Archive for јул, 2016


Тело

У панорами живота
оивиченог трзавицама ништине
чије гутљаје истим плотуном тражим
видим да не видим
да ме време вара истом фарсом
а сва сазнања сам скупо платио
и не жалим липтање
јер не бројим галоне зноја, крви
те суморне поклоне украшене
самосажаљења машном,
можда ми је само криво
што намерна незнања истрајавају
проклетим маршом,
тим поцепаним очекивањима
да ћу једном наћи неког другог себе
којем досада и бескруполозност
неће бити име ни порекло,
а можда ме само једе искра
која нема где забости своју снопа стрелу
јер где год потражим бунар лица
нигде не налазим воду, однос
који ће ми у грло сасути
километре благослова и
утољене жеђи баш као што
усред хитре плаже сваки врели камен
налази хладну рупу да је испуни
на испуцалом телу.

Advertisements

Ране

Све што долази на свет, нема где главу наслонити а да не осети убод и рану, осим ако не превиди наручије Љубави у које се једино може положити…

Колико год се човек трудио, а труд је можда некад више одсутан него присутан, као што и код оних где је присутан може бити егоцентрично прецењен, чињеница је да сопствени труд, мада све али само не понајмање безвредан, није гаранција ни снажног морала, ни сигурног спасења. Човек је природом која му је дата самим постојањем већ дефектан, подвојен. Истина, дата му је слобода којом датост може превладати, али ни то није сигуран прамац. Човек је свагда у трењу, корозији, самопрепуцавању. Он чак може перфектно маскирати своје слабости не само пред другима, пред којима тако грчевито и устрашено за свој ранг може промовисати оног „светог себе“ који нема објективну стварност, него може маскирати своје слабости чак и од себе. Или, још горе, може маскирати своје зле амбиције и зле инертности изговором вере у Бога. Заповести му ту дођу као параван очувања својих интереса. Дакле, ако и осећа неки жалац своје палости, он је не препознаје као састав свог посрнућа, него као продукт кривице другог, мада има и оног да је „слепи случај“ крив за све. Човек своју узнемиреност не детектује у границама препознавања сопственог бесмисла, већ као кризу коју је други узроковао. Тако се исконски проблем заташкава: грч се храни илузијом да нам светлост није потребна…

Ако полазимо од тога да нема човека без греха, лако ћемо схватити да нема пуно ни нормалних. А када то знамо онда нема потребе да пуно од људи очекујемо. Када ни сами нисмо без недостатка. Па ипак, човек, свесно или несвесно, полаже сопство у велики саобраћај васпитања, сугестија, традиције, етике, итд. којима је, свесно или несвесно, свакако изложен тамо где остварује своје постојање. У тој преданости валовима које није бирао, човек споља испуњава све прописане али и непрописане норме, од плаћања пореза до уступања места у аутобусу старијим људима. Али, изнутра рупа остаје. И змија која пролази кроз рупу безброј пута остављајући крваве трагове. Изнутра, он осећа немоћ. Неспособност да премости јаз који се чак и код најустоличенијих врлином показује постојаним ратом. Хтео то или не, човек се поистовећује са природом која му је дата јер је сматра не само својим власништвом, него јер је његова природа неодвојива од личности којом егзистира. У таквом ватреном колу тешко је не опрљити се, тешко живети без дуализама који управо ничу тамо где се осећамо најсигурнији – унутар себе. Јер је тешко живети у рату са својом природом којом сопствено биће изражавамо. Отуда многи бирају пасивност да свој себичан мир не би изгубили.

Захваљујући нествореним и светим енергијама Свете Тројице Која не напушта Своју Цркву, ми можемо рећи да нисмо у очајној позицији. Да једино захваљујући благодати можемо да направимо царски рез којим се расецају Небеса и достиже престо Свете Тројице. Али, проблем је што тај операциони захват није једнократног интезитета. Управо због овог трења између историјског и есхатолошког човека, чију распетост доживљавамо свакога дана и удахнутог трена, позиција човека није фиксирана, није праволинијска, већ аритмична. Треба бити спреман на парадоксе. Пут до Божије светлости достиже се аритмичним скоковима. Тахикардијом бића. Проливањем зноја налик капљицама крви у сопственом Гетсиманском идентитету. И малодушност, и посрнућа, дођу му некако као логичан исход онога ко се одважио на такав одазвани Загрљај. Али, човек је помало и искомплексирано биће. Чак и када жели Добро, он га жели по сваку цену, а када у томе не успе, не опрашта себи неуспех. Држи се грозоморно свог пада умногоме лежерније и посвећеније неголи што се држи поновног покушаја самореализације у Божијем Добру. Није проблем несрећна насуканост него намерно истрајавање у сопственом немицању. Заправо, човечија сујета је толико повређена падом, да сам себи не дозвољава не само другу, трећу, и већ коју, него ниједну шансу. Трагично је због свог бола пропустити лепоту двоприродног света. Наравно, они који су неуротично пребрзи да себи опросте све, сматрају да су достојнији Божијег Добра, али то може бити мач са две оштрице. Јер се често показује да ко себи много толерише, у лицу другога не толерише ни најмање. Лако је живети туђе приче и туђе ликове, тешко је живети своју причу и свој лик. Лако је дизати револуције против система – тешко је дићи побуну против својих страсти. Треба, ипак, бити толико литургијски поштен па рећи да црквеност није мерило не само спасења, него да може постати идеална платформа за развој, камуфлажу или одржање сопствених умоболести.

Вратимо се на ванлитургијску перспективу. Бојим се да је патологија зла много непрозирнија и безазленија од инсистирања на очигледности њене отворене манифестације. Није само реч о томе што чак ни адекватне психолошке службе не могу да препознају профил некога ко ће се тек показати злочинцем, него што у сваком од нас, негде дубоко, потиснуто и (не)свесно, а опет многоглавато, чудовиште може да постоји а да не само да нисмо (не)свесни тог монструма којег паралелно носимо са собом, већ што не можемо да предвидимо ни када ће тај зли двојник да исплива из нас мимо нашег личног препознавања. Овај угао посматрања се занемарује. Јер ако већ неко инсистира на аскетизму, онда би се у овом кључу могла пронаћи цела проблематика. А опет, игром ироније, у сваком пренаглашеном аскетизму мора постојати нешто морбидно и неисцељено. Још ако на своје афинитете, потенцијалности, кретања, свесно и несвесно, додамо евенуталност могућих узрока и последица у простору и времену при укрштању са световима других, онда дефинитивно нико нема гаранције да не може не само застранити, него да пред лицем другог може своје зло просути у тоталној морбидности неочекиваној и од себе. То је оно што треба да брине и да држи будним унутрашњег човека.

Ипак, ни то није решење. Јер ако се занемари литургијска перспектива, човек се ослања на сопствене напоре који, пре или касније, морају кулминирати у додатном саморашлањивању. Проблем је што решења ни нема. Донекле се можемо тешити: човеку је могуће бити подвојен и у стварима добрим а не само у стварима лошим, или још боље: само кроз руинираног човека светлост може проћи, јер стабилан човек, или онај који глуми стабилност у некрози своје подвојености, не даје тај пролаз. Међутим, ствари се компликују многодимензионалностима слободне воље. Докле год смо у телу имаћемо рат. Чак и унутар угушеног света могуће је задржати своју лепоту неувелом. Али докле год имамо вере, благодат ће видати ране. Пут од куће до Цркве и назад ће имати још много тога да нам саопште. И само ко преживи рат неумањивањем вере, тај ће се спасити. А на крају ће остати само Христос који ће се загледати у наше ожиљке, јер ће по њима дати Свој коначни Суд.

У људским самоодмицањима изгубио се јасан параметар здравих интеракција. Неки односи се не могу задржати не нужно због неког сукоба или других обавеза, него јер им нешто недефинисано не дозвољава да опстане у једном очуваном облику. Једно је сигурно: који год (не)однос жуљао – што се више одлаже локализовање проблема биће још горе. Ако почну сумње да се роје или нека зла већ увелико оживе, недостаје упитаност пред ближњим као пред Христом у апостолском маниру свих присутних на Тајној Вечери: „Да нисам ја? (тај који ће издати)“. Где су односи пустили корење не би требало стрепети од огољивања свог срца другоме. Било би лепо да се један однос сачува чак и пред сазнањем који то грех подрива темељ на обе стране. Али односи, једном стечени, а са ризиком да свагда буду изгубљени, не смеју да се исцрпљују дефиницијама, „скенирањима“. Јер у основи сваке аналитичности, мање више осцилирају неке острашћености.  А острашћеност мора осакатити поверење ближњега. Превише ићи на карту детекције/огољивања другог јесте свлачење и посрамљивање тог другог.  Тако се други ограничава тренутним дефинисањем у име „добрих намера“ аналитичности које се преклапају са патолошким спектром.

И можда зло не би добило на камати када би се и такав вид „аналитичког егзибиционизма“ (као лажне компензације за изгубљени пророчки дар) задржао само за себе. Проблем је што се не задржава за себе. Прелазе се линије. Не само пристојности, него други постаје талац туђе аналитичности. Јер се улази тамо где не треба. Није то нужно сујета, или осетљивост, или нешто треће по онога ко осећа туђе продирање, већ је некако прелазак у интиму (а имати срце није мала ствар!) која није отворена по слободи. И да зло буде горе, онај ко „скенира“, осим што беспоговорно верује својим мегапроценама, почиње да у своје лудило увлачи не само „скенираног“ већ и неке друге протагонисте тражећи у њима сведоке и сараднике који би својим „благословом“ потврдили „свете увиде“ процењивача.

Изазов аутентичног заснивања односа лежи у непримењивању „скенера“ по свету другог. Непримењивање не значи отуђење. Напротив. Значи: сачувати тајну бића другачијег од мене неокрњено. Надасве, неначето сумњом. Дијалози који почињу са етикетирањима нечијих особина дискредитују могућност истинског сусретања другог. То су линије преласка. Сакрити од себе (али и од другог) могућност било каквог проналаска било какве „етикете“ (нечије особине) јесте врлина проналаска света другог. Видети човека какав јесте лежи у томе. Танка су пријатељства која се додирују између приговарања и саветовања. Имати смелост пред лицем другог није у томе да му свашта кажеш, већ управо да испоштујеш најтананије нијансираности које живе прећутано у њему. Видети лице јесте не изводити никакву анализу. Неумесно је рећи: глуп си, дебео си, сујетан си, ружан си, итд. Није реч о маниризму, већ могућности сваљивања кривице другог (на којем можемо неправедно рефлектовати своје психозе и комплексе) а да се други обестемељује лажним ауторитетом онога ко себи даје сувише смелости. Баналније: „Теби могу све да кажем о теби али ти не смеш ништа о мени!“. Некако се истиснуло оно апостолско: „Духовни све испитује али њега самог нико не испитује!“ јер ова апостолска мисао, једном ишчашена из контекста, постаје платформа на којој се други елеминишу.

Хтели то или не, истина је: анализа ипак убија љубав. Треба оставити тајну другог да делује. Видети човека без ауре било какве симптоматичности, дијагнозе. Превише уношења у то какве су дубине другог, макар то сагледавање имало објективне последице, могу бити уношење у сопствено фантазмично лудило. Ипак, занимљиво је приметити да су такви „скенирајући“ људи склони дистанцирању оног часа када сами постану посматрани. Јер истог трена постану разоружани. Коначно, спознају своју обнаженост и непријатност осетивши своје оружије на себи. Али тешко налазе покајање. Истрајавају у поносној изолацији умртвљивањем Духа. А нема већег светогрђа од доследности својој хладнокрвности која са поносом носи мртве дарове Духа. Ваљда је тако лакше јер је пријатније наслађивати се својим анализама и у свом паклу. Зато је чудно када неко ко инсистира на присности и директности први на крају напусти арену коју је припремио. Ту долазимо до онога: „Лекару излечи се сам!“.

