Archive for децембар, 2011


Констатација

Има ли нешто у костима, а да страх није

или је неречитост трајно стање?

јутарње сунце је бело злато које

нову могућност на трудовима поставља,

сви имамо исту службу другачијих путовања

носимо се исто као на виску

догађамо се и често у свему падамо

не констатујући оно што нас обара,

и колико год други каткад ударали

тражим само у себи проблем

да излаз из своје огорчености пронађем.

било је то док још не нађох а тражих греха

имао сам лице светлосног снопа

јурио сам и тражио изнад себе неког

ко ми неће бити ни у чему налик

а онда сам се смутио својом лепотом

и свима окренуо леђа задасима многим

чамио, блудео и осамио се сасвим

и наједном сам умро а да нисам осетио

све је одједном постало ново и сјајно

погледао сам своје лице а тамо је, гле

сада чудесно живео сасвим други неко.

Заборавио сам да волим

или никада нисам ни имао памћење,

што би ми други био битан

и који се демон још у мени колеба?

авај, не желим никога, сви ми прете!

сам ћу освојити небо и свет

правдајући себе да ме нико неће,

а онда ћу наћи сенку у води

која ће ми рећи: „Мили мој,

а са ким се ти то рвеш и говориш

када осим нас овде нема никог!“

Самоспознаја

Недостају ми сви који дишу

они за које немам у друштву снаге,

када их видим и када их мрзим

њих, којима не дам ни филера наде,

одмеравам их увек и презирем стално

што ме не виде или кад виде заволе,

та, ја не желим вољен бити!

то је сав мој у души амбис, бол и чемер,

али онда сви напади прођу и зуби

утрну од досадних истина, права,

тада само чежња остаје и понека љубав

једина искра која ме представља.

Не тражи ме, увећаваш бол

срам је мој што не умем да се радујем

пакао – што не умем да волим,

не помичем се од умишљаја

да изнад човека палог могу бити неко,

а само сам сам и устрашен

од неспоразума који постоје,

да здрав и љубаван проговорити умем

да излијем сузе за ново тесто

ја, гњида, који опроштаја не разумем

чак и када Срце у срцу своме видим,

О, Боже, извуци осмех из мочваре на суво!

Неспоразуми, новим предрасудама горе

очи свој јаук зеница високо шире

докле више да буде у муку коре

мудрости,  која од другог не зазире.

Храмљемо околишним речима смело

оним лицемерним које све вагају

све тумачимо што заправо није – врело

а за истином у себи лопови не трагају.

Болујемо од погрешне љубави и ропћемо

али покајање нико на себи не мрви

сви су криви а другог спознати – нећемо

макар остали сами и на нама црви.

кренули смо на пут до Њега одавно

и не би требали да губимо нит сада

зашто да упити постану нешто огавно

када је Њиме утрнула свака блокада.

 

понеки осврт вредан је помена

зар да прокоцкамо једном дати дар

у Његовом сећању су нам сигурна имена

није ли наша царевина постала квар.

 

останимо верни, помолимо смирењем

немамо у себи безброј душа и прилика

све ће проћи пролазности подметањем

па усмртимо жалост сувишног крика.

Коцка

Тужан сам вечерас, господо

откривам печал свога јада

без маске своју руку вама нудећи,

не тражим да ме спасите

нити да једем са ваших сенки свагда,

открио сам дубине морске

где је свака неман мом месу рекла „Хвала“,

и све што плаче на овом свету

умовима мојим није страно,

друго нешто од вас преклињем, молим

пакао чији крст не може понети свако

да ме какав јесам прихватите…

Суптилност која се увија са тек наговештеном осећајношћу, да би се затим раздвојиле и кренуле на засебне стране које се с времена на време споје и затрепере између наше површности и центра за перцепцију. Да би се затим раздвојиле и кренуле – поигравајући се својим звучним могућностима, не спајајући се ни на трен и не реметећи своју истанчаност.

Усклађеност покрета преноси се кроз усклађеност издисаја и удисаја; тоналитет који ми враћа на трен заборављену женственост и боје које извиру ни од куда, дозване од нас самих, смешане у нама – у покрету, у таласу – стапајући се у море. И нешто што стоји кружећи око тебе. Мирис који осећаш. Питање које је одговор. Ситуација коју пропушташ да прође, џентлменски и свесно. Убеђивање које не користи ничему. Враћање…

Враћа те. У слушност. У негатив – изглачано и сјајно. Враћа те. Негде на крај шуме – где речима, напокон, кроз свесност властите оригиналности умемо да (ис)кажемо тајинственост Тајне. Где нам сати враћају нашу безвременост. Негде на почетак наших живота – када ти је мој поглед говорио о мојом тренутности. Кад није било разлога да се посумња, јер смо удубљени у стварност богооткривења потврђивали аутентичност сопства. Негде на крају шуме, док ми се очи претварају у звезде – док ми цури поглед и купа читав свет – пишем збрда-здола – пишем док чучим овде на крају шуме о својој изненадној уљубљености.

Време се меша у глави – што јесте а није. Што спава а пробуђено је. Тактови се преклапају и ломе. Парчићи звука – усисавам сваку нијансу. Искуственост која кроз Догађај чини да Јесмо. Треба (спо)знати, треба (раз)умети. Препустити се виртуалности. Прескочити оно о чему данас размишљамо. У вертикали, у хоризонтали, кроз символе, васпостављамо живот…

 

Ко је савладао свој рат

нашао је место у срцу

где јаз нема своју власт

његов је постао цео свет

који смирењем као иглом

у самог Бога себе ушива.