јер је прошло пуно деценија од како су се сви одродили једни од других. Малом Г. Ч. је импоновало што му свуда отварају врата и улазе у километарске разговоре са њим о пореклу и свакодневним догађајима. Некада би устајао веома рано и већ при гласу првих петлова налазио би се у кући других породица који још нису из својих топлих кревета устали. То га је радовало ништа мање неголи што га је радовало само путовање бициклом до највећих и непроходних периферија коврџавог села. Па ипак, ни ту појмови нису донели своје светло.

Тако је Г. Ч. нашао нови ћошак. Почео је да одлази у Цркву. Почео је да чита Нови Завет јер Стари Завет није разумео. Заправо није ништа разумео али је тврдоглаво веровао да ако буде читао да ће добити неслућене одгонетке на тајне које још није ни освестио. Тако су почели и његови први записи о стварности са којом се суочавао свакога дана. Наравно, некад би од младости измишљао проблеме само да би имао о чему са собом да полемише, или, да глуми озбиљност у стварима за које није ни дорастао. Био је сувише млад да би знао како да се постави. Око њега су сви били суморни и меланхолични и он је веровао да човек треба да се оствари на таквим моделима ако жели да одрасте и постане човек. Али нека исконска радост у њему се није могла помирити са таквим убеђењем, па је радије бирао да своје посете утемељује на доброј вољи и добром засмејавању. И године су пролазиле и сви су отварали врата малом Г. Ч. јер би се шкрипа његове бицикле и лоших кочница чуло на километар даљине усред пустог села.

Једнога дана Г. Ч. је отишао из села. Морао је да одрасте. Мали двоточкаш више није одговарао пропорцији његовог тела. Бицикла је хватала прашину и рђа је одавно појела сво гвожђе на њој. Точкови се више нису окретали а седиште је било почупано. Село више није изгледало тако велико и пространо као када је био дете. Заправо, цело село се могло прећи у само десетак минута брзог хода. Он више није користио време да засмејава друге. Постао је свештеник у другом месту. Нашао је коначно смисао за којим је венуо од малих ногу. Фамилија је остала суморна. Навикла се на њега и његове посете. Неки су поумирали, други се родили, трећи остарили. Било је готово увредљиво за фамилију што нема малог Г. Ч. да их сада посећује. Сматрали су да им то право приласка припада. Да је Г. Ч. дужан да их не заборави. Да је он тај који треба дежурно да их одобровољава и принесе помоћ у очекивано време. За њих је Г. Ч. остао мали. Смутили су се његовим животним опредељењем сматрајући да је вера губљење времена и траћење талента. Али, нико од тих староседелаца није знао да их Г. Ч. није заборавио и да их је редовно поименце помињао на свакој Литургији. А само је Бог од Г. Ч. сакрио једну страшну тајну, а то је да све време његовог одрастања, у којем је вишегодишње посећивао најмлађе и најстарије трудећи се у тим редовним испомагањима друштвом, да ниједном Г. Ч. није био заиста пожељан својим присуством.