Ето, како и зашто присности одумиру преливајући се из стања светлости у стање мрака. Примени ли се то на шири контекст, у примерима више људи, видећемо масовне монаде које поносно пребивају у својим зидовима иза којих свако стоји са својим истинама. Свако данас свакога анализира. И свако са својом анализом иза зида стоји. У ништини је мало другачија позиционираност: ако никога не анализираш, приступаш човеку лицем ка лицу. Тако се мрежа отуђености шири а експлодира у породици, цркви, држави стварајући инфекцију ширих размера. Па ипак, чудно је, људи хоће да се приближе свету другог, максимално да га скенирају, прозру, одгонетну, само да би могли што пре да одбаце онога кога су брзо пустили у свој свет. Али што више приступају директније и огољеније, без незаобилазних етикета, то су управо они који су најмање искрени а не онај којег истражују. Јер је према себи најтеже бити искрен.

Ко жури да се што пре разочара неминовно ће уништити сваку потенцијалност да се један дубок однос, са својим успонима и падовима, развије. Брзина одустајања од односа показује квалитет тог односа. Ко жури – значи да му није много стало. Ко не жури – значи да у њему колебање још нагиње ка односу који је можда нечим пољуљан. Исто је и са брзином да се један однос што пре исцели. Ко жури – значи да показује велику љубав. Ко не жури – значи да у њему колебање хлади првобитно здање љубави да се једном трајно уруши. Шта је, дакле, љубав? Шта однос? Остати са другим чак и када сте заједно свесни узајамних дефеката, осим ако није реч о злонамерном неговању и повлађивању својих дефеката. Јер, однос није само да делиш пуноћу живота већ и највеће празнине. За онога ко живи у илузији своје мегаломаније, осетљивост на свој промашај парадоксално само увећава тај промашај без жеље да тај проблем реши или да истински пожели свет другог и другачијег од себе. Неспособност да се сагледа своје зло може доћи само од некога ко или више воли своју дволичност или своју незрелост. А ту однос не може опстати пред нелицем неодноса. Јер ако је само једна страна у том (не)односу огорчена, онда ни бескруполозност неће окаснити да се прелије недужно на другога, а ту већ добра воља једнога не може пуно учинити, јер пред собом има непробојни оклоп другога који парадоксално позивањем на однос управо га својим понашањем сам укида.

Монахиња

 

Љ. Ч. је потицала из једне честите и побожне породице. Одгајана на црвеном слову и на поштовању светих обичаја, живела је у Будви. Родитељи су је вежбали од малих ногу како да кади дом и како да се пажљиво наклони према свакој икони, којих је било сијасет, у сопственој кући. Имала је добар апетит за животом и лепо се играла са другом децом. У школи њена ревност није јењавала. Чак се и заљубила пар пута, онако пунопарно, као бесциљна локомотива која испитује шумске пределе око себе поносним звуком. Међутим, негде близу 20. године, када је већ тестирала разне границе издржљивости и сазревања, прожетих понеком чашицом и џоинтом, са закашњењем је открила свет библиотеке. У том свету као да је учила поново да чита. И велика књижевна лепеза јој је правила хладовину светим дахом. Брзо је испијала књиге и редовно се враћала по нове светове. Некад се чинило као да стално негде жури, као да ће нешто важно да пропусти, а некада није стизала ни да преиспита и апсорбује прочитано, већ би се дотицала другог наслова. Ту је успела да нађе први посао. Није било баш тако занимљиво како јој се чинило, јер је имала и друге обавезе осим читања, али није се бунила. Међутим, једном, када је требала да заврши своју смену, ређајући књиге по прашњавим полицама које је уредно неговала, нешто јој се догодило. Своје тело није могла да контролише, своју главу није могла да смири од ненаданог потреса, а њеним рукама као да је неко други управљао. У целом том самокидању, осећала се толико тескобно као да јој је нека безлична сила смањила формат постојања на два центиметра и покушавала да је провуче кроз неке клаустрофобичне цеви у којима нема ни место улаза ни место излаза. Љ. Ч.  је доживела слом.

Љ. Ч.  није изашла из куће пуних десет година. Заборавила је изглед сунца. Пријатеље је повремено виђала линијом њиховог човекољубља али то је није покретало. Молила се Богу да је само нико не пита за искуство из библиотеке. Али јој се и расположење кварило било чијом посетом. Није умела да глуми добру вољу. И само због тога, људи су престајали да јој долазе у госте. Не јер је нужно била зловољна, него јер је била драстично повучена, непробојна за пропуштање другог у своје биће. А десетине су се кидале добрим осмехом да јој освоје душу и ону унутрашњу лепоту којом је некада сијала. Као да је негде у њој опстајао страх да не може испунити туђа очекивања. И страшно је мрзела себе. Све на себи. Али себе највише. Њена мајка је, иако некрштена, имала чудан дар. Могла је увек да види њен унутрашњи свет у којим смеровима се пружа. И само због материнских суза, Бог јој је често слао загонетна виђења која су се увек завршавала сликом крста у њеном видокругу. Мајка није боловала ни од каквог менталног синдрома. Напротив, била је изразито духовита жена безазленог срца и нарави. Имала је компликације са куком, али јој то није сметало да иде у Цркву. Библију никада није читала, јер је сматрала да њеној вери она није потребна. И када год би у пола ноћи Љ. Ч. почињала да плаче и вришти, јер је стално говорила да је нека црна силуета додирује, мајка би долазила, палила светло и нежно је тешила, остајући полубудна до првог свитања са њом у наручију.

Једнога дана је сплетом околности упознала оца Б. Т. који је био игуман манастира Подмаине. Довели су га њени родитељи код ње. Она се осећала престрашено. Као да јој грозница милује свако раме черечењем нелагодним. Али, разговор са тим човеком ју је мало примирио. Шта год да ју је питао, она не би давала одговора. Имала је снаге само да плаче. Ослобађао ју је да не осећа кривицу због свог расположења. Јер се она осећала кривом за оно што не може да контролише. Што је јаче од ње. Пред њим се први пут исповедала. Осетила је невероватно олакшање које ни крила птица небеских на најспокојнијим ветровима не би могла посведочити. И само због тог једног сусрета са оцем Б. Т. она је пожелела да се замонаши и посвети своје биће Исусу Христу. Наравно, Б. Т. није био наиван човек, нити неко ко би непромишљено, или својим наговором, задобио било кога за монашке редове. Био је свестан у шта се упушта ако њеној жељи дозволи останак у једној заједници која има другачија правила живљења од инерције правила по којем свет живи. Више га је бринуло што и поред толико великих искустава, у случају Љ. Ч. није могао да постави одговарајућу дијагнозу. Ипак, дао јој је шансу.

Љ. Ч.  је постала искушеница. Радосна самим припадањем тако светом сабрању. У црној одори није попут других искушеница тражила повод за своју гордост, нити је за разлику од неких монахиња у својој посвећености тражила орден зато што се разликује од људи у свету. Савесно је испуњавала своја послушања. Међутим, када год би хтела да присуствује Литургији дешавало би се нешто чудно. Увек би доживљавала идентичан напад који је хистерично доживела пре десет година у библиотеци. Чим би крочила у храм, на самом улазу би добијала грчеве, постајала ван себе, и из своје утробе пропуштала ужасне урлике. Тек када би се онесвестила изводили би је напоље и тада би јој постајало боље а бледило са њеног лица би постајало замењено руменилом морског пејзажа. Ако би покушала опет да уђе, увек би се догађао исти сценарио. И тако је Љ. Ч.  добила свој крст. Не напрсни као отац Б. Т. већ онај страдални. Није могла никада да уђе у Цркву. Отац Б. Т. је преузео старање о њој. Често је исповедао али није могао у њој да нађе ниједан грех који би изгледао препреком за учешће у богослужењу. Чак се консултовао са неким стручњацима из области психијатрије, али није испуњавала никакве услове да се квалификује за било какву патологију. Тако би Љ. Ч. и даље испуњавала савесно своје задатке и проводила сате у разговорима са оцем Б. Т., на чему су јој друге монахиње и искушенице завиделе јер за њих отац никада није имао времена. То је уједно постао једини разлог зашто су је друге сестре у Христу малтретирале и давале јој тешке обавезе. А њој је негде импоновало што може у његовим просторијама седети и примати савете. Када год отац Б. Т. не би чуо Духа Светога у себи, само би јој рекао: „Иди сада, немам шта од Бога да ти кажем!“.

Године су пролазиле. Љ. Ч. је и даље имала исте нападе. Отац Б. Т. је био помало љут што упорност у молитви и заузимање за њу  није донело минималне резултате. Још увек је била искушеница. Оцу Б. Т. је било жао да је такву врати у свет, јер није била подобна да се социјализује, а опет није била спремна ни за монашки чин да би могла Богу још одговорније да се посвети. Плашио се да јој не да лажну наду. А њене бистре очи, и њена невероватна богословска начитаност, са којом је увек успешно тражила поређења у свету књижевности, увек су искрсавале пред умним очима оца Б. Т. који је одушевљеном дистанцираношћу посматрао своју младу ученицу. Наравно, отац Б. Т. није био наиван. Схватио је са чиме има посла. Јер бесане ноћи Љ. Ч.  се ни у манастиру нису смиривале. Чак је и тамо црна сенка редовно обављала своје посете и због њене хистерије будила све остале у пола ноћи. После неколико година, отац Б. Т. је молио Бога му да открије како да реши проблем и исте ноћи, док је клечао на молитви, имао је визију која се касније често понављала: нечије огромне и црне руке, оглодане сваком паљевином и канџама, пролазиле су кроз његова затворена врата и пружале се ка њему. Отац Б. Т. је био пренеражен, уплашен. Таман када су га требале додирнути, визија би нестајала и он би са губитком даха и снаге, дуго размишљао о указаном призору чија слика као да му се још увек истом хладноћом сливала низ леђа уносећи конфузију.

Посете Љ. Ч. код оца Б. Т. су се настављале али постајале све ређе. Отац, прикљештен искуством које се на њега пренело, заузимао је све више резервисан став. Љ. Ч.  је то приметила па се почела плашити за своје спасење. Вратило јој се осећање кривице да није довољно савршена за манастирски живот. Опет је, због своје несигурности, почела да мрзи себе. А отац Б. Т. се почео све више замарати од једних истих разговора са њом јер није видео помак. Сматрао је да може бити кориснији манастиру од вишесатних разговора који не доносе очекиваног плода. И ту одбојност није више ни крио, мада је бирао речи да Љ. Ч.  не би повредио. Почео је да се изговара. Да има обавезе, да га други епископи чекају, да мора и друге да исповеда, да неким донаторима мора изаћи у сусрет, да мора обезбедити манастирске потребе у јелу и пићу,… А Љ. Ч.  је постајала све депресивнија. Није се имала где лоцирати, будући да када не може ни у Цркву ући да пред Бога испружи своју агонију, сада се и на нивоу речи осетила осакаћеном, неутешном, а надасве некако обнаженом и посрамљеном. Падало јој је на ум да заведе оца Б. Т. само да би задобила мало наклоности, али је такве науме отац одмах прозрео и обуставио пре зачетка. Мислила је очајнички да бар на тај начин може себи обезбедити останак, али је ревност за Божији закон оцу Б. Т. био милији. Након нових десет година, отац Б. Т. је постао у потпуности недоступан за појаву Љ. Ч. Желео је да таквим понашањем, распет између Бога и ђавоимане, сама Љ. Ч.  добије идеју да пожели одлазак из манастира. Желео је да остане неутралан у томе како се не би огрешио. Љ. Ч. није била толико неписмена и ђавоимана да није могла сама схватити ненаписану поруку сопствене непожељности  у ваздуху када год је сретала индиферентност оца Б. Т.

Једнога дана, сама се спаковала. Никоме није ништа рекла о својој одлуци. Оца није хтела више да оптерећује својим јармом. Већ је било довољно непријатних година иза ње. Било је јутро када је кренула да прође кроз масивна манастирска врата. Још се нису чула прва звона за јутрење а на вратима је стајала црна силуета и смејала се. Она је била збуњена. Први пут није осећала страх. Демон јој се отворено обратио: „Хвала ти што си ме довела овде! То је био једини разлог мог лутања са тобом. Цео свет сам обишао да бих нашао одговарајући дом где бих се могао населити, и нисам га нашао. Али, захваљујући теби, нашао сам нови дом где ћу раширити своје векове и своје пријатеље. Ово место по свом бизарном гостопримству је нешто најлепше што сам пронашао у последњих 300. година. Сада можеш ићи. Иди са тим твојим Богом што даље! Што се мене тиче, можеш и у ту проклето досадну библиотеку! Можеш и свима говорити да те је тај твој Бог исцелио, не занима ме. Можеш и на Литургију ићи. Али овамо се не враћај ако себи желиш добро!“. Након ових речи призор нестаде. И док се Љ. Ч. вукла тешким корацима по летњој врелини, заобилазећи путеве на којима змије редовно искачу, и ослушкујући благе ударце морске пене у даљини, једна друга змија се населила испод срца оца Б. Т. и од тог дана, са великим полуноћним ударцима врискова, почела да мучи све што трпи покрет и дисање у једном манастиру…

„Није још време!“

Била једном једна света љубав која није настала ни као узрок а ни као последица секса. Настала је као последица једне написане песме. И због њеног везивног ткива, изнедрила се љубав из стихова коју је било веома тешко без мало лудила спровести у живот. Али је ипак била жива и присутна. Волели су се, дакле, некада давно једна дивна О. О. и један дивни Ш. Ш. Њихова љубав беше млада и гипка. Толико нежна да је и услед подложности променама једино понајмање на промене она сама мислила. Могла је да се савија као конопац а да буде стабилна као челик. А љубав је била света. Јер нико није могао тако живети будући да су стално једно за другим ишли, и мада нераздвојни, када год би се срели на пола минута и пола метара изнова би се грлили као да се нису видели годинама. А само су били гладни љубави. Не толико оне коју би примили колико оне коју би својим преливањем даривали различитом од себе.

О. О. је рођена истог датума када и Ш. Ш. Нису знали једно за друго. Расли су у својим паралелним универзумима са својим бригама и са својим породицама. Обоје су имали сличне животне набоје. Рано су остали без својих родитеља, али док су били живи према њима су показивали своју послушност од срца. Желели су и на тај начин да одобровоље сталне немире најсроднијих никада не марећи за своје жеље. Заправо, родитељи им нису умрли када су били деца него када су они пожелели да развију своје постојање изван устаљеног породичног досега са увек климавим и пребацујућим кидисањем. Тада је умро однос који се показао да никада није ни био живим. Гледано хоризонтално, обоје се никада ни за шта нису консултовали од стране својих породица, , а њихово извршавање задатака се никада није доводило под питање.

Једнога дана О. О. је као мала девојчица питала своје родитеље: „Да ли могу имати мачку?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума као мали дечак питао своје родитеље: „Да ли могу имати пса?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. После десет година О. О. је питала своје родитеље: „Да ли могу имати момка?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума питао своје родитеље: „Да ли могу имати девојку?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. Када је пожелела пријатељицу добила је: „Није још време!“, а када је он пожелео пријатеља чуо је: „Није још време!“. После пет година О. О. је опет стрпљиво питала своје: „Да ли могу имати мужа?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао нестрпљиво своје: „Да ли могу имати жену?“, а они су му рекли: „Није још време!“. Прошло је још две године, и време се ближило тридесетим годинама, а О. О. је питала своје: „Да ли могу имати бебу?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао своје исто питање и добио исти одговор. И тако се њихов умор развијао суровим галопирањем, усидреним сигурним тумором, јер на свако постављено питање добијали су исти одговор. Никада ни за шта у њиховом животу није било време. И то их је страшно поражавало новом гангреном расположења.

Онда су се, као што то бива у великим љубавима, срели на једној радној акцији. Он је иначе радио као обућар а она у једној текстилној фирми. Била је то љубав на први поглед. Заправо, одбојност на први поглед. Али, истина је, тамо где се одбијају карактери, њихове душе се привлаче. Почели су да се друже. Да зависе једно од другог и да се потпаљују могућим замислима како да намерни сусрет учине тобоже случајним, само да се не би осећали наметнутим по оно друго. Нису ни били свесни колико су већ увелико живели другог поред себе када о својим потребама нису ни мислили. Сијасет пута су заборавили да једу и спавају због уношења у лице другог. И тако је отпочео ватромет за чије искре се устајало рано изјутра, пре гласа првих птица, и прослављало сунце са његовим бодежима по целом свету. Почела су писма, исповести, завођења, заједничка читања по парковима и тражења смисла од постојећег у њиховом сад већ двоприродном универзуму. Музика је пленила, нови пријатељ бодрио, а оно мало човечности се гњездило у тесним, орошеним и руменим сједињењима. Црква је заузимала прву позицију у овој складној рубрици. А онда су почеле јаке страсти. Не бомбастичне већ атомске. Није било фалширања у њима. Звери су искочиле из својих катанаца. Али љубав још није изгубила свој компас. Задржала је манире пред тајном звери.

О. О. и Ш. Ш. су били смешан пар. Неспојив. Како физички, тако и психички. Једино им је духовност била заједничка црта. И помало љутог хумора. О. О. је била помало патетична душа склона да преувеличава датум своје смрти. Није волела полемике у којима њена реч није завршна. Била је поприлично сујетна и хормонична. Не хармонична већ хормонична. Неретко агресивна. Али чим би испливала њена нежност, нико се не би више опомињао њених хирова. Имала је грубе црте лица налик каквом пореклу из индијанског племена. Чак се тако и облачила. Христа је заволела од малих ногу. Одгојена на строгој књижевности и слободи. Либерална у ставовима. Ш. Ш. је био шашава душа склона да преувеличава своје тескобе чак и онда када их није било. Волео је дијалоге али је више волео ћутање. У том ћутању не би било зла да је посреди било поучавање уместо увређене сподобе. Искомплексиран фризуром и својим ставовима. Али, чим би испливао његов хумор, свима би опраштао све, и сви би опраштали њему његове испаде. Имао је нежне црте лица налик каквом пореклу из аристократије. Али га је одећа откривала да у њему само беда живи и са њом се тешко поистовећивао. Христа је заволео од малих ногу. Одгојен на строгом моралу и покоравању. Повучен и где не треба.

А онда су дошле нове године за њих. И то веома брзо. Усамљени да се у свему сналазе сами, крчили су пут својим трапавим домишљањима на лицу места у свим проблемима. О. О. је много пута изгубила бебу. То ју је траумирало. Исто као и Ш. Ш. Њихов живот је већ ту почео да осцилира и тестира границе присности. Прошле су бројне године док нису добили прво дете. И ране још нису биле зацељене када су се њихови карактери изменили преко ноћи. Одједном је љубећа другост постала главни проблем у свему. Некадашњи загрљаји су постали замењени бројним и суровим оптужбама на сваких пола минута и сваких пола метара. Нервоза је заменила кисеоник који се стално обнављао у плућима брака, а преосетљивост је постала главна тема свих проговора. Заправо, дијалога није више ни било. Полемисало се само о томе шта је некога у тој заједници до сржи увредило. Од јутра до мрака. И тако свакога дана. Годинама. А онда је дошло на свет друго дете. Али се грчеви нису умањили. Однос се на штакама дечије добре воље одржавао. И само због деце – брак је опстајао. Мада су потребе деце биле главни мотив неспоразума са супругом. Јер чак ни Црква није могла примирити две осетљивости да нађу своје место мира. Немали број пута су стизали на почетак Литургије, и пред вратима завађени, одмах се понижени својом злом вољом, враћали назад у свој дом да наставе сукоб где су стали. У свом браку понајмање су се осећали – слободно. Зато није ни било радости. Осим када би се свако од њих понаособ играо одвојено са својом децом. Мада је лицемерно рећи да у њима није било стида када год би их дечије рукице спојиле, јер су их те исте рукице доживљавале као један организам. Али су обоје били сувише поносни да би признали своје глупости. Тако су остајали неизлечиво хроми годинама.

Њој је све сметало. Од плача детета до начина дисања њеног мужа. Колико је до скора била жељна самопредаје своје љубави, сада се брзо исцрпела. Њена незадовољства ни благодат није могла лако окупати. Он, да би је одобровољио, постао је обезличен. Журећи са посла да јој увек буде при руци испоставило се да је његово присуство најмање пожељно. У духу јадних мајки, и она је знала повремено да окреће децу против оца, или да моли Бога да му душу узме. Срећом, Бог је није слушао. У знак захвалности, он се повлачио, почео да спава на поду, да дозвољава сопствено кржљање само да би једном годишње чуо осмех и спокој своје породице. Сматрао је да за тај моменат вреди толико чекати. Њега је благодат лако проналазила, јер је само са њоме могао да нађе снаге да одапне стреле своје посвећености без роптања. Али, трпљење је носило свој данак, и он се у тајности много пута молио да му Бог узме душу само да његова жена и деца буду добро и задовољно. У томе је видео лакши излаз од једног бедног развода достојног мизерних и огорчених душа. Срећом, Бог га није слушао.

Живели су као подстанари, јер свој кров нису имали. Мењали су послове као господа своја испеглана одела. Али када би остајали насамо, господе у њима није било. Јер више није било љубави. Ш. Ш. је много пута био оптужен за љубавне афере, али се он само слатко смејао. Добро, једном је стварно био очајан и плакао као мало дете доказујући да ниједну аферу није имао. Свестан своје лепоте на такве подлости није рачунао. Додуше, жуљало га је Јеванђеље под јастуком на којем је одговорно спавао, али иначе ко зна у какве демоне би претворио своје фантазије. Некадашња љубомора која је њега опседала, сада је прождирала О. О., и све то, наравно у духу увређене женствености, тотално без основа. О. О. није била фригидна, али је постајала досадна са једним истим клеветама. Није имала на чему да пребацује па је измшљала разне трикове. Ш. Ш. је наслућивао да онај ко више оптужује за неке ствари да сам постаје подложан сумњи за оно за шта оптужује јер ће онај ко изобличава сам то пре учинити ако већ није. Тако су се њих двоје досађивали. Не знајући шта ће са собом јер су превише времена проводили заједно да је то постало неподношљиво. Једино је љубав цветала када би један од њих двоје отишао на посао. Онда би О. О. њега стално звала телефоном и цвркутала о добром мужу, а чим би Ш. Ш. дошао кући не би га удостојила погледа. Он је научио живети са тим, мада му је требало много година да научи да прескаче те подвојене препоне где онај ко те воли не може да те смисли поред себе. Он је знао да га она воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. О. О. га није варала, само је била сложени тип жене који није волео једну диоптрију брака. Додуше, није искључивала могућност да ће једном бољу прилику срести али се није губила у маштањима. Живела је за спонтаности. Ако би зацртала да овог часа требају да крену на пут, он би одмах и ван критике почео да се пакује. Њене поступке није доводио у питање. Слепо јој је веровао. А она га је, мучена својим одлукама, годинама претварала у себе не желећи никако да га осамостали да постане лидер о којем је годинама исто тако маштала. Колико га је бодрила да преузме васпитање деце ругајући се његовој плати, толико му је истог часа онемогућавала да он узме главну реч у било чему. Тако је свој брак, поред двоје деце, претворила у васпитање трећег детета – мужа. И Ш. Ш. јој је ласкао само да би добио мало мира, а иначе се гадио сваке њене одлуке која је тако бескруполозно тражила место унижења његовог достојанства. Једино на чему јој је остао дужник је што никада јавно пред трачарама није говорила о његовим недостацима, него само о врлинама.

А онда се десило нешто страшно. Пошто се брак није усавршавао, морао је да назадује. Открили су алкохол. Заправо, обоје су знали укус алкохола од ране младости, али сада су почели да студирају његову шароликост у свим мехуравим детаљима својих изнутрица. У почетку је било дивно. Смејали би се сатима. Љубав се враћала, сексуалан живот освежавао, а деца би поскакивала од радости јер су мислила да се родитељи ради њих играју са њима. Деца нису ни слутила да је производ њихове добре воље на сасвим другима основама. Али, јутра су враћала праву слику назад унутар подераног рама од којег је смислом редовно бежао. Мамурлук и безвоља су уносили толико смутње и неуротичних дахова да су се њихови односи озбиљно уздрмали. Цела трагедија је била у томе што Ш. Ш. није уопште волео укус алкохола, него је пио да би одобровољио О. О. и да би онај дуго чекани моменат њеног некадашњег себедавања, због којег ју је заволео, задржао мало за себе. Његова кривица је била у томе што је и без њеног питања сваки дан куповао алкохол, спремајући је унапред на омамљеност, како би је могао задобити онаквом каквом ју је заволео без пијанства. Ипак, пио је против своје воље, и кварио себи најлепша осећања идући логиком да ако О. О. себе поништава да ће и он себе из љубави према њој поништити. Обоје су били превише себични да би мислили на здравље своје деце, али и на своје здравље које је њиховој деци било потребно да би неко могао о њима бринути. И њихова пијанства су потрајала читавих пет година. Сваки дан. Од јутра до мрака. Галони су се тискали у редовима месецима за свој ударнички јуриш на екстазу. Стари укуси су мамили нове укусе. Тако су убеђивали себе да лакше подносе стварност, да имају више самопоуздања и да нису део паганских хришћана пред којима су волели да просипају мудрост али не и непромишљено просуту чашицу.

Неумесно је рећи да није било покушаја да прекину са овом ђаволољом работом. Али, кризе су их хватале. Нису ни регистровали моменат када су постали зависници. Тело би им подрхтавало. Постајали би лабилни и лако разбољиве природе. Кочоперни за најмањи титрај у ваздуху у којем би тражили лаки повод кроз увек исте свађе и неспоразуме да утоле нову жеђ. Заправо, једва су чекали неки сукоб како би одмах себи направили алиби да покрију повређену част новом флашираном куповином. Ишли су чак и у Цркву, да би започели нови период свог трезноумља, и редовно се причешћивали, али би се увек мало саблазнили када би осетили благи укус алкохола из путира. Као да су чак и у њему тражили знак одобрења да благослове своје лудило називајући га у потаји светим пијанством. А деца су за то време највише испаштала јер своје родитеље нису познавали уопште, нити су они препознавали њихове потребе. Међутим, једног алкохолом пенушавог дана, срце је напрасно отказало код Ш. Ш. Умро је у страшним мукама али веома брзо. О. О. је недељама била у шоку, мада није могла да слаже себе од очекиваног исхода. У његовој груменој укопаности знала је да неће ни она дуго остати у животу ако настави да држи здравице својој огорчености и немоћи. Тек тада је схватила колико је својој деци потребна као мајка. Молитва јој је помогла да нађе отклон својих грозница. И у целој тој трагедији, догодио се парадокс: љубав која је била осуђена на пропаст увећала се опет његовим радикалним дистанцирањем, а опет, да се Ш. Ш. није упокојио деца не би имала ниједног родитеља јер би О. О. и даље држала свој нервозни врч. О. О. је покушавала у томе да извуче неку поуку и од тада више је нико није видео са флашом у руци. А Ш. Ш. је почивао на пола минута и пола метра под земљом од ње и са црвима у себи питао се зашто сада у својој смрти не чује речи: „Није још време!“, али пред тим ћутањем, крепио се још увек чудном сазнању да га О. О. воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. Повремено би се помолио да му Бог налије коју чашу, да умочи свој прст у бар једну кап свеже наточеног алкохола јер је веома жедан. Срећом, Бог га није слушао…

Ко је мој ближњи?

Упадљиво је да у данашњој елементарној духовној неписмености још увек постоји једно исто саплитање у одређене библијске појмове, конструкције, контексте а надасве значења. Ни у томе не би било зла ако би се олако коришћење одређених појмова довело временом пред лице дубљег значења.

Ниједна реч није направила толико колапса колико стереотипно употребљива и фразеолошка кованица: „ближњи“. Просечне свести, које иду логиком инертности и пасивног примања информација, са евентуалним громобраном сујете ако критичност недостаје, апсорбују овај појам као да је посреди нагласак на типологији оних људи које држимо за проверене приснољубце, које познајемо и који нас познају, са којима немамо површан однос и можемо их уврстити у ред „ближих“ сарадника на путу оствареног пријатељства. Али, дистинкција између „ближњих“ и „ближих“ је фатално абнормална. Овај омиљени, а индиферентно цитирани и бомбастично препознатљиви, појам потиче из Христове полемике са једним човеком. На питање „Ко је мој ближњи?“, Исус одговара причом, компарацијом, индиректним посредовањем, стварајући кулминационо одредиште у завршном поглављу са „милостивим Самарјанином“. Ко се усудио да заголица мало дубље, лако ће пронаћи неучитане релације, јер Самарјанин дефинтивно није познавао рањеног од разбојника. Његов искорак је искорак према странцу. Не за некога кога зна, већ за некога кога не зна уопште. Његово заузимање не пита за веру, порекло, обичаје, нацију. То умногоме измиче конвеционалној а ипак псеудоморалној пропаганди да се за било чији идентитет најпре мора неко добро информисати да би показао усуд поверења а тек онда искорак човечности. Ближњи је, дакле, непознати идентитет. Никако не добро познати пријатељ или познаник са својим недостацима и достацима.

Они који су нам „ближи“ на основу критеријума познанства, искуство показује, да су нам понајмање не само „ближи“ на нивоу неких уверења или детекција одређеног корпуса особина, него нису чак ни „ближњи“. Када Богородица Марија и браћа Исусова долазе да виде Христа тражећи га, по истом параметру јер га знају од малих ногу, Он се провокативно ограђује, дистанцира, указујући да је „ближњи“ онај не ко је „ближи“ по постојећем односу, већ онај ко је свој идентитет посветио Богу а да може тиме бити и „неближи“, или боље рећи, онај ко нам можда умногоме није близак уопште на нивоу наше приватне склоности да нешто или некога поштујемо или непоштујемо. То би, можда, могло донекле објаснити зашто са неким људима остварујемо бољу конверзацију а да их притом уопште не познајемо, док је са онима које познајемо, а сматрамо их „ближњим као ближим“ не остварујемо никако.

Дакле, ако се вратимо на поставку проблема, „Ко је мој ближњи?“ лако ћемо, на основу изнетог, донети закључак који указује на распон између „присних“ и „неприсних“. Јер је тежиште „ближњега“ у сасвим другој стварности која понајмање личи на „ближега, себи сличнога“. Ако се држимо Христових параметара, „ближњи“ је, дакле, сваки онај који је најпре човек самим постојањем, а не неко ко нам је „ближи, близак“ на основу познананства и сагласности са нама и нашим перципирањем стварности и идеја о тој стварности. У том непотребном чвору можемо коначно да раслојимо сујетно својатање „ближњега“ само за себе, јер све које нисмо уврстили у обим истог тумачења, селектујемо на отуђене и неотуђене од свог постојања. Ко нам се допада или који остварује са нама однос на нивоу палог истомишља проглашавамо идеалом „ближњега“ само зато што не увиђамо да смо га уврстили у ред „ближега, сроднога“ по нашој нарави. Ако то идеалистичко поклапање измиче, онда другога држимо за „неближњег, непознатог“, јер не одговара наличију нашег карактера. Међутим, аутентичност „ближњега“ не почива у овој „зони сумрака“, већ на модусу препознатљивости да је сваки „ближњи“ одјек боголике људскости која одсијава у њему, независно од тога да ли са њим имамо однос или немамо, да ли други тражи синхро са нама или не, и да ли је уопште хришћанин или није. Зато је пример милостивог Самарјанина перфектан у својој грациозности, јер постулира вољу Божију на тоталној односности тамо где је неоднос још у првом кадру. Јер се Самарјанин и рањеник уопште не познају а опет само једна страна показује искорак према апсолутно непознатом странцу. Можда је то заузимање призив „ближњега“ да учини себи „ближим“ другога, као што Бог иде за туђинцима да би их учинио Себи налик, али мотив је у екстремној различитости од мотива истомишљеника и познаника. Јер, Самарјанин не тражи „ближњега“ да би њему био „ближи“ већ да би му учинио добро само зато што је „ближњи“ а не зато што му треба „ближи, сличан“ због учињеног дела. На примеру Самарјанина можемо се поучити још дубљим консеквенцама, јер у поређењу са данашњим веком, мало ко полази од своје иницијативе да изађе пред лице „ближњега“ као странца јер је сигуран само међу „ближима“ по мишљењу и познанству. Са друге стране, када сагледамо колико формалности се данас предузима да би нечија агонија нашла решење, док се изгласају закони, прогласе референдуми, Самарјанин би до тада умро милион пута пре рањеног док му помогне. Али, Самарјанин није скептичан, није пасиван, не чека на одобрења, не упушта се у полемике, не иде прво да пита своје пријатеље да ли знају ко је онај што лежи и да ли је достојан збрињавања, не информише се преко гласина, него одмах реагује.

Однос, дакле, није загарантована позиција. Има трења, има осцилација. Има неочекиваних преокрета. Јер нам и „ближи“ може накнадно постати „неближи“. Али, дистинкције између „ближњега“ и „ближега“ остају кардинално на зараћеним позицијама. У овом случају, Бог је на страни анонимних, иако би догматика врло радо инсистирала на дијалошкој методологији сусретања Д/другог и Д/другачијег стриктно у границама личног искуства које подразумева у-познавање другог. Али, Самарјанин није познавао онога према коме је пролио своју љубав. У томе је сва парадоксалност! Баш као што ни Бог не гледа ко је ко изливајући благодат на свако поколење и богослужење. Можемо парадоксално рећи да нас Бог познаје непознавањем икаквим. Он жели да нас учини „ближим“ Себи јер нас већ перципира као „ближње“ самим уласком у постојање. Од нас само зависи да ли ћемо Њега, као уосталом човечанство које додирујемо дахом, доживети као „ближњега“ препознавајући Његову универзалност љубећим одашиљањем, или ћемо Га свести, као уосталом човечанство, чак и под паролом вере, на свест „ближега“ према којем градимо своје биће али га држимо подаље чак од Њега. Јер се и код најсроднијих по личним ставовима може наћи дубоки презир без обзира што из тора приснопознавајућих долазе.

Ко је, дакле, мој ближњи? Онај ко је првенствено било који непознати човек у непознатом свету, а не онај којег знамо или који нас зна у свим својим световима. Тек на овом темељу можемо ући у клинч значења Христових речи, јер је суштина у активном а не у пасивном (не)чињењу добра свима који живе у том непознатом свету. Јер свет чинимо непознатим онолико колико га чинимо отуђеним од себе, док одређене повластице дајемо само приснољубцима свог лика и дела а да то није и не може бити критеријум познавања целог света. Уосталом, заповест: „Љуби ближњега свога као самога себе!“ управо указује на ту револуционарност да је посреди нагласак на сваком човеку а не на одређеном пријатељском клану или породичној касти. Само тако се „ближи“ може вратити на достојанство „ближњега“, када будемо престали од свих да тражимо да нашим вољама и смисловима постану беспоговорно налик. Најпре када престанемо од „ближњих“ да третирамо истомишљенике који живе у нашој сенци. Дотад, од „ближњих“ ћемо стварати недужне таоце својих пробирљивих жеља у чијим лицима нећемо тражити друга већ само своја лица. А ту је могућност развијања односа убијена у темељу…

Три вештице

Борча. Време садашње. Надомак гробља, где се нови мост спаја са земунским тротоаром, лелуја се на ветру једна старобела монтажна кућица. Са унутрашње стране трошног зида, где шумове мишева и ветрова можеш чути као да миришу у топлој олињалој соби, живе спокојно три вештице. Оне не знају да су вештице. И у томе је сва величанственост њиховог постојања. Пред овим зидовима су три вране које пажљиво, готово до инцестуозне сензибилности, негују једна другу. Могу једна другој да фенирају косу или лакирају нокте сатима. Један гутљај кафе се пажљиво срче и мућка у устима пола минута пре него што црна мрља нађе свој тунел. Три вране, три генерације. Стара Д. Д., средовечна Т. Т. и малолетна М. М. И док неко не завири у њихове профиле, све делује синхронизовано. Блаженство је очигледно. Оне су праве и вредне домаћице. Лојалне жене. Које изгарају на сунцу да на њивама зараде свој знојави динар за прљаве рачуне који увек кашљу преко поштара на исти начин. Осетљиве на сваку муву у простору, избегавају конфликте са другим људима, и држе спокојност до свог поретка. Заправо, поредак је све што имају. Негују га као што пчеле негују своју матицу или мрави своју краљицу. Ако им неко наруши поредак, у томе виде сву фаталност за своје постојање. Настаје смутња, настаје немир, настаје бол. Душевно крварење. Као када би детету замишљеном у његовој игри одузео једину играчку. Тада настаје хаос.

Д. Д. је дивна насмејана старица која је са својих 6о. година успела да задржи атрактиван изглед. У страху од смрти непрестано фарба косу у црну боју чак и када нема ниједне седе власи у видокругу. Пензију је стекла поштеним радом. Воли да ради. Никада није без посла у рукама. Мужа је отровала злом вољом пре 30. година па се више и не сећа како то изгледа бити удовицом. Не иде у Цркву у страху да не чује своју кривицу. Остала је привржена испразним маштањима да ће једном безбрижно дочекати још већу старост. Обожава да се сунча од јутра до мрака. Укус алкохола јој се згадио. Живи за звоно телефона, јер тада, осећајући се посебно важном, напушта панично сва своја задужења да би нашла слушалицу. Има експлозиван глас. Прва љубав јој је магија, а страст – владање људима.

Т. Т. је дивна преозбиљна средовечна жена касних 40. година која се никада није борила за своја права. Не јер је била скромна него да би могла да глуми осујећену жртву пред свима тражећи милост разумевања и пажње на тај начин. Она нема страх од смрти, јер и не зна да је смртна. Воли да ради само оно што мора да ради. У свему осталом се показује индиферентном. Упуштала се у разне афере па је сада уморна од мушког рода. Мужа је оставила чим је само једном подигао тон који није ни био упућен њој већ изгубљеној утакмици његовог омиљеног фудбалског тима. Она се у томе нашла прозваном. Обожава да лежи по цео дан у кревету ван домашаја сунца и људи. Воли укус пива. Телефон јој је увек угашен, јер не воли да је узнемиравају, мада је задњи позив имала пре четири године. Има смирен глас. Прва љубав јој је теологија, а страст – владање знањима.

М. М. је дивна стидљива девојчица са својих 14. година. Стидљива само док не покаже своје чељусти. Устручава се само до оне границе када унапред предвиђа да ли ће бити укорена за нешто. Не воли ништа да ради, ни да учи. Никада није имала момка али редовно посећује порнографске сајтове. Оца није упознала јер није ни имала, нити желела прилику. У свему се осећа увређеном, чак и када је неко поздрави безазлено на улици. Обожава да спава до касно у подне изван досега било каквог покрета одговорности. Није пробала ни дуван, ни алкохол. Воли веронауку и музику. Зависна је од интернета и самосликања по цео дан. Нема никакав глас јер само ћутке одмерава. Прва љубав јој је лаж, а страст – владање жељама.

Ова угрожена врста црпи своје постојање на периферији Београда. Мада знају шта је скромност, и шта значи нахранити гладног, када заврше свој час човекољубља, враћају се у своје уморне фотеље да наставе да плету своје лукаве мреже. Свима је у тој резервисаној различитости заједнички један темељ – мржња. Јер се ругају и када добро другоме чине. „Нико им не одговара. Нико им није налик. Сви су против њих. Нико их не разуме.“ И сви би ови ставови имали упоришта када би им било ко долазио у кућу, или, када би оне другима давале шансу да буду позване у госте. Да,  оне дају шансу другима не да њих три некога угосте, него да они који спремају неку гозбу себи дају шансу што су овако велики трио позвали у свој дом. Три борчанске вештице сматрају да чине част другима својом појавом. Као да имамо три анђела који се спремају на пут код Авраама и Саре да их угосте. Или три путника за Емаус од којих је Т. Т. дефинитивно Исус којег друга двојица не препознају. Оне заиста имају магију да се таквима и поставе. А људи се и нехотице осете у тој еуфорији заиста полетним као да су им болесни удови тог момента постали исцељени од осмеха и присуства три нетипичне жене.

Ипак, ниједна од њих није криминалац. Тако чувају своју сувереност. Интимност. Воле да глођу кости својих жртава тако да ниједна не осети време ни час које је прождрано. Да нико не примети. Да се почини зло без увиђаја. Да чак ни жртва не препозна себе као жртву. У томе је сва маестралност. Намећу се само до оне линије у којима могу уделити милостињу свог светог живота. Јер собом дају пример како треба живети. И спремни су да продају душу сатани и да прогласе анонимност као рат и доживотно ако немају свог истомишљеника. У томе је сав њихов тријумф зла и грозоморе. Уствари није, јер магија којом се оне баве има другачију политику – када се други претвори у свог истомишљеника онда га треба протерати у пустињу пропадања. Јер, докле год запомажу што им неко није налик, чим неко поклекне пред таквим учењем, одмах га се одричу. „Сада када си један од нас имаш право да постанеш нечовек.“ Врхунац обезличења. Као да у таквој магијског работи има неке иницијације којом би оне верификовале свој злочин. Тако само лупе рецку и наставе да пију кафу чија биљка из гроба сахрањеног расте. И у томе су грациозно сурове до сваке спокојности. Као када би нека старица избола својим иглама човека до смрти ни због чега а онда безазлено наставила да плете џемпер својим крвавим рукама.

Прошло је десет година како им нико није дошао у госте. Забринуле су се за своју идеологију отуђења. Истина, често су се свађале међу собом око глупих ствари, али то је било само зато да одрже у равнотежи своју магију. Повремени сукоби између три вештице нису настајали као последица презира него као последица тренинга, али и симпатије једне према другим двема. Међутим, једнога дана, на њихова врата закуцао је странац. Неки младић по имену К. К. којем је џангризавост вирила из џепова али се понашао увиђајно до сваке напетости. Оне су се одушевиле. Колико његовом лепотом, толико и његовим знањем и манирима. По свом вештичијем интелекту одмах су знале да је пред њима извештачен човек, али баш зато што је глумио увиђајност привлачио их је све три својим лажним шармом. Заправо, К. К. је био стидљив жутокљунац раних 30. година који је понајмање знао за смиреност. Али, из необично дочеканог гостопримства све у чему би показао покрет, оне би се смејале као да је најдуховитију ствар учинио. Ни сам К. К. није знао где је дошао. Требао је да им понуди у продају неке ствари али се одједном заборавио. Импоновало му је што су му три жене показивале толико погледа и пажње. Чак би се могло рећи да је свака од њих оживела своје древне пожуде до непријатне сервилности по његову нарав. Обзиром да је дошао рано изјутра није ни приметио када је дошла ноћ. Вештице су га дуго убеђивале да преспава код њих и он се страшно колебао, јер је заиста далеко живео. А онда је заспао. Имао је осећај да су му нешто ставили у послужење, али сан је губио свој шпил са картама. И сан је толико дуго трајао да није ни приметио да је остао са њима да живи скоро десет година. А онда се једног дана пробудио.

К. К. је почео у тајности да мисли својом главом. Знао је ко су жене пред њим али их није препознавао. Више се чудио својој статичности за све те године суживота у којима их је издржавао. Осећао се некако сломљено, готово силовано. Као да је био држан у подруму до изнемоглости где су се над њим све три иживљавале вековима да би га у свој ред примиле. Али он није знао да ли је то истина. Сувише се сјединио са њима. И од тога часа је почео другачије са њима да говори. Није више било поретка. Сада је њему све сметало. И три вештице су се почеле чудити оваквој незахвалности. Јер су му дале све. И онда је К. К. почео да их испитује једну по једну. Да их надгледа и проверава. Да им тера инат. Да се руга њиховом немиру. Да заводи ред и позива људе у њихову кућу. Знајући да су посебно осетљиве на хигијену није хтео да се купа недељама а некада месецима. Свуда је правио неред и буку. Храну коју би му кувале бацао би просјацима и псима. Знајући да их највише одлазак у Цркву вређа, почео је да одлази на сваку Литургију и да пева тропаре по кући својим храпавим и тамјанским гласом. Ако би Д. Д. хтела да га омађија, ушивала би му у покриваче разне завежљаје праћене бајалицама, али би их он сутрадан одмах спалио. Ако би Т. Т. хтела да га надмудри, цитирала би свете оце и Бибилију, али би он одмах поцепао све њене књиге знајући колико је везана за њихове корице да ће радије оћутати. Ако би М. М. хтела да му омекша срце почела би да плаче и јадикује, али би јој он одмах лупио шамар и почупао уши. Све у свему К. К. је био незгодне нарави. Прави монструм. И три вештице су га толико волеле да су ради те љубави дуго трпеле неправду. А био је толико посесиван да им није дозвољавао кретање. Али то није могло дуго потрајати.

Уложиле су године да конструишу савршени план како да га отерају. Али он као да им је постао налик, попут четвртог вешца увек би нашао могућност да осујети и најсавршенију намеру. Због тога су страшно патиле. Једнога дана дошле су на следећу идеју: ако не могу оне њега да истерају, оне ће пронаћи нови дом. И тако су учиниле чекајући прву прилику његове непажње када ће се искрасти. Када се К. К. једног јутра тргао усред своје постеље, кафа на коју је размажено навикао га није чекала, глас на који је навикао га није будио. Али, К. К. није био нимало збуњен. Знао је да су већ отишле. Отишао је у купатило да се истушира и обрије. Чим је доручковао и мало се расанио, са првом снагом узео је секиру и сав остали алат и размонтирао кућу. То је трајало таман толико до изласка његове нове браде. Био је помало тужан чудећи се толикој љубави три вештице да га у њих претворе. Провео је десет година са њима да их одобровољи али није успео. Служио им је ћутке од јутра до мрака подносећи њихов терор и жегу. Њихова истрајност је била толико велика да су га толико волеле да нису ниједном пожелеле да се одрекну своје умоболести. Још му је одзвањало у ушима „да су му дале све“. Јесте, дали су му све, али све осим истине. Када је завршио свој посао и почистио сав отпад, позвао је свештенике и објаснио како жели да се на том месту изгради Црква, да ће радо поклонити свој део плаца и још додати свог новца за градњу а да ће он себи наћи нови дом. Када су га одушевљени свештеници жељни донација питали које име да уклешу на плочи за ктиторе, само је тихо рекао: „Ја Сам Онај Који Јесам“ а онда је пред њима нестао.

Глумац

П. М. је био занимљиво дете. Просто је био превише упадљив својом бистрином. Коса као да му је расла из чела, имао је повелики нос и клемпаве уши које је увек крио полудугом уљем натопљеном косом. Родом је био из Сарајева одакле је пребегао као избеглица за време рата 90-тих у Београд. Захваљујући својој природности и одличном смислу за хумор, веома лако се адаптирао делећи сиви асфалт са искомплексираном београдском децом. Нико од његових београдских вршњака није знао шта је то рат и шта то значи бити избеглица. За разлику од друге деце са којом је делио ту прогнану судбину, вероватно због доброг карактера и оригиналних досетки, није наишао на дискриминацију. Мало ко зна да су управо српска деца фрустрирала другу децу, у неком расистичком духу, која су долазила са запаљених или конфискованих огњишта. П. М. је потицао из изузетно побожне породице која је и у добру и у злу исповедала Бога. А витка линија скромности је бројала његове мале кораке где год се радознало кретао по плочницима тек зачете младости на туђем простору.

Док П. М. и његова породица нису мало стали на финансијске ноге, живели су код тетке и тече по његовом оцу, али та харизма предусретљивог доброчинства није дуго трајала. Као што то у многим судбинама бива, постали су терет самим присуством чак и међу најрођенијима. Отац је почео да ради по биртијама као и мајка, повремено плаћајући рекет убирачима добре воље праведника. П. М. ништа од тога није смућивало да остане карактер од детета и добар ученик. Да бар некако надокнади зној и понижење својих родитеља. Брзо је растао и у маниру младих бутновника тражио свој стил и израз. Задржавши сарајевску петљу у себи, ипак је Београд испијао из њега сећања којима је некада давно пре рата безазлено жуборио. Уписао је ветеринарску школу силом прилика да би барем негде некоме припадао. Али се и ту одликовао великим талентом. А ни одабир пријатеља није каснио. Можда је цео проблем код њега био у томе што је умишљао да свима може бити пријатељем, али ценио је више добар осмех од непотребних одмеравања. И поучен искуствима његовог оца – дубоко је презирао људе који не умеју да пију или који довољно не поштују себе.

Досаду је П. М. сматрао за главног убицу. Усиљеност у дијалогу понајвише. Ако се није могао осећати природно и ако са неким није могао поделити здравицу лепе речи, сматрао је да је његово време протраћено, да је он сам обезвређен. Једно време се вуцарао са клошарима који су га стварно волели, али он није желео да га воле они са којима није имао шта да прича. Желео је да се усавршава а да га нико у томе не спутава. Приче су му биле главна преокупација. Сваку реч коју је изговарао граничила се између светости и оргазма. Толико је себи давао на значају и у томе није видео ништа лоше. Брзо би гутао и избацивао димове колико се некако грозничаво држао својих нервозних монолога у којима је пажљиво тражио место смисла. И људи су падали на његов шарм који се изливао са готово женствених усана. Али, тамо где са неким не би  могао да доживи размену, или би осећао притисак непријатности који му указује на неке његове погрешке, то је сматрао светогрђем и највећим ударцем по своје постојање. Управо је сав пакао за њега био у нелагодном ћутању са неким пред којим су све његове приче испричане и пред којима он не може да фасцинира више иког. Зато се ни на једном човеку није дуго задржавао да би могао непознатима изнова откривати царство свога лика и дела.

Као млади тек навршени осамнаестогодишњак окушао је своје снаге у позоришту „Дадов“. Брзо је постао међу првима. Ипак се таленат не може сакрити, а у овој димензији, која се за њега тек откривала, он је нашао светове у којима се вечно може доказивати. И сви ти аплаузи који су се бесомучно низали, нису му толико импоновали колико свест да је нашао своје срце у позоришту. Није попут других поклекао да глуми престиж ван сцене. Али је било помало забрињавајуће до ког стадијума се уносио у своје ликове које је требао да одигра. Једном је толико срастао са својим ликом да није ни осетио како му је приликом једне незгоде ексер пробио целу шаку када се налазио на сцени. Тек када је одиграо своју улогу и почео да ментално излази из ње, крв је почела да липти. Дотад као да је и сопственој крви забранио циркулисање док он не заврши своје драмско дело пред уваженом публиком. Већ се ту могла назрети нека његова радикална искључивост којој није придавао превише пажње. А да је помало глумио добру вољу није крио.

П. М. је имао пуно пријатеља. Превише. Али је само са двоје неговао специфичан однос. Била је то Ј. С. дивна тамнопута девојка буљавих очију која је имала подочњаке до колена и толико оштећену косу да се некада чинило да на глави има више сена него власи. Поред ње ту је био Е. Р., леп момак проблематичног карактера који је на спекулацијама градио свој имиџ и освајао бројне људе својим јуродивим смислом за хумор. Сво троје су се упознали у позоришту. Ова необична глумачка тројка је неговала нежност чија присност се није могла лако именовати. Ту је толико свако сваког волео да је то ишло до посесивности ако би се неко четврти хтео нагнути над односом малог триа. Проблем је почео да настаје када је посесивност кидисала унутар њиховог малог храма. Некада се чинило да Е. Р. толико воли П. М. да у томе има нечег хомосексуалног, а опет некада је толико волео Ј. С. да се чинило да у томе има нечег анималног. И сви су имали исте релације према другом спрам себе у тој триади. Али су у томе видели разлог за понос прижељкујући да многи залепе своју зачуђеност за тела њихових појава. П. М. је волео књижевност а полемике о Богу су га занимале само до оне границе одакле може да преузме искуство за своје улоге. Ј. С. је била детињаства, губила се у јефтиним психолошким часописима, а теологија је никада није занимала сматрајући је дрогом наивних. Е. Р. није знао за Бога док се П. М. није умешао у његов живот, и он је једини имао отвореност да разуме символе вере у живим вредностима света око себе али често није налазио на одобравање своје двојке. Мозгање о смислу живота до касних ноћних сати, читање поезије, слушање крцкавих плоча, припремање скупих јела, излазак у град, писање дугих и многотомних писама чак и након два сата одсуства од оног другог… У свему су били јединствени и један кревет пријатељства делили. Али, колико год да су једни другима чак и везе намештали, никога од намештених у овај кревет заједништва нису пуштали. Све до једног дана.

После доста година у П. М. се нешто преломило. Нагло и без пардона. Осетио је своје нагоне јаче него икад. Током летовања са Ј. С. када Е. Р. није био присутан догодила се обострана авантура која је емоције и страсти понела за собом у експлозиван вртлог. Неочекивано. И баш због те неочекиваности родила се једна неизвесност која је потпаљивала да се велика љубав роди чији осмех је распростирао своју безазленост до далекосежних океана. Међутим, по повратку у Београд, трећем пријатељу Е. Р. нису открили своју тајну. Оно што је за њих двоје био извор светлости, за трећег је био извор доброг вица. У тој тајни су се кикотали надајући се да ће Е. Р. приметити неку промену како би и њега насмејали. Али, Е. Р. није био наиван. Знао је за промену. Није га болела љубав у којој наједном за њега није било места, него што је такво затајивање нарушило поредак некадашњег триа. Границе троугла су пукле. То га је поразило. Као да је преко другог сазнао за венчање најбољег пријатеља на које није био ни позван. Тако се осећао. Ипак, П. М. у тим категоријама није размишљао. Поред уписа на ФДУ и испита који су га чекали у Новом Саду, и тек започете романсе са Ј. С., која је очито све те девичанске године само чекала погодну прилику којег ће од њих двојице коначно задобити, није имао ни воље ни снаге да се више бави нарушеним осећањима свог пријатеља. Али да би још мало живео у илузији старе тројичне славе, Е. Р. је наставио да глуми незнање тајне само да би се још мало осетио пожељним. Али, то се није догађало. Троугао је постао права линија која је за Е. Р. означавала прекид откуцаја сопственог срца у болници својих осећања.

П. М. се одавно формирао у стаситог човека. Постао је професионални глумац који се опробао у бројним филмским улогама. Избегавао је утопије. За разлику од неких колега одрекао се Бога чак и несвесно. Већу веру је полагао у своје умеће неголи у побожност са којом је дошао у велики град када га је пожар са ратишта гонио. Штавише, ко год је покушао да му посведочи своје искуство вере, он је први то искуство проглашавао глумом. Усред бројних људи којима је увек био окружен, након доста оседелих година, постао је усамљен човек чију тескобу ни аплаузи нису могли разуверити. Имао је чак сличан синдром који је красио неке комичаре а то је да се поприлично плашио преозбиљних људи. Ј. С. је изгубила оба пријатеља. Одрекла се многих сећања у којима је неговала своју лепоту дружељубивости. Свест о Богу никада није неговала, па није ни осетила да је нешто изгубила. Никада се није осећала усамљеном јер је била бестидно комуникативна. А П. М. је преварила првом приликом његовог одсуства и сломила му срце. Када год П. М. није имао довољно жалости да оживи неки трагичан лик у себи за неку улогу, увек би се присећао Ј. С. и сузе би му саме навирале. Да би кажњавао себе за нешто у чему није био крив, једно време је нашао девојку која је невероватно личила на Ј. С., али та замена није могла дуго опстати на сцени емоција. Е. Р. је нестао без трага. Неки говоре да је толико био огорчен да је имао склоности ка самоубиству. Други су спекулисали у његовом маниру да је само био превише осетљив и да је због тога нашао веру у Бога.

Данас су сво троје родитељи своје деце, имају стална запослења са уредним рачунима у грамзивим банкама и живе брзим темпом. У целом том троуглу ова три глумца су одавно сахранили своје пријатељство. Нико се више не сећа никога. А ако се и сети, не би знао шта са том сетом да ради. Једино што више нема ни линије да бар неко повремено у тим сећањима поскочи аритмијом молитве за оног другог. Осим ако неко од њих то, у маниру старе прећутаности,  не ради тајно…

“ И то ће проћи…“

Т. Ф. је потицао из богате породице. Бројне генерације из његове лозе су још пре његовог рођења поседовале пуно земље у Србији. Родитељи су имали велики углед и моћ по чијем спомену имена су већ били препознатљиви у елитним борделима разноокупљајућих снобова. По занимању обоје су били новинари који нису зависили од свог посла. То би могло објаснити употребу опијума који се увек налазио у старомодној закључаној витрини на окупу са остатком драгоценог сервиса. Деда му је држао целу београдску филхармонију само једним погледом ока. Имао је све што се пожелети може и није се колебао да у томе живи пуним срцем. Највише је волео скијање на Јахорини. Па ипак, још као дете, са својом зифт-црном косом и дубокосагледавајућим угљенисаним очима, некако је предосећао да целој тог његовој угодности нешто веома важно измиче: смисао постојања. Његови родитељи се нису волели, па је он брзо дошао до барута познања своје слободе али и своје одбачености. Да би некако надоместио питања која у то време још није разумео, узимао би на себе улоге лажног лудила. Почео је да носи наочаре за сунце, да глуми слепог, и са дединим штапом да удара плочнике у кнез Михајловој улици тобоже тражећи пут ка замишљеном одредишту. На Калемегдану је упознао једну стару циганку која је свако јутро у исто време хранила птице. Само је пред њом скидао наочаре и са њом у исто време постајао најбољи пријатељ. Обзиром да се кретао у црквеном аристократском кружоку, брзо је пожелео, без ичије присиле или посредовања, да стационира и тестира пред лицем смисла своје младо биће на рубовима призренске богословије. Заправо, то и није била његова жеља али је у том позиву нашао своју шансу да прокрчи прву самосталност обзиром да му се жеља да живи у иностранству није остварила.  Тако је змија донела прву спознају: изгубљеност.

На призренској богословији је био као опијен. Одисао је чистом хармонијом свега што би му долазило под руку. Типик, богослужење, молитва, прва аскетска ишчитавања, прва пријатељства са којима је делио прве димове и снове, прве самопроцене да ли се треба држати канонских захтева ако си за Бога само мрав којем је сасвим небитно да ли Му приносиш славски колач на црвено слово или мастурбацију на својој исповести. Све је било потаман. Чак је у надахнутости библијском анализом, почео да носи сличан прстен који је носио цар Соломон на којем је исто попут њега угравирао слова: „И то ће проћи…“. Док није увидео да је змија око њега одиграла коло илузије сијасет пута. Стечено знање му је дало моћ да позна своје заблуде. Након само пар година, одједном је увидео раскорак између онога што се учило и онога што се живело. Не само у богословији, него надасве у Цркви. Одједном му се све учинило као добро осмишљеном режијом на чијем платну филма сви на „плејбек“ понављају обамрло и неискрено своје богослужбене улоге. Није било динамике, није било насмејаног „Алилуја!“. Инситуционализам га је посебно нервирао. А подмукле игре клевета и симонија су га ипак саблажњавале таман толико да прве клице леда заодену његово младо срце. Бога ту није нашао ни у наговештају. И ту је већ почела да га прождире велика криза коју је мислио да ће превладати уписом богословије. Тако је змија донела другу спознају: разочарење.

Улазак на ПБФ је отворио неке нове наде за Т. Ф. које дотад нису постојале. Откривајући мисли великих теолога и отаца цркве, није се одвајао од страница. Шмеман, Флоровски, Афанасјев, Берђајев, Зизјулас, Флоренски, Евдокимов, Вишеславцев, Јанарас,…сви су му они били живи пријатељи у неуронима новосазнања. Некада би знао да прочита до две књиге дневно а некада да комбинује и до десет књига паралелним ишчитавањем. И опет би налазио вишак времена. Богословија није могла да утоли глад коју је на студијама још више проширио. Али је барем са упоредним читањем налазио покој својим трагањима. Јер је сваки нови дан обећавао авантуру откривања новог смисла који је јучерашњи дан прећутао. И тај саморазмак га је крепио. Пио би две литре кафе дневно и пушио три кутије цигарета. Све зарад неиспуштања новообретеног. А поред свега апсорбованог, будући да је имао превелику меморију, живео је за дијалоге са људима којима би поделио парче пронађеног залогаја између зуба два времена. Па ипак, како је време одмицало, а већ су почеле прве седе на глави да се појављују па је Т. Ф. почео да фарба косу и да одлази на заказани педикир, маникир и третман лица, у Т. Ф. се криза само притајила док није почела да свира продужетке на утакмици између његових старих демона. Проблем кризе смисла се није огледао у његовој сумњи у свет достигнутих сазнања, већ што своје одушевљење није могао да подели са светом који од њега то блаженство није ни тражио. Ту му је била најболнија тачка. И можда је то био једини разлог да ни на богословији, ни на ПБФ-у није парадоксално ни нашао Бога о Којем је кроз искуства других само наслућивао. Некако је Бог за њега остао само спољашњи појам чијим сецирањем се наслађивао као да велику благодат на тај начин прима. И са таквим приступом божанственим одајама брзо је постао свештеник. Тако је змија донела трећу спознају: дрога.

Т. Ф. је био дружељубив момак. Држао би километарске монологе на којима је мислио да сви могу трчати његовим маратоном. И сви би падали изнурени док се он за дијалог тек загревао. Имао је пуно пријатеља у Београду. Бар је тако веровао. Никада са њима није прекидао контакт и радовао се сваком сусрету као последњем да би тај момент док траје поштовао светим додиром. Разочаран стањем које је затекао у Цркви, далеко од његове замишљене побожности, која је као и код многих великих умова боловала од идеалистичког, тражио је могућност на којој би могао да каналише свој младалачки бунт. Можда управо у овом чвору лежи одгонетка његове напраситости због које су му многи замерали. Али, ако је теологија била мелем која му вида ране, онда је хероин био дуготражена екстаза коју није затицао у богословској литератури. Симбиоза мантије и хероина је била дугоискана молитва његовог настројења. Заиста се проналазио у том свету. Веровао је да је било могуће бити свештеником који одржава у постојању своје биће загрејаном кашичицом. Јер кашичица је отварала неслућене димензије за које није ни знао да постоје. Коначно је могао сам да ствара богословље без рециклаже постојећих теолошких система. А кашичица би увек мамила новом ватром да је могуће заћи иза теологије још даље. Јер, копајући по себи хероинским маршом бројне тунеле, кроз сваки се посебно и дуго завлачио надајући се коначном изласку на пашу новог откровења. Али тунели су се множили, пролази се гомилали, и иза сваког отвора, чије скучености су постајале све израженије, на крају тунела би само отварале нов тунел. У том бесциљном протоку он је тражио мистична сазнања. И док су његови пријатељи тражили екстазу ради екстазе, он је тражио екстазу ради нових сазнања које више нису биле пасивно излежаване у мртвим словима књига, него је ишчитавао и писао читаве томове у нутринама свог бића. И такво окушање приватне вечности му је импоновало. Најбоље проповеди и Литургије је одржавао у таквом надрогираном стадијуму. Ако би постајао видно неуротичан, нико не би помислио да Т. Ф. управо доживљава кризу због одсуства нове дозе, него би свако од слушалаца сам себе потирао за недостатак већег смисла и одговорности пред свештеником који показује незадовољство млаким животом верника. Тако је змија донела четврту спознају: распадање.

Мантија Т. Ф. није могла да обезбеди излазак из зависности. Штавише, Т. Ф. је почео своју црну одору да користи како би брзо долазио до новца за своје зависничке потребе у хероину. Једном је на свом уобичајеном путу ка дилеру убеђивао таксисту да треба да га буде срамота што од њега „тако часног свештеника“ тражи новац за превоз. И заиста је веровао у своје исказе. Или, док би савршавао свете тајне венчања, на којем би се неки брачни пар радовао својој срећи, и он се радовао са младенцима чекајући прилог за нову дозу. Људи би мислили да се он радује јер воли свој позив, или јер му је драго због нововенчаних, али мотиви његове радости су префригано почивали у нечему другом. Или, док би савршавао свете тајне опела на којем би неки људи оплакивали своје мртве, и он би туговао заједно са њима мислећи на вапај наркомана у њему којег је требало новом дозом утешити. Људи би мислили да он тугује јер воли свој позив, или јер му је заиста жао због губитка, али мотиви његове жалости су префригано почивали у нечему другом. Т. Ф. је губио кормило али своје поступке није доводио у питање. Почео је живети толико раскалашним животом да је упитаност о сопственој одговорности била не само непожељна на нивоу идеје, него је није било уопште ни на нивоу маште. Свакодневна рутина свештеничког позива је само поспешивала да се времена за такво преиспитивање уопште нема. А он је морао писати нове странице у себи које су га мамиле новим ишчитавањима. И управо због те начитаности формирао је свој клан унутар Цркве који га је глорификовао до нивоа новог месије. Сви су га волели, слушали и беспоговорно му веровали. А он се хранио њиховом послушношћу и посвећеношћу. Сматрао је не само да на то има регуларно право, већ да му то право свакако припада. Мамио их је отвореношћу свог бића, указивао како управо у тој нествореној зони почива револуција Духа, али је управо Т. Ф. остао парадоксално затворен и за њих и за Бога. Јер, док су сви ничице падали пред њим дајући му све што имају и јесу, он је стварао сасвим друге планове. Тако је змија донела пету спознају: бахатост.

А онда је доживео циљ своје вере. Није то био Бог. Био је то слом живота. Коначно је кулминирала његова права природа. У том сломљеном јајету изникао је стари Т. Ф. којег је новодрогирани вешто потискивао и избегавао на гозбу сусрета. Од себе није могао побећи. Неискварено дете у њему није желело да буде ликвидирано одлуком суровог двојника. Мада је много пута цепао мантију ругајући се њеној лажи. Два пута су га депортовали у један манастир на лечење. Први пут је бежао од лекара, други пут је бежао ка лекару. Толико се поништио да је заиста веровао да је он тај очекивани антихрист. Срамота је пукла. Пастир је ударен и овце су се разбежале свака у своју парохијску цркву, а неке након тога више никада нису отишле ни у једну. Многи су се саблазнили, али не толико због једног наркомана, колико због глади и жеље да пронађу недостатак свом вођи. Да би неки од њих могли са оправдањем у његовој слабости наставити његову месијанску улогу међу другим аудиторијумом у којем би живели углед, послушност и моћ. Нема човека који се није злурадо саблазнио што је један од највећих богоносаца посрнуо и пао. Јер није људе жуљало што се један свештеник дрогирао, него што је имао буржоаско порекло. Али је чак и ту, у свом паду, успевао многе да превари вештином своје камелеонске камуфлаже и да поносно себе представи као човека великог Духовног ауторитета. Могао је да се раслоји на више улога и да дугорочно у својим одајама ствара нове стратегије, међу којима је најбоља била оличена у томе како другог увести у сопствени пандемонијум теологије и хероина. Тако је змија донела шесту спознају: манипулација.

Међутим, након две деценије узалудног боготражења по богословији, ПБФ-у и парохијском животу цркве, догодило се нешто неочекивано за време писања његовог доктората: Т. Ф. је нашао Бога. Срео га је. Доживео. Лицем ка лицу. Без наркотика, без богословске помпе, без аскетских претензија. Није било ватромета, нити виђења нестворених божанских енергија. Срео га је сасвим једноставно: заљубљено. И Бог није остао равнодушан на његове молитве. Сада је коначно могао да одахне. Сада је све откривено. Сада више нико није морао да га поучава оним што му је пред очима измицало. Сада никоме није морао да говори као месија, нити коме да тумачи Писма. Сада му више није било битно зашто нико не верује у његово покајање када га је он коначно пронашао. Осетио је додир Божији. Живоватреност самог Божијег присуства у тоталности Његове љубави према човеку. Сва Христова чудеса су деловала посве маргинално и смешно, а најпре излишно, пред овим указањем. Он је за себе нашао доказ онога што му је деценијама измицало тамо где је Божије присуство било најочигледније. И све се у њему претворило у свету тишину која опет тражи коначан останак Божији у његовим, толико пута пропалим, избушеним и промењеним, венама. И све доживљене лаж-екстазе су се распршиле пред истинским сједињењем са Својим Творцем. Више није хтео да носи Соломонов прстен, јер није желео да ову љубав Божију прати проклето: „И то ће проћи…“. Није желео да Бог оде од њега више икада. Тек сада је схватио шта је значење његовог постојања и његове мантије. Тек сада је могао да чује жуборење смислова који су му се откривали словима Јеванђеља и символима Литургије. Тек сада је заволео себе као човека и дао детету у њему да спокојно рашири крила превазилазећи и оне који ходају по води. Јер је Бог поред њега! Јер је Бог поред њега! Сада је сам у себи чуо спознају: преображај.

А змија је завидела на његовој искреној радости и од њега сакрила страшну седму спознају: да је Т. Ф. још пре две недеље крај игле лежао у свом кревету и био одавно мртав…

Торањ

Покушавам некако да лоцирам проблем Торња и упорно ми измиче. Није реч о некој шаблонској обдукцији институционализма, или вештачком рециклирању постојећих критика. Сви смо ми део институционализма чим смо и део Цркве. Овако бих као свештеник говорио (да сам свештеник) свима који нападају Торањ или не разликују њен богослужбени стожер од бирократског тела. И сам сам уморан од безбројних препирки на моралном, онтолошком, расколничком, сујетном, националном, и каквом све већ нивоу. Али, евидентно је да је Торањ изгубио контакт, да нема јасну оријентацију, и да га махом само финансијски дефекти нумеришу.

Последњих неколико година, медији крвожедно живе за повећање тиража и „онлајн“ посећености избацивањем разноразних наслова. У свима њима јасно је изражена злурада мотивација да се под наводним очувањем моралних вредности изобличи постојећа канцерогеност. То је одувек био задатак теолога и философа, ништа мање књижевника, па чак и психолога који су увек ишли корак даље, а ето, новинари мисле да су они та недостајаћа пророчка скала која има силу и власт да констатује и нивелише ко се треба бацити у арену међу лавове а ко треба преживети. Чак и у име већег смисла?! Ако арена није синоним МУП-а или килавог правосуђа, онда је сигурно оличење незадовољства народа како би се повећала она стара грозомора: „Распни га, распни!“. У том патолошком кружоку, бројне редакције су предњачиле годинама лајући увијено или отворено. Са брњицом или без, беснило је било изражено без одговарајућег медицинског третмана да се неке болести санирају. Преко ноћи се појавила армија ботова и разних инсајдера. Када се новинари испуцају у политичком аранжману, где је увек била свежа крв, онда би се окретали против Цркве која својом пасивношћу није пружала никакав отпор, као када би клинци лупали чврге пензионеру који се не миче од своје старости.

Па ипак, за оне који се крећу у таквом црквеном миљеу, немогуће је не доћи до питања ко су дотични инсајдери, јер уз мало фикције али много више добре обавештености, произносили су толико интимне ствари као „дефинитивно беспоговорне“, у чије ставове су се могли осведочити провером и они који не долазе из клеветничке бранше. Тако да је истинита пословица да „где има дима и ватре“, јер новинари никада нису нападали оно што је чист производ маште, него присутне, евидентне сваком црквеном човеку, ствари. Могли су на полуистине додавати целе лажи, али ни то није било сасвим дистанцирање од проблема, јер се од неког проблема увек конкретно полазило. Али, буве су се бацале и тамо где не треба чешање да постоји.

Оно што поприлично треба да забрине сваког ко се декларише хришћанином, јесу само нека од следећих питања:

  • Где пасивност Торња води? Ако није пасиван, у чему је толико превише активан?
  • Којим се то текућим проблемима бави? Мисионарење је на задовољавајућем нивоу али одсуство критичке свести код својих верника је маргинализовано, и чак непожељно.
  • Какав доток кисеоника Торањ подаје својим верницима? Осим позива на богослужбени живот, могу ли верници учестовати и у неким другим сегментима црквеног постојања?
  • Зашто је Торањ цело своје постојање свео на лаж-котирање да је све „изузетно функционалног“ карактера, и на алармантно брзописање „ограђујућег става“ када год га неко узме у уста? Осим медијског рата, Торањ није заузео никакав други гард осим инфузије на већ постојећим вековним и вишевековним системима. Као да се Торањ упорно труди да задржи своју неутралност а опет се у све меша? Може ли се тако седети на две столице?
  • Зашто једна иста лица паразитирају унутар Торња вешто кријући своја лица а да много њих зна чија су имена и дела умешана у одређене афере, криминал, злоупотребу положаја, психичког насиља, итд.? Рецимо, имамо једну зграду унутар Торња од које се створила читава фама као да је реч о легализованој јавној кући. Ту, „према изворима блиским редакцијама“, свако свакога њушка, одмерава, искоришћава или држи на дистанци. Свако мешетари. Али, где су закони? Где су референце? Да ли су уопште потребни? Када би свако имао срце и радио свој посао, ни закона ни референци не би били потребни. Али, зато што мало ко има срце и мало ко ради свој посао, закони и референце би требали да постоје. Мало ко је ушао и изашао из те зграде унутар Торња без неког тешког осећаја, некад дефинисане а некад недефинисане, тескобе. Ствар се сувише отела контроли. Промовишу се до апсурдности сасвим периферни сегменти постојања верског живота самом Црквом.
  • О каквом претерано осетљивом очувању репутације Торња се ради? Зар је било ко поштеђен критике? Ако неко греши – није ли дужност руководства да утиче? Ако ли не греши – није ли дужност надређених епископских инстанци да санкционише клеветнике? Али, данас, као да је врх Торња сујетно осетљив на било какав критички дискурс. Као да су посебан гето унутар Цркве. Јер, нити се хришћани шта питају, нити имају права да се питају а да не доживе отклон и саботажу. Ствари су толико поремећене да је било прегршт ситуација да Торањ брани своју репутацију не само пред претећима већ и пред онима који јој желе добро. Не само од стране оних који су отворено против Цркве, него и од стране оних који су за Цркву пуним срцем. Све зарад имагинарне угрожености владајућих. Због поистовећености личности и положаја. На крају, због комплекса несмењивости у аутентичном политичком маниру.

Почнимо само од разних непрепознавања нове свеже снаге које би својим еланом покушале да понуде нешто ново у димензијама искуства Цркве. Наравно, ново је увек носило ризик могуће нове утопије. Најпре, „Ново “ је увек било претеће по свом садржају за староседеоце, за ушушкане у једне исте позиције. Тако је и Христос био одбачен од својих јер је рушио постојећи поредак новитетима. И ако нешто не долази директно од Торња, да ли се то неминовно мора протумачити као атак против истог? Конзверватизам је тако донео херметизам. Обамрлост и пасивност. Нове снаге су осакаћене самим уласком у окриље мајке Цркве, јер је мерило односа и квалитета заменио поданички менталитет који јерархија, чак и под навалом интриге и страсти, подиже против своје деце. Можда је крв падала нерадо али је падала свакако. Није, дакле, нужно све уоквирено резигнацијом неких који нису успели да реализују своје дарове чак и унутар ње. Постоји једна болна констатација, увиђање протока бесмисла, усред нутрина институционализма од које се очекује да не замени светотајанственост али да бар посведочи примљено искуство као продужена рука историје на путу ка есхатолошком спасењу.

Почнимо и са епископима. Зашто су они толико активни у својим обавезама да су за обичне смртнике пасивни, резервисани, недоступни? Зашто су толико активни ако су у оном најпотребнијем пасивни? Зашто је данас незамисливо видети епископа у градском превозу или међу људима на улици? Готово недостижна божанства од којих само треба стрепети? За кога се пишу толики извештаји када им је глава, као и многим органима у озлоглашеној патријаршији, непрестано уроњена у папирологију? Како ће другог видети ако су толико обремењени и на другим нивоима? Колико година треба да прође да неко за живота дочека пријем код епископа од свега пар минута? Годину, пет, десет, петнаест? И како ће за пар минута „скупо одвојеног времена“ да дају неку процену какав човек пред њима долази у посету? Зар је то та толико пренаглашена беседа о заједничарењу? Или, колико се то мораш приближити некоме а да не постанеш „пословна пратња“? Где су границе? Где је то сусретање другог о којем су бројни епископи, свештеници и теолози писали своје нестворене докторате? За кога су их писали ако папир негде хвата прашину док они живе издвојено од проповеданог? Како се уопште очекује било чија мобилизација савести, тај исконски вапај за већим смислом и Архисмисленим, ако нема повратне информације, узајамног односа, одјека људскости?

Када ће владајућа елита, увек спремна на дизање свог аристократског кажипрста на оптужбу, да укине своје касте и кланове? Не само што не дају онима ван Цркве да до њих нађу пролаз, него су постали непропустљиви и за оне унутар Цркве. И није истина да се све врти око новца, али није истина ни да се не врти. Није цела проблематика у скупим аутомобилима, али цела проблематика може бити у одашиљању погрешне поруке. То је препознатљив модус по којем је Црква нажалост стекла своју славу, док о Христовој слави остају споменици и идеали прикљештених примитивним сујеверјем и митологијом која животари на сувопарном традиционализму. Шта човек може више да уради да се не осећа навалентно самом појавом пред савременим апостолским наследницима? Јер, уместо да се човек осећа као међу својима, добија притисак као да је пред синедрионом којем мора да полаже рачуна сваки пут када изнесе неки лични став. Зашто подређени полажу рачуна а надређени не полажу никоме? О каквим се све играма и полугама власти ради? По ком параметру такви изграђени системи опстају, и до које границе дозвољавају једни другима мешање? Због чега многима плата, три или четири пута изнад просечне плате грађана, није довољна? Чему додатна пословања? Чему затајивања ако су руке чисте? На крају крајева, све је то сасвим небитно, јер се и оваква питања могу уврстити у могући корпус новинарских оговарања. Али, зашто нема једног нормалног односа? Зашто се хришћани информишу преко жуте штампе уместо да им се сами епископи обрате? Зато што им се ради боље контроле забрањује размишљање. Или је пасивност узела свој данак за бројне деценије уназад али и унапред.

Треба подвући да више нису таква времена да људи расту у саксијама и да не знају шта се дешава. Постале су излизане игре „глувих телефона“ и прешалтавање на другу везу ако ти нешто треба, са везе на везу. Али док у неким стварима још неко везу и добије, јер има препоруку или „бољу конекцију“, у стварима свештеничким неко само добије константно заузеће и блокаду. Мало разумних се узбуђује иснајдерским интерпретацијама које наравно алудирају на плитки сензационализам. Треба заћи иза кулиса огољеног. Ако су епископи та централна брана која је задужена за све, поставља се логично питање: да ли су постали налик чекању анђела који једном годишње замути воду да би неко добио исцељење? Јер док дођеш на ред други преко везе добију пријем и положај. А вода остаје замућена свакако и то је садржај који се пласира у јавност. Не пласира се онај који чека и нема човека. Још мање се пласира онај који је преко махинације дошао до користи. Нико не апелује на чаробни штапић већ на више одговорности на мало фронтова. Неумесно је добрим вољама, орних за акцију и реакцију, кастрирати могућности или их оптуживати за запомагање. Милостиви Самарјанин није оптуживао лежећег за лењост или пропаст. Човек не губи ништа од своје људскости и када приноси вапај конкретног проблема који га мучи, али и када приноси вапај недостајећег смисла. Још је мање умесно да сиромашни постају раме за плакање онима којима прелива. Није то свест плачижена већ бестидност монопола. Наравно, постоје узроци и последице које ванредно уносе поремећај смисла, али и изазов да он нађе свој изгубљени прамац, али како ће се то десити ако свако упорно избегава своју одговорност?

Истина, нисмо сви исти, не могу се сви епископи и свештеници гурнути у исти кош, нити свако баца камен истом снагом, нити свако има добре ветрове. Није до оног који се труди, али није ни сваки труд за потцењивање. На две ствари ипак уплашени врх Торња треба упозорити: фобије су страшан комплекс. Нарочито кад си на положају. На саборима присности многи глуме преподобност која им није потребна. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге у име веће људскости или смисла – отуђење остаје. А тим отуђењем неће пуно помоћи ни паничном очувању репутације Торња, нити верницима који у њиховом подножију очекују минималан преокрет.

13419031_1183443695021906_611621466884345118_